Papir, kamen, ma-ka-ze! Božićna priča, 7. januar 2017.

Pokušao sam unuku da objasnim kako se može crtati perspektiva. Odnosno, kako se prvo gleda, a onda crta. Jednostavne stvari ali ne tako lake za objasniti.

Škiljiš na jedno oko, kao da nišaniš, hvataš ih na palac ruke kojom crtaš, zumiraš, onda zapamtiš, pa upoređuješ, zapamtiš… spoštaš pogled na papir ispred sebe.

Najlakše je, naravno, iz glave. Ulica prava kao strela, s jedne strane red kuća koje su obavezno različitih gabarita, eventualno bandere kao držači zamišljene daljine. Tamo negde, u daljini, gde se spajaju horizont i vrh ulice, tamo je svetlost ujednačena. Tamo je dom u kojem ćeš jednom živeti. Ne, nije o tome reč.

Skrećem sa puta. Vrludaju mi misli. I pogled. Sad ću pokušati da ti objasnim svojim rečima.

Perspektiva je daljina koju pokušavamo da uhvatimo sa dva prsta i da je rasprostremo ispred sebe. Onda u to udahnemo neka osećanja, obavezno vedra i topla. Tako otpočne život.

 

Kako se gleda u visinu? Ležeći na travi, u nekoj vedroj avgustovskoj noći, u prirodi, daleko od grada i uličnog svetla? Pogled ti je raštrkan, mada uperen gore. Sve je tako ogromno, nepregledno, i daleko. To je svet kojem pripadaš? Ne možeš ništa da izmeriš i uporediš. Tvoje ruke, i tvoj palac, ostaju na zemlji. A tvoja glava? Pogled ide dalje. Neverovatno!

 

Priča se da je negde u udaljenom, čudnom  svetu, koji kao da je u neposrednoj, mada odmaknutoj  budućnosti, izgrađena ogromna Kula koja je zbog svoje veličine, stabilnosti, ali i ugleda,  duboko ukopana u zemlju, najmanje deset, dvadeset  spratova. (Napolju vlada jara, sunce je u tim krajevima nemilosrdno.) U nju se tako i ulazi. Iz podzemlja. Podzemlje je ogromno, kao ulaz u najveličanstveniji metro. Ljudi  se sa svih strana naprosto slivaju u njega. Postoje stotine liftova i pokretnih stepenica koje  vode  gore. I onaj ko  živi ili radi u Kuli, kao i onaj ko  prvi put u nju uđe, zna  svoje mesto. Čak i da toga nije  svestan. Sve se obavlja automatski. U nižim spratovima su  oni višeg, a u višim oni nižeg rasta. Selekcija se obavlja u liftovima. Ljudi visoki preko dva metra jednostavno  ne mogu da stignu dalje od pedesetog sprata.

 

Zamisli da postoji takva građevina u kojoj se unutrašnji prostor smanjuje kako se ide prema vrhu. Ono što je soba visine osam metara u prizemlju, na pedesetom spratu ima visinu od  dva i po metra, a na osamdesetom metar i šezdeset. Na sto i prvom spratu uspravno mogu da se kreću samo ljudska bića visoka do metar i trideset santimentara.

Da li to znači da na samom vrhu žive samo bebe i patuljci? Verovatno. Ko zna.

Kad pogledaš spolja to čudo od građevine, džinovsku olovku koja raste iz zemlje poput debele palice za bezbol a onda se gore sužava i sužava, imaš utisak da se pretvara u neku vrstu dima, bezobličnu daljinu-visinu koja se spaja sa svim i svačim, sa isluženim satelitima, zaboravljenim Mesecom, odbačenim zvezdama, sa Bogom, Ocem i Duhom, sa tamnom materijom, prašinom i gasom, sa nestajućim granama pasulja, najzad.

Vidiš li, dragi moj dečače, kako se perspekitva u daljini spaja sa svim što je oko nas? Tako se i naša budućnost polako pretvara u stvarnost o kojoj više ne razmišljamo da je došla.

No, da ti malo objasnim kako kako funkcioniše ceo sistem.

