Papir, kamen, ma-ka-ze! Božićna priča, 7. januar 2017.

Pokušao sam unuku da objasnim kako se može crtati perspektiva. Odnosno, kako se prvo gleda, a onda crta. Jednostavne stvari ali ne tako lake za objasniti.

Škiljiš na jedno oko, kao da nišaniš, hvataš ih na palac ruke kojom crtaš, zumiraš, onda zapamtiš, pa upoređuješ, zapamtiš… spoštaš pogled na papir ispred sebe.

Najlakše je, naravno, iz glave. Ulica prava kao strela, s jedne strane red kuća koje su obavezno različitih gabarita, eventualno bandere kao držači zamišljene daljine. Tamo negde, u daljini, gde se spajaju horizont i vrh ulice, tamo je svetlost ujednačena. Tamo je dom u kojem ćeš jednom živeti. Ne, nije o tome reč.

Skrećem sa puta. Vrludaju mi misli. I pogled. Sad ću pokušati da ti objasnim svojim rečima.

Perspektiva je daljina koju pokušavamo da uhvatimo sa dva prsta i da je rasprostremo ispred sebe. Onda u to udahnemo neka osećanja, obavezno vedra i topla. Tako otpočne život.

 

Kako se gleda u visinu? Ležeći na travi, u nekoj vedroj avgustovskoj noći, u prirodi, daleko od grada i uličnog svetla? Pogled ti je raštrkan, mada uperen gore. Sve je tako ogromno, nepregledno, i daleko. To je svet kojem pripadaš? Ne možeš ništa da izmeriš i uporediš. Tvoje ruke, i tvoj palac, ostaju na zemlji. A tvoja glava? Pogled ide dalje. Neverovatno!

 

Priča se da je negde u udaljenom, čudnom  svetu, koji kao da je u neposrednoj, mada odmaknutoj  budućnosti, izgrađena ogromna Kula koja je zbog svoje veličine, stabilnosti, ali i ugleda,  duboko ukopana u zemlju, najmanje deset, dvadeset  spratova. (Napolju vlada jara, sunce je u tim krajevima nemilosrdno.) U nju se tako i ulazi. Iz podzemlja. Podzemlje je ogromno, kao ulaz u najveličanstveniji metro. Ljudi  se sa svih strana naprosto slivaju u njega. Postoje stotine liftova i pokretnih stepenica koje  vode  gore. I onaj ko  živi ili radi u Kuli, kao i onaj ko  prvi put u nju uđe, zna  svoje mesto. Čak i da toga nije  svestan. Sve se obavlja automatski. U nižim spratovima su  oni višeg, a u višim oni nižeg rasta. Selekcija se obavlja u liftovima. Ljudi visoki preko dva metra jednostavno  ne mogu da stignu dalje od pedesetog sprata.

 

Zamisli da postoji takva građevina u kojoj se unutrašnji prostor smanjuje kako se ide prema vrhu. Ono što je soba visine osam metara u prizemlju, na pedesetom spratu ima visinu od  dva i po metra, a na osamdesetom metar i šezdeset. Na sto i prvom spratu uspravno mogu da se kreću samo ljudska bića visoka do metar i trideset santimentara.

Da li to znači da na samom vrhu žive samo bebe i patuljci? Verovatno. Ko zna.

Kad pogledaš spolja to čudo od građevine, džinovsku olovku koja raste iz zemlje poput debele palice za bezbol a onda se gore sužava i sužava, imaš utisak da se pretvara u neku vrstu dima, bezobličnu daljinu-visinu koja se spaja sa svim i svačim, sa isluženim satelitima, zaboravljenim Mesecom, odbačenim zvezdama, sa Bogom, Ocem i Duhom, sa tamnom materijom, prašinom i gasom, sa nestajućim granama pasulja, najzad.

Vidiš li, dragi moj dečače, kako se perspekitva u daljini spaja sa svim što je oko nas? Tako se i naša budućnost polako pretvara u stvarnost o kojoj više ne razmišljamo da je došla.

No, da ti malo objasnim kako kako funkcioniše ceo sistem.

