Transilvanija na vodi, 21. septembar, ponedeljak

 

… on promrmlja nešto u smislu dobrodošlice: “e nabijem te na kurac!” Ja uzvratih u maniru velikih putnika: “Pa, dosta se ovde stvari promenilo.” Nisam mogao da prepoznam šta je šta. Polako sam se razbuđivao.

 

Juče i jutros sreo sam dve starije žene koje su me neobično podsetile na majku. Odnosno, izgledale su onako kako zamišljam da bi ona izgledala da je živa. U novembru bi napunila 89 godina. (To se desilo u četvrtak i petak.)
Vrućina nesnosna a ipak draga jer posle nje dolazi zahlađenje, kiša. Ovo je najtopliji septembar. Otkad se meri temperatura. Tu blizu je moj i Goranin rođendan. Mogao bih da napravim ručak. Ili da naručimo pice. Zavisi od mogućnosti.
Sećanje na majku iskoči i udari posred grudi. Posle podne, omamljen od vrućine, zadremam i naglo se prenem ispunjen nekim užasima. Morao bih dosta toga da radim. Imam obaveze koje otkucavaju. Da spremim dve pesme, da završim svoj deo rada za konferenciju. U petak sam bio kod Hamovića da se dogovorimo oko knjige. Predložio je da promenim naslov. OK, zvaće se Muzej melanholije prema jednoj priči-projektu. Ko uopšte još čita knjige koje nisu bestseleri?
Kad sam pre izvesnog vremena, u nevezanom razgovoru, pomenuo Muzej melanholije, kao ideju o kojoj bi se moglo razmišljati, jedna žena (uspešna, direktorka, energična… i tako to) odlučno reče: ja ne volim melanholiju. Time je ne samo zaledila svaki razgovor nego i napravila neprijatnu situaciju u kojoj sam morao da se “vadim” izjavom: pa to niko od tebe i ne očekuje. Grozim se situacija u kojima jedni ljudi sebi dozvoljavaju da govore drugim ljudima šta im padne na pamet. Sve u ime iskrenosti, otvorenosti, autentičnosti… Nije nego! Sve smo pa otvoreni. To je način da se pokazuje sila kao odraz odlučnosti i prirodnosi. Zašto bi neko morao da voli bilošta? Jer, nije u pitanju nikakva ljubav već poštovanje tuđe naklonosti i opredeljenja. Kao kad bi sa slikarom, koji počne da pričao o svome radu, rekli: a ja baš ne volim slikarstvo, meni je mnogo draži film.
Da li je potrebno sve da se objašnjava i raščlanjuje? Zašto? Da bi ljudi to bolje razumeli ili da bi zavoleli? Pa i ljubav je razumevanje. Normalno. I zbog toga nije ništa neobično kad ljudi strasno objašnjavaju i opisuju svoje naklonosti i sklonosti, svoje kolekcije, hobije, istraživanja. Da li je došao kraj transfera osećanja i otvorenosti? Nisam primetio da se na FB-u ljudi previše poveravaju i otvaraju. Prevazišli smo empatiju osim kad su u pitanju nepoznati, daleki ljudi.

 

Pre dosta godina sam skupljao “ogriske” olovaka kojima sam crtao. Onda sam od toga pravio kolaže. Najčešće su to bili delovi nameštaja – ormani, regali, stolovi. Tim nameštajem bih mogao da opremim celu jednu kuću. A onda sam zaboravio na te slikice. Iznenada ih juče pronalazim. Bio sam u potrazi za nečim sasvim desetim. Koliko smo stvari samo skupili! I svaka stvar ima svoju priču. No, možda ne voliš više da slušaš o melanholiji. To je tako zamorno. Nedelatno. Time se ne menja svet.

