Posle upotrebe rasuti! 28. april, četvrtak

I dalje se broje listići od nedeljenih izbora. Brojaće se oni celu večnost ukoliko takva vremenska odrednica postoji u srpskom kalendaru. U opštoj apatiji i masovnom dizanju ruku od svega i svačega ovo je jedan  događaj koji može opšte mrtvilo bar malo da zatalasa. Ne bavim se statističkim analizama i poređenjima, ali ne mogu a da ne primetim da broj birača u zemlji mistično varira ne samo između redovnih ili vanrednih izbora nego i u par dana, između početka i završetka izborne tišine. Muljanje, foliranje i nameštanje svega i svačega, pa i izbora, deo su srpske društvene i politčke tradicije. Postalo je deo našeg nacionalnog karaktera. Istoričari pokušavaju da izbegnu ovu temu. Njihov je stav ideološki, ili su antikomunisti ili su objektivni. Od Dvornikovića nije bilo nekog ozbiljnijeg pokušaja da se govori o karakterologiji naroda. To nije samo posledica proklamovane političke korektnosti već i liberalističkog koncepta po kome  se kolektiv mora individualizovati. Osim kad je u pitanju nacionalizam.

Neprekidno se ljulja brod, a ja nikako da se naviknem. Nije mi ni muka, ni vrtoglavica. Samo je nedodnošljivo gledati to mučenje. Život u kojem je sve samo laž i foliranje i gde nema kraja patnji u neku ruku ima dobre dramske elemente za umetnost. Pod uslovom da se i umetnost prikloni ovom društvenom trendu. Pravljenje love dobilo je svoje estetsku dimenziju. Pljuješ ne samo po ulici nego i po samom sebi. Onako, iz trka. Gravitacija uradi ono što ne mogu usta. I pravljenje love je umetnost! Ume da bude isplativo u svakom pogledu. Pogotovo za državne umetnike.

 

Sa Kosova stižu džakovi glasačkih listića na kojima Albanci masovno glasaju. Pa zar taj film nismo već gledali pre dvadesetak godina. Tako je Milutinović pobedio Šešelja. Sada se Šešelj posebno razgoropadio. Osetio trenutak da napadne političke takmace i da zatraži nešto od vlasti. Bajato, što ne znači da je manje odvratno. Od talasanja se malo otškrine poklopac koji smrad podzemlja pusti na površinu. I u tragovima je dovoljno da se oseti na čemu živimo.

Sa Vračara se šire vesti o ucenama državnim poslom. Državni posao je u mnogim mestima u Srbiji i jedini siguran posao. Koliko toga ima na Vračaru nemam pojma. A čime bi moglo da se zapreti penzosima? Da će da budu sahranjeni na Orlovači, a ne na Novom groblju? Niko im ne može ponuditi groblje a la kart. Ipak se znaju prostorne mogućnosti Novog groblja. O daljem smanjenu penzija više se ne govori.

Imam naslov: “Posle upotrebe rasuti!” Reč je, naravno, o pepelu. Ali ovde su higijenske mere veoma stroge. Na Novom groblju postoji tzv. Vrt sećanja gde se pepeo sipa negde u podzemlje, ispod zemlje i cveća, u kolektivnu spremnicu. Ništa urna u ruke! Postoji strašna opasnost da će pepeo iz urne da završi u prirodi. Na primer: u Dunavu. To bi ugrozilo ceo sliv. Nema veze što se sadržaj beogradske kanalizacije izliva u Dunav i Savu bez ikakvog pročišćavanja. Važno je držati se propisanih standarda. Inače bismo očas Dunav pretvorili u Gang. Koje ludilo!

Idu praznici. Umesto sunca najavljuju kišu. Navikao sam da Uskrs bude sunčan. Farbaćemo jaja. Čitati, možda sanjati.

Dunav, međutim, svakako nije Gang.  Ni bliže obale, ni dalje luke! Sve kao da je zakovano. Mogli bismo mantru o prolaznosti da zamenimo za mantru o izdržljivosti.

Trgplatz, 26. april, utorak

Rekoh da ću posle izbora 24. aprila početi da pišem “Berlin Aleksandarplac”. To je bila prva reakcija, potpuno nagonska. Ideja da se pišu već napisane knjige je stara,  Borhesova. Kod Borhesa se pojavljuje novi autor “Don Kihota”. Ono što je posebno zanimljivo to je da nije u pitanju jedna od verzija Don Kihota već baš ona napisana, Servantesova. (Postoje stotne verzija poznatih, i manje poznatih knjiga, u kojima se variraju likovi, radnje i mesta. To je u umetnosti sasvim normalno.) Mislio sam, naravno, na “Berlin Aleksandarplac” Alfreda Doblina. Sećam se knjige, a još snažnije Fasbinderove serije.

Kad smo osamdesetih gledali ovu seriju bili smo prilično potreseni. No to je osećanje bilo prevenstveno umetničke i istorijske prirode. Nije imala baš veze sa našom stvarnošću. Da će se i naš svet pretvoriti u opšti metež, nasilje i propast to nam nije bilo ni na kraj pameti. Znali smo da je Nemačka podeljena na dva dela. (A svet u najmanje tri.) U  većem, zapadnom delu Nemačke, živelo se normalno, sređeno i bogato, tamo su otišli mnogi naši poznanici i priatelji da rade i žive, a u drugoj, manjoj i siromašnijoj Nemačkoj, vladala je strahovlada tajne policije, diktatura partije i sporta. Tamo je živeo Trabant! Nisamo previše razmišljali o tome kako će se i to uskoro promeniti.

