Ispunjenost sećanja – posle 20 godina, 17. novembar

Rekao bih da je dvadeset godina proletelo poput svakog rođendana. Teško je da se setite nekog rođendana, osim ako se tokom njegove proslave nije desilo nešto izvanredno i neočekivano – u dobrom ili lošem smislu. Onoga što se odigralo tačno pre dvadeset godina sećam se mnogo bolje od svih rođendana. Pre svega zbog onoga što se dešavalo oko nas. Bio je to početak protesta protiv pokušaja izborne krađe Miloševića i njegovih kompanjona. Period od 17. novembra 1996. pa do marta 1997, neki računaju 78 dana, mada su Čedini saplemenici nastavili sa protestima još izvesno vreme, bio je najuzbudljiviji, najkreativniji i najlepši period od časa kad je počela da se raspada zemlja. Mogli bismo slobodno reći od 8. Jebene sednice 1987. I to nije trajalo samo jedan dan, jedno posle podne ili jedno veče.

 

protest96.97

 

Kotrljalo se i trajalo danima. Bilo je uspona i padova. Osećanja nemoći i besa, ali i radosti, smeha, osećanja moći i trijumfa. Naši su životi odjednom bili isprepletani i izmešani, naši razgovori užurbani i puni iščekivanja i nade. Upoznavali smo ljude na ulici. Razgovarali smo sasvim otvoreno, bez otpora i stida, o tome da nam propuštaju cipele, da se brinemo za decu, da imamo mačke, da nismo bili na moru osam godina, da nam je familija u Sarajevu … Približavali smo se jedni drugima, zbijali u koloni, kad bismo ugledali “snage reda”, sa onim njihovim šlemovima i štitovima. Onda smo stajali dok se ne bi uklonili, ili bismo ih zaobišli drugom ulicoma. I nismo se bojali, ne, nije bilo straha. Kao da smo računali: ako nas prebiju to će se čuti, to će pokrenuti nove ljude, to će podići novu energiju. Noću je znalo da bude veoma hladno. Posebno u kordonu u Kolarčevoj. Smenjivali smo se jedne noći, kao znak naše, novinarske solidarnosti, sa studentima. Pokojni Ljubiša Rajić je primetio da neki studenti duvaju i bio veoma kritički raspoložen prema tome. Volio sam tu njegovu detinjastu, pravolinijsku ispravnost, delovao je kao najispravniji i najdosledniji čovek na planeti, a to nije malo, u času kad se sve poljuljalo. U masi, u kordonu, bilo je toplije. A kad sam izašao iz njega stigla me je hladnoća. Jedva sam pokretao nogama. Sve vreme je grmela muzika. Zapamtio sam da je to bilo nešto od Prodigy. Ali šta? Pitao sam juče Gordana i on mi je odmah odgovorio. Poslao je link. Firestarter! Spot je sušta suprotnost kordonu u Kolarečevoj. Mi tada nismo više bili u smrdljivom tunelu. Bili smo izašli na površinu. I više se u mrak nisamo vraćali.

 

Danas mi se polako vraća vid i sećanje. Neću da žalim za propuštenim šansama i izgubljenim iluzijama.

Pokušavam da sagledam današnje ludilo. Šta može da pokrene ljude na pobunu? Nepravda? Pa one se stalno dešavaju? Presne laži? I one se stalno proizvode i gutaju. Nema ničega novog pod kapom nebeskom, a ipak ljudi uspevaju da pokrenu mrcinu istorije. S vreme na vreme. Neki to posle oplakuju kao promašaj.

Ja to tako ne osećam. Dovoljna mi je ispunjenost sećanja.

