O hlebu – 6. novembar

Iz dana u dan samo loše vesti. Ili je neko teško bolesta, ili je umro. Odlazak u penziju i suočavanje sa svakodnevicom siromaštva, propast firme, gubitak posla, loše obrazovanje, traženje stana, usamljenost, muke mladih ljudi, nedostatak budućnosti, skučenost svake vrste, nesigurnost i agresivnost… To su talasi koji su neka vrsta postepene, neosetne, poplave. Ne priča mi se o žabi koja nije znala da se skuvala. Ljudi su na višem stupnju razvoja. Oni umesto lonca sa vrelom vodom imaju demkratske institucije i procedure. Glupo je komentaristati stvarnost ako ne možeš bar malo da je promeniš.
I ja sam se promenio. To sigurno.
Pre ludih i uzbudljivih devedesetih ne samo da sam često putovao nego sam i gajio neke sasvim domaćinske navike. Između ostalog, voleo sam da pravim hleb. Pravio sam hleb od najrazličitijih tipova brašna i mešao ga sa travkama i začinima pre nego što smo to otkrili uz pomoć Džejmi Olivera. Skoro svake nedelje sam pravio hleb. Onda su došle te devedesete, a sa njima i siromaštvo i hiperinflacija. Naš dom se napunio vrećama brašna koje su dolazile uz naše izbeglice iz Sarajeva, a delom i preko posla. U jednom trenutku mislim da smo imali preko sto kilograma brašna. I tako smo svakog dana nešto mesili: hleb, uštipke, palačinke… Više nije bilo mesta ni za kakve eksperimente, na primer hleb od ražanog brašna čije testo raste polako, celu noć, u frižideru. Kada se ta igranka završila ja sam možda još dva ili tri puta umesio hleb. Jednostavno: smučilo mi se.
Da li se isto desilo i sa drugim stvarima? Energija otpora i suprotstavljanja, koju smo rasipali nemilice godinama, ne samo na uličnim protestima, već i u nevezanim razgovorima i u komunikaciji sa poznatim i nepoznatim ljudima, dok smo pisali, crtali, stvarali i uticali, da li se i to potrošilo? Da li je naše razočarenje snažnije od našeg zamora? Da li smo izgubili veru u mogućnost istinskih promena? Ne znam. Nemam odgovor na tako komplikovana pitanja.
Obilazim stare pekare, tamo gde se hleb još uvek slaže na police i ne pakuje u najlon i fotografišem vekne, lepinje, kifle… Prodavačice obvezno poravnavaju vekne hleba kao vojnike da ne bih stekao pogrešnu sliku o urednosti pekare. Molim ih da ostave hleb da bude takav kakav jeste ali one me ne slušaju. Ta vojska mora biti postrojena kao za paradu. I to će sasvim neosetno da nestane. Ostaće pekare koje će da šire kulturu brze hrane na naš način. Zavladaće carstvo žužua, pica i sterilnih sendviča. Nestaće pogačice sa čvarcima i burek iz velikih okruglih tepsija. Ješće se sve brže i sve monotonije.
Često se, u samoposluzi, zagledam u kolica prepuna hrane. Gledam neverovatne kombinacije. Neki put me to podseti da sam nešto zaboravio. Vidim ženu od tridesetak godina ćija su kolica puna čokoladica, keksa, sokova, mleka, nekoliko paketa gotovog pasulja sa kobasicom (koji se samo sprema tako što se podgreje) , pakovani hleb i nijedne travke, mislim na povrće, salatu i voće. Žena popunjava ček na odloženo plaćanje. Očigledno nije imućna. Prema sastavu kolica mogu da zaključim da ima decu, verovatno dvoje prema broju čokoladica, sokova i keksa. Čuo sam da postoje deca koja ne znaju šta je to pire krompir. To već nije pitanje bogatstva ili siromaštva već načina života. Sve veći broj ljudi ne ume da pripremi nešto normalno za jelo. A s druge strane, o kuvanju i bogatstvu gastronomije priča je neprekidno. Najveći broj ljudi bi sebi svakog dana mogao da priušti salatu od svežeg kupusa. Ili pekarski krompir. Miris prženica je sve ređi.
Živi se virtuelno. Prate se emisije o kuvarima i kuhinjama iz celog sveta. Sa ekrana se jedu kineska, tajlandska, indonežanska, italijanska i španska jela. Onda se pređe na meksička i arapska. Povremeno neko iskoči sa pričom o veličanstvenim sarmama ili pijanom šaranu. Slave okupljaju takmičare koji se nadmeću u broju predjela i sitnih kolača. Ali i to deluje krajnje virtuelno. Poput gozbe posle koje će da nastupi sveopšta glad.
Ovde je mnogo toga zapušteno i zaboravljeno. Kao da smo upali u mračni Srednji vek. Zaboravilo se da je zemlja okrugla, zaboravilo se da je čistoća važna za zdravlje, zaboravilo se da su istorija, matematika, jezik, muzika i fizička aktivnost osnova svake ozbiljne kulture, zaboravilo se koliko je važno sećanje, zaboravilo se koliko je važno prijateljstvo i koliko nam znači solidarnost.
Sve više lažnih pekara, kladionica i apoteka. (Banke su u odstupanju.) Uskoro ću da krenem Bulevarom – od Batutove prema Vuku – i u suprotnom pravcu – da prebrojim čega ima najviše. I čega više uopšte nema. Takve bi inventare, s vremena na vreme, svi morali da pravimo.

