Odlasci i zadaci, 17. decembar, subota

Pre dva dana sam čuo od jednog taksiste da je umro naš komšija koji je stanovao u nekoj vrsti zidane šupe u dvorištu naše zgrade. To je bila samo jedna prostorija u kojoj je bio krevet, mali šporet i frižider, uski sto i stolica. Zimi se grejao grejalicom. Nije imao ni vodu, ni klozet. Sproveo je struju iz naše zgrade, kabl je išao iz razvodne kutije. Bila je to tzv. zajednička struja koju su plaćali svi stanari iz zgrade. Pre četiri, pet meseci našao ga je jedna komšija u polusvesnom stanju na podu njegovog skučenog doma. Bio je dobio prvu penziju pa to proslavio. Od toga se sapleo, srušio neke stvari na sebe, verovatno onesvestio. Video sam kad su došla ambulantna kola i kad su ga stavili na nosila. Nije bilo vesti o njemu osim da je živ i da se oporavio. Onda smo saznali da su ga smestili u neki dom za stara lica. Tamo mu je sigurno bilo bolje nego u šupi. Tuga i osećanje praznine nemaju veze sa onim šta je ko učinio od svoga života. Odgovornost za nesreću nikada nije izolovana. Mada se ne može ni podeliti na ravne časti. Ljudi koji prolaze oko nas nisu tako udaljeni svetovi makoliko se ne poznajemo, a često i ne razgovaramo. Kadgod sam ga sreo u treznom stanju mi smo normalno razgovarali i ja sam osećao potrebu da ga ohrabrim i posavetujem da ne pada u vatru, kao i da manje pije. On mi je uvek obećavao nešto što  nije mogao da ispuni. Čekao je tu bednu penziju, koja je verovatno bila manja od dvadeset hiljada, kao neku vrstu izbavljenja.

Nema ga! Još uvek stoji kabl koji vodi iz naše zgrade u njegovu odaju. Neko je sklonio njegove cipele koje su dugo stajale ispred vrata. Neko je zatvorio i mali prozor. Bez imena. Bez smrtovnice. Bez znaka da je ikada tu živeo.

Stislo mi se u grudima od opšte propasti i nemoći. Sve ide svojim tokom, pa i moja osećanja.

Grad domina. Da li se sve ruši odjednom ili u delovima?

 

 

 

U petak sa Đukom i studentima na PAPS-u (Public Art & Public Space). Rado za kolokvijum. Moja “Lokatva” kao deo zadatka (inspiracija). Uzbudljivo. Jedan je momak dugo sklapao svoju instalaciju da bi je prikazao. Metalni stub koji se klati, a na njemu tri injekcije od kojih vode cevčice za infuziju. Rastvor u dve boje: crvena i plana. Jedna injekcija sa crvenom i dve sa plavom bojom. Providne cevčice se spuštaju do poda na kojem je postavljen uzak, pljosnat sud, poput veoma uskog akvarijuma. Na njegovom vrhu postavljene tri pipeta iz kojih kapa boja u vodu. Plava, crvena, plava. Kad je boja krenula puštena je muzika sa laptopa. Muški glas izgovara Lokatvu, muzika reperska. Super je ideja, mada nemam pojma kako to može da se realizuje u realnom prostoru – na Trgu Mire Trailović i kako to objašnjava Lokatvu. Đuka je na početku rekao da je budžet: nula! Pa sad ti vidi!

Najverovatnije će nešto moći da se izvede samo uz pomoć svetlosti. Kad padne mrak.

 

Jedna je studentkinja poslala rad u obliku rečenice:

 

Svaka pesma je određena svojom brzinom!

 

Nisam mogao da odolim, morao sam da napišem jednom moguće objašnjenje:

 

Kojom brzinom? Brzinom stvaranja ili brzinom govorenja?

Brzina stvaranja često se ne može ustanoviti, ona zavisi od sećanja autora.

Brzina izgovaranja zavisi od dužine i težine reči. Kratke pesme, kao što je japanski hai ku, svakako su mnogo kraće (brže?) od Eliotove poeme “Pusta zemlja”.

Postoji, međutim, još najmanje dve vrste brzine: brzina razumevanja i brzina osećanja koje pesma izazove. Reakcije: emotivne i duhovne, mogu se dalje razvijati u različitim pravcima. Neke pesme dovode do trenutne reakcije, druge imaju osobinu da dugo “miruju” posle čitanja i da se iznenada “probude”. Okidači pesama-spavača mogu biti raznorazne stvari i povodi. I neke pesme na koje smo svojevremeno brzo reagovali mogu da pređu u stanje mirovanja zahvaljujući stalnom procesu zaboravljanja. Ono na šta reagujemo kao mladi može da bude potpuno različito kad smo stariji.

Postoji priča da je jednom napisana jedna pesma koja se kroz vekove transformisala, čije je pravo značenje potpuno skriveno, i duboko usađeno u dušu svakog njenog čitaoca. Navodno, postoji neki tajni znak, neka reč, splet događaja, koji mogu da razbude smisao pesme i da izazovu neverovatne stvari koji će da izmene ne samo pojedinačne živote nego i našu celokupnu istoriju.

Reč o svojevrsnom Otkrovenju koje je sakriveno u nekoj pesmi. Ne možemo je pronaći tako što ćemo samo čitati poeziju. Ne znamo da li smo je nekada čuli ili pročitali. Niti da ćemo je tek pročitati.  Ona je unutra. Ušuškana. Skrivena.

Brzina neke pesme i dalje je misterija. Time se ne bavi poezija nego kabala.