Naša uljuljkanost beše spontana posledica mirnog i sređenog života u kojem je, to je istina, bilo izvesnih problema i gadosti, bilo je i nepravde i laganja, ali smo stalno zamišljali da će sa promenom generacija, i sve većim otvaranjem zemlje, i to doći na svoje i da ćemo kroz deset, dvadeset godina biti mnogo bliži Danskoj nego  Bugarskoj.

Naše gađenje od nacizma  i svake vrste totalitarizam bilo je izgrađeno nekako prirodno, bez uplitanja škole i roditelja. Što sam bio stariji to sam bio kritičniji prema našem modelu demokratije i onome što je on predstavljao u različitim karmama života. Fasbinderova slika Berlina uoči nastupa nacionalsocijalizma bila je fascinantna u svakom pogledu. Franc Biberkopf, glavni junak “Aleksanderplaca”  ne samo da nije razumeo društvene mehanizme nego ni samog sebe. Još manje je bio u stanju da se kontroliše. Njegova vera u izvornu ljudsku dobrotu povremeno deluje ne samo naivno do deblinosti nego i pokvareno. Stalno su tu neke spoljne sile, neki neverovatni usud, koji ga baca tamo – amo. Takav je i svet oko njega. Ne postoji način da se ne samo kontroliše nego i da se shvati šta se napolju dešava. OK, veliki gutaju male, jaki lome slabe, neprekidna je trka za preživljavanje, ali ljudi i dalje kuju planove, nadaju se promenama i čudima koje će uz pomoć neke sile da ostvare. Levica, desnica, nacionalisti, anarhisti, makroi, kurve, gospoda i gospođe, proleteri, razbojnici, umetnici …  koja bulumenta.

 

 

 

Udahnem i ispustim prve reči:

 

Beograd Trgrepublike

 

 

Ali ako quak napadne  skvik ili šaš udari na vlas teško je zamisliti da bi Djed Som i dalje mirno ležao u mulju Rakovačke reke i brojao mehurove koje ispuštaju punoglavci. To je činjenica.

 

– Vidite i sami kako se stvari razvijaju, reče Prvi Taksista polupijanoj družini na Crvenom Krstu.

– Ništa zato, uvek možemo da se odmetnemo, reče Štrokavi.

 

Rečeno – učinjeno!

Jedna se grupa odmetnula na Avalu, druga na Adu Ciganliju, u stvari celim, mada ograničenim, slivom Save – od Ostružnice do Ade, treća se dokopala Jojkićevog Dunavca. Četvrta grupa, najradikalnija, uostalom, uspostavi bazu u samom gradu – oni su trebalo da budu udarna pesnica nove reformističke Revolucije.

I tako je istorija reka i gradova krenula svojim tokom.

 

 

Bilo je to u vreme neposredeno posle smrti velikog gospodara kada su se mnoge male gazde i gazdice raspomamile i započele rat do istrebljenja. U našem kraju je najjači bio izvesni Skrbni Skrbnik, trgovac žitom, skrobom i maloumnim ženama. Retko se pojavljivao u javnosti, osim na “malom ekranu” koji je od pre izvesnog vremena bio jedina veza izmedju jave i sna. Ja sam Skrbnika poznavao od ranije. Mislim iz gimnazije koja je u vreme moje mladosti ponosno nosila ime Moše Pijade. Moša Pijade je bio ne samo blizak sa Titom nego i  stariji od njega što je kasnije izgledalo kao čista fantastika. I druge stvari su, medjutim, što je više vreme prolazilo, izgledale kao čista fantastika.

Na primer: izgled prve Skrbnikove zalagaonice u koju sam zabasao sasvim slučajno – kao podrška mome rano obudovelom prijatelju, po profesiji i vokaciji genijalnom matematičaru. Izgledalo je kao da je ovaj počeo temeljno da rasprodaje stvari iz sopstvenog stana. (A imao je neku crkavicu od koje je ipak mogao da preživljava.)  Zalagaonica je, to mi je odmah palo na pamet, ličila na nutrijinu iznutricu. Ne znam da li je neko od vas nekada boravio u unutrašnjosti nutrije – a nutrija je samo pacov, makoliko skupocen bio, i teško je zamisliti da se čovek, bez obzira na telesnu građu, pogotovo više ljudi, nađu u njemu – mada, sve su to čista nagađanja – siguran sam da se u nutriju može bezbedno ući samo uz pomoć tanke sonde na čijem je kraju stakleno oko ili kamera. E u takvom jednom prostoru Skrbnik je počeo da zida svoje moćno carstvo – kombinaciju seljačke prepredenosti, gramzivosti i totalitarističke pompeznosti. Naravno, bilo je mračno – ne samo zbog štedljivosti nego i zbog atmosfere tajnovitosti, straha i želje da se što pre obavi posao. Kad jednom uđete u njegovu zalagaonicu želite istog časa da je napustite. I svaka trgovina bila je trgovina na kojoj ste sigurno gubili. A opet ste, iako prevareni, osećali ogromno olakšanje što ste u njoj nešto obavili i živi izašli na svetlost dana. Ko se uopšte usuđivao da se u nju vrati i otkupi založene stvari. Tako su one u bescenje odlazile. U levak dobiti svakog se dana u džepove Skrbnika ulazilo sve više zlata, odnosno deviza. Kada je Skrbnik postao guverner grada, a posle godinu dana i Predsednik cele zemlje iz  sliva reka i gradova, nije bilo ništa normalnije nego da počnemo da uzdišemo i da se vajkamo kako nas je mrcina sve osiromašila i ponizila.

