Dođem ti, dođeš mi, 5. oktobar, sreda

Dragi prijatelju, nismo se čuli, ni videli, već čitavu večnost. Još uvek neko od matoraca izvali: “ni pisma, ni razglednice”, što, naravno, sve manje ljudi razume. Uzalud, svojevremeno, pre nekih petnaest godina, pokušah da te naučim da koristiš mail. Odgovorio si mi par puta uz pomoć onog svemoćnog “reply”. I to, međutim, zamre. U starom inboxu i dalje čuvam tvoju adresu i tragove naše komunikacije.

Ponekad, kad sam sam, setim se ko je sve od zajedničkih poznanika i prijatelja otišao. U stvari, setim se ja i u društvu, jer je tema starenja i odlazaka deo visinskih priprema. (Samo što ja to sebi neću da priznam.) Starenje i smrt su, deo života. Sve više o tome pripovedaju.

Odnedavno primećujem da je tema skore apokalipse veoma popularna. Svi propadamo. Na čelu sa majkom Zemljom. Ili nas udari asteriod, ili Sunce izgubi snagu, ili iznenadne eksplozije na Suncu zbrišu kompletan život. Propast preti od: globalnog zagrevanja, zagađenja, prenaseljenosti, nuklearnog rata, epidemija i novih boleština koje samo vrebaju iz leda koji se neumitno topi. Ima bre, da se podavimo ko pacovi! Ima da nas nema! Ima da pocrkamo! Sva je prilika, tome u prilog ide teorija i teologija, da nam je tako suđeno. Ne samo zbog grehova neizmernih. Jebo, ne jebo, kurcu vreme prolazi… i druge narodne mudrosti koje će da relativizuju etiku i moral na način koji je neophodan za velike tv serije. Ma važno je da je zaplet uzbudljiv. I mahom neočekivan. Ali da stalno ima nagoveštaja.

Odmah iza ove poplave apokaliptičnih predanja i pojanja idu svojevrsna otkrića da je smrt samo druga dimenzija. Sve više je onih koji su se, kao, vratili sa “onog sveta”. To je blagotvorno iskustvo koje one koji su se “vratili” čini spokojnim i vedrim u pogledu izvesnosti smrti. Ne bi me iznenadilo da se uskoro pokrene veliki biznis sa agencijama-klinikama koje bi bezbedno ljude mogli da suoče sa “drugom stranom” i da im na taj način potpuno otvore oči oko toga šta je smrt. Medicinski, to je odavno razvijeno, povređene ili teško obolele ljude, stave u stanje kontrolisane kome da bi se povratili od stresa i da bi obnovili energiju novog života.

Tu smo! Smrt nije ništa.

Iz toga logično proizilazi da ni život nije ništa. Očas se može prekinuti, poništiti, izbrisati. Kad pripadnici Islamske države, u propagandne i obrazovne svrhe, odsecaju ljudima glave, oni time ne uteruju samo strah već i pokazuju da svrha života ne može biti samo u životu. Potrebno je da postoji nešto iza, druga dimenzija. Kao što se preko interneta i raznih medija širi priča o skoroj apokalipsi, kao i to da je smrt samo nastavak života u drugom obliku, onda nije nikakvo čudo što pripadnici ISIS-a veruju da će smrt i njih same učiniti mnogo mnogo srećnijim. Oslobodiće se obaveza. Svih. Jednom za uvek.

Neki pominju 5. oktobar, današnji dan samo pre 16 godina. Onda kad je pukao Sloba i njegov režim. Sve uz pomoć domaćih i stranih službi koje su procenile da tu više nema zarade i opstanka. Mi smo, međutim, kao i uvek, potpuno bili izvan tih okvira. Skroz čista srca. Nismo očekivali da će se sve samo od sebe promeniti. Samo smo želeli da se to zločinstvo i ta patologija zaustave i da počnemo da živimo kao sav normalan svet. To, oko života kao sav normalan svet, počinju prva razmimoilaženja. Gde se, ono, živi normalno: u Švedskoj, Nemačkoj ili u Rusiji, možda na Kubi? Ja birao Švedsku, kao i najveći broj mojih prijatelja i rodbine, a oni koji su bili za Ruse i za Kubu, umesto da tamo potraže sreću i budučnost ostadoše u Srbiji u kojoj su mogli lepo da se obogate i razgaće, i nikome da ne polažu računa. Stvarno je u Švedskoj mnogo hladnije i sivlje nego u Srbiji. Tamo ljudi pate od depresije i besmisla. Za razliku od onih u Srbiji! Ne bih više da pominjem 5. oktobar, sva ona očekivanja i razočarenja, sve one gluposti, gadosti i prokletstva koja su prešla preko naših leđa. Najgore nije prošlo. Jer sada nastupaju tipovi, i tipkinje, koji nemaju ništa – ni od talenta, ni od znanja,  ni od osećanja. I oni će sada da popunjavaju rupe i praznine u našem sećanju. I biće svedoci istorije. Dok ne udari onaj asteriod. Valjda.

O da, tu je i sećanje u obliku snimka Vesti sa Radija B92. Da li ćemo naše sećanje na B92 da ponesemo sa sobom baš kao i knjige poput “Grof Monte Kristo”? Ko to još čita osim nas obuzetih tajanstvenim senitmentom zvanim Duh Vremena?

 

 

I tako, u međuvremenu, prođe još jedno nebesko telo tik između Zemlje i Meseca. Sledeće, možda neće. Ima da nas zbriše i rasprši u prostor i vreme, transformiše u ćestice koje će nositi tajanstvene informacije. Ko će ih pročitati, ko protumačiti? Bog? Po svojoj prirodi njemu nije do tumačenja.

Glave će se kotrljati! Ovde i tamo. I svetina će da kliče u zanosu prelaska u novu dimenziju. Jebo te bog! Dokle smo dogurali!

Gde si uopšte prijatelju?

Dođem ti? Dođeš mi? Ne, nije reč o novcu, a možda i jeste, ko zna. U svakom slučaju toliko toga zajedno preživesmo a sada ne znamo gde je ko.

I moje oglašavanje ovim putem predstavlja samo tračak – neki zrak svetlosti koji se rastvara u krik pulsara. Ko zna da se baš tebi obraćam. Ko će se prepoznati?

Vidim svoju generaciju raspršenu poput malezijskih leptira. Neki uhvaćeni, neki prodati, neki izloženi. Neki usamljeni, neki odavno prah, neki sa potomcima. Učimo se preživljavanju bez sećanja i milosti. Padamo u zanos očajanja iz kojeg izlazimo osnaženi poput okamenjenih knjiga. Pijuckamo čaj i peckamo se uspomenama.

Nema povratka, ali ima susreta.

To je i svrha ovog pisma.