Domovina, 27. jun 2017, utorak

Srbi su se mahom zajebavali ili padali u amok pred pomenom Srbije, odnosno domovine. Znam da nismo jedini, ali mi to nimalo ne olakšava stanje stvari.  Već sama rač domovina zvuči nekako domaćički. Kolikogod radio na svojoj domovini ona uvek izgleda musavo i neuedno. Moguće je da postoje  ekstremne okolnosti, kad te, na primer,  zbog domovine oteraju u logor, da se probudi neka vrsta ponosa, inata i dostojanstva, pod uslovom da si okružen sličnim ljudima, a ne pizdama i krimosima.

Mnogo često pominju Džona Kenedija i njegove reči:   “Amerikanci, moji sugrađani, nemojte pitati šta vaša zemlja može učiniti za vas. Pitajte šta vi možete učiniti za svoju zemlju!”

E sad mi se čini da je, više nego ikada pre, potpuno besmisleno očekivati da zemlja (Domovina) učini za vas bilošta, a sledstveno tome i da vi učinite nešto za nju, bez obzira gde ste i ko ste.  Te su reči (Kenedijeve) sasvim izgubile svaki smisao i danas ih koristi svaki jebeni populista i  demagog, sa Zapada i sa Istoka, autokrata i demokrata, komunista i kapitalista, republikanac i rojalista, siromah i bogataš. Jebo ja vas i vašu (moju) Domovinu! Popnite se na vrh svoje Domovine pa pogledajte šta je još od nje preostalo. U ljudskom, geografskom, prirodnom, kulturnom, moralnom smislu.

Svaka Domovina ima, međutim, i svoju Otadžbinu. To je neka vrsta elementarne čestice koja uvodi rodoljublje u kvantno stanje. Otadžbinu možeš istovremeno da posmatraš spolja i iznutra. Od tog pogleda ona se menja. I ti sa njom, mada toga nisi svestan. Kad te Otadžbina baci na kolena, oduzme ti posao, licencu, pravo na bilokakav značaj i uticaj, zdravstveno ili neku drugu vrstu osiguranja, kad te istera iz stana, oduzme papire, počne da te ucenjuje sa državljanstvom i porezom, kad ti uporno truje decu i unuke preispoljnim glupostima i mitovima, lažima i prevarama… e da te onda pitam: želiš li još uvek nešto da uradiš za Domovinu?

U našem je slučaju Domovina ubila samo sebe i predala nas na milost i nemilost Otadžbini. Kad aktuelni predsednik hoće da uveliča Otadžbinu on onda podigne najveći jarbol na svetu, sa sve zastavom na vrhu, a kada hoće da se zahvali Domovini na tome što je imamo onda se obraća onima koji su za nju položili živote. Meni je od svega toliko muka i sramota me je da počinjem da mucam i gubim većinu reči kojima bih mogao da opišem ono što mi se odigrava u glavi. Jebeš glavu kad su Domovina i Otadžbina u pitanju!

Ako već moram, a izgleda da moram, da napišem nešto o Domovini, Otadžbini ili jednostavno Zemlji, onda je to ono starinsko: Moja domovina je moj jezik! Ni više, ni manje! Nije, naravno, reč o rečniku (srpskom) i srpskoj gramatici, već o onome što mi je kroz taj jezik ušlo u glavu i dušu, ono što sam doživeo i osetio, ono kako sam razmišljao, planirao, radovao se i patio.

U suštini, mislim da imam mnogo više prava da govorim o svojoj domovini od makakvog predsednika, patrijarha, partijskog šefa, ministra, komesara, šefa tajne službe, direktora biblioteke, glumca, pevača, milijardera. Ja sam vlasnik neizmernog sećanja ne samo na Zemlju i domovinu nego i na ljude, njihove sudbine i živote, na mnoštvo pojedinačnih priča koje se ukrštaju i spajaju, a potom razilaze u nešto fantastično, bogato i neuništivo. Čitav moj život, skoro sedamdeset godina, pamtim ono što se ne može upamtiti kao statistički ili novinski podatak. Pamtim trajanje Zemlje kao nešto što nije samo protok vremena već istinsko ljudsko ispunjenje.

