Kapetan

Najlakše mi je reći da sam kapetan u švajcarskoj armiji. Ponekad i admiral u njihovoj nepobedivoj mornarici. Ovde u Americi sve može. U svakom slučaju, izgovarajući reč “Hauptmann,“ koju niko, a naročito oni koji ne znaju ni reč nemačkog, ne dovodi u pitanje, jednim udarcem ubijam dve muve (ali u trojstvu): sagovorniku odgovaram na pitanja: “Odakle ste? Koje ste nacionalnosti?“ i “Šta ste po zanimanju?“ Uzgred, niko me još nije optužio da sam Gerhart. Pre nego što sam izmislio švajcarsku fintu, uglavnom sam im govorio da sam iz “sovjetskog bloka,“ što, naravno, nije sasvim tačno, ali me spasava od rečenice “ja sam Rus.“ Reći da sam iz bivše Jugoslavije, sadašnje Srbije ili Borhesovog Ukbara, ne dolazi u obzir, jer sam u zemlji gde ljudi ne mogu da nađu susednu i od njih znatno veću Kanadu na mapi. Kanadski pisac Dani Laferijer, rodom sa Haitija, od koga novinari i kritičari neprestano i nemilosrdno zahtevaju da se izjasni po pitanju nacionalnog ključa, jer ne mogu shvatiti da ima pisaca, a i normalnih ljudi, koji, eto, ne pripadaju samo jednoj zemlji, tvrdi da je japanski pisac. Međutim, on se zeza, i ne trudi se da to prikrije. Jednom (nenaučni skribomanski skup u Montrealu) rekao sam mu da sam i ja japanski pisac, na šta je on, ako se dobro sećam, odgovorio da je to očigledno, kao da mi  piše na čelu. Mislim da je na osnovu te dosetke primljen u Francusku Akademiju. Sve u svemu, u sažetoj formi, problem je u sledećem: mi vanzemaljci-neautohtonci-Lepenski Virci ne shvatamo da su pitanja o nacionalnom i profesionalnom identitetu američki, a možda i globalni, verbalni ritual pomoću kojeg (uglavnom) superiorni sagovornik utvrđuje moj rang u klasnoj hijerarhiji. Pa ipak, dugo sam tražio prikladan odgovor—čovek ipak, kako nalaže elementarna dotesanost, mora nešto reći, a meni dostupne varijante (prevodilac, esejista, itd.) nisu prihvatljive, jer su to izmišljene profesije. Ko je ikad sreo prevodioca na ulici? Šta je to esej? Da li Montenj ima zapaženu ulogu u popularnim TV serijama? Na sreću, pali sledeća formula (suludo istinita i sumanuta) : “Radim u Montrealu.” Kraj priče. Još uvek čekam propratno pitanje: “A šta“? Kod nas je, naravno, budući da priznajemo Pirandela  kao jedini kolektivni arhetip, ovakav prostodušni verbalni balet davno prevaziđen. Niko nije nije impresioniran švajcarskim formulama. Ni duboko, ni plitko. U našem podneblju, po pouzdanom strukturalističkom šablonu, postoje, u principu, dva odgovora na svako sociološko pitanje: jedan, prihvatljiv, a drugi, da se držimo Aristotelovog logičkog plota,  neprihvatljiv. Evo izabranih primera, sakupljenih u zagonetnom periodu 80-tih: “ Šta studiraš u Americi? “ “ Lingvistiku.“ (Ne znamo šta je to, ne znaju ni lingvisti, ali odgovor je prihvatljiv.) “Kod koga radiš tezu?  “Kod profesorke Džejn Bergman.“ (Krajnje neprihvatljiv odgovor. Da je bar Ingmar. Pošto je reč o Americi, samo je jedan odgovor tačan: “Čomski,“ iako je dotični, još tada, bio potpuno prešaltovan na “Živ mi Todor“ bistre političke eholalije.  Izluđen svim tim pitanjima, morao sam, po povratku u sjedinjeno tmurni vilajet, zatražiti stručnu psihijatrijsku pomoć, što je ovde, mislim na vilajet, neprikosnoven tabu, o kojem se priča do besvesti.  Kod nas, s druge strane, psihijatrija uživa, kako mi čini (na mesečini) ugled prepakovane teme za garantovano besciljne razgovore: tragično su minula idilična vremena  kad bi mi sagovornik  prostački odbrusio: “Psihoterapija je samo za ludake, kao što lepo kaže Hese u Stepskom vukodlaku.“ Nažalost, u vreme ovih razgovora, početkom 80-tih godina, kad sam možda češće dolazio u autentični rimski (na teritoriji Zapadnog Carstva, nikad u Vizantiji, kojom nam stalno ispiraju mozak) grad Singidunum  (ne znam kako je sada), pojedini (ne uključujem izuzetke) pripadnici mog tadašnjeg (ne)prirodnog psihosocijalnog mikrokosmosa,  bezumno su obožavali slavna imena, grandiozne akademske titulama i televizijski koegzistencijalizam. Ne verujem da je moguće nabasati na takvu megalomaniju u romanima Janka Veselinovića, ukoliko kritičarima nije promaklo nešto u genotekstu, što bi rekla Juliška Kristeva. “Ko ti je psihijatar?” U nastupu razularenog ludila, suzbijam dosadnu maštu, strepeći od neminovog saslušanja:  “Bjanka Klajnvulf, iz Trsta (Trst je naš!), Italijanka austrijskog porekla, lepo govori slovenački, predaje psihopatologiju nesvakidašnjeg života na univerzitetu, autor mnogobrojnih radova, doktor nauka. . .“ Odgovor je tačan, što se puke faktografije tiče, ali društveno sasvim neprihatljiv, jer sirotoj, povučenoj, skromnoj Bjanki nedostaje medijski naučni ugled koji je propusnica za televizijsku slavu. Propala bi na modnoj reviji. Primeri otmenijih odgovora su: “Frojd,” “Lakan,” (samo malograđani strepe od bauka anahronizma) i “Juliška Kristeva,“ gorepomenuta, koju ne treba brkati sa sjajnom Karen Hornaj (mnogo pametnija od Frojda, češkog cipova par ekselans), čije je prezime u našem prevodu (sa engleskog!) “Horni.“ Pretpostavljam da je prevodilac, koji očigledno ne zna za Diltaja, u lakanovsku podsvest potisnuo značenje engleske reči “horny,“ što znači “u frču,“ naročito u kontekstu Vinaverove teorije o zečevima. Na kraju, sećam se da u to vreme (opet osamdesete!)  nije trebalo brzopleto, ili nepromišljeno—drugim  rečima, potvrdno, odgovarati na pitanja o zaposlenju. Kada bi me pitali da li imam posao u Americi, uvek bih priznao, snebivajući se, kao da sam pred Inkvizicijom, da crnčim kao anonimni lektor za engleski jezik na univerzitetu. “Radiš? Dakle, istina je ono što se priča po Beogradu—da si propao u Americi.“
Zoran Minderović