Vremenom, kako ljudi, koji rade ili obituju u Kuli, stare, oni polako počinju da se smanjuju. Neki se krive i gube značajno na visini. Neki više ne mogu da ustanu iz kolica. Prirodno je da odlaze na više spratove, tamo gde je tavanica mnogo bliža njihovim glavama. Ima jedna prekrasna priča od jednog italijanskog pisca, pročitaćeš je jednom, (Dino Buzzati) u kojoj se opisuje bolnica u kojoj bolesnici idu na sve niže spratove što im je smrt bliža. Niko ne zna ko donosi odluku o premeštanju bolesnika. Neka vrsta proviđenja. Priča se zove “Sedam spratova”.

U ovoj “našoj” Kuli ljudi što su bliži odlasku idu sve više. I nikada se ne vraćaju. Kao da ispare negde u visini. (Možda se na taj način Kula i greje?)

Nemoj biti tužan zbog toga. Sve ide svojim tokom. Čak i kad nam se čini da nije išlo redom. Na  šezdeset i sedmom, stosedmom i dvestotinapravom  spratu, postoje ogromne dvorane u kojima mogu da se sretnu i okupe osobe i bića raznih visina i starosti, tako da nikome ne bude neprijatno što je mnogo visok, velik  ili mnogo nizak i mali, tako mlad ili tako star. Tu se zajedno sedi, leži ili kleči na dubokim zelenim jastucima punjenim mirisnom strugotinom drveta trešnje. Toči se limunada i boza, a neki piju i mešavinu – špricer. Možeš jesti i kolače. Ili sladoled. A možeš i grickati sardinijskom  drvo  sa ukusom mntola. Igraju se karte, šah, go i čoveče ne ljuti se. Neki slušaju muziku i ljuljaju se u njenom ritmu. Nemaju slušalice na ušima, ali odlično čuju.

Neki čitaju naglas priče. Izgovaraju pesme. Jedan stari glumac polako čita jednu Čehovljevu priču, drugi Odnovu pesmu. Tako prolaze sati. Onda se, u jednom trenutku, koji je sasvim očekujući,  kao da  kroz ogromne prozore počne da prodire izmaglica sumraka, začuje se melodični, kratak zvon, neka vrsta zvuka udaranja kamena o kamen, i to je znak da je druženju kraj. Ljudi i bića počinju  polako da se razilaze, svako put svoga sprata. Nepogrešivo. Niko ne može da zaluta.

Možda suština ove Kule i jeste u tome da niko ne može da zaluta ili da se izgubi. Svako zna svoje mesto čak i kada to zaboravi.  Otišao bih sada do samog vrha, iako ne znam kako se to radi. Nisam, naravno, siguran da je to sam vrh, i koliko posle njega još ima spratova. Evo me već gde puzim kroz prostoriju ne višu od  metar i dvadeset. Sve je raskošno osvetljeno. U susret mi dolazi mali čovek, ne veći od osamdeset santimentara. Ima crveni turban i crvene šiljate papuče. Oko tela mu se vije ogrtač. Spolja crn, iznutra zlatnosvilen. Košulja dugačka, bela sa zlatnim vezom. Široke pantalone od svile, tamno zelene sa tamnim ukrasima listova masline. U magnovenju mi prođen bljesak sećanja. Pa ja sam kod Malog Muka!

 

 

Pijemo čaj. Mali Muk sedi, a ja ležim porebarke i prstom polako milujem vruću šolju sa čajem. Šolja je bela sa crvenim ukrasima. Oblikovana prema mojoj šaci. Vedžvud? Čaj: veoma crni sa ukrasnim ukusom limete.

Šta da kažem na sve ovo? Čujem sebe kako izgovaram veoma čudne reči: Lepo vam je ovde. Mirno. Visoko.

– Sećam se tebe! Stanovali ste u jednoj  jednospratnoj beloj zgradi sa šest dvokrilih prozora, čije su zelene drvene škure leti izgledale kao sastavljeni asparagusi. Vi u prizemlju, a na spratu gazda koji je imao konja. Ispred prozora su bila dva visoka bora na koja se verete kao majmuničići. Namestili biste se  pri vrhu drveta u malom senovitom skrovištu i rakljicama gađali drugu decu.

Moj domaćin ima prijatan glas, mnogo dublji nego što sam prema njegovom stasu očekivao.

– Knjigu o meni  dobio si za osmi rođendan. Živeli ste  blizu mora, mogli ste da ga vidite ali ne i da ga čujete. Ponekad bi se i sam popeo na bor i čitao knjigu o meni. Zvali su te da dođeš na ručak, ali ti bi se začitao i na sve zaboravio. Kad sam bio tužan zbog nepravde, a u svim pravim pričama mora biti nepravde,   ti si sam mnom tugovao. Moja malenkost ti je bila prirodna. Nisi me sažaljevao. A sad bi želeo da nešto kažem i da te ohrabrima. Počeo si da se smanjuješ. Majka te je zvala na šnenokle koje si naviše voleo, ali je tebi bilo teško da se od mene odvojiš.