 

Za vikend je objavljen ugovor o Beogradu na vodi. Danas, u ponedeljak, pažljivo sam čitao neke odredbe i rekao u sebi: o ovome bi sada trebalo da se oglase pravnici. Oni su do sada bili najglasniji kad bi se povela reč o organizaciji života Ovde. Čini mi se da je ovim ugovorom učinjeno nešto sasvim novo. Apsolutno ne ulazim u finansijske i ekonomske osnove i dimenzije. U to se ne razumem. Napravljen je, međutim, ugovor kojim se poništava pravni suverenitet cele države. Komercijalni partner je dobio pravo veta na sve buduće regulacione (građevinsko-urbanističke) planove u Srbiji. I Skupština i Vlada ima da slušaju. U redu, sad ćemo da vidimo kako će da reaguje cvet naše elite: pravnici.

Ovim se menja svet!

Rado bih se zavukao u nepostojeći Muzej melanholije i odatle gledao kako se razvaljuje sve ono što je životu u Beogradu decenijama davalo jedan lepši i dublji smisao.

 

Moj mali, pametni, unuk, kad sam ga sinoć vozio kući, pa je neko zapitao kako se zove škola pored koje smo prolazili, kao iz topa, reče: “Transilvanija”! Umrli smo od smeha. Otkuda mu samo Transilvanija? Od Drakule, naravno. Vampiri i dalje šestare Srbijom. Kad on poraste možda će Transilvanija da nikne u podnožju Kalemegdana. A na Ratnom ostrvu amam Sulejmana. I nigde neće biti ni traga od melanholije.

Vesti sa granice, 17. septembar, četvrtak

Jutros sam na prozoru izbrojao deset novih cvetova prkosa. To je samoniklo cveće, izniklo iz zemlje gde je prošle godine bilo prkosa. Ili je seme samo doletelo. Kako je izabralo baš to mesto. Taj cvet traje kratko, desetak sati, ne više. Danas je vruće. Vesti sa granice govore o tome da su Mađari sasvim zatvorili granicu. Juče su bacali suzavac, upotrebljavali vodene topove, pendrečili. A izbeglice im uzvraćale kamenicana. I palile stare automobilske gume. Kako mi je sve to poznato. S tim da se to nije dešavalo na granici nego u Beogradu. Sada su, međutim, srpski policajci dobri momci. Ajde, neka se i to desilo.

 

 

Istovremeno, na zapadnoj granici nova napetost. Svi iščekuju kako će se “držati” Hrvati. Neki su već najavljivali da će biti gori od Mađara. Hrvati, međutim, nisu podigli žičanu ogradu, niti postavili vagon sa sečivima na pruzi. (Ta policijska dosetljivost deluje tako odvratno da mi ne izlazi iz glave. Vagon-sečivo!) Ali i njihova suzdržanost će imati granice. Bojim se da se cela ova stvar sve više ubrzava i pretvara u opštu tragediju. Tragediju koju mediji prenose iz sata u sat.

Neko iz evropske banke dao je juče izjavu da prijem izbeglica nije pitanje morala i humanosti već da je u pitanju investicija. Prvi put da čujem nešto o čemu stalno razmišljam. Budućnost Evrope, pa i Srbije, dosta je mračna kad se suočimo sa demografskim podacima i perspektivama. Ko će za jedno deset, dvadeset godina da se brine o ostareloj Evropi, ko će da hrani, kupa i presvlači starce i starice? Ko će da zaradi novac za penzije i zdravstvo? Osim Francuske, koja ima normalan prirodni priraštaj, sve ostale zemlje su u procesu odumiranja. Već sama ta činjenica morala bi da natera ne toliko narod koliko političku i društvenu elitu da nešto ozbiljno učini.

 

Nikita je naučio da igra Čoveče ne ljuti se koji on zove: “Čoveče ne naljuti se”! Odlično je to smislio. Oko nas su svi ljuti i prilično negativni.

 

Setio sam se jedne pesme koju bi trebalo da čitam u pećini. Odjek nezadovoljstva bi, možda mogao da utihne među šišmišima.