O kakvoj prošlost, o kakvoj istoriji, vi danas blejite kad podižete zastave i ačite se tradicijom? Kada bi podizanje zastava bilo dovoljno da se napravi Domovina, Otadžbina i Zemlja, odavno bi je svako u svome dvorištu napravio. Vidim da su danas zastave istakli i beležnici (notari) jer, pobogu, oni predstavljaju Državu koja prestavlja Domovinu. Domovina, odniosno Otadžbina, ima veoma mnogo posrednika. U tome se, valjda, ogleda njena snaga. Svaki policajac, pa i onaj komunalni, svaki inaksant, pijačni inspektor, nastavnik, šalterski službenik… svi su oni na zadatku ne samo da veličaju nego i da zaštite Domovinu. Da li je Domovina prezaštićena?  Osećam se pritisnut, prignječen.

Sreća je što ne mogu ništa da urade tamo gde sam sam – u jeziku.

Mogu ove redove da pišem dok imam pameti i snage, i dok mi ne oduzmu laptop ili olovku. Mada, mogu ja da pišem i u svojoj glavi.

Zbog toga se Domovina često brani glavama u kojima prebiva sećanje.

Jebala vas domovina, otadžbina i slični krikovi mozga. Jeftini prevaranti!

Dobro su to u Zagrebu napisali: “Domovina u srcu je govno u glavi!” Upravo tako.

 

Kruženje meda, 22. jun 2017, četvrtak

Težak, težak dan. Ne samo zbog toga što je preko trideset, vlažno, nepokretno. Ceo dan sam bio u nekom jurcanju i nerviranju. Prikupljanje dokumentacije, čekanje u redovima u pošti, u opštini, onda u banci…  Onda nerviranja oko posla iako sam već četiri godine u penziji. Tramp tupi svoje preko CNN-a. Naše televizije skoro da i ne pratim. Imam probleme sa očima.

Čitava serija pesama. Poslao sam neke Proti i Đorđu. Pesme o medu i pčelama. Potpuno neplanirano. Neka vrsta lirskog odbrambenog mehanizma. Sutra će praviti teatar apsurda na Novom Beogradu. Ko je veći? Tito ili Vučić. Osećam se posramljeno. Ne pripadam ovoj stvarnosti.

Kajsije su skroz sazrele. Slatke kao med. Unuk se vrratio sa Divčibara. Prvi put bez mame i tate čitavih nedelju dana. Sjajno se proveo. Dobio je diplomu najdruga. Život se sasvim izmeni i dobije drugi smisao kad sam sa unucima i kad razmišljam o njima. Samo da budu oslobođeni ovog terora gluposti i prostaštva u kojem živimo.

Dok oni porastu… Ko zna. Brinem se jer ne vidim previše prostora za nadu.

Razmišljam o grafitima i prisustvu na zidovima. Mora se izaći iz sebe. Mora se pronaći novo oružje. Da dresiramo pčele i mrave i da udarimo na gadove?

 

 

Kruženje meda

 

U medovinu nas potapaše

Niz reke puštaše

Krčkali smo se dan i noć, dan i noć

U ždrelu krepavajućeg vulkana

Dok se svaka košćica od mesa ne odvoji

Tako se najbolje zapamti ukus i miris postojbine

Više se ništa nije moglo oplakati

Što nije jezik i nepce dodirnulo

Svaka glad ovde sećanje oživljava

Kad svi gladuju puna su usta baba i deda, stričeva, tetki, ujaka

Neki svoje mrtve čuvaju uvaljane u prašinu

Mi ih držimo po kuhinjama i ostavama

Trapovi su nam puni viteških ostataka

Prevrćemo  ih zajedno sa lukom, cveklom i krompirom

Plamen, to nije paljevina već bogatstvo pečenja

Voda nije pročiščenje već kuvanje starih kumova

Ovde  mlinski kamenovi melju kosti i uspomene a ne žito

Ovde se mesi bez namere da testo naraste

Vlasnik si ničega jer sve pripada onima koji više nisu živi

Ovde je ostavinska rasprava večna kao kalendar

Živa rana nasleđa koja može da bude unosno zanimanje

Sve je traljavo pa i ona medovina

U koju su nas na početku potapali

Samo su naše pčele radne i neumorne, a trutovi istinska  elita!