Zadrhtah od njegovh reči.

– Ne boj se. Nisam ja ovde najstariji. A ni najmanji. Možeš da živiš i kad se smanjiš poput buba mare. Prvo, međutim, moraš da shvatiš tajnu perspektive. Naši životi se uvećavaju i smanjuju baš kao i naša tela. Od toga se onda prave priče, muzika, crteži. Sećanje na promene godišnjih doba deo su sećanja na promenu ne samo vremena nego i celog prostora. Pa i naših tela. Pokloni se dele po celoj Kuli. Dobro, ne baš i onima ispod pedesetog sprata. Niko još nije propao kroz otvor od lifta zato što je nešto pogrešno napisao ili nacrtao. Ili zato što je porastao, ili se smanjio.

– Znaš li onu dečju igru: papir, kamen, ma-ka-ze? … To igramo stalno. Sami sa sobom. Tako se odlučujemo gde ćemo poći, i koliko ćemo daleko ići. Daljina nije bitna. Važno je  da znaš gde si. Gde pripadaš.

– Da li ti je neudobno?

– Sad ćemo sve da povećamo.

Odaja poče da se izdužuje i rasteže, prvo naglo  u vis, a onda i sa svih strana. Kao da je tavanica odskočila gore. Evo me gde i dalje ležim na istom mestu nasuprot Malog Muka zagledan u šolju čaja čija površina jedva da je zadrhatala. Samo se svetlo promenilo. Od tolikog prostora sve postade mnogo svetlije.

– Zar ti ne treba veći prostor da bi leteo? Prvi put progovorih svojim glasom.

– O može se letiti i u malom. Ali kad si već navalio, gledaj!

Uspravi se a crvene se papuče zategoše kao po komandi.

I uzlete u hipu poput bešumnog zmaja. Malo se iskosi napred dok leti. Turban se ne pomera. Napravi tri kruga oko mene i vrati se na isto mesto. Pored šolje čaja.

Mi bismo, verovatno, još pili čaj i pričali, a možda i odigrali koju partiju domina, jer Mali Muk obožava da igra domine, a naročito da kucka poslednjom dominom po stolu i da viče: ajnštaj, ajnštajn, da se u odaji ne pojavi neki dežmekasti div, pretpostavljam da je upravo iscureo iz boce, koji ravnim glasom povika: isteklo vreme posete, isteklo vreme posete.

To me je malo omelo i rastužilo. Nisam se čestito  pozdravio sa Malim Mukom, a već se stropoštavam liftom u beskrajnu dubinu.

Pretpostavljam da tamo negde gore sigurno prebiva pravi Ajnštajn.

 

 

Pokušao sam unuku da objasnim kako se može crtati perspektiva. Odnosno, kako se prvo gleda, a onda crta. Jednostavne stvari koje se lakše osete nego  objasne.

Možda mu uskoro ispričam i za Malog Muka. Ili će, ipak, biti bolje da još malo poraste. A ja da još malo ostarim.

Šta da radim?

Napolju krenuo ledeni vetar. Zahladnelo. Podseća na zimu kad sam bio dete. Negde pada veliki sneg, ali ne u našem gradu. Na dalekom Islandu Katarina na brodu pogledom traži kita. Neko je pristavio podvarak. Đoković je pobedio.  Neko pakuje poklone u šarene papire. Neko blizak me je potpuno izbrisao iz pamćenja. Nekoga se ja sećam jer ne mogu da zaboravim. Prskalice, kad se zapale, više ne mirišu lepo – na vatru. U praznom albumu samo pet crno-belih fotografija. Beba plače. Svi su svečani.

Život, smrt, perspektiva, trt.

Papir, kamen, ma-ka-ze!

Nula, 1. januar 2017, nedelje

Tokom krečenja otkrili smo tajni trezor u jednoj papirnoj kesi: gomilu para iz devedesetih. Taj novac je u svakom pogledu bezvredan osim kao sredstvo zabave i očigledne nastave. U paketićima sa poklonima za naše unuke biće i koverte sa izborom novčanica iz ovog vremena. Najveći apoeon je onaj od 500 milijardi. Da napišem: 500.000.000.000.  Ukupno jedanaest nula. Nema ispisa slovima koliko je to dinara. Bog te!

