Nula, 1. januar 2017, nedelje

Tokom krečenja otkrili smo tajni trezor u jednoj papirnoj kesi: gomilu para iz devedesetih. Taj novac je u svakom pogledu bezvredan osim kao sredstvo zabave i očigledne nastave. U paketićima sa poklonima za naše unuke biće i koverte sa izborom novčanica iz ovog vremena. Najveći apoeon je onaj od 500 milijardi. Da napišem: 500.000.000.000.  Ukupno jedanaest nula. Nema ispisa slovima koliko je to dinara. Bog te!

 

 

 

Deco, ajde prebrojte nule! Ko ima najviše nula taj ne najbogatiji! Zašto nula? Čemu nula?

Celog su nas života učili da je neki broj pomnožen nulom – nula. A kad sabiraš, ili oduzimaš, nulu od nekog broja, iznos se ne menja. Nula je ništa! E pa nije.

Kad sa nulom podeliš neki broj šta dobijaš? Nije nula.

Zašto bi, uostalom, išta delio sa nulom? Čoveku, međutim, svašta pada na pamet.

I ako me deco budete pitali kako smo sve to preživeli, to zajebavanje sa nulama, tu pljačku i nipodaštavanje svega pristojnog i normalnog, ja ću im jednostavno reći da se čovek prilagodi i snađe u mnogim sranjima. Ali ako me budu pitali: zašto ste to prihvatili, moj će odgovor morati da se vrati na nulu. Nula je poput svetlosti. Dvostruka priroda koja može da deluje na raznim nivoima.

Nema jače matefora od nule.

Od nje sve počinje i u nju se sve vraća.

Tako je i sa ovom Novom godinom.

Sa nulom u nove radne pobede!