Znam da nije bilo nekih velikih batina koje smo dobili od Skrbnikovih batinaša, tu i tamo poneka šamarčina i šut u dupe, ali je već sama pomisao da  možeš završiti u nekoj od njegovih zalagaonica, izazivala  navale straha i paranoje tako da se ideja o otporu pretvorila u čistu verbalnu onaniju. Ja bih o ovome još mnogošta mogao da ispričam ali mi je nekako neprijatno jer se i sam osećam krajnje besmisleno, kao da je reč o nekom drugom i drugačijem, kao da mi je neki demon posisao svu pamet i energiju… Jest, tako je to kad čovek osiromaši i kad padne na one grane kad su mu samo par stvari na pameti: šta će sutra jesti i kako će se ugrejati.

 

Eto mene u partizanima. Prešao sam reku, tamo gde je najveća i najjača, kao da sam i time hteo da pokažem koliko sam odlučan u svojoj odluci da se pobunim. Pobunjeni je čovek pobunjeni čovek! (O tome palamudi neki francuski filozof koji je pred ženom bio manji od makovog konca.)  Stalno razmišlja o tome gde je pogrešio i da li će pobuna da propadne. Mada, i dalje se nisam otarasio ona dva odvratna pitanja: šta ću jesti i kako ću se ugrejati.

U finom i sređenom svetu, da ne kažem životu, čovek može da razmišlja i o drugim stvarima: kad će se okupati, gde će provesti nedeljno poslepodne, ili kako će zadovoljiti svoje seksualne potrebe. U šumi, odnosno u partizanima, samo je jedna stvar bitna: da vas ne uhvate. Zato se neprekidno toliko priča o slobodi i životu posle trijumfalne pobede.

Naša je grupa bila prilično izolovana – pre svega zbog konfiguracije terena – mnogobrojnih pritoka, kanala, močvara ali i strašnih rojeva komaraca. Bili smo na udaru ne samo Vladinih snaga nego i stotina retardiranih lovaca i ribolovaca kojima je ova drevna privredna delatnost bila osnovni izvor prihoda. Naše su prisustvo oni doživljavali kao remetalački faktor koji nije imao nikakve veze sa prirodom i društvom. Optuživali su nas ne samo da im razgonimo divljač i ribu nego i da se bavimo krivolovom. Bog mi je svedok da smo živeli u savršenim skladu sa prirodom i da nismo imali vremena ni da pecamo, ni da lovimo i da smo istovremeno bili tihi i nevidljivi kolikogod je to naša ljudska narav dopuštala. Možda smo malo zasrali njihova sveta lovišta ali teško je zamisliti gerilce kako podižu poljske klozete gdegod se maknu. Česte potere, bombardovanja i zaprašivanja iz vazduha, svakako su unosili nemir i nespokojstvo i uticali na divljač ali mi smo za to bili najmanje odgovorni.  Revulucionarna borba, jasno je, ima svoju cenu i zahteva određena odricanja.

Naravno, nije sve bilo tako crno i neprijateljsko. Imali smo i mi svoje pomagače i simpatizere. Na primer: učitelj u selu je imao dva sina od kojih je jedan (bistriji) studirao pravo. Taj, student prava, mislim da je tada bio na drugoj godini, skupljao je novine i ostavljao ih svake nedelje u jaruzi kod zadnje autobuske stanice. Mala Katarina, udovica direktora zem.zadruge koji je umro u zatvoru zbog navodne pronevere, ostavljala je stari hleb, šećer i so u skrovište u trulom alaskom čamcu na obali reke. Lokalni pop je nekoliko puta, kada je video da kreće velika potera, zvonio kao lud. Mada, to je bilo danju. Noću nas nije upozoravao, rano bi legao, odmah posle prvog tv dnevnika. Skrbnik nije hteo da se svađa sa našom crkvom. Ljubio je svim popovima ruke, ali pare im nije davao. Govorio je da svako radi svoj posao. To je značilo da  noću nismo mogli mirno da spavamo.