 

 

 

Deco, ajde prebrojte nule! Ko ima najviše nula taj ne najbogatiji! Zašto nula? Čemu nula?

Celog su nas života učili da je neki broj pomnožen nulom – nula. A kad sabiraš, ili oduzimaš, nulu od nekog broja, iznos se ne menja. Nula je ništa! E pa nije.

Kad sa nulom podeliš neki broj šta dobijaš? Nije nula.

Zašto bi, uostalom, išta delio sa nulom? Čoveku, međutim, svašta pada na pamet.

I ako me deco budete pitali kako smo sve to preživeli, to zajebavanje sa nulama, tu pljačku i nipodaštavanje svega pristojnog i normalnog, ja ću im jednostavno reći da se čovek prilagodi i snađe u mnogim sranjima. Ali ako me budu pitali: zašto ste to prihvatili, moj će odgovor morati da se vrati na nulu. Nula je poput svetlosti. Dvostruka priroda koja može da deluje na raznim nivoima.

Nema jače matefora od nule.

Od nje sve počinje i u nju se sve vraća.

Tako je i sa ovom Novom godinom.

Sa nulom u nove radne pobede!

O poklonima i mantri, 26. decembar, ponedeljak

Prilično uništeno vreme. Malo se osvrćem.

Otoplilo, sivo, oko sedam stepeni. Prepuna samoposluga, pokupovani jeftini ukrasi za NG. Pokloni! Šta pokloniti klincima između četrnaest i pet godina? Napravićemo im paketiće sa starim (potpuno novima) novčanicama šest i devet nula, napravio sam svakom po jednog pritvornog Smajlija koji se otvara u ćudovište, matorima (od 11 i 14 godina koverat sa nekim aktulenim novcem)… ali šta ovim malim? Oprema za preživljavanje: kompas, mali nožić, lupa, baterijska lampa, upaljač, cediljka, aspirin, kinin, zavoj, hanzaplast, makazice, flašica vode, flašica alkohola, igla i konac, zekulja, sve u ranac, a preko njega smotana kabanica i malo ćebe? Ovo, u stvari, više ne postoji. I bilo bi opasno i zabranjeno dati detetu mlađem od 12 godina. Recimo.

Priča o poklonima može da otvori mnogoštošta. Bojim se da to opet ne bude neki žal za prošlošću. Kad malo razmislim: nismo baš svi bili u izviđačima. Neki su  preživljavali i u gradu. Znali su kad se gde pojave prve trešnje i bagremov cvet. Onda, gde se otvaraju prve   pekare. Kako zauzeti najlepše mesto na obali reke odakle se lepo vidi ko odakle, i s kim, dolazi. Najbolja hladovina. Najpouzdaniji prijatelj. Ko je kurva, a ipak drag.

Radovao sam se poklonjenoj knjizi ali mnogo više prvom biciklu i vazdušnoj pušci. Od stvari za oblačenje sećam se samo jedne pseudokožne crne jakne koja je skroz ispucala na prevoju kragne. Nismo bili ni bogati, ni siromašni. Znali smo one koji su bili s jedne ili s druge strane. One iz salonskih, predratnih stanova, ali i one iz privremenih baraka u kojima su živeli zauvek. Ne mogu da se setim ko mi je šta poklonio. Osim vazdušne puške i prvog bicikla. Sećanje na poklone mora se održavati da bi se prenelo u starost. Tako pamtimo i poklone i darodavce.

I prskalice su bile ozbiljan poklon. Bilo je to vreme kada petarde još nisu bile izmišljene. Buka se mogla praviti tako što se ogule glave šibica i naguraju u neki metalni cilindar a onda se nagura široki šraf preko toga i udari čekićem. To pukne kao bomba a može i da oprlji ruku ako neoprezno  drži cilindar. Ali šibice su skupe, a i sve dugo traje pa je takvo prangijanje bilo retko. Pucali su, međutim, povremeno očevi iz pištolja i lovačkih puški. Moj otac to nikada nije radio a imali smo mali arsenal oružja u kući.

Šta da kupimo deci za Novu godinu? Nije da sve imaju, ali kad su igračke, a posebno igrice u pitanju, tu sam prilično bez ideje.