 

 

DSCN0313 DSCN0318 DSCN0319

 

Porazi i pobede – 4. novembar

Juče je iznenada umro Miljenko Dereta. Istog dana sam saznao da je moj bliski prijatelj Branko V. operisan. Miljenko je imao šezdeset i četiri godine, Branko ima osamdeset. Razlike u godinama su takve kakve su. Niko se nije naživeo. Izraz “naživeti” predstavlja trivijalnu frazu koja bi trebalo da donese utehu.
Danas na komemoraciji kod Borke Pavićević par stotina ljudi. Prepuna sala Paviljona. U najvećem broju svi se poznajemo. Neke, mislim da nisam video godinama. Brzina sa kojom je organizovana, i broj ljudi koji se okupio, dosta govore o našoj usamljenosti, kao i o Miljenku, naravno. Borka, Majkl Davenport i Žarko Puhovski su veoma dobro govorili dok je Vukašin Pavlović održao predavanje o sebi i razvoju civilnog društva u Srbiji. Sasvim neodgovarajuće. Osećanje neprijatnosti. Žarko kaže da smo se navikli na poraze i da je to naša pozicija. To je skroz tačno, mada je to mnogo šira pojava od fenomena civilnog društva. I kad sam, kao klinac, navijao za Če Gevaru, a on ubijen u Boliviji, to sam doživeo kao poraz. Već tada sam osetio da će osećanje poraza biti normalno stanje organizma, a trijumf pobede nešto sasvim izuzetno. Kad sam čitao Borhesa i Kortesara, sasvim različite pisce uostalom, znao sam da nikada neće dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Osećanje da si izabrao ono što ne može da pobedi – u društvenom, političkom, estetskom i svakom drugom smislu – to je nešto što nije toliko “luzersko” koliko karakterno opredeljenje.
A kad već pominjem osećanje pobede i trijumfa – govorim o trenutnom osećanju, a ne o dugoročnim posledicama – onda bih prst uperio na jun 1968, građanske demonstracije u zimu 1996/97. i 5. oktobar 2000-te. Demonstracije 1996. i 1997. trajale su najduže – duže od tri meseca. Svaki dan beše neka vrsta radosti i ispunjenja. Oni koji su bili na suprotnoj strani nikada takvu pozitivnu energiju neće moći da osete. Oni su uskraćeni za nešto što predstavlja istinsko životno nadahnuće. Činilo mi se te, ne tako davne zime, da se ceo svet, a sa njim i ljudi oko mene, promenio, postao solidarniji, pristojniji, bolji. I dok smo hodali ulicama grada, a bilo je skotski hladno, snežno i vlažno, i cipele su nam propuštale vodu pa smo se, čim bismo zakoračili u toplotu stana, odmah kod vrata, izuvali i skidali mokre čarape i ostavljali vlažne tragove stopala po parketu. O kako je bilo lepo hodati bos po toplom i suvom! Imao sam svoj prvi lap top i pisao do kasno u noć pisma i izveštaje prijateljima širom sveta. Ništa konkretno, materijalno, ili funkcionalno, nisam “zaradio” od ovog osećanja trijumfa. Nisam se “ogrebao” kako se ovde ima običaj govoriti za uspešne ljude. Sećam se kako sam prolazio ispred zgrade “Politike” gde sam do februara 96. još radio kao novinar u kulturnoj rubrici. Bio je mrak, oko sedam sati uveče, počeo se sitan sneg, a odozgo, prepoznao sam, sa osmog sprata – sa leve strane – gde je bila moja redakcija, sa požarnih stepenica neko je bacio gomilu sitnih papirića, neka vrsta pozdravnih konfeta, kao znak da su i u “Politici” nalaze ljudi koji misle i osećaju isto što i mi koji prolazimo Makedonskom.