Znam da vam sada sve ovo izgleda ludo i naivno. Posle svega što se desilo svako je neizmerno pametan i mudar pa ovih dana samo čujem coktanje čuđenja i neverice. Te: Skrbnik je bio neizmerno slab i nesposoban, te sve je bilo trulo i palo bi samo od sebe, te mi se, u stvari i nismo borili već su sve obavile Velike Sile… Gomila gluposti. Jest da nismo imali ni svoju Neretvu, ni svoju Siera Maestru, ali herojstva i borba često i nije nešto tako borbeno i heroično kao što to iz daljine izgleda. Naš je najveći problem bio u tome što su  najveći kritičari našeg pokreta upravo oni koji su se protiv Skrbnika dosledno i hrabro borili od samog početka njegove vlasti onako kako mi to nikada nismo umeli: iz daljine, sa distance. Tako su oni mogli da vide ono što je nama, iz svakodnevne bede i straha, iz neposredne blizine, stalno izmicalo – da svojim strahom i konformizmom mi, u stvari, hranimo monstruma kojeg smo nesvesno sami stvorili.

A da je i straha i konformizma bilo – bilo je.

Ja sam se, na primer, jednom toliko ponizio da sam zbog deset smrznutih pilića potpisao da ću izaći na izbore iako sam znao da su oni skroz namešteni. Piliće sam dobio u firmi u kojoj sam tada radio. Čekao sam u redu pet sati. U zadimljenoj maloj prostoriji bilo nas je pedesetak. Kad sam iz ruku predstavnika sindikata dobio kartonsku kutiju izlepljenu debelim žutim selotejpom pilići su već uveliko počeli da se otapaju. Kasnije sam, uguravši se u prepuni autobus, zauzeo strateško dobro mesto na zadnjoj platformi. Priljubio sam nos uz staklo i celim telom pritisnuo kutiju na zid autobusa. Posle pola sata drmusave vožnje osetio sam kako se karton cepa i pilići počinju da klize niz njega. Onda sam morao karton da podignem uvis i da ga poduhvatim odozdo. Tako je moj nos dodirivao umesto stakla vlažni, krvavi karton. Kad sam u neko doba došao kući ceo sam bio krvav i sluzav. Ali nijedno pile nisam izgubio. I svi su se divili mojoj dovitljvosti i upornosti.

Takva, i još gora poniženja, doživljavali smo na svakom koraku.

• Ko vam je kriv, poručivali su nam iz daljine, sa obala Azorskog i Kalifornijskog mora, kad se na vreme niste izmestili.
• Jest, svi smo mogli da se izmestimo! Malo kurac!

Recimo,  Belamor kanal, koji povezuje ono što je gore i ono što je dole, ono što je levo i ono što je desno, on je napravljen mnogo vekova ranije. I njega su gradili nezodovoljnici i probisveti koji se na vreme nisu izmestili. Posle svega, ostala je ne samo strašna istorija nego i kanal. Kapitalni saobraćajni objekat.

Naš Skrbnik nije imao takvih ambicija. Najviše što je uradio bilo je sređivanje trotoara i parkova. Premda i park može biti izvor ozbiljnog bogatstva i sigurne egzistencije, pogotovo kad dobijete pravo na održavanje i eksploataciju nekog dobrog spomenika. Recimo »Zahvalnost Francuskoj«. To je jedna grdna crna kamena žena, postavljena na visoki postament od belog mermera, a oko spomenika cveće – većinom dan i noć i seljačka kadifica. I šta si morao da radiš: da zalivaš i održavaš cveće, da paziš da neki mali manijak ne naškraba nešto na belini kamena, ili nedajbože da se  posere nasred staze kojom su dolazile strane delegacije da polože vence. Kogod je hteo da se fotografiše ispred spomenika morao je da plati, čak su i vodiči koji su dolazili sa retkim grupama stranih turista morali nešto da plate. Zanimljivo je da se najviše plaćalo konzervama sardina. Čokolade su bile veoma retke. (Njih su čuvali za spomenike srpskim pesnicima.)

Malo sam zastranio pričajući o Skrbniku i njegovim poslovima, premda je priča o parkovima veoma zanimljiva, i značajna, zbog toga jer se prva klica otpora javila baš na takvim javnim mestima.

 

Franc Biberkopf duboko udahnu vazduh pre nego što će izaći na poslednjoj stanici dvadesetsedmice. Tresao se od uzbuđenja. Trg republike beše okupan u bogato aprilsko sunce. Kao da je sve čekalo na njegovu odluku. Park kod  Manježa je mnogo fino mesto.

Prihvatio je. Nema ništa drugo što bi se moglo reći o njegovom životu.

Olovke i izbori, 24. april, nedelja

Od malena sam voleo olovke. Kad sam prvi put omirisao sveže naoštrenu crnu olovku taj miris mi se uvukao u glavu kao nešto najlepše i najskladnije što je čovek mogao da napravi. Bilo je to, mislim, u drugom razredu osnovne. Operisali su mi krajnike i ja sam prespavao jednu ili dve noći u spavaonici sa odraslim muškarcima. Najviše je bilo vojnika koji su imali upalu pluća ili anginu. Jedan takav bolesnik-vojnik, od dvadesetak godina, imao je mali blok i crnu, crnu olovku. On mi je crtao razne stvari a ja pokušavao da ga podražavam. Tada sam nacrtao svoj prvi brod koji mi je izgledao baš dobro. Svoju olovku je oštrio nožem, pažljivo, da je ne slomi i da ne napravi svinjac. Drvo olovke se listalo od oštrice noža, a onda, kad bi se ogolilo samo srce on bi ga oslonio na blok, na stočiću, i brzo oštrio u krug. Oko vrha olovke bi ostao pravilan krug sastruganog crnog srca, a kad bi podigao olovku, da je  još malo ušpici, na papiru bi se videla jedna tačka. Tada sam udahnuo miris grafitne olovke i poželeo da celog života samo oštrim olovke, mirišem i crtam.