 

                                                                                Eho

Ehee hej
Ehee hej
To bi možda poželeo da da možeš da vičeš
jednom
Ili više voliš da te neko tako pozove
Da si u divljini ovaj bi zvuk imao smisla
Ali ovde među ovim ljudima
Među ovim zidovima
Čisto sumnjam da bi to na dobro izašlo
A da pozoveš nekoga preko mobilnog i da mu tako zaurlaš
Da li bi mislio da si poludeo
Ili pre – da ga zajebavaš
Eheeeej
Eheeeej ti tamo
Kuda si se uputio
Gde ćeš stići
Da li ćeš otvoriti neki novi prolaz i usrećiti gomilu ljudi
Da li ćeš nekoga povući u vrtlog koji si godinama sam stvarao
Da li ćeš nestati neprimetno kao smene godišnjih doba
Ili kao zamenjeno staklo na prozoru
Ko to zna
Ne verujem da buka odlaska dugo traje
Možda bi bilo pametno snimati zvuke koji su nešto značili
Ali ko bi ih uhvatio onda kad su oni nešto značili
Jer nikada ne znamo kada će i šta koja reč ili zvuk
Grimasa ili pokret
Da izazovu
Nekada prođu dani dok ne shvatimo šta smo u stvari rekli ili šta nam je neko poručio
Sa godinama nešto što je nekada izgovoreno ili uhvaćeno
Ume da promeni boju izgled i naravno smisao
Obično žalimo zbog zakasnelog otkrića
Mada ima otkrića koje nas naknadno razbesne i ispune pravednim gnevom
Ili se osetimo poniženim što smo oćutali
Jebo te!
Koji neiscrpni rudnik samomučenja i nadahnuća
Te reči/misli i ta sećanja
Beskrajna reka na čijim obalama čuče babe provodadžike a ne sirene – miraždžike

 

Gde smo to mi? 14. septembar, ponedeljak

 

 

 

 

Priča sa gubitkom orijentacije najmanje je stvar vida. Volio da mogu da se orijentišem zatvorenih očiju. Možda bi mi to pomoglo da pronađem stara dokumenta i porodične foografije.

U međuvremenu: magla! Reč je o Škartovom (Prota i Žole) stripu koji je napravljen pre mnogo godina. Glavni junak je Džo, moj pokojni prijatelj, filozof, šahista, knjižar… Verovatno je u pitanju “putovanje” u šampariju Standard 2, kod našeg starog prijatelja Radeta, koji je štampao gomilu knjiga izdavača koji su u to vreme bili alternativa. Štamaprija je nekako zavučena malim putićem na desno kad se krene u Beli potok ispod Avale. “Ja sam se izgubio”, to je nekako naš generacijski  lajt-motiv .

Stojim u magli i pokušavam da otkrijem gde je šta. Gde je istok, gde, zapad? Lako ću potom da otkrijem sever i jug. Ovde se ljudi odavno ne orijentišu prema pravcu kompasa. Ovo će biti jedna dugačka i naporna godina u kojoj ćemo pokušati da se ne izgubimo do kraja. I dolaziće sve novi i novi ljudi sa takvim osećanjem izgubljenosti da će nam se srce cepati.

Iscepajmo ga do kraja. Možda će nam tada biti lakše. Danas je snčan, letnji dan.

 

 

 

Mapa puta, 10. septembar, četvrtak

 

Počela kiša. Temperatura 14 stepeni. Hladno i u kući koja se još nije ohladila. Zidovi upili leto. Ubrzo ćemo da žalimo za toplotom koja nam je dozvoljavala da idemo u majicama i bosonogi.