Posle podne sam se čuo sa Brankom. Operisan je u četvrtak. Danas je utorak. Ustao je i razgovarao sa mnom iz hodnika da ne bi smetao drugim pacijentima. Pitao sam ga dokle će svojim zdravstvenim problemima da nas uznemirava a on mi je odgovorio da je isto pitao doktore koji su umesto odgovora prevrtali očima. Branku sam prvom poslao moj dnevnik jer sam želeo da on bude prvi čitalac a on je u to vreme bio u bolnici. Potpuno ludilo.
Saša je stavila cveklu da se kuva i stan se ispunio divnim mirisom. Svi naši unuci vole cveklu sa dosta sirćeta. Ja ih plašim time da će ako pojedu dovoljno cvekle da oboje govno u crveno, ali se oni ne daju uplašiti. Danas je bio divan sunčan dan. Kad neko umre i kad je sahrana, takav, sunčani dan ispadne kao poseban poklon. Onda se kaže da je umro dobar čovek. Mada, to nema veze, mnoge smo dobre ljude ispratili po strašnom kijametu. A mnogi zlikovci odoše uz cvrkut ptica i pratnju cvrčaka. Najavljuje se oštra zima, da će u novembru biti smanjene penzije, da će se smanjenje osporiti čak u Strazburu, da će pedeset javnih preduzeća otići u stečaj, pa da će se privatizovati… Najavljuje se čak i telefonski razgovor srpskog premijera sa Putinom oko našeg duga za gas. Novine su postale nečitljive. I polupismene. Napravio sam pretragu u našoj novinskoj arhivi i otkrio da se svake godine objavi više do dvadeset tekstova u kojima umesto “ja bih” stoji “ja bi”. Ovo izbacivanje slova “h” možda ima neko dublje značenje.
Zoran mi je iz Amerike poslao monografiju “Valter Benjaminov arhiv”. Knjiga deluje nestvarno. Odmah poželiš da budeš izdavač i da objavljuješ takve knjige. Znam da je to nemoguće. Baš kao i to da ponovo počnem da pišem rukom, pa da prekucavam iz rukopisa. Benjaminov rukopis me podseća na rukopis moje majke. Nekada se tako pisalo – ispisano, a razumljivo. Ja često imam problem sa čitanjem sopstvenog rukopisa. Samoglasnici su često neprepoznatljivi. Kada sam, kao novinar, radio intervjue sve sam “skidao” na ruku, bez snimanja. Tada se moj rukopis još više pokvario jer sam upotrebljavao dosta skraćenica. Ipak, kad crtam i ubacim nešto pisano mogu da prepoznam svoj dečački, školski rukopis. Tada slova ponovo postaju slike. Tiraži knjiga kao što je ova o arhivu Valtera Benjamina nisu ni u Americi veliki. Reč je o nekoliko hiljada knjigoljubaca. Pa i tiraži moderne poezije na tako velikom tržištu kao što je anglosaksonsko deluju zastrašujuće mali. Koliko ljudi uopšte još nešto ozbiljno čita? Da li pripadam poslednjoj generaciji čitača?
Ali to je već jedna nova, velika i komplikovana tema. Morali bismo je povezati sa arhivama, sećanjem i zaboravom.
Pre mesec dana sam završio knjigu – dvanaest priča i tri projekta – koju ću, najverovatnije, sam da objavim. Muka mi je izdavaštva u našim prilikama. Knjige, uostalom, samo skupljaju prašinu. Od njih se nikada nije moglo normalno živeti

 

 

 