 

U subotu uveče, u Rexu, na novogodišnjem Pesničenju, nastupili smo Đorđe i ja sa Pesmom teranja. Apsolutno sam uživao dok sam je pisao. Pesma je nastajala uz pomoć prijatelja rasutih po svetu i Beogradu. Tako sam dobio odgovarajuće reči na: tamilskom, filipinskom, hindu, kineskom (mandarinskom), arapskom, holandskom, engleskom, francuskom, nemačkom, italijanskom,  latinskom… ukupno 16 jezika računajući i srpski, naravno. Prijatelji su mi pomogli da napravim video predstavu – veliku krckalicu koja se preteći pomera – Ah Ahilej je komponovao muziku. I tako smo stajali leđima okrenuti jedan drugome, profilom prema publici i asistirali Pesmi svojim povicima i gestovima. Mislim da je bilo uzbudljivo. Manje od četiri minuta.

 

 

Prota me je u nedelju ujutro pozvao da kaže da je bilo odlično.

Kako samo vredan i veliki posao radi Prota Škart. Ogromna energija, emocije, radoznalost. Naši su se putevi toliko često ukrštali. Od devedesetih. Kada su Prota i Đole imali projekat Tuga. (Sa sve fotografijama Vesne Pavlović.)  Onda one taksene marke za ljubav, tugu, usamljenost, orgazam, život, strah… Sećam se Frankfurtskog sajma knjiga gde smo od štanda B92 napravili  neverovatni pokretni  praznik – sa sve markama i raznim grafičkim porukama na mnoštvu jezika. Bilo je svega četiri kvadratna metra izložbenog prostora a svi su  dolazili da nas obiđu. Predstavljali smo Beograd i Srbiju koja je živela u getu.

Uvek mi se činilo da dizajn mora biti ispunjen emocijom i duhovnošću da bi imao pravi smisao. Pogotovo kad je reč o grafici.

Ko zna koliko će Pesma teranja moći da pomogne. U svako slučaju, neće odmoći. Ako svi zajedno, bar jedamuput dnevno, počnemo da izgovaramo ove reči, možda će Đavo da načuli uši i da se bar malo skloni. Tek toliko da dočekamo proleće. Neka počne mantra: “iš, šic, pis, mrš, šibe… apage!”

Spomenik Janu Bibijanu, 19. decembar, ponedeljak

Hvala javnim radnicima  što su me podsetili na Jana Bibijana! Naravno da nisu imali nameru da to urade. Kakav Jan Bibijan, kakav Kazimir! Ljudi imaju svoje agende koje su ozbiljne i dalekosežne. Rekoše prilikom promocije “Dnevnika” Endija Vorhola, da će u Beogradu biti postavljen spomenik velikom Endiju.

Ta lakoća podizanja spomenika, rašćišćavanja, proširivanja, obavezno i uklanjanja svega i svačega, odjednom mi je prizvala u pamet priču o Janu Bibijanu. Jan Bibijan je glavni junak u knjigama za decu bugarskog pisca Elina Pelina. Čitao sam kao mali obe knjige iz biblioteke Lastavice na koju me je bila pretplatila tetka Stana iz Sarajeva. Bilo je tu divnih knjiga i još divnijih junaka. Izdvajaju se: Murzilka, Jan Bibijan i ErneNemeček. Nemeček je stigao poslednji sa knjigom Dečaci Pavlove ulice. Zbog njega sam, mislim, prvi put uz knjigu proplakao. Za Murzilku se još uvek ne zna ime autora. Knjige o Murzilki i šumskim patuljcima koji putuju svetom i otkrivaju nam razna čuda od zemalja  i običaja, neka vrsta popularne geografije, bile su divno ilustrovane crno-belim crtežima. Patuljici su ličili na ljude, mada su im glave bile prevelike, a noge tanke, stopala špicasta. Često su se zvali prema svome izgledu ili etničkom poreklu. Murzilka je bio nespretan, uštogljen i uobražen tip koji je stalno upadao u nezgode. Nosio je veliki crni cilinder, monokl, frak i ukrasni štap. Bio je totalna neznalica što je bilo zgodno za pripovedača jer se preko njegovih objašnjenja saznavalo šta je šta i kako stvari funkcionišu.