Kad je noćas počela kiša prvo mi je prošla kroz glavu autobuska stanica i izbeglice. Ima šatora, ali ne znam da li dovoljno. U parku je sada od kiše nastala prava kaljuga. Strašno mi je zbog ljudi koji su tamo, posebno zbog dece, ali istovremeno, strašno mi je i zbog sopstvene nemoći, pre svega materijalne, da nešto ozbiljnije učinim. To osećanje siromaštva, starenja, nesigurnosti, ograničenosti… i svega ostalog nije od juče. Prati me poslednjih pet, šest godina. Sada se stvari samo pojačavaju.
Postoji u svemu tome još jedan problem koji deluje pomalo nestvarno. Svaki put kad se suočim sa nečim intenzivnim, nečim što izaziva unutrašnji potres, posebno u emotivnom smislu, doživim stres koji me trenutno izbaci iz funkcije. Toliko budem pod utisakom onoga što sam doživeo da ne mogu da se oporavim nekoliko dana. Neki put to potraje i po nedelju, dve. Uz veliki napor moram ponovo da pravim kućice, zidove, parkove, ulice, da sadim cveće, hranim mace i kuce, upoznajem se sa knjigama koje bih hteo da čitam… Tada prestaju svi planovi, premda se život naizgled sasvim normalno odvija: dnevne nabavke, posao, kuća, porodica, prijatelji. Nisam još došao u fazu da svesno izbegavam situacije i mesta gde bih se mogao suočiti da sudarima, ali to verovatno deluje na onom nesvesnom nivou. Slabo izlazim, osim zbog posla i poslovnih sastanaka. Ne obilazim više mesta iz moje mladosti, ne pokušavam da pronađem izgubljene prijatelje. Vidik se suzio ali je i dalje dovoljno velik da vidim propast svuda oko sebe.
Pre skoro četrdeset godina bio sam poslovno u Holandiji, u Amsterdamu, kod izdavača Elsevier. Bio sam pun oduševljenja i optimizma. Vodio sam knjižaru strane knjige koja je bila smeštena u podrumu Prosvetinog antikvarijata u zgradi SANU. Ljudi koji su vodili marketing i prodaju Elsevira tada su mi ponudili da radim za njih prodaju za celu Istočnu Evropu. Bilo mi je drago, nema sumnje, ali ni jednog časa nisam ozbiljno razmišljao o tome. Čak ni kad me je glavni urednk pitao: šta će biti sa Jugoslavijom kad umre Tito. (To je bilo dve, tri godine pre njegove smrti.) Ponuđena plata bila je fantastična čak i u to vreme kad su plate u zemlji bile pristojne. Uslovi za život takođe su bili izvanredni. Imali smo u to vreme i nekoliko prijatelja koji su već živeli u Amsterdamu. A ni Holandija nije bila “preko sveta”. Da sam znao? Šta da sam znao? Sve ovo! Naravno da bih zbog dece i porodice otišao. Ali zbog sebe samog nemam pojma.
Svi smo mi u jednom trenutku izbeglice. Ne možemo se, naravno, porediti sa onima koji su na neizvesnom putu preko Mediterana, koji se skrivaju u blatnjavim kukuruzištima, koji se guše u pretrpanim hladnjačama. Ali osećanja nepripadanja lako se može prepoznati i kao svojvrsni oblik izbeglištva. Postoji samo jedna bitna razlika: izbeglice se nadaju novoj domovini, a onaj koga je obuzelo osećanje nepripadanja ne samo zemlji u kojoj živi nego i tom vremenu, taj ne gaji nikakvu nadu. Zaronjen je u sećanje koje mu daje smisao kao nekome nada.

 

Gledam mapu putu koja stoji na stablu platana u parku kod autobuske stanice. Koliko mnogo nepoznanica! To nije samo prelaz preko jedne granice, to je čitava nova planeta u kojoj vladaju pravila koja se stalno menjaju. To su ljudi, autobusi, automobili, vozovi, hladnoća, glad, temperatura, groznica, nepoznata lica, uniforme, glasovi i zvuci koji paraju uši, to su otpali nokti, zapaljenja zglobova, reflektori u mraku, smrad montažnih klozeta… Kroz glavu mi prolazi priča moje tetke Kose kojoj su ustaše oduzeli sina od četiri godine i odveli u Gradišku. Njen opis transporta u stočnom vagonu. Žeđ. Bol.