. DSCN0426 DSCN0427

U jami – 2. novembar

Ova tema se ponavlja. Umesto političara koriste je ljudi od kulture. Književnici! Kad se pomenu književnici i novinari prva reakcija je sumnja i opreznost. Ovde više ne samo da nema pravila i standarda (a kad ih je i bilo) nego ni elementarne pristojnosti, one vrste javne sramote da se na sav glas ne priča o tuđoj sramoti i prostakluku.
Nemam nameru da branim Beograd od gluposti, a posebno od njega samoga. Kad obeležiš neki grad nekim krajnje negativnim sudom – koji je metaforične prirode – onda to prestaje da bude metafora. Da kažeš da se u Beogradu najgore jede, ili najgore sere, to bi bilo nešto konkretno što bi otvorilo mogućnost za poređenja: da li je bolje ili gore u Minsku, Kelnu ili Nankingu. Ali kad se kaže da je neki grad septička jama onda je besmisleno porediti to sa drugim gradovima. Ili nije? Pa da posle tvrdnje da je Beograd septička jama počneš bezobzirno, i glasno, da propituješ: a Zagreb nije, a Split nije, a Skoplje nije, a Podgorica nije, a Ljubljana nije…. Pitanja bi mogla da se prošire na celo poluostrvo, pa i dalje prema kontinentu – sve do Minhena, Beča i Bratislave. Poznato mi je, naravno, da je kultura toaleta mnogo razvijenija izvan poluostrva, ali izraz “septička jama” , kako ja shvatam stvari, ima mnogo širi obuhvat i dejstvo od ovog toaletno-higijenskog. Kad za neko društvo kažete da je kao “septička jama” onda se pre svega misli na ljude. Kakve su njihove vrednosti i kakvi su odnosi među njima.
Oni koji svode gradove, pa i grad u kojem živim skoro ceo život, na odvratnu metaforu verovatno ne misle da su svi ljudi koji su u njemu zaslužili da dele tu “jamu”. Uvek ima izuzetaka. Ali, našli su se, svojom ili nečijom tuđom krivicom, i ko im je kriv.
Od kada, međutim, Beograd nosi to obeležje? Poslednjih trideset godina? To precizno znači od: 1984. do 2014. Pre toga je Beograd bio super? Ili je i ranije pokazivao znake propadanja u jamu koju je sam sebi iskopao? Bilo bi mi razumljivije da se to odnosilo na period od dolaska Miloševića na čelo Srbije, znači od 1988/89. Onda bi, međutim, morao da se napravi prekid, bar privremeno, od rušenja Miloševića pa do ubistva Zorana Đinđića. Te hronologije su vrlo nezgodna stvar ako se prate samo smene izvršne vlasti. Isto bi se dešavalo i sa hronologijama svih okolnih zemalja. Priče o opravdanom i neopravdanom, malom i velikom nacionalizmu, toliko su otrcane i besmislene da ih neću komentarisati. Pri svemu tome nisam pristalica nikakvog relativizovanja ili istorijske ekvidistance u povodu onoga što se Ovde, i Okolo, zbivalo tokom devedesetih. Naravno, da je najveća odgovornost onoga ko je najjači i najveći. To uopšte nije sporno.