Možda bih mogao da napravim izložbu rezača olovaka koji su se godinama nakupili. Čim kupim neke nove olovke ja kupujem i rezač. U neko davno prosperitetno doba bio sam kupio i pravi mehanički rezač u koji bi se umetala olovka a onda okretala ručica. Odavno se pokvario.

Kupovao sam olovke u nastupimo različitih navala inspiracije, honorara i radoznalosti. U Pragu sam jednom, sećam se, kupio par crnih olovaka samo zbog marke Koh i nor. Bile su nekako ispoštene. Lomile su se.

Neke olovke mi se nikada nisu primile a neke sam koristio, još uvek ih čuvam, do naprstka. (To me podseti na alatku iz prošlih vremna, neke vrste produžetka olovke tako da si mogao da pišeš i pikavcem od olovke.)

Najuzbudljivije traganje za olovkama bilo je za potrebe Marije Dragojlović koja je tražila odgovarajuću olovku da bi završila seriju slika. Imala je još samo krnjetak drvene crvene olovke. Pronašla je da bi umesto nje odgovarala olovka broj 1700/315, aquatico, Stabilo. Da bi bila sigurna da će ove olovke imati dovoljno za sve slike koje ubuduće bude bojila tražila je da joj kupim najmanje 15 olovaka. Krenuo sam na taj zahtevni zadatak u Frankfurtu, gradu razvijenog izdavaštva, knjižarstva i grafičke industrije, ubeđen da ću tražene olovke lako pronaći u prvoj prodavnici boja i papira. Ispostavilo se da niko nema baš tu olovku. Nudili su mi zamene što sam ja sa gnušanjem odbio. Onda sam morao da idem na sasvim drugi kraj grada, među magacine i fabrike. Šetali su me od jednog do drugog magacina. Na kraju sam pronašao mesto sa olovkama. Mislio sam da ću izgledati blesavo što tražim samo 20 crvenih olovaka, a ne ceo šleper, ali su Nemci bili krajnje ljubazni i predusretljivi. Rukom su mi napisali račun. O kako sam samo bio sretan zbog ove kupovine! Mariji sam odneo petnaest olovaka a sam zadržao pet. Jednu sam uspeo da je pronađem, mada mislim da ih se još nekoliko vija po kući.

 

 

U međuvremenu sam kombinovao akvarel boje i akvarel olovke, pastel, kreon, kredu, tuš, eksperimentisao sa različitim papirima… kao i temama. Učio sam unuke kako se pravilno oštre olovke, kako se senči, gleda ili zamišlja. Strast prema olovkama i papirima nije, međutim, zarazna.

 

A danas, izbori. Nebo se smračilo. Zahladnilo. A ja fantaziram o olovkama. Šta se sve olovkom može uraditi! Ne običnom, naravno. Za glasanje ponesite hemijske, naliv pera ili flomaster. Teško se nešto bitno može promeniti, ali je važno da se institucija izbora održi i ojača. Ako ne zbog ideje radikalnog preokreta, a onda zbog mogućnosti da se koliko-toliko može kontrolisati vlast. I totalitarizam se može izglasati. O itekako, ukoliko se ideja postojanja opozicije i kontrole vlasti ubije u samom začetku. Ovde je sve prisutnije neko čudno mizantropsko ubeđenje da je sve što radi veći broj ljudi osuđeno na propast. U tom smislu je i politički aktivizam nešto čime se bave samo promašeni ili veoma pokvareni ljudi. To su besmislena uopštavanja bez obzira što se  nismo baš proslavili sa našom političkom elitom. Tako, s jedne strane, sve se prebacuje  na širokonarodnu masnoću i nesposobnost da se narod nauči redu, kulturi i pravilima, a sa druge strane je odvratna politička elita. Ergo: najebali smo. Nema nam spasa. A najbolji odgovor na sve to je bojkotivanje izbora, ali ne samo izbora nego i svakog javnog izjašnjavanja o politici i stanju stvari u srpskom društvu. Naravno, preko FB-a se može divaniti i pljuckati na sve i svašta.

 

Jutros sam bio na pijaci. Na Đermu se ne oseća da su izbori. Sklonili su one odvratne strančke štandove. Sir i čvarci su i dalje oni pravi. Mladi luk, peršun, mirođija, salate, krompirići, gigantske jagode, tikvice, mlada šargarepa, spanać, onda gomila cveća. Samo da stignem kući pre kiše. Onda idemo da radimo na jačanju demokratije.

 

Noćas sam sanjao jedan ludački san. Bio sam zaposleni kao neka vrsta organizatora, sekretara ili batlera na manifestaciji na kojoj se okupilo masa ljudi, ali nikako nisam uspevao da provalim šta je moj posao. Stalno sam se nervirao što niko ne zna kad će šta da počne (koncert, izložba, revija…?) i pokušavao da organizujem neke stvari. U jednom trenutku bio sam na ulici okružen poznanicima, od kojih nikoga ne poznajem, a preko ruku mi je bio jedan mantil. Na pola puta negde sa užasom otkrivam da sam uzeo tuđi manitil i da je moj mantil ostao negde u gužvi, sa sve ključevima od stana i kola. O da, kažu poznanici, znamo čiji si mantil uzeo. Onda sam sam na nepoznatoj ulici. Bez mantila, ključeva i ideje gde je šta. I šta ja ovde uopšte radim.