Ali mapu puta morali bismo, obavezno, da imamo i mi koji ovde ostajemo. Kojim putem? Da li se zavući u mišju rupu i čekati da sve protutnji ili krenuti u Tupamarose? Ovo drugo mi se čini nemogućim i besmislenim, ali prihvatljivijim. Očajanje često ume da probudi nadu bolje od svakog političkog programa.

Ujak u Pompeji, 7. septembar, ponedeljak

Juče, u nedelju, odjednom sam osetio da se leto završilo. Zaduvao je vetar. Naoblačilo se. Noćas je temperatura pala za deset stepeni. U jutro vidim gomilu žutog lišća premda su krošnje i dalje zelene. Kolikogod nas ovo leto namučilo groznom vrućinom ipak je osećanje gubitka veoma snažno. Dani ne protiču sami od sebe, kalendarski, sa njima prolazi i vreme, pa i mi sami. Nije nikakvo čudo što su Heraklita još nazivali Mračnim. Nepovratno proticanje vremena (reke) izvor je raznovrsnih depresija.
Muke na poslu. Beskrajna jurnjava za novcem. Dužnici se ili ne javljaju ili nervozno reaguju. Ovde se laže lako, precizno i na veliko. U svemu.

Dobio sam u petak poruku od Prote Škarta iz Slovenjgradca! Stvarno nestvarno zvuči. Pomislio bi čovek da je u pitanju tajanstveni izvor Slovenije. Prota najavljuje veliko “Pesničenje” za 1. oktobar. Traži da napišem dve pesme. I da izvođenje bude u živahnom, perfomističkom stilu. Mogao bih da legnem i da naočigled publike zaspem. U snu da kažem: Dole, dole, silazim dole… Ili da napišem pesmu “u živo”. Da li bi mi dali petnaest minuta? Pisao sam sinoć Bošku i Gorani da su mi potrebni muzika, ili zvuci, sve jedno, crva i kiše. Sa kišom nije problem, ali crvi! Gorana se setila Linčove “Dine”, ali tu je reč o orijaškom crvu-monstrumu a ne o nižim oblicima života koji aktivno učestvuju u procesu kruženja materije u prirodi. Kad već pominjem “niže oblike života” danas je istraživačko novinarstvo trijumfovalo. Prikazali su snimak na kojem se vide predstavnici staro-nove vlasti u društvu sa jednm čovekom koji je osuđen na desetak godina zatvora zbog trgovine narkoticima. Snimak je, navodno, napravila obaveštajna služba. Snimak je bez tona tako da ne znamo da li se priča o podeli plena ili o estradi, klopi ili vakcinaciji dece. I sve je staro sedam, osam godina. Znači, time se bavi istraživačko novinarstvo? Da objavljuje tajne snimke neke tajne službe koja je odjednom odlučila da sve postane javna stvar?
Politika, naravno, nije privatna stvar kojom ćemo se baviti onda kad nam se ćefne. Politika je nešto krajnje elementarno: da li ćemo živeti normalno i dostojanstveni ili bedno i nedostojno. Ovo su pripreme za još jedne izbore koji neće ništa rešiti osim što će se apatija i razočarenje još više povećati.

Počeo sam da pišem pesme. Nešto se zavrtilo. Moralo bi da bude malo crva i mnogo kiše. Kakvo će vreme biti 1. oktobra? U oktobru je i Sajam knjiga. Trebalo bi da se pojavi i moja nova knjiga.