Negde na Islandu, 20. jun 2017, utorak

Bila je gužva. I vruće. Ponedeljkom u Galeriji Grafičkog kolektiva! To mi je nekako najbliskija galerija. Ne samo zbog mojih izložbi. Parče prostora okovano lamperijom. Očekuje se da galerija dobije novi prostor. Restitucija! Kako to ovde tužno i besmisleno izgleda. Većina onoga što se vrati naslednicima starih vlasnika pretvara se u gomilu napuštenih i zabravljenih lokala. Tako se prošlost vraća u obliku tužne osvete a ne kao pravda. Koliko će još biti izložbi u Grafićkom?

Ovde je moj stari prijatelj Sale koji je svoju pasiju pretvorio u pravu ozbiljnu izložbu. Njegove sveske, stalni pratioci kroz godine tranzicije i propadanja! Šta je od njegovih crteža samo igra a šta groteska stvarnosti?

Napisao sam tekst za mali katalog. Rekao sam nešto kratko na otvaranju, zaključno sa prvom strofom Lokatve. Lokatva se veoma lepo slaže sa Sašinim likovima. Sreo sam mnoštvo poznatih ljudi koje nisam video godinama. Kao da više ne živimo u istom gradu.

 

 

Na povratku, prolazeći preko Trga republike, vidim kod spomenika Žene u crnom podsećaju da je u ratu u Bosni i Hercegovini silovano oko dvadeset hiljada žena. Mnogo policajaca, retka, nezainteresovana publika. Život se odvija negde drugde. Baš kao i sećanje. Sve više postajemo ostrvo koje polako tone.

 

Mislim da sam napisao dobar tekst o Sašinoj izložbi.

 

Negde na Islandu

 

 

Retke stvari se dešavaju odvajkada! Kao što je to lepo objasnio jedan pomodni političar-filozof: “Svako ima nešto, većina nema ništa.” Crteži i slike Aleksandra Palavestre potiču iz starih vremena bez obzira što su blokovi, olovke i bojice ovovremenske. Staro vreme podstiče, a novo neprekidno jadikuje: evo na šta su me naterali.

Naše su priče odavno ispričane. Mada na neverovatno pogrešan način. Dobro se sećam kako su jednorozi imali običnu ulogu zabavljanja malih dobrih devojčica i nevaljalih dečaka. Odjednom su se pretvorili u ozbiljnu raspravu između ekologa i liberalnih ekonomista. Da je svet krenuo da se bunari najbolji je dokaz “islandska jednoroška mafija”. Koliko mi izgleda neverovatno da je neko mogao ne samo da ga otkrije nego i da živi na Islandu u 17. veku još mi je neverovatnije kako smo dospeli u Ovo Ovde. I kako još uvek postojimo.

Ovde je reč o opstanku izuzetnosti, jedna sasvim mala, apartna istorija nekoliko generacija koje su uspele da očuvaju  duh, ukus, lepotu, lojalnost, toleranciju, pamet i zdrav razum, obrazovanje… i iznad svega radoznalost. Ovde je reč o moralu koji se mora nacrtati. On ima različite oblike. Bez obzira koliko je sve u igri ostaje čvrsta dimenzija uverenosti da se ne sme prestati biti radoznao i otvoren za čudesa prošla i ona sadašnja. To je često veoma teško. O tome svedoče crteži i zapisi sa beskrajnih sednica i rasprava. Hronologija dosade i bezumlja. To je vreme kada se, kao, dogodio narod, otkrila tradicija, Amerika i vodeni talog. Jazavac i mravojed su izgubili svoja mesta na grbovima, ali su ušli u skupštinu. Sede u zadnjem redu i šuškaju. Politika se od novina pretvorila u Grobljanski vesnik. Radio se prati dodirom, a televizija čulom mirisa. Sve je postalo jedno a jedno štagod. Ima li dovoljno strašnih buba, ptica, lešinara i krvožednih demona da se sve to dosledno isprati? Sumnjam.

Možda će jednog dana neki ozbiljni hroničar našeg vremena da posegne za blokovima Aleksandra Palavestre i da počne da istražuje kako je sve počelo. U međuvremenu, mi ćemo da uživamo. Negde na Islandu.