Noćas sam sanjao kako sam Vladi Miliću dao dvadeset eura da mi ih zameni u dinare. Na neki volšeban način ja sam mu dao i eure i dinare (oko tri hiljade). Čim smo se rastali, a sve se dešavalo na nekoj prometnoj ulici, primetio sam da je transakcija bila potpuno na moju štetu. Pokušao sam da ga stignem ali on je stalno izmicao. Probudim se iznerviran glupošću. Oko podneva ga nazovem i pitam: Kako si spavao? Vlada kaže: loše, znojio sam se i nekud stalno bežao. – Propalice, evo šta si uradio, i ispričam mu san. – Onda ti dođem 40 eura? – Tačno! Nerviranje ću ti oprostiti, prijatelj si mi.
Vlada je direktor Produkcijske grupe TV Mreža. Godinama smo pripremali novinski kliping za Oljin “Utisak nedelje”. Tako je Olja mogla javne ličnosti da propituje o svemu što su ikada “lanuli” za novine. Toga više nema. Baš kao ni mnogo toga što je bilo. Da li smo zbog toga postali “septička jama”? Nečega imamo premalo, nečega previše.
O Beogradu i promenama kroz koje je prolazio mogao bih pisati neprekidno. Jedan deo promena je globalne (tehnološke) prirode, a drugi takođe globalne ali psihološke. A ima i onog lokalnog što se dešava kao posledica katastrofa kao što su ratovi, hiperinflacija i tranzicija. Ponekad mislim da je ono što je lokalno istovremeno i globalno.
Sve smo usamljeniji. Nisu u pitanju samo godine i ono što starost čini od generacije. Jednom je prilikom David Albahari, kad sam pomenuo starosti , rekao samo: “masakr”. Mislim da je to odnekud “pozajmio”. Bilo je to pre sedam, osam godina. Danas mi se čini da je “masakr” veoma odgovarajući.
Pre par nedelja sam na jednoj izložbi naleteo na starog poznanika koji mi je “u poverenju” saopštio da sve više ima raka i da svi znaju da je to posledica bombardovanja i uranijum oksida. Svi sve znaju. Onda mi je rekao da je počeo da koristi sodu bikarbonu i himalajsku so. – A rogač, upitah ga krajnje ozbiljno. – Zašto rogač? – Zbog stolice.
Svet mistifikacija i teorija zavera povezao se i učvrstio u najrazličitijim slojevima društva. Od Bajlonove do Akademije nauka, od Marakane do Univerziteta, svi znaju ko stoji iza čega, ili iza koga, šta je čiji interes, i kuda to vodi. Svi bi da se samo o tome priča i raspreda. U pravom, intimnom pogledu, ljudi su se sasvim osamili. Druženje je prepušteno mladima tako da ćete po kafićima i kafanama retko videti ljude starije od pedeset godina. Jednom delom to je posledica sveopšteg osiromašenja. Dobar deo mlađih ljudi živi i dalje kod roditelja ili baba i deda koji ih izdržavaju. Stara prijateljstva se održavaju dugim telefonskim razgovorima. Druženja po domovima je sve ređe, a zajednički ručkovi ili večere održavaju se samo za slave. Svako se stisao za svoju kućnu slamku pokušavajući da doturi što više može za decu i unuke. Ljudi se često osvrću na prošlost o kojoj lupetaju kako su kad raspoloženi. Jednom su Tito i komunizam krivi za sva zla ovog sveta, a drugi put su jedino oni obezbedili da ovde bude pristojan i normalan život.
Strah da može biti gore putuje bez reči ostavljajući gusti smolast trag srušenih mostova. I dalje se, međutim, mrzi intenzivno i dubinski. Mrzi se politički, ne samo stranački već i preko generacija, zavičaja, obrazovanja, profesije, pola, seksualnog opredeljenja, estetskih sklonosti, fizičkom izgledu, veri, ateizmu, poreklu… Mrzi se zbog prošlosti, sadašnjosti i onoga što će tek biti. Ta mržnja pulsira – čas naraste do neizdržljivosti, čas se smanji kao da je iznenadna klimatska promena usmerila pažnju u drugom smeru.
Ne volim generalizacije. Generalizacije su najčešći izlivi prostaštva. Mnogo su gore od najstrašnijih psovki. Nijedan grad, i nijedan narod, ne zaslužuju da ih nazovemo “septičkom jamom”. U svakom gradu, kao i u svakom narodu, postoji toliko različitih odaja i ogledala, toliko različitih karaktera i sudbina. Da nije toga ozbiljna književnost, kao i kultura, ne bi postojali.
Kome je, međutim, do književnosti? Ili novinarstva? Nikada nisam živeo “književnim životom”. A ni novinarstvo me nije previše ispunilo. To ne znači da nisam uživao u pisanju književnih i novinarskih tekstova. O itekako sam uživao. Ali bavljenje nečim ne znači automatski članstvo bratstva. Ovde, uostalom, “bratstva” i “kumstva” često imaju sasvim suprotna značenja. Upravo ona umeju da izazovu snažna podozrenja i povod za obračun. Pisci i novinari su solidarni samo kad neko otegne papke. Pa i tada, zavisi od okolnosti.

lična pesma – 1. novembar

Sećanje na Zdenka, 31. oktobar 2014.

Ko je taj ko me najduže prati kroz Sve Ovo? Koga sam se odmah setio? Ko me još pamti kad sam imao četiri godine? Moja tetka Mira koja sada ima preko osamdeset godina i koja sa svojom porodicom već dvadesetak godina živi u Kanadi. S vremena na vreme setim se nečega o mojoj majci i njenoj familiji pa pišem Sanji, sestri od tetke, da pita majku da li se seća ovoga ili onoga. Pošto je moj brat izgubio većinu porodičnih fotografija, i predao mi pre dve godine album u kojem je ostala jedna desetina fotografija našeg oca i majke, pokojne sestre, fotografije mnogobrojne rodbine i mnoštva prijatelja roditelja… molio sam Sanju da prekopaju po svojim fotografijama, da ih skeniraju i da ih pošalju. Tako su naše sarajevske izbeglice spasile neke fotografije koje smo mi u miru izgubili.