 
Večeras kod Duleta Pantera otišao po upravo objavljenu “Istoriju prirode” Plinija Starijeg. Dugo se radilo na ovoj knjizi koja se zahtevala mnogo upoređenja, objašnjenja i komentara. Dule toliko uživa u svojim knjigama da je to naprosto zarazno. A i sve su mu knjige veoma lepe i uzbudljive. Njegov novi pas laje iz petnih žila. Dobio je napad ljubomore.
Plinije Stariji je imao pedeset i šest godina kada je umro. Pa i nisu neke godine da bi postao Stariji. Zavisi sa kim se upoređuje. Na kraju knjige dva pisma Plinija Mlađeg u kojima opisuje svoga ujaka. Ujak je bio čudo od čoveka. Kad nabraja šta je ovaj sve napisao, u pismu Bebiju Makru, Plinije Mlađi kaže: “O sumnjivim oblicima u jeziku – osam knjiga – napisao je tokom poslednjih godina, za vreme vladavine Nerona, kad je opasnost pretila zbog svakog malo slobodnijeg i ispravnije govora usred opšteg ropstva.” Kako je divno pročitati ovako nešto što se odigralo pre skoro dvadeset i jedan vek a deluje tako savremeno. Plinije Stariji umire junački, pokušavajući da spase prijatelje izložene erupciji Vezuva 24. avgust 79-te godine. Mogao je da ostane kod kuće i da se ne izlaže opasnosti. Vulkana se nije plašio. A Nerona jeste. Jebi ga, što je čovek!

Pokušavam da napišem pesmu. Ona će se sigurno menjati. Ko zna kako će na kraju da izgleda. Za sada je bez naslova. Šta je naš Vezuv? Avala?

 

 

Znao sam čoveka u blizini železničke stanice
Godinama usred ničeg a uz reku
Gajio strašne otrovnice
Jednu boje zemlje, drugu pepeljnicu, treću tunel crnu
Kad ga poteraše iz jedne u drugu nigdinu
On otrovnicu boje zemlje vozom posla na istok
Pepeljavu na zapad
Crnu zadrža za sebe da mu hladi srce vrelo od meteža i briga
Svako jutro nakapa u mleko svež otrov
Popije rastvor kao pouzdan lek protiv dugovečnosti i sna
Gleda iznutra kako se svet topi
Gdegod da je: živi
Povremeno drhti zbog onoga šta mogu da urade otrovnice bez vidara
Teši se beskrajem sveta i slučajnošću
Pati primereno

Ich bin verloren! 4. septembar, petak

 

Mali Minda (Zoran Minderović) podsetio me je na neke obrazovno-kulturne drevnosti iz naše mladosti. Prvo je pisao o najboljem udžbeniku na svetu: “Francuskom u 100 lekcija”, a nedavno pomenuo i Šmausov “Nemački u 100 lekcija”. Preko Šmausa sam i ja svojevremeno pokušao da naučim nemački. I sećam se da mi je veoma prijalo to učenje nemačkog jezika u Institutu za učenje stranih jezika u Jovanovoj. To je u mome slučaju bilo nešto sasvim izuzetno pošto sam alergičan na svaku vrstu organizovanog, školskog sticanja znanja. U potpunosti sam autodidakt.
Naravno, atribut “najbolji” ima sasvim ličnu konotaciju. U svetu udžbenika danas sigurno postoje mnogo modernije i delotvornije metode učenja jezika, ali Šmausov imao je nešto od one starinske samouverenosti da se jezik može lako naučiti ukoliko se nauči konverzacija u određenim situacijama. Izbor tih situacija predstavlja sliku i priliku ne samog tog vremena nego i onog koje se mnogo dalje proteže. Znači: kako ćeš se ponašati u prevozu, vozu, tramvaju ili autobusu, kako na stanici, kako u prodavnici, kafani, pošti, kako ćeš se upoznavati, odnosno predstavljati, kako se razgovara sa profesorom, šta ćeš reći lekaru ako te boli grlo, kako ćeš prokomentarisati neku izložbu ili koncert… Nema pouka kako ćeš razgovarati sa svojom ženom ili decom jer se pretpostavlja da to radiš na svome maternjem jeziku. Naučiće te profesor Šmaus u tih sto lekcija i kako se na pijaci kupuje krompir i luk, ali i kako se vadi pretplatna karta za javni prevoz. Kad je čovek mlad čini mu se da je sto situacija, u sto lekcija, više nego dovoljno da bi se zaplivalo kontinetom tuđeg jezika i tuđe kulture. Srećom, život je mnogo složeniji. Učimo dok smo živi ne samo strane nego i sopstvene jezike.