U znaku miša, 13. jun 2017, utorak

Otkud lik miša? Moj Mika Miš! Ispred klupe u malom parku na Dorćolu. To je iza Kapetanove stare zgrade u Jevrejskoj. Sasvim slučajno sam ga uočio. Nacrtan je verovatno flomasterom. Ne verujem da će moći dugo da se zadrži. Možda me je čekao.

 

 

U svakom slučaju to je nekakav  znak.

Počeo sam sa Dnevnikom 31. oktobra 2014. Moj prvi “junak” bio je upravo lik iz moga detinjstva – Mika Miš, odnosno Zdenko, čudnovati holivudski izum. O njemu razmišlja i piše i Valter Benjamin. Mika Miš, Miki Maus, iliti moj lični Zdenko, pokazali su ljudskom rodu kakav sve može biti čovek. Nije potrebno ni da se rodi, da ima zemlju, jezik, tradiciju, iskustvo, dovoljno je da postane sveopšti simbol.

Naša iskustva su definitivno nepotrebna.

Miš ili pacov? Ko će preživeti? Možda mačke? Svakako buba švabe.

Na Slaviji je uspostavljena fontana. Definitivno. Oko toga će se još dugo lomiti koplja i voditi žestoke rasprave. Nešto bi trebalo prepustiti vremenu. Pogotovo klimi. Kad zaduva košava, na primer. Sa jedne, na drugu stranu. I vejavica. Ako se voda bude grejala iznad fontane će, kad dođe zima, neprekidno biti  oblaci pare. Uz svetlo to može biti baš živopisno.  Neki aktuelni junak tada će moći da stupi iz  šinjela pare i da pokori svet.

Bože, koliko gluposti, koliko rasipanja! Čak i razmišljanje o jebenoj fontani predstavlja prokleti gubitak.

I dalje tinja deponija u Vinči. Priprema sa novi premijer, nova vlada, novi panegirici. Mediji su otužni i odvratni. Mislim da je novinarstvo postalo pribežište nitkova, nesrećnika i izgubljenih ljubitelja Madagaskara. Dobri novinari su sluđeni pretnjama i bedom koja je direktna posledica sistema na kojem sve počiva. Laž je postala neka vrsta imaginacije koja deluje kao anestetik. Laž je deo nade. Kometa koja se približi… taman da je uhvatiš, ili da ti se sruči na glavu, pa otplovi dalje. Vratiće se, govore blesavi optimisti. Nikad više! O tome je onomad propovedao i Heraklit, zvani Mračni.

 

Otkud lik ovog miša?

Da me podseti na nešto što je davno prošlo? Ili na nešto što će tek doći? Da li da se sakrijem ili da se otkrijem?

 

 

 

Sećanje na Zdenka, 31. oktobar 2014.

Trešnje, 9. jun 2017, petak

Rekao bih da je ovo najlepše i najsretnije godišnje doba. Uvek sam mnogo obožavao kraj školske godine. Čak i kad je taj kraj predstavljao neku vrstu podmukle, i potmule, strepnje. Ponovo strepim zbog unuka koji bi trebalo da se upiše u srednju školu. Očekujem da to bude za njega pravo otkriće i oslobođenje, jer će najzad moći da se posveti onome u čemu se oseća sigurnim. Stalno mu pričam kako je divno kada možeš da uradiš nešto novo svojim sopstvenim rukama. Da crtaš, slikaš, vajaš… ima li blagoslovenijeg posla? Muzika? Ali ona najčešće zahteva mnogo više ljudi. Ne samo snimatelja. Pisanje? Pisanje nije posao. Pisanje je pomalo zanat, pomalo talenat, sposobnost koja je psihološka, ali i logička, memorija povezana sa različitim čulima, otvorenost, tvrdoglavost. Na kraju, ili na početku, od pisanja se ne može živeti. Odnosno, može se živeti od različitih fermentskih proizvoda: novinarstvo, pisanje tuđih govora, tuđih programa i tuđih biografija, profesorovanja, mentorisanja… Definitivno mislim da je bavljenje vizuelnim umenostima najdivnija staza kojom neko može da korača.