Zlatni prah, 11. novembar, petak

Sinoć sam stigao u Prag. Bio sam ovde pre 99. Kupio tada sam tada dobar tuš i perca (potrajali), izgubio mobilni (ili mi ga je neko maznuo) par puta se prošetao Vaclavskim namestima, uglavnom sam se osećao dosta bedno. (Mobilni je bio skup, a od firme, pa sam išao u policiju da prijavim krađu.) Kad sam se vratio u Beograd pričao sam o tome Vukici koja me je tešila da je Kami, u nekom od svojih tekstova, napisao da je baš u Pragu bio veoma depresivan. Taj praški usud, sasvim besmilen, naravno, dočekao me je na izlasku sa aerodroma kad mi se bukvalno raspao kofer koji sam u Beogradu, dva sata pre polaska, pazario u obližnjoj kineskoj radnji. Pretpostavljam da su ga radnici na aerodromima (beogradskom i praškom) dobro istumbali pa je pukao plastični okvir koji drži kofer u zadatom obliku. Tuš je bio Koh i nor. (Valjda se tako piše.) Ovog časa mi pade na pamet da mi je mobilni možda maznula neka od službi. Ne zbog mene nego zbog ljudi sa kojima sam komunicirao.

Strašno je kako ne mogu da se setim koje je to godine bilo. Prag se pretvara u prah. Ko zna, možda jednog dana ispadne i zlatan.

Danas sam pričao sa nekim ljudima iz “belog sveta” o značaju sećanja. Neverovatna mešavina izvanrednih ljudi – urednika, novinara i programera. Razgovaramo o novim medijima. I o onome šta možemo da uradimo u ovakvom svetu. Naravno, Tramp je nezaobilazna tema. Treba biti priličan kreten i čuditi se zbog negativnih reakcija. Kako je moguće da  neko ko nije samo primitivan nego  je  i otvoreni rasista (beli nacionalista) nailazi na takvo razumevanje i relativizaciju osnovnih načela pristojnosti i političke korektnosti u Srbiji. Ne mislim ovde, naravno, na neobrazovan i primitivni svet već na one “školovane”. Na konferenciji, na kojoj ću biti dva dana, veliki je broj ljudi iz Azije, Afrike i Južne Amerike, ima novinara i iz Rusije, sa Baltika, i, naravno, iz Amerike. Svi glasno izražavaju svoju zabrinutost onim što nam predstoji. Amerikanci su, naravno, najočajniji. (To su oni “plačljivci” kako ih proziva Tramp i Đulijani, liberali koji predstavljaju apsolutnu elitu u novinarstvu, internetu i programiranju.) Ne mogu a da ne primetim određeno “poklapanje” sa našim slučajem. I Miloševića su birali slabije obrazovani, stariji, iz ruralnih i nerazvijenih sredina. Kad pogledate mapu Sjedinjenih Američkih Država videćete da su najobrazovaniji, najbogatiji i najprduktivniji delovi zemlje glasali protiv Trampa. U Kalifoniji je tri četvrtine onih koji su izašli na izbore glasalo za Hilari Klinton. Neće se, naravno, Amerika zbog toga raspasti, ali će ove podele – koje su i generacijske, i regionalne, sigurno obeležiti ovu deceniju. Pa i dalje.

 

Čak me je i Ognjen pitao: zašto sam toliko protiv Trampa kad je on bio protiv bombardovanja Srbije. Taj mit je odnekud izvučen kao alibi. Jeste, odgovorio sam unuku, Tramp je bio protiv bombardovanja, jer se zalagao za kopnenu intervenciju! Uostalom,  boli Trampa k… za Srbiju i Srbe. Kako se samo kod nas besmislice lako primaju i šire!

I ta priča o volji većine, koju razni srpski analitičari razvlače, jednostavno, nije tačna. Hilari Klinton je dobila veći broj glasova od Trampa. To je činjenica. Sadašnji izborni zakon u Americi je iz 18. veka, iz vremena kada je trebalo izgraditi novu državu. I odbraniti ropstvo! Daleko od toga da sam obožavalac lika i dela Hilari Klinton. Pri tome su sprsko-albanski odnosi najmanji razlog. Njeno ponašanje u aferi Monike Levinski do te je mere bilo odvratno, da mi stvarno nije razumljiva odluka demokrata da je podrže kao svoga kandidata za predsednika. Komformizam i klijentizam! Videli smo to i u našem izdanju!

 

U pauzi, za ručak, izašao sam da se prošetam i naleteo na Kraljevstvo železnica. Morao sam da uđem i da malo uživam. Koliko bi tek unuci uživali! Sve izgleda kao pravo. Možda i jeste pravo. Samo što nema mirisa železnice. Ide jedna lokomitiva. Čuje se i starinsko sviranje. Da se ukrcamo? Da otputujemo nekako daleko?