Jan Bibijan je došao posle Murzilke. Mislim da sam već bio pošao u školu. Pored Jana Bibijana, koji je bio prilično zapušteno i problematično dete, pojavljuje se i mali đavolak Fjut. Đavo je bio neka vrsta alter ega. Neprekidno je nagovarao Jana Bibijana na nepodopštine. Na kraju se, naravno, probudilo časno i iskreno Jan Bibijanovo srce i on se odbranio. Postao je dobar dečak. Bilo je nečega iskreno dirvljivog, makoliko naivno sve izgledalo, u tom Bibijanovom preobraćanju.

 

 

Knjige o Janu Bibijanu koje su kod nas bile objavljene (Jan Bibijan u carstvu čarobnjaka i Jan Bibijan na Mesecu) nisu bile od onih knjiga čiji se junaci duboko urežu u srce i sećanje. Na primer: Erni Nemeček, ili Vinetu,  ili Kestnerov Emil. Možda je  privlačnost Jana Bibijana proizilazila iz njegovog neobičnog imena i porekla. A neko ko se zove Elin Pelin i piše o Janu Bibijanu bilo je samo po sebi dovoljno da se nikada ne zaboravi.

I tako je, uprkos likovima poput Demijana, Hercoga, Bluma, Lari Darela iz Oštrice brijača, sve nezaboravni likovi svetske književnosti, odjednom iskočio Jan Bibijan. Ako vi nudite Endi Vorhola kao svoja junaka evo mene sa Janom Bibijanom kako tražim mesto pod suncem. Jan Bibijan je moj nivo. Infantilno i blesavo. Sa jasnom moralnom porukom.

Podsetih se, međutim, kako ljudi vole da podižu spomenike svojim idolima koji nemaju nikakve veze sa politikom i vlašću. Podigoše, svojevremeno, spomenik Rokiju u Žilištu, Bobu Marliju u Banatskom Sokocu, Džoniju Depu na Mećaviku, a Brus Liju u Mostaru! Ja lično videh i spomenik Frenku Zapi u Viljnusu (Litvanija).  To može biti odraz kolektivnog ludila, ali i zezanja i zdravog duha koji je suprotnost onome što je na vlasti, znači mračnim silama gluposti i arogancije. Kad već povedosmo reč o silama bezumlja ne mogu nikako da se naviknem na ovu zimoću i ledene ruke. Pišem ovo u rukavicama što je jedna vežba u koncentraciji, ali i distanci prema svetu koji napolju živi svoj život. Nikad mi hladnije nije bilo. Biće zbog godina a ne zbog grejanja. Definitivno.

Večeras idem na slavu. Okupiće se nas nekoliko Ćurgusa kod moje rođake Rade. Sveti Nikola je opšta slava. Skratili su časove u školama. Čućemo se uz pomoć Skajpa i sa rođacima preko okeana. Biće kao nekad. Recimo. Kao da sve više živimo da bismo održali neka pravila, veru i nadu da još nije sve propalo.

Ja sam čovek jednodimenzionalan, za razliku od ovih koji drmaju aktuelnim svetom i sve razumeju i projektuju sebe i svoje ideje u mnoštvo dimenzija. Vaših petnaest minuta slave  se produžilo kao večnost.   Sve Tramp do Trampa. Oće li nas Tramp trampiti za neki Budžidistan? Ako to uradi ništa se ovde bitno neće promeniti  osim klime. Više nećemo biti na vetrometini već u pizdi materinoj.

Vreme je da se posakrivamo u rupe i rupice i da samo, s vremena na vreme, provirimo. (Mnogo je gadno, i otužno, neprekidno biti na straži.)  Noću da se iskrademo i da postavimo spomenik nekom Janu Bibijanu pa da se odmah sklonimo u podzemlje. Kad bi svako od nas bar malo ostavljao tragove svoga prisustva preko poruka da nismo zaboravili Jana Bibijana, Džek Londona,  Karl Maja,  i Piter Činija, verujem da bi novi mandarini bili bar malo oprezniji u svojim javnim izlivima. Neke stvari delimo sa drugima, a neke čuvamo samo za sebe.

 

– Eno ga, eno ga Murzilka! Koliko je samo porastao. Ide sam kroz svet, niko mu ne treba. Sve zna i sve ume. I niko mu ništa ne sme.