Vremenom, kako ljudi, koji rade ili obituju u Kuli, stare, oni polako počinju da se smanjuju. Neki se krive i gube značajno na visini. Neki više ne mogu da ustanu iz kolica. Prirodno je da odlaze na više spratove, tamo gde je tavanica mnogo bliža njihovim glavama. Ima jedna prekrasna priča od jednog italijanskog pisca, pročitaćeš je jednom, (Dino Buzzati) u kojoj se opisuje bolnica u kojoj bolesnici idu na sve niže spratove što im je smrt bliža. Niko ne zna ko donosi odluku o premeštanju bolesnika. Neka vrsta proviđenja. Priča se zove “Sedam spratova”.

U ovoj “našoj” Kuli ljudi što su bliži odlasku idu sve više. I nikada se ne vraćaju. Kao da ispare negde u visini. (Možda se na taj način Kula i greje?)

Nemoj biti tužan zbog toga. Sve ide svojim tokom. Čak i kad nam se čini da nije išlo redom. Na  šezdeset i sedmom, stosedmom i dvestotinapravom  spratu, postoje ogromne dvorane u kojima mogu da se sretnu i okupe osobe i bića raznih visina i starosti, tako da nikome ne bude neprijatno što je mnogo visok, velik  ili mnogo nizak i mali, tako mlad ili tako star. Tu se zajedno sedi, leži ili kleči na dubokim zelenim jastucima punjenim mirisnom strugotinom drveta trešnje. Toči se limunada i boza, a neki piju i mešavinu – špricer. Možeš jesti i kolače. Ili sladoled. A možeš i grickati sardinijskom  drvo  sa ukusom mntola. Igraju se karte, šah, go i čoveče ne ljuti se. Neki slušaju muziku i ljuljaju se u njenom ritmu. Nemaju slušalice na ušima, ali odlično čuju.

Neki čitaju naglas priče. Izgovaraju pesme. Jedan stari glumac polako čita jednu Čehovljevu priču, drugi Odnovu pesmu. Tako prolaze sati. Onda se, u jednom trenutku, koji je sasvim očekujući,  kao da  kroz ogromne prozore počne da prodire izmaglica sumraka, začuje se melodični, kratak zvon, neka vrsta zvuka udaranja kamena o kamen, i to je znak da je druženju kraj. Ljudi i bića počinju  polako da se razilaze, svako put svoga sprata. Nepogrešivo. Niko ne može da zaluta.

Možda suština ove Kule i jeste u tome da niko ne može da zaluta ili da se izgubi. Svako zna svoje mesto čak i kada to zaboravi.  Otišao bih sada do samog vrha, iako ne znam kako se to radi. Nisam, naravno, siguran da je to sam vrh, i koliko posle njega još ima spratova. Evo me već gde puzim kroz prostoriju ne višu od  metar i dvadeset. Sve je raskošno osvetljeno. U susret mi dolazi mali čovek, ne veći od osamdeset santimentara. Ima crveni turban i crvene šiljate papuče. Oko tela mu se vije ogrtač. Spolja crn, iznutra zlatnosvilen. Košulja dugačka, bela sa zlatnim vezom. Široke pantalone od svile, tamno zelene sa tamnim ukrasima listova masline. U magnovenju mi prođen bljesak sećanja. Pa ja sam kod Malog Muka!

 

 

Pijemo čaj. Mali Muk sedi, a ja ležim porebarke i prstom polako milujem vruću šolju sa čajem. Šolja je bela sa crvenim ukrasima. Oblikovana prema mojoj šaci. Vedžvud? Čaj: veoma crni sa ukrasnim ukusom limete.

Šta da kažem na sve ovo? Čujem sebe kako izgovaram veoma čudne reči: Lepo vam je ovde. Mirno. Visoko.

– Sećam se tebe! Stanovali ste u jednoj  jednospratnoj beloj zgradi sa šest dvokrilih prozora, čije su zelene drvene škure leti izgledale kao sastavljeni asparagusi. Vi u prizemlju, a na spratu gazda koji je imao konja. Ispred prozora su bila dva visoka bora na koja se verete kao majmuničići. Namestili biste se  pri vrhu drveta u malom senovitom skrovištu i rakljicama gađali drugu decu.

Moj domaćin ima prijatan glas, mnogo dublji nego što sam prema njegovom stasu očekivao.