 

DSCN2050

 

Onda sam se vratio na poslepodnevnu sesiju. Odjednom su se pojavili stihovi. Ispisani običnom olovkom. Na pauzi za kafu otišao sam u sobu i ukucao ih.

Otkud sad to? Možda zbog one pruge koja onako vijuga.

Pojma nemam. Možda smrt Leonarda Koena. To što je imao 82 godine, to ništa ne znači. Osećanje gubitka.

Kad sam polazio iz Beograda saznao sam da nemam roming jer je paket sa romingom mnogo skup. Nije čudo da me Prag baca u depresiju. Mada, hotel je fantastučan. A tek internet.

 

Zmija

 

Ja sam tvoja zmija u nedrima.

Budi nežan sa mnom.

Hrani me, mazi, tepaj.

Svaku radost, svaki osmeh, daj mi.

Ja ću te ujesti za srce kad zatreba.

Lakše će ti biti što  povredi nekog,

Što zaboravi  nešto, jednom.

Kad te za srce ujedem vrisnućeš od bola i radosti.

Pašće ti kamen sa srca,

Jer ćeš znati da ti srce nije  kameno.

Većina, 9. novembar, sreda

Evo ga Tramp postade predsednik. Jezgrovito je to komentarisla moja prijateljica Đurđa. Samo je na profilu napisala velikim slovima: “Forrest Trump”. Kad sam malo posle razmislio, podsećajući se filma, rekoh sebi, jeste da je glavni junak Forrest Gump bio prilično priglup i ograničen, ali nipošto nije bio pokvaren i lukav. Glupost povezuje, a pokvarenost i prostakluk ushićuju! I onda dođemo do sveta u kojem živimo, do onoga što nazivamo većina, ne osporavajući, naravno, ni jednog trenutka, pravo većini da sama odlučuje kako će da živi i ko će da je predvodi. Većina voli Trampa! Ili je to samo posledica suženog izbora između njega i osobe koja deluje bešćutno, pokvareno i pametno. I Tramp je, naravno, i bešćutan i pokvaren, a i lukav je, onoliko, da ne kažem pametan. No iste vrline i mane ne znače ništa dok se ne strpaju u sobu igračaka, odnosno u društveni i istorijski kontekst. Nešto što vam smeta kod jednog, ne smeta vam kod drugoga. Ne postoji moralno, odnosno estetsko čistunstvo. Ta višedimenzionalnost u selektovanju i ocenjivanju drugih ljudi najmanje je stvar političkog izbora. Mnogo više je u tome onog klasnog (zavičajnog) i kulturološkog. Otpor prema postojećoj vlasti i potreba da se ona zameni više je stvar neke vrste generacijsko-klasno-zavičajnog obračuna sa onim što ti je nepoznato i strano nego opredeljivanje za drukčiju politiku. Politika koju ljudi ne razumeju više je stvar ponašanja političara i administracije nego ideologije. Mora se razoriti prethodni sistem da bi došla katarze. Ta katarza uključuje sve vrste neposrednosti i prostaštva, spontanost koju narod obožava. Ne bi me začudilo da uskoro, na nekim izborima, kandidati  počnu da prde i podriguju, uz grohot auditorijuma. Neki su nazvali ove američke izbore pravim rialitijem. Ali takva je većina izbora poslednjih pet-šest godina. Svet rialitija, jeftinih sapunjavih serija, igri istine i beskrajnih monologa aktuelnih javnih junaka, to je nešto što dominira. Bez toga su mediji danas nezamislivi.

 

DSCN2013

A šta će biti ako naš Forrest Tramp odluči da Srbiji vrati Kosovo u njene granice? Naravno da se to neće desiti, ali nije loše izokrenuti stvari do apsurda. Tada bi, pretpostavljam,  srpski patrijarh odustao od ideje da se Kosovo vrati silom kao što je ovih dana najavljivao. Srce bi nam bilo puno, pošto bi se vratilo na svoje mesto, a stomak verovatno nešto prazniji.  Nastala bi otimačina oko poslova na Kosovu. Pojavili bi se zadužbinari iz celog sveta. Mafija bi zbila svoje redove, proširila tržište, povezala se sa svetom. Koje bogatstvo forme, simbolike i esencije!