Njegovo ime je Zdenko. Ne sećam se od koga sam ga dobio. Imao sam oko četiri godine. Nisam se odvajao od njega. On je bio junak o čijim sam pustolovinama izmišljao neverovatne priče. Došao je do mene pre nego što sam naučio da čitam što će se desiti uskoro, za godinu dana. Kada je “Politikin zabavnik” počeo da ulazi u našu kuću Zdenkov položaj se samo još više učvrstio. Shvatio sam da nije “tikva bez korena”.

Zdenko je kao moja lična amaljlija pratio i moga sina, koji je bio na redovnom odsluženju vojske, 1999. na Kosovo. To je jedna posebna priča koja se, na sreću, završila sretno. Mada i sada, povremeno, imam udare teskobe kada se setim kako su Ivana, zajedno sa većinom njegovih drugova 14. marta 1999. sa Petrovaradina transportovali na Kosovu. Zdenko ga je pratio i čuvao. On je svedok svega mada ga niko neće zvati da svedoči.

Moje je sećanje, naravno, ograničeno. Toliko toga je izgubljeno, zatureno, prepakovano, izgubilo smisao ili dobilo sasvim drugi. Danas u tramvaju (Šestici) neki pripiti čiča, sedeći i klateći se sa svakim pokretom vozila, razdera se na sav glas: “Uključi grejanje!” Prohladno je, ali ne toliko da bi se smrzli. Kažem za sebe: “možda nisu platili struju”. Do mene starija gospođa šapuće: “sigurno nisu”. Na tome se završava konverzacija.

Ovo sivo nebo i skraćeni dani, odsustvo ozbiljnog razgovora o ozbiljnim temama, tramvaji i autobusi zaodenuti tišinom, kliktanje raznih političkih spodoba, sve me to neodoljivo podseća na oktobar 1998. Taman smo odahunuli jer je Holbruk odložio vojnu intervenciju. Približavala se zima, a posle nje proleće, koje će promeniti sve ono sa čim smo živeli i na šta smo računali.

Zdenko se i dalje smejulji.

DSCN0353

Mrtvi i oživeli razred

Uz pomoć yu tube možemo da se vratimo u filmski fragment koji je u stanju da podstakne ne samo naše sećanje nego i uobrazilju. Reč je o pričama koje smo čuli, o pričama koje su se prepričavale godinama, o događajima kojima je prisustvovao srazmerno mali broj ljudi, a koje je, na izvestan način ostavili snažan pečat i obeležila određene periode. Posebno je to slučaj sa umetnošću. Postoje, očigledno, vremena kada neke umetnosti više ili manje „uspevaju“, koje su više ili manje popularne, i kada utiču na ponašanje, pogotovo mladih ljudi i ljudi sklonih umetnosti u mnogo većoj meri nego što je to uobičajeno. Obeležavanje vremena, odnosno generacije, uz pomoć Vudstoka, hipi kulture i psihodelije, sigurno je mnogo raširenije od uticaja kempa.

Tek sada, posle više od trideset godina, Kantorov Mrtvi razred dobija jedno posebno značenje. Naravno, nije u pitanju samo estetski doživljaj. Kantorova mračna igra sa istorijom i specifičnim apsurdom koji bismo mogli nazvati „školskom istorijom“ u svojoj infantilnosti budi tako mnogo asocijacija koje ne znam kako da obuzdam. Svako je, u ovom delu sveta, išao u neku školu i u neki razred. Sećanje na školske dane ima posebnu vrednost u trezoru memorije. (Potraga za starim školskim drugovima i drugaricama, potraga za sopstvenom generacijom, pretvorila se, uz pomoć Interneta, preciznije uz pomoć Facebook-a u novu vrstu opsesije.) Ali školovanje u Istočnoj Evropi, unakaženoj nacizmom i komunizom, ne može se uporediti ni sa čim sličnim što postoji na Zapadu. Zbog toga istrgnuti, besmisleni citati iz Mrtvog razreda, poput „Hanibal ante portas“, kao deo „učiteljice života“, ne samo da ne služe ničemu nego zamagljuju i brišu stvarni život, sećanje na ono što je bilo stvarno, živo i opipljivo. Mrtvi razred je stvarno mrtav. Ništa ga ne može oživeti. Stvarno?