 

Prvo što ugledaš na pijaci to su boje. Gama crvene boje: od roza krompirića, preko paradajza,  do skoro crnih trešanja. Juče sam kupio prve trešnje ove godine. Kad smo bili deca, u sebi bismo uvek nešto  poželeli  kad bismo pojeli prvu voćku te godine (jagodu, trešnju, kajsiju, malinu…).  O divne, opijajuće, uzvišene i tako jednostavne trešnje!

 

 

 

Trešnje su krupne, slatke i zrele. Pucaju kad se zagrizu. Koštica se sama odvoji od mesa trešnje. Kupio sam i pola kilograma kajsija. One će tek da budu potpuno zrele i slatke. I trešnje i kajsije koštaju po dvesto dinara. Ne verujem da će cena, bar trešanja,  pasti. Mladi krompir je šezdeset, tikvice pedeset, spanać stopedeset dinara. Paradajz, onaj najlepši, roza (hibrid volujskog srca) oko dvesto dinara. Prodavci se žale da je kupaca sve manje. Rekao bih da je tako. Propadaju lokali, prodavnice, stare kafane, kafići, mesta koja pamtimo godinama. Imam utisak da se otvaraju samo nove pekare. To je najjeftinije. U svakom pogledu. U međuvremenu vlast i većina medija uporno ponavljaju kako smo u fantastučnom usponu. Rascvetavamo se od uspeha.  Nikad veća zaposlenost i porast primanja. Moja penzija je i dalje manja za deset odsto. Za četiri godine su mi oteli pet mesečnih penzija!

Na Slaviji su otvorili fontanu. I to muzičku. Još nisam prošao preko Slavije. Nekako me sramota. Od tolikog seljačenja i ačenja osećaš nemoć koji više nije ni bes. Dovdeni smo u stanje tihog očajanja o kojem je pisao Dejvid Toro, moj omiljeni autor. Država je sve i svja. Ona je pokretač svakovrsne korupcije, lopovluka i otimačine, špekulant ljudskih osećanja i muka, lažov i prevarant neizmerni, parazit, ubica i jadnik nad kojim se uvek sažališ. Ima mnogo toga perverznog, da ne kažem sadomazohističkog, u našem odnosu prema državi i vlasti.  Stalno nam se čini da su neki ljudi naterani, ili da nisu svesni, da čine to što čine. U ime svih nas, odnosno države.

Bio bih anarhista da mi nije ovih godina i iskustva. Kao i poznanstva sa nekim anarhistima.

 

Popeo bih se na drvo trešnje, kao nekad u mladosti. Odozgo puca pogled. Nasloniš se na drvo i bereš trešnje. Paziš da ne zadremaš.

To možeš kao mlad, nesumnjivo. Ovako mator to ne samo da bi bilo opasno nego bi neodoljivo podsećalo na ludog brata iz Amarkorda. Samo što bih umesto: Io volja dona, vikao: smradovi, smradovi, smradovi!

Svakako bi pozvali vatrogasce i ludnicu.

Ko zna, možda je to najbolji način da se zapamti ukus trešnje.

Matura, 6. jun 2017, utorak

Svi proslavljaju maturu.

A ja pedesetogodišnjicu. Prilično neobičan osećaj. Nestvaran!  Kakav bi drukčiji i mogao biti.

Okupilo nas se ukupno desetoro. Pre deset godina smo se poslednji put našli. Koliko nas više nije među živima? Koliko je izgubljeno? Koliko neće da se pojavi?

Sve se odigrava u nedelju, 4. juna. Dolazak između 17 i 18 časova. Mesto: Aeroklub u Uznu Mirkovoj. Nesumnjivo fensi mesto. Drugi sprat, bez lifta. Za neke stare maturante to je baš problem. Visina. Mislim da je za mnogo problem i 3.400 dinara koje se daju odmah na ulasku. Ali kako nekoga pitai da li ima paa?  Klopa, piće, prostor. Više prostor nego klopa i piće. Tako je, kako je. Drži se nivo. (Da ja to organizujem naručili bismo ćevape, pivo, vino… u nekoj običnoj kafančini,  i ne bi bilo više od hiljadu dinara po glavi.)