Izbor Trampa za predsednika prirodna je posledica opšteg ludila. Svet je odavno otišao u kurac, ali to niko javno neće da prizna. Tako je, kako je.

Mora se poštovati volja većine. Šta ćemo drugo nego da poštujemo. Ali da istinski  poštujemo, ili da volimo, e to je već druga stvar. Rado bih rekao većini, kada bi ona bila oličena u neku osobu: izvolte kusajte! Ali dobro znam da ćemo takve odluke, i izbore, morati da kusamo svi zajedno.

Mora se poštovati volja većine i kad je skroz budalasta i štetna! Zašto? Zbog samog smisla demokratije. OK, to mi je razumljivo. Ali da bismo prihvatili ovo pravilo moraju se ispuniti još neka pravila. Na primer: da voljom većine ne bude ugrožena osnovna ljudska prava: ravnopravnost i jednakost pred zakonom, poštovanje ustava i zakona, razdvojenost izvršne i sudske vlasti, sloboda izražavanja i mišljenja, nezavisni mediji… Može li većina da izglasa rasističke zakone? Naravno da može. Videli smo to kroz istoriju dvadesetog veka. Ali to, po mome mišljenju, nije odraz nikakve demokratije. Ne postoji demokratija tamo gde Vrhovni sud ne može da poništi volju većine zbog toga jer je ona u suprotnosti sa vladavinom prava i osnovnim ljudskim pravima. Ne postoji demokratija tamo gde ne postoje snažni i uticajni mediji koji će da kritikuju i žigošu takvu “volju većine”. Osiona, primitivna i nekontrolisana vlast može da dođe na vlast demokratski, voljom većine. I šta ćemo onda? Da je trpimo dok sve ne uništi? Ili da pokušamo da je vratimo u korito prava i zakona, da je kontrolišemo tako što ćemo otkrivati šta radi. Ako nam ta vlast počne da uskraćuje pravo  da je kontrolišemo i kritikujemo ona time gubi legitimitet bez obzira koliko je velika većina iza nje.

Nikada nisam bio deo većine. Ni onda kada sam bio na strani onih koji su  srušili Miloševića. Video sam koliko je ta većina raštrkana i zbunjena. I video sam kako se većina namešta i uhlebljuje, kako koristi položaj, kako postaje elita vlasti, sposobna da uradi sve što joj padne na pamet. I bivalo je sve gore i gore. Posebno posle ubistva Zorana Đinđića.

Trijumf većine sve više ima formu populizma a ne demokratije.

I dalje poštujem volju većine. Bez obzira koliko  mi je muka od svega. Da ponovim:   Glupost povezuje, a pokvarenost i prostakluk ushićuju!

Krečenje, 7. novembar, ponedeljak

Ima li strašnijeg posla od krečenja? Kao kad iz mirnog, civilnog života uskočite u rat. Sa molerajom je ipak veća šansa da se preživi. Tešim se. Svi bismo da se preko noći preselimo u nove i čiste stanove i da otpočnemo novi život. Ali ostaviti onaj stari nije tako jednostavno. Ne samo zbog materijalnih mogućnosti koje se sve više pokazuju kao odlučujuće za mnoge dimenzije. Majstor, stariji čovek, radi sa sinom koji ima redovni posao. Zbog toga čekaju vikend. Uhodani su, vešti. Nemaju veze sa klišeima o neurednim, alkoholu sklonim molerima. Iza sebe ne ostavljaju totalni krš. Pa ipak, to je napor koji iziskuje dobre živce i izdržljivu kičmu pre svega. Prevlačenje stvari, prepakivanje, raspoređivanje, bacanje, otkrivanje slepih mrlja… sve su to napori koji, čini se, ne mogu da se podnesu tako lako. Ipak, sve se podnese. Sutra će biti novi dan. Druga ruka! Pa će da se završi jedna soba i krene prema ostalim prostorijama. Zažmuri! Skoči u ledenu vodu. Zaplivaj. Imaš sigurnu obalu! Koju? Da se skloniš u drugi stan? Naravno da nemaš tu obalu.