Imam ispred sebe školski dnevnik iz neke beogradske osnovne škole iz 1942. godine. Reč je o periodu nemačke okupacije. Najverovatnije je reč o četvrtom razredu osnovne škole jer su učenici većinom desetogodišnjaci. U dnevniku su upisani osnovni podaci o učenicima i njihovom poreklu: ime i prezime, podaci o ocu i njegovo zanimanje, veroispovest i nacionalnost. Izmedju toga, naravno, ocene i broj izostanaka. A na kraju kolone, pod primedbama, lapidane zabeleške poput: odselio se u Palanku, napustio školu ili nije završio razred. Samo pored Cigana u primedbama stoji: „odpada“ ili „otstranjen“. Učenika Jevreja, naravno, nema u školskim dnevnicima. Rasni zakon je prvo njih izbrisao. Posle njih su na red došli Romi. Očevi Roma svirači i muzičari! Raspoznajem dva prezimena:

 

skolskidnevnik1skolskidnevnik2

Ovaj školski dnevnik odjednom uspeva da uradi nešto suprotno od Kantora – on oživljava razred! Potrebno je potražiti preživele učenike. Oni bi danas mogli da imaju blizu osamdeset godina. Sigurno ih ima koji su još živi. Ali, da li će se sećati svojih „otstranjenih“ školskih drugova? Možda će upravo ovaj školski dnevnik uspeti da probudi sećanje.

Istorijski izvori, bez obzira na formu i poreklo, za razne istraživače različito „žubore“. Potrebno je ovladati ne samo ogromnim materijalom nego i onim što je uništeno. Uvek kada u Istočnoj Evropi, a posebno na prostoru bivše Jugoslavije, posegnete za nekim podatkom iz arhiva morate biti svesni da je to što ćete naćin samo deo onoga čemu je dozvoljeno da „preživi“ i da bude svedok svoga doba. Do početka pedesetih, po zadatku komunističke partije, uništeno je oko sedamdeset odsto posleratnih dokumenata kojima je po svim kriterijumima bilo mesto u arhivama. Time je vladajuća klasa uklanjala tragove krvavih posleratnih čistki, otimačine i proterivanja.

Ovde, međutim, dolazimo do neke vrste zlatnog reza između savremenog metoda arhiviranja, svakodnevnog života i sećanja. Digitalizacija dokumenata, fotografija, filmova i zvučnih zapisa, sa mogućnošću brze i kompleksne pretrage, može da „oživi“ toliko toga. Veliki internet portali, poput Yahoo-a, puni su svojevrsnih „spomenara“, neke vrste virtuelnih potraga za školskim drugovima i drugaricama ili kolegama sa studija. Umesto starih, klasičnih albuma sa fotografijama, koji predstavljaju pravu porodičnu i generacijsku istoriju digitalne fotografije nisu predviđene da pune albume. One se gledaju vrlo kratko, najčešće posle značajnog događaja (venčanja ili rođenja dece, ili uzbudljivog putovanja) a čuvaju se na diskovima. Institucija zajedničkog gledanja fotografija i podsećanja jednostavno je nestala. Lakoća fotografisanja i gubitak svake ekskluzivnosti fotografije kao da su učinili da se izgubi i potreba da se epizodno pamćenje pretvori u trajno što je najćešće bila funkcija klasičnih albuma.

Razmišljam o tome kako lakše zaboravljamo one koje smo ostavili od onih koji su nas ostavili. Tu nije samo reč o ljubavnim vezama. I prijateljstva imaju tu vrstu ispunjenosti. Možda zbog toga toliko i razmišljamo o vremenu koje je iza nas. Ono je nas ostavilo a ne mi njega. Mi nismo prirodno ostarili, nismo se izgubili u novim poslovima i novim interesovanjima, nismo otkrili nove Amerike jer je ona stara ostala na svome mestu.

Bili smo ostavljeni.

Sećam se kako su naši roditelji voleli pesmu “Kaži zašto me ostavi” iako nikakav rastanak nije bio na vidiku. Možda su je voleli kao suprotnost onome u čemu su živeli? Možda je to bila ona trunčica melanholije koja je vremenom počela da kristalizuje u nešto sveopšte, sasvim dominantno…