Priznajem, imam tremu. Ne zbog izgleda, sopstvenog ili tuđeg već od druženja. Rastureni smo na razne strane već decenijama. Srećemo se sasvim povremeno. Slučajno. Neki odavno žive u drugim krajevima sveta. Najviše u Americi. Neki se ne mogu pronaći, neki odbijaju ideju okupljanja, neki su pomrli.

Božica, koja se najviše trudila oko toga da se okupimo, podelila jednu lepu, sasvim zaboravljenu fotograiju, našeg razreda  na trećoj godini. Imam problem da se prepoznam. Vidim da ličim na unuka, odnosno on na mene!

 

 

 

 

Naš zaborav je mnogo obimniji od sećanja. Starost je masakr. Ponovo, i ponovo to otkrivam. To ne znači da nema lepote i uživanja i u starosti, ali nepripremljeni smo. Totalno.  Doživljavamo  provaliju i širinu  sopstenog zaborava kao najstrašniju izdaju. Da se sećamo svega: ne možemo. Da izaberemo, ni za to nismo sposobni. Naše je sećanje nekakva vrsta odvratnog ruleta u kojem pobeđuje ne ono što je najvažnije već ono što je najtraumatičnije.

Možda se na drugim mestima, i u drugim vremenima, seća, i zaboravlja, na drugačiji način. Naš zajednički gubitak zemlje u kojoj smo rođeni i odrasli, u kojoj smo dobili decu, izgubili roditelje, pronašli profesiju, okućili se, razboleli, putovali, ozdravili, osiromašili, obogatili se, bili očajni, izbavili se, bili presretni… sve je to obuhvatio  nestanak zemlje, raspad, mržnja, strah, rat.. I dok gledam ovo u čemu sada živimo, ovo ruglo i ovu sramotu, ne mogu se oteti osećanju da smo na neki način svi zajedno u tome učestvovali. Sve zajedno sa našom prvom razrednom, profesoricom istorije Radimilom Hadži Vidojković. Da je doživela ona bi, verujem, bila za Slobodana Miloševića. (A možda je i doživela, ko zna, to je bilo pre 27 godina.) Bila je bivša dvorska dama a tokom Titovog režima ubeđeni istoričar marksista.  Oktobarska revolucija je bila vrh svetske istorije, a posle nje, naravno – onaj naš samoupravni socijalizam.  Nemam ja lični ništa protiv marksizma i levice.  Nisam antikomunista.  Ali iz tog se šinjela tako lako prelazilo na onaj nacionalističko-desničarski kroj.

Ovde je tradicija sprdnja od koje se prave svečane palačinke. Počneš da žvačeš i zgroziš se. Ali izraz lica ne menjaš.  Svi bi da potiču iz uglednih građanskih kuća.  Demokrate po ubeđenju.  Naša je gimnazija bila uzbudljivo mesto na kojem je bilo zanimljivih i pametnih profesora, ali i onih koji to baš i nisu bili.  Spoj trenutka, slučaja i novostvorene tradicije.  Sve bi to, nesumnjivo, izgledalo sasvim drukčije da nije bilo ratova, raspada, unutrašnjeg i spoljnog ludila. Bili smo sasvim nepripremljeni za ono što je došlo.

Sedimo za svečano ukrašenim stolom na kojem piše IV/6. Sto za deset ljudi. Možeš da pričaš samo sa onim koji sedi do tebe. Tako saznaješ ko ima koliko dece, unuka, kakvog je zdravlja, gde živi… Vreme za zajedničko sećanje je ograničeno. Curi sve brže i brže. Neko pita za nekoga za koga  znaš da više nije među živima, pa onda ti kažeš. A šta je završio? A gde je radio?

Levo od mene sedi moj drug koji je napisao knjigu o našem razredu. Kaže mi da knjiga izlazi na engleskom, u Penguin-u, za oko mesec dana. Nisam imao pojma da piše knjige!

Nema više nijednog živog profesora koji bi nas se sećao.

Bože, kakvo mesto!

A opet, drago ti je da vidiš svoje stare drugarice i drugove. Sa njima možeš da oživiš one odavno otišle.  Sa kim bi, inače, pričao o Vesni Korać?

Sa kim, uopšte, još pričaš o samom sebi?