Odlasci i zadaci, 17. decembar, subota

Pre dva dana sam čuo od jednog taksiste da je umro naš komšija koji je stanovao u nekoj vrsti zidane šupe u dvorištu naše zgrade. To je bila samo jedna prostorija u kojoj je bio krevet, mali šporet i frižider, uski sto i stolica. Zimi se grejao grejalicom. Nije imao ni vodu, ni klozet. Sproveo je struju iz naše zgrade, kabl je išao iz razvodne kutije. Bila je to tzv. zajednička struja koju su plaćali svi stanari iz zgrade. Pre četiri, pet meseci našao ga je jedna komšija u polusvesnom stanju na podu njegovog skučenog doma. Bio je dobio prvu penziju pa to proslavio. Od toga se sapleo, srušio neke stvari na sebe, verovatno onesvestio. Video sam kad su došla ambulantna kola i kad su ga stavili na nosila. Nije bilo vesti o njemu osim da je živ i da se oporavio. Onda smo saznali da su ga smestili u neki dom za stara lica. Tamo mu je sigurno bilo bolje nego u šupi. Tuga i osećanje praznine nemaju veze sa onim šta je ko učinio od svoga života. Odgovornost za nesreću nikada nije izolovana. Mada se ne može ni podeliti na ravne časti. Ljudi koji prolaze oko nas nisu tako udaljeni svetovi makoliko se ne poznajemo, a često i ne razgovaramo. Kadgod sam ga sreo u treznom stanju mi smo normalno razgovarali i ja sam osećao potrebu da ga ohrabrim i posavetujem da ne pada u vatru, kao i da manje pije. On mi je uvek obećavao nešto što  nije mogao da ispuni. Čekao je tu bednu penziju, koja je verovatno bila manja od dvadeset hiljada, kao neku vrstu izbavljenja.

Nema ga! Još uvek stoji kabl koji vodi iz naše zgrade u njegovu odaju. Neko je sklonio njegove cipele koje su dugo stajale ispred vrata. Neko je zatvorio i mali prozor. Bez imena. Bez smrtovnice. Bez znaka da je ikada tu živeo.

Stislo mi se u grudima od opšte propasti i nemoći. Sve ide svojim tokom, pa i moja osećanja.

Grad domina. Da li se sve ruši odjednom ili u delovima?

 

 

 

U petak sa Đukom i studentima na PAPS-u (Public Art & Public Space). Rado za kolokvijum. Moja “Lokatva” kao deo zadatka (inspiracija). Uzbudljivo. Jedan je momak dugo sklapao svoju instalaciju da bi je prikazao. Metalni stub koji se klati, a na njemu tri injekcije od kojih vode cevčice za infuziju. Rastvor u dve boje: crvena i plana. Jedna injekcija sa crvenom i dve sa plavom bojom. Providne cevčice se spuštaju do poda na kojem je postavljen uzak, pljosnat sud, poput veoma uskog akvarijuma. Na njegovom vrhu postavljene tri pipeta iz kojih kapa boja u vodu. Plava, crvena, plava. Kad je boja krenula puštena je muzika sa laptopa. Muški glas izgovara Lokatvu, muzika reperska. Super je ideja, mada nemam pojma kako to može da se realizuje u realnom prostoru – na Trgu Mire Trailović i kako to objašnjava Lokatvu. Đuka je na početku rekao da je budžet: nula! Pa sad ti vidi!

Najverovatnije će nešto moći da se izvede samo uz pomoć svetlosti. Kad padne mrak.

 

Jedna je studentkinja poslala rad u obliku rečenice:

 

Svaka pesma je određena svojom brzinom!

 

Nisam mogao da odolim, morao sam da napišem jednom moguće objašnjenje:

 

Kojom brzinom? Brzinom stvaranja ili brzinom govorenja?

Brzina stvaranja često se ne može ustanoviti, ona zavisi od sećanja autora.

Brzina izgovaranja zavisi od dužine i težine reči. Kratke pesme, kao što je japanski hai ku, svakako su mnogo kraće (brže?) od Eliotove poeme “Pusta zemlja”.

Postoji, međutim, još najmanje dve vrste brzine: brzina razumevanja i brzina osećanja koje pesma izazove. Reakcije: emotivne i duhovne, mogu se dalje razvijati u različitim pravcima. Neke pesme dovode do trenutne reakcije, druge imaju osobinu da dugo “miruju” posle čitanja i da se iznenada “probude”. Okidači pesama-spavača mogu biti raznorazne stvari i povodi. I neke pesme na koje smo svojevremeno brzo reagovali mogu da pređu u stanje mirovanja zahvaljujući stalnom procesu zaboravljanja. Ono na šta reagujemo kao mladi može da bude potpuno različito kad smo stariji.