Sa vrha police, iz špajza, izneo sam stari ptičji kavez. U njemu je četiri, pet godina živela naša jedina ptica – mali papagaj kojeg smo zvali Anđelka. Bio je (bila je) skroz pitoma, mazna i okretna. Umela je i da brblja. (O njenom polu smo saznali od veterinara kad joj je na grudim izraslo divlje meso koje se jednostavno uklonilo uz pomoć nekog rastvora kojim smo ga mazali. Tada smo saznali da je u pitanju Anđelko a ne Anđelka, ali nismo hteli da menjamo ime.)  Morali smo da pazimo na nju zbog naše prve mačke Mrleta, Mrleze, jedne sive lepotice sasvim posebnog, damskog karaktera. Mrle je sedela dole, na ploćicama u kuhinji,  i pevušila onu čudnu cvrkutavo-iskidanu pesmu. Kao, privukla bi Anđelku! A kad je jedne godine, s početka rata i propasti, Anđelka iznenada preminula, sahranili smo je u parku pored Šeste, u praznoj kutiji Erl Grey-a, ispod jedne jele. Onda sam u Vremenu uskoro video fotografiju čoveka u opsednutom Sarajevu, kako nekuda ide sa papagajem u kavezu. Posle toga sam napisao priču “Papagajev grob” koja je objavljena u istoimenoj knjizi priča. Anđelka, i njena smrt, bila je veza sa svim onim što nam se dešavalo. Naša rodbina u Sarajevu, razdeljena demarkacionom linijom, nacionalno izmešana, pravi prototip jugoslovenske zajednice, patila je i sa jedne i sa druge strane. Naravno da je najteže bilo onima pod opsadom u gradu. Jedan deo je stigao do nas – poslednjim letom sa Butmira.  Sanja i Željko su sa decom bili kod moje majke, a Damir kod nas. Posle su otišli dalje, kao i mnogi drugi, u pravcu Kanade, Danske… Stariji su ostali zatočeni.

I tako smo čuvali kavez prazan. Godinama. Nismo se usuđivali da se od njega rastanemo. Kao i od mnogih drugih stvari.

Možda bi bilo dobro da krečimo svake godine. Možda bismo se onda lakše oslobađali tereta stvari i uspomena.

Pojma nemam. Toliko sam umoran od svega. Ne mogu da razmišljam ni o budućem američkom predsedniku. Izbori su nam sve svedeniji.  Svet je otišao u kurac. Definitivno. Možda bismo se spasili ako bismo sačuvali sasvim male, majušne kaveze u kojima bi se leti nastanjivali cvrčci i slične bube. Bube su kratkovečne. Onda bismo se, možda, navikli da i mu budemo manje zahtevni prema stvarima i svojim bližnjima.

Ali ko će tolike kaveze napraviti? I gde pronaći cvrčke koji bi u njima dobrovoljno stanovali?

 

DSCN2039

Dan za danom, 1. novembar, utorak

Pre par meseci sam otkrio da je hronologija (timeline) koju sam napravio za projekat “Kit u Beogradu”, u okviru Noći muzeja 2013, jednostavno nestala. Ipak sam uspeo da je rekonstruišem, spajajući krajeve tekstova i planova. Žao mi je samo što nisam uspeo da iskopam Titove govore koje sam prvi put izvukao iz Radio Beograda. Evo je Hronologija  opet u životu! Imam pred sobom 1953. godinu, onda kad sam imao jedva pet godina (napunio sam ih 30. septembra). Osim kita, koji je bio izložen u Beogradu 15. februara 1953. maločega drugog se sećam. A i taj kit mi je tada delovao mnogo, mnogo većim. Jadni kit. Tako je to to kad se zaluta u plitko more, a onda i u luku.

Izbor događaja za hronologiju sasvim je subjektivan. Isključivo moj. Naravno da je Selindžerovih “Devet priča” tek naknadno, posle dvadesetak godina, stigla do mene. Ali sve te knjige, filmovi, slikari, da ne pominjem rusku hidrogensku bombu i Tršćansku krizu, veoma su uticali na moje formiranje. To da je te godine Tito prvi put postao predsednik Jugolavije nisam imao pojma dok nisam počeo da istražujem. Danas je, naravno, mnogo jednostavnije pretraživati i rekonstruisati prošlost nego pre dvadesetak godina. Pod uslovom da znate o čemu je reč. Ogromna količina podataka može da “ubije” ono što istinski tražimo. Ljudi i događaji se lako nađu u senci nečega što preko noći postane popularno. I onda nestanu. Kao da ih nikada nije bilo.