– Knjigu o meni  dobio si za osmi rođendan. Živeli ste  blizu mora, mogli ste da ga vidite ali ne i da ga čujete. Ponekad bi se i sam popeo na bor i čitao knjigu o meni. Zvali su te da dođeš na ručak, ali ti bi se začitao i na sve zaboravio. Kad sam bio tužan zbog nepravde, a u svim pravim pričama mora biti nepravde,   ti si sam mnom tugovao. Moja malenkost ti je bila prirodna. Nisi me sažaljevao. A sad bi želeo da nešto kažem i da te ohrabrima. Počeo si da se smanjuješ. Majka te je zvala na šnenokle koje si naviše voleo, ali je tebi bilo teško da se od mene odvojiš.

Zadrhtah od njegovh reči.

– Ne boj se. Nisam ja ovde najstariji. A ni najmanji. Možeš da živiš i kad se smanjiš poput buba mare. Prvo, međutim, moraš da shvatiš tajnu perspektive. Naši životi se uvećavaju i smanjuju baš kao i naša tela. Od toga se onda prave priče, muzika, crteži. Sećanje na promene godišnjih doba deo su sećanja na promenu ne samo vremena nego i celog prostora. Pa i naših tela. Pokloni se dele po celoj Kuli. Dobro, ne baš i onima ispod pedesetog sprata. Niko još nije propao kroz otvor od lifta zato što je nešto pogrešno napisao ili nacrtao. Ili zato što je porastao, ili se smanjio.

– Znaš li onu dečju igru: papir, kamen, ma-ka-ze? … To igramo stalno. Sami sa sobom. Tako se odlučujemo gde ćemo poći, i koliko ćemo daleko ići. Daljina nije bitna. Važno je  da znaš gde si. Gde pripadaš.

– Da li ti je neudobno?

– Sad ćemo sve da povećamo.

Odaja poče da se izdužuje i rasteže, prvo naglo  u vis, a onda i sa svih strana. Kao da je tavanica odskočila gore. Evo me gde i dalje ležim na istom mestu nasuprot Malog Muka zagledan u šolju čaja čija površina jedva da je zadrhatala. Samo se svetlo promenilo. Od tolikog prostora sve postade mnogo svetlije.

– Zar ti ne treba veći prostor da bi leteo? Prvi put progovorih svojim glasom.

– O može se letiti i u malom. Ali kad si već navalio, gledaj!

Uspravi se a crvene se papuče zategoše kao po komandi.

I uzlete u hipu poput bešumnog zmaja. Malo se iskosi napred dok leti. Turban se ne pomera. Napravi tri kruga oko mene i vrati se na isto mesto. Pored šolje čaja.

Mi bismo, verovatno, još pili čaj i pričali, a možda i odigrali koju partiju domina, jer Mali Muk obožava da igra domine, a naročito da kucka poslednjom dominom po stolu i da viče: ajnštaj, ajnštajn, da se u odaji ne pojavi neki dežmekasti div, pretpostavljam da je upravo iscureo iz boce, koji ravnim glasom povika: isteklo vreme posete, isteklo vreme posete.

To me je malo omelo i rastužilo. Nisam se čestito  pozdravio sa Malim Mukom, a već se stropoštavam liftom u beskrajnu dubinu.

Pretpostavljam da tamo negde gore sigurno prebiva pravi Ajnštajn.

 

 

Pokušao sam unuku da objasnim kako se može crtati perspektiva. Odnosno, kako se prvo gleda, a onda crta. Jednostavne stvari koje se lakše osete nego  objasne.

Možda mu uskoro ispričam i za Malog Muka. Ili će, ipak, biti bolje da još malo poraste. A ja da još malo ostarim.

Šta da radim?

Napolju krenuo ledeni vetar. Zahladnelo. Podseća na zimu kad sam bio dete. Negde pada veliki sneg, ali ne u našem gradu. Na dalekom Islandu Katarina na brodu pogledom traži kita. Neko je pristavio podvarak. Đoković je pobedio.  Neko pakuje poklone u šarene papire. Neko blizak me je potpuno izbrisao iz pamćenja. Nekoga se ja sećam jer ne mogu da zaboravim. Prskalice, kad se zapale, više ne mirišu lepo – na vatru. U praznom albumu samo pet crno-belih fotografija. Beba plače. Svi su svečani.

Život, smrt, perspektiva, trt.

Papir, kamen, ma-ka-ze!