Naglo se probudim.

Moram na pijacu. Moramo na glasanje. Počela je kiša.

 

 

Eno ga Marijina Vuka kao Pjero kako se klanja iz nekog drugog vremena. Na njoj crvenilo olovki kao večiti svedoci. Dokle se klanjati? Ili je to klanjanje samo deo predstave u kojoj se ismejava sila i veliča lepota i dobrota? Biće da je tako.

O ćutanju i zlom kroNpiru, 22. april, petak

Ćuti se. Ćuti se mnogo više nego što se govori. Često se ćuti i kad se govori. (Tada ume stvarno da se intenzivno ćuti i sakriva.) O nečemu se stalno ćuti, o nečemu se stalno govori. Isto je i sa povratkom. Vratiš se na ono o čemu možeš da govoriš  naširoko i nadugačko. Ono o čemu želiš da ćutiš jednostavno se prećuti.

Čitav je svet ispleten od ovog protivurečja.  Kada bi bio iskren koliko želiš morao bi prvo da se suočiš sa samim sobom. Da li bi mogao da podneseš toliku iskrenost? I šta je sa tvojim najbližim?

Danas je, međutim, prekrasan dan.

Čemu govoriti? Za Vitgenštajna je jezik bio suština svega. Pogotovo filozofije. Svi osnovni filozofski problemi, pa i oni etički, bili su samo u jeziku. Inače nisu postojali. Postoji priča o raspravi (svađi?) između Vitgenštajna i Popera gde je navodno Vitgeštajn zapretio žaračem kao argumentom u raspravi o problemima etike u filozofiji. Ne znam da li je razrešeno da li je pretnja žaračem  bili stvarna ili simboličke. Ne liči mi na Vitgenštajna da bi vitlao žaračem prema bilokome. A opet, takav pristup mogao bi sasvim biti u skladu sa tezom o jezičkoj prirodi filozofskih pitanja. Prepričavanje ovog navodnog događaja daje materijala i jednoj i drugoj strani.

Umeće pričanja predstavlja jedinstven dar. Pričom se mogu izazvati mnoge stvari. Između ostalog da se posle nje zaćuti.

 

Danas pre podne, u opštini Zvezdara, u tzv. šalter sali, na zidovim dva “tanka” televizora a na njima program Studija B. Da li je to neka obaveza da se u gradskim opštinama emituje program gradske televizije? Upravo je u toku izveštaj o susretu Šredera i premijera. Izborna ćutnja se ne odnosi na redovne državne delatnosti.  Koji je Šreder državni faktor? Zar nije bivši nemački kancelar sada u penziji? Juče se oglasio penzioni fond da će penzije zbog Uskrsa biti uplaćene 22. a ne 25. aprila. To mi sasvim odgovara ali to nema nikakve veze sa Uskrsom koji je sledeće nedelje a ne prekosutra.  Sezona grejanja se produžila iako se temperatura više ne spušta ispod deset stepeni. Po javnom prevozu kao da su prestali da špartaju ridžovani. Ni komunalna policija se ne vidi. Samo kriminalistička policija nema odmora. Mora se uhvatiti ubica jedne mlade žene. Već danima traje licitacija po medijima ko ju je ubio. Do ponedeljka če biti uhapšen  ubica, obećao je lično premijer. Male igre oko svakog procenta na izborima.  Na FB rasprava o svemu i svačemu. Pogotovo o izboru između manjeg i većeg zla. Kao da to svako od nas ne radi svakog dana. Kao da to nije pitanje preživljavanja.

 

Nikita je da bi razveselio svoju mamu nacrtao  neko čudo – glava sa mrežom ruku i nogu – i ispod  legenda “zli kronpir”. Slovo “z” je izokrenuto.  Eto ga gde smo zlo definisali i ilustrovali.  KroNpir je baš opasan gad. Sreća je da ga možemo pojesti. Na taj se način svako zlo pretvori u ono što je predmet podsmeha. Smehom se ljudi ne saamo oslobađaju straha nego im se i sopstvene nedaće čine manje strašnim.

 

Sve će proći, pa i ova izborna šutnja. Neko “šuti i gleda u zid”. Kao da je to citat iz neke pesme. Ćutanje i gledanje u zid vremenom se pretvorilo u ironični opis situacije u kojoj  živimo. Onda se naglo prenemo i vidimo da je došla neka nova generacija koja je neustrašiva i odlučna i koja želi da menja svet u kojem većina nas vegetira. To je ona vrsta društvenog čuda koje ne može da promeni celo društvo ali ulije nadu i samopuzdanje bar jednom delu. Tako se počinje. Tako će biti i ovaj put.

 

Biraš između zlog kronpira i zlog kupusa. Tražiš odstupnicu u šangarepi. Dolazi Uskrs i jagnjetina. Stavite pivo da se ladi. Izađite i izaberite ono od čega vas je najmanje sramota. I što ostavlja odškrinut prozor da  uđe bar malo nade da ćemo za sopstvenog  života videti  bolje dane.