U senci rasprava o Rusima, EU, NATO savezu, interesima, tradicji i sličnim privescima, vidim da je 1953. sklopljen Balkanski savez između Jugoslavije, Grčke i Turske. Tada smo, malo naokolo, ali ipak, postali deo NATO-a. Malo su nam Rusi tada bili preblizu (Madžarska, Rumunija i Bugarska, Albanija obaška). Sada, kad su Rusi mnogo udaljeniji, nekako su skroz blizu. Skoro unutra. Blizu i daleko se ovde lako smenjuju i često nisu samo metafora.

 

Eto zašto moramo da negujemo sećanje i da istražujemo prošlost. Ta uporedna istorija svakodnevnog života i velikih istorijskih događaja ne samo da se odvija istovremeno nego se ponekad spaja u obliku instinktivnog refleksa.

 

http://www.arhiv.rs/strana/42/kit-u-beogradu

 

Danas smo morali da izbacimo staru veš mašinu koja je odslužila svoje, posle skoro petnaest godina. Počela je opasno da dobacuje miris izgorene gume. Došli su muž i žena, Romi, i sami je izneli. Utovarili su je na japonjer i polako spuštali sa prvog sprata. Žena možda ima oko pedeset kilograma, muškarac je mnogo krupniji. Zajedno su je podigli i izneli na hodnik da je smeste na kolica. I da sam hteo, nisam mogao da pomognem jer je prolaz tako uzak da mogu samo dve osobe da uđu. Pre toga sam doneo dve kante, svaka sa oko dvadeset kilograma lepka ili farbe. Prvo jednu, pa onda drugu. Nisam menjao ruke. Pomislio sam: prilično je glupo da ovako crknem, ali sam to završio. Pomislih na onaj par kako po ceo dan vuče stare, teške veš mašine, šporete, frižidere. Od te pomisli mi nije bilo ni malo lakše. Ljudi žive teško, često nesnosno, nije im potrebno pronalaziti neki neki poseban smisao u svemu. Ljudi moraju da žive zbog sebe, zbog svoje porodice, zbog hiljadu stvari. Ponekad se, međutim, učini da tako lako odustanu od svega.  (Novine su prepune strašnih priča o samoubicama mada, prema nekoj statistici, na jedno samoubistvo ide devet ubistava. Mada, mnoga se samoubistva i sakriju. To nije tako herojski kao ubiti drugoga.)

 

DSCN2023

Nisam hteo da uzmem pet stotina dinara (to je oko pet dolara) za veš mašinu. Oni će, siguran sam,  od nje nešto da zarade. Možda i pet puta toliko.

Sinoć je bila Noć veštica. Preko noći je postalo popularno. Kao što je postalo popularno i pljuvanje iste. Ne učestvujem u ovoj maskaradi. Ni sa jedne strane. Nije da naša tradicija ne obiluje vampirima, čudovištima i mračnim činima. Sve je tu: i Sava Savanović, i ukleta vodenica, i Homolji, i košava, i Drakula. Samo što je to nekada bilo isključivo narativne prirode. A sada je postalo veoma pokazno.

 

I to bi trebalo da se uključi u neku novu hronologiju. Kada se u Srbiji počela obeležavati Noć veštica?  Kada su naše majke imale prve veš mašine?  Kad je izašla prva Solženjicinova knjiga? A kad Pinčonova? Kad je OZNA postala Udba? Kada sam prvi put bio u pozorištu? Kad se pojavio toaletni papir? Oduvek?

Fotografisao sam staru veš mašinu. Stvari odlaze iz naših života. Često ih se više sećamo nego nekih ljudi. Da li je sećanje pravedno? Da li je išta pravedno?