Postoji priča da je jednom napisana jedna pesma koja se kroz vekove transformisala, čije je pravo značenje potpuno skriveno, i duboko usađeno u dušu svakog njenog čitaoca. Navodno, postoji neki tajni znak, neka reč, splet događaja, koji mogu da razbude smisao pesme i da izazovu neverovatne stvari koji će da izmene ne samo pojedinačne živote nego i našu celokupnu istoriju.

Reč o svojevrsnom Otkrovenju koje je sakriveno u nekoj pesmi. Ne možemo je pronaći tako što ćemo samo čitati poeziju. Ne znamo da li smo je nekada čuli ili pročitali. Niti da ćemo je tek pročitati.  Ona je unutra. Ušuškana. Skrivena.

Brzina neke pesme i dalje je misterija. Time se ne bavi poezija nego kabala.

Stepenice odbrane, 13. decembar, utorak

Onda su se skupili i počeli da igraju karte.

Tako bi nekako mogla da počne priča o matorcima. Odavno ne čuh da neko igra karte. Osim u američkim filmovima kad se ode u Las Vegas. Mogu se još igrati karte sa unucima, nešto popularno i jednostavno. Najviši nivo: remi. Niko ne igra preferans. Niko ne ljušti tabliće. Slično je i sa fizičkim aktivnostima. Fudbal se sve ređe vidi u školskim dvorištima, dok je potpuno proteran iz dvorišta i parkova. Propadaju table za basket. Izbrisale se linije za kockice. Ponekad vidim nekoliko dečaka kako udaraju teniske loptice nekim laganim, plastičnim reketima. Pimpluju preko nacrtane linije. S druge strane, sve više matorih, i manje matorih, koji sopću u trenerkama. Optrčali neki zamišljeni krug. Kad dostignu cilj sretni i crknuti. Ne mogu da pričaju. Kad dođu sebi odu u kafić da zapale. (Deca se vode na tenis i časove borilačkih veština. Ako želite da uspeju u životu.)

I zdravlje je postala potpuno banalna i trivijalna tema o čemu se može raspravljati i mudrovati danima. A tek o klopi. Toliko toga je uterano u stomak. Pre toga pomno sortirano i tretirano. Koliko vremena odvajate za sebe? To se prvenstveno odnosi na fizičke vežbe i pripremanje hrane.

Mirovanje i razmišljanje je samo po sebi depresivno. Biti sam sa sobom predstavlja direktan put u propast. Introspekcija skraćuje život koji vežbanje i hrana ne produžavaju. Modernost je pleonazam mučnine. No, u mučnini ipak postoji sadržaj koji se može prepoznati. U modernosti nema ni toga.

Moraću da pišem o preferansu. Kako bi mogla da izgleda jedna dugačka partija, od recimo 100 bula, tokom koje bi se raspravljalo o smislu života. I, obavezno, o Ovome Ovde.

Ovo Ovde izmiče kontroli. Burleska postaje elegija. I obratno. Glasovi se spajaju u urlike i uzdisaje. Potpuni besmisao. Nepodnošljivi prezir političke elite prema osoblju. To što smo privremeni naseljenici ove Ludije  ne znači da smo se pomirili da pocrkamo kao bespomoćne lude. Raspad svega i svačega visi nad nama. Svet se batrga u pokušaju da osmisli ne budućnost već sledećih nekoliko meseci. Onda će doći trenutak kad će sve postati sve jedno. Ravno i nepokretno.

Sivo i hladno. Ponavljam u sebi: “pei viratu, avi viratu, pei viratu, avi viratu”. Tamilski. Protiv demona.

Čitam “Decu čuvara slonova” Petera Hega da pobegnem od pametnih razgovora. Bilo bi dobro skuvati dosta cvekle i napraviti salatu sa sve belim lukom, uljem i sirćetom. Crvena boja cvekle ne liči na krv koja mi se priviđa. To je prva stepenica odbrane.

Pre dvadesetak godina napisao sam priču-esej “Sedeo sam na obali reke života i jeo govna”. Bila je to neka vrsta polemičkog odgovora na Koeljovo: “Sedela sam na obali reke Pjedre i plakala”, mada tu knjigu nikada nisam čitao.  Jedenje govana spada u deo životnog iskustva koji je neprenosiv. Kao i mnogo toga od iskustva. To je druga stepenica odbrane. Mislim na tu jebenu, govnjivu reku života!