 

Kada je pre, rekao bih četrdesetak godina, BVB (naš prijatelj Božidar Vukašina Borjan) otputovao u Nemačku da radi kao gastarbajterski socijalni radnik pri nemačkom sindikatu on je, naravno, poneo Šmausa. Na početku je svakog leta dolazio na odmor u Beograd gde smo se intenzivno družili. Jednom prilikom je Kirilo (Milan Ćirković) otkrio u Božinom stanu “Nemački u 100 lekcija” i nasumično otvorio udžbenik. On se otvorio na mestu koje je, očigledno, često bilo korišćeno. Napravio se pravi luk na margini knjige. Prvo što je moglo da se pročita na toj “obeleženoj” strani bio je izraz: “Ich bin verloren!” (Da bi stvar bila sigurnija ovo je bilo i podvućeno hemijskom olovkom.) Na srpskom: “Ja sam se izgubio!” Boža je pre toga sigurno već bio najmanje godinu dana u Nemačkoj. To je odmah postalo predmet neobuzdnih šala i komentara. Izraz “ja sam se izgubio” dobio je mnogo šire značenje. Bila je to neka vrsta motoa ulaska u zrelo doba.
Danas kad bi “GPS” morao da može da reši sve probleme oko gubitka orijentacije ovo “Ich bin verloren” dobija nekako metafizičku dimenziju. Nije samo nesretni Kafka bio obuzet ovim osećanjem već i čitave generacije ili stanovnici nekih delova sveta. Kad danas svakog dana čitam, gledam, slušam kako je strašna sudbina izbeglica ne mogu a da ne razmišljam o ovom tragičnom osećanju kao o nečemu što postaje lajt motiv našeg postojanja.
Sve teže prepoznajem ovaj svet kao svoj. I u tome gubitku bliskosti sadržana je suština orijentacije. Nije dovoljno stisnuti dupe uz zid i biti sigurna da te niko neće zaskočiti. Taj zid više nije tvoj. Odavno pripada nekom drugom. Svaki čas se može srušiti na tebe i zatrpati te.
Juče su kod nas došli naši rođaci, koji godinama žive u Kanadi. Nismo se videli nekoliko godina. Daleko su. Oni se sasvim dobro snalaze u Beogradu premda zaključuju da se on mnogo povećao. Naši opisi života i prilika ovde teško da mogu da dopru do ljudi koji godinama žive u bogatom i sređenom svetu. Potreba da se sve upoređuje, pa i relativizuje, neka je vrsta prirodnog instinkta. O tome da svuda postoji glupost, laž, nepravda i neznanje nije potrebno argumetovati. Teško je, međutim, kada je svakodnevni život tako različit da se gubi smisao svake metafore. Kad se metafore više ne razumeju, kad nisu zajedničke, onda se polako gubi i svest o tome gde se ko nalazi.

Stao bih jednom na Trg republike sa natpisom “Ja sam se izgubio”, ali znam da bi to bilo dočekano kao početak neke marketinške kampanje. Možda bi me tada usvojila neka korporacija. Ili stranka.

 

Izvukao sam Đukinu fotografiju iz Tokija. U pitanju je visoki zid od kampusa pored kojega je ne tako veliki trotoar i autoput. Trotoarom ne ide previše ljudi. Iz zida pomalo curka voda. Neko je stavio mali metalni lavor sa vodom, a u njemu tri plastične patkice. Đuka je zatekao lavor sa tri patkice pre više godina. Kada je posle dve, tri godine ponovo bio na tom mestu zatekao je isto lavorče i dve patkice. To mesto nije obeleženo. Niko posebno ne čuva tu malu ličnu instalaciju koja je postavljena verovatno iz najjednostavnije potrebe da se učini nešto lepo. Kada bih tako nešto zatekao u mome gradu verovatno bih se rasplakao. I onda se ne bih osećao ovako izgubljeno.