 

Doći će neki Brusli…. pouzdano! Valjda ga neće odmah otrovati.

 

Krvlju! 18. april, ponedeljak

Predao analizu na kojoj sam radio poslednjih šest nedelja. Počinjem da osećam neku vrstu olakšanja. Primećujem svet oko sebe. Danas je pravi letnji dan. Pojavile se sitne mušice. Taman da se zapitam da li je to opsena mojih očiju kad vidim jednog čoveka kako maše rukom da bi ih oterao. Grad je prepun novootvorenih kafića. Čim se podigne nova zgrada u širem centru,  u lokalu u prizemlju,  otvori se kafić. Ili pekara. Eventualno kladionica. To su zamajci srpskog privrednog buma.

Sedim u jednom takvom kafiću, u blizini Čubure.  U bašti kafića prilično je prostrano.  U bašti  nema ni jedne biljčice, jer je ograđena visokim zidom od susednog dvorišta. Oko podneva skoro puno. Uglavnom mlađi svet. Razgovaram sa direktorom jedne firme o dugu koji prema nama imaju već pola godine. Red je da se plati. Platiće, kad – tad. Onda, pošto smo apsolvirali taj neprijatni, materijalni deo sastanka, pričamo o prestojećim izborima. Oni otvaraju perspektivu dubokog očaja i malokrvne nade. I jedno i drugo može da potraje. Platiće posle nedelje!

Iz dana u dan traje besomučno pretvaranje i izmišljanje stvarnosti.

Neko se zarekao da će da reši kvadraturu kruga tako što će da razmontira sve kvadrate.

 

Posle jednog sata idem Dobračinom na drugi sastanak i vidim da se ulica prilično promenila. Otvorile se rupe i rupice sa brzom i francuskom hranom, izmileli novi preduzetnici. Tu i tamo neka jednospratnica spuštenih roletni, zatarabljena, izdaje lokal, nudi se prostor.  Odmah pored spomenika Čukur česme, gde i dalje ono golo i boso dete čuva neku vrstu prošlosti, iz šahta viri čovek u majici, samo do pola. I on izgleda kao neki spomenik jer se nekako ukočio, valjda održava ravnotežu. Skrenem u Zmaj Jovinu, koja se sada zove Kneginje Ljubice, i tamo zatičem istu situaciju. Brza hrana, brza pića, brzi susreti, brzi sprovodi. Sve se kotrlja naizgled samo od sebe.

 

Pošao sam sa idejom da, kad se oslobodim sastanaka, sednem napolju negde u okolini i da počnem da pišem. Od Boška sam dobio inspirativnu fotografiju. Kako bi izgledalo kada bih primenio tu metodu pisanja na javnom mestu? Da li bi me neko zaustavio? Čisto sumnjam. Verovatno bi me fotografisali mobilnim aparatima, možda čak i pravili selfije. Život je tako dosadan i ispražnjen od ozbiljnih uzbuđenja  da bi takva prilika morala da se iskoristi.

 

U stvari pisanje sopstvenom krvlju uopšte nije nešto što deluje nemoguće. Čudi me kako to već nije ušlo u redovnu upotrebu.

Posebno bi bilo uzbudljivo da se to radi u sudu. Ništa indigo, sve original. Ideja da se najiskrenije piše sopstvenom krvlju nije, naravno, nova. Taj romantični ideal uveliko je preživeo  romantizam. Iskrenost je postala autentičnost, a autentičnost originalnost. Podupiru se na merdevinama slave. Još malo pa će da se spoje sa večnošću.

Danas bi, uostalom, svako ko se tetovirao mogao da se pozove na svoju autentičnost i originalnost. Bez obzira što su motivi crteža i poruka najčešće masovni. Svako ko stisne zube i pusti malo krvi postaje kreativni junak. Za roman bi, međutim, bilo potrebno mnogo krvi. Ovo pisanje krvlju prvenstveno je namenjeno za poeziju. Može sonet, još bolje haiku. Svako slovo ima posebno značenje. Reč kao galaksija, stih kao maglina. Belina crne materije!

Godinama sam bio dobrovoljni davalac svoje krvi. Krv se obnavlja baš kao i ideje. Život postoji da bi se stvaralo a ne oduzimalo ili kralo. Idu izbori. Dolazi leto. Krenuo je sladoled. S vremena na vreme neko na mitingu uzvikne ja sam gladan. Onda ga obezbeđenje udalji. Par dana se komentariše  ovaj događaj pa se sve prepusti reci kafića,  tetovaže i  foliranja.

 

Da pišem sopstvenom krvlju? Čemu? Da bih nekoga u nešto ubedio? U postojanje kalendara?

Spasavanje od potopa, 16. april, subota

Maraton zaustavio saobraćaj. Odustao od pijace. Ići ću sutra. Pre svega zbog sira. Danas je rođendan našem Nikiti. Za prethodna tri dana izgubio je dva zuba. Jedinice, dole i gore. Bili smo prisutni kad je izgubio prvi zub. Jeo je sendvič koji smo mu spremili i on je u jednom trenutku rekao da ima nešto tvrdo u njemu. Bio je to jedam beli zubić, malecki poput bisera. On je bio veoma uzbuđen zbog tog događaja. Zavio sam zub u mali paketić od staniola i stavio mu ispod jastuka. Saša je odmah stavila jednu petstodinarku koju je on ubrzo pronašao i bio veoma ponosan, ali nije znao šta će sa parama. Nagovorio sam ga da pare vrati ispod jastuka jer će se možda još uvećati.