O tjaizmu, 29. oktobar, subota

 

 

Juče, u petak, razgovor o Lokatvi sa studentima na Arhitekturi, na PAPS-u (Public Art & Public Space). Đuka im je podelio pesmu na papiru. Namerno nije hteo da je pošalje mailom već ju je odštampao, opredmetio. Uzbudljiva diskusija, tumačenja, objašnjenja. Đuka kaže da forma soneta i fonetska uzbudljivost (lepota) uz kompletnu nerazumljivost, nude dovoljno razloga da studenti nešto naprave. Asocijacije su neprekidne. Najviše studenata/studentkinja doživljava Lokatvu kao ljubavnu pesmu. (Tužnu ljubavnu pesmu!)

Boško je napravio divnu prezentaciju u power point-u prema mojim instrukcijama. Pronašao je prave primere. Najviše bih voleo da mogu celu prezentaciju ovde da prikažem ali je to, zbog “težine”, nemoguće.

 

Ovo je, naravno, samo jedno od bezbroj mogućih čitanja. Analizirao sam prvu strofu. Prema zvučnosti i asocijacijama.

 

Lokatva e amejton satva,

Per nus ideahton obja,

O sulpo, ma, e bratva,

Idio, idio peri tja.

 

 

Posebno nas zanimaju dva pojma, fonetski veoma zvučna, koji se pojavlju u prvom i trećem stihu.

Imamo: prvo “satva” a onda: “bratva“.

Ta dva pojma uopšte nisu slučajna. Oni očigledno simbolišu dve različite stvari, predstavljaju manifestaciju različitih osećanja i smisla.

“Satva” je simbol samoće, usamljenosti i neke vrste melanholije dok “bratva” simbolizuje društvo, zajedništvo, oduševljenje, možda prevrat.

“Satvu” muzički možemo da predstavimo kao Satijevu kompoziciju! To je čista melanholija.

 

 

“Bratvu” najbolje doživljavamo kao Verdijev hor Jevreja iz opere “Nabuko”. U “bratvi” vidimo veru, nadu i obećani spas.  (Takvo osećanje ne nalazimo u “satvi”.)

 

Ta dva osećanja – samoće i pripadnosti ljudskoj zajednici – melanholije i masovne ekstaze, predstavljaju dve krajnosti u kojima se kreće ljudska istorija. Lokatva je mesto gde se susreću ta dva osećanja.

Ista osećanja mogu se likovno predstaviti: “Satva” kao neka od slika De Kirika, prazni trg na kojem devojčica tera kotur.

dekiriko

 

a “Bratva” kao fotografiju nekog masovnog skupa (revolucija, pobuna, navijači…)

 

Mass_demonstration

Ostaje nam, najzad, poslednji stih prve strofe:

“Idio, idio peri tja”

Pojam “idio” nedvosmisleno asocira na refleksivni introvertni svet razmišljanja, kovanja planova i ideja.

I gde sve to završava?

Autor pesme “Lokatva” očgledno oseća svu izgubljenost ovog svet pa konstatuje da će se sve naše ideje i razmišljanja završiti u, u …. NIŠTA  – u onome što znamo kao “tja”. Ima u ovom razmišljanju i snažne doze autoironije što ovu strofu čini nekako herojskom u odnosu na ono u šta se život vremenom pretvara.

Sa “tja” se uvek najbolje možemo boriti uz pomoć drugog “tja”. To je verovatno i smisao ovog autentičnog “tjaizma”.

 

Zatečen sam radošću igre. Pre susreta sa studentima video sam se sa Đorđem, predvodnikom Ah Ahileja. Hoćemo da širimo priču. To više i nije u našoj vlasti. Lokatva se otrgla i sama ide svojim putem. To je delta koja se grana na mnogo strana. Odneo sam Đorđu tekst i note “Alkohola i hrizantema”. Možda se ova naša himna sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih oživi. Vremena su olovna. Opiljci upadaju u oči i grlo. Ljudi su smanjili doživljaj nade na “dobro jutro” i “laku noć”. Fenjer žmirka na samom rubu stola. Može ga preturiti ne samo slepac nego i neka pijana budala. Vatra može da izbije svakog časa. Svi se prave ludi. Priča o opasnosti pripada nekoj drugoj dimenziji. Danas se uživa u pričama o katastrofama koje su moguće ali se čine nestvarno dalekim.