Sunačno. Svečano.

Preko noći sam završavao pisanje analize. Pred spavanje sam preleteo preko poruka prijatelja sa FB-a. Naletim na neki predizborni skup, u nekom srpskom selu. Snimak beskrajan. Izvrtim ga. Sve se odvija u jednoj velikoj sali, verovatno neki pokojni dom kulture. U sali nekoliko stotina ljudi. Sala dupke puna. Svi sede na stolicama. Voditelj nastupa kao zabavljač. Video kako se to radi na Grandu i drugim treš programima. Svaki čas poziva prisutne da aplauzom pozdrave nešto što je izgovorio. Skandira dok govori. Živa gestikulacija. Svi zajedno glume i uživaju. Bude raznih govornika i predstavnika iz koalicije. Na kraju se pojavi glavna zvezda skupa – predsednik opštine. On vešt, ispekao političko-glumački zanat. U jednom trenutku prozove jednog poznatog voditelja veoma popularne satirične emisije. Kaže, šaleći se, naravno: “Kesiću pederu”. U sali smeh i horsko prihvatanje refrena. Na kraju predsednik opštine kaže ono što je suštinski: ja znam da vi uvek glasate za vlast. Tako ste glasali i za one prethodne. Dali ste im devedeset odsto glasova iako ništa nisu uradili za vas. E sada očekujem da date devedeset i devet odsto glasova za sadašnju vlast koja je toliko mnogo uradila. I još će.

Devedesetih je bio jedan čuveni snimak, koji je bio emitovan  na Utisku nedelje, gde neki seljaci odgovaraju Vuku Draškoviću na njegov poziv da glasaju za njega: glasaćemo mi za tebe kad budeš vlast. I tu je priči kraj.

A ipak i u Srbiji se, s vremena na vreme, silazi sa vlasti. Samo kako. Sve je ovo jedan bezmerni čemer i jad.

Dobio sam preko FB-a pismo da se pridružim proglasu jedne stranke. Pročitam proglas i većina stvari mi se dopada. Pogledam ko je već potpisao i vidim imena ljudi koje veoma cenim i poštujem. Ali da potpišem ne mogu. To i odgovorim. Čak nije bitno ni da li će ta stranka preći cenzus, mada sumnjam da hoće, već je reč o tome da moram da ostanem potpuno izvan direktnih političkih opredeljenja iz prilično banalnog razloga. Ne smem da ugrozim poslove, a time i egzistenciju ljudi koji rade u firmi čiji sam  jedan od osnivača. Ovde je nemoguće to razdvojiti. Svako čiji posao zavisi od saradnje sa državom, i državnim firmama, svestan je ove činjenice. Ovde je osećanje slobode ili čista iluzija ili posledica potpune ekonomske sigurnosti i nezavisnosti. Vi, naravno, možete da glasate kako želite, iza paravana, sa nadom da vaš glas neće biti predmet manipulacija ili krađa, ali da se javno ačite pozivajući da se glasa, ili ne glasa, za ovu ili onu stranku, to je prilično nezamislivo osim ako nemate takvu potporu i sigurnost da vam je sve svejedno šta će na kraju ispasti. Naravno, možete i da se opredelite za vlast i napravite neki koristan dil. Ali to je već odluka koja je u domenu ličnog karaktera.

 

Da sam sam, potpuno sam na svetu, popeo bih se na vrh Albanije i rekao sve šta mislim o Ovome Ovde. Da li bi mi, međutim, tako usamljenom uopšte bilo stalo da nekome nešto  kažem?  Čisto sumnjam.

 

Sinoć dok smo se šetali Bulevarom, pored izloga jedne lepe prodavnice bicikla, Saša se setila kako smo pre šest, sedam godina mogli bez problema da kupimo bicikl našem najstarijem unuku. To je istina bio najjeftiniji dečiji bicikl. Ali danas tako nešto ne bismo mogli ni u ludilu da izvedemo. Povremeno se zabrinem za svoj laptop, koji sam dobio na poklon od Zorana, koji je prilično izudaran. Ako jednom crkne kako ću novi da nabavim?

 

Živimo skučeno i dosta zabrinuto,  bespomoćno. Da nema dece i rođendana možda bih zaboravio da uopšte živim. Ono malo prijatelja sa kojima se i dalje družim, ili dopisujem, predstavljaju poslednje spone ne samo za bivšim životima nego i sa nadom da  nešto možemo spasiti od potopa. Prijatelji koji su na drugim kontinentima kao da žive u vremenskim zonama udaljenim dvadeset i više godina. Više ne znam ko je otišao napred a ko se vratio nazad.

 

Nadam se da nikada neću početi da govorim o Ovome Ovde kao o nečemu što je došlo samo od sebe. Ovo Ovde su ljudi i sistem. Kojeg su takođe napravili ljudi.