Stepenice odbrane, 13. decembar, utorak

Onda su se skupili i počeli da igraju karte.

Tako bi nekako mogla da počne priča o matorcima. Odavno ne čuh da neko igra karte. Osim u američkim filmovima kad se ode u Las Vegas. Mogu se još igrati karte sa unucima, nešto popularno i jednostavno. Najviši nivo: remi. Niko ne igra preferans. Niko ne ljušti tabliće. Slično je i sa fizičkim aktivnostima. Fudbal se sve ređe vidi u školskim dvorištima, dok je potpuno proteran iz dvorišta i parkova. Propadaju table za basket. Izbrisale se linije za kockice. Ponekad vidim nekoliko dečaka kako udaraju teniske loptice nekim laganim, plastičnim reketima. Pimpluju preko nacrtane linije. S druge strane, sve više matorih, i manje matorih, koji sopću u trenerkama. Optrčali neki zamišljeni krug. Kad dostignu cilj sretni i crknuti. Ne mogu da pričaju. Kad dođu sebi odu u kafić da zapale. (Deca se vode na tenis i časove borilačkih veština. Ako želite da uspeju u životu.)

I zdravlje je postala potpuno banalna i trivijalna tema o čemu se može raspravljati i mudrovati danima. A tek o klopi. Toliko toga je uterano u stomak. Pre toga pomno sortirano i tretirano. Koliko vremena odvajate za sebe? To se prvenstveno odnosi na fizičke vežbe i pripremanje hrane.

Mirovanje i razmišljanje je samo po sebi depresivno. Biti sam sa sobom predstavlja direktan put u propast. Introspekcija skraćuje život koji vežbanje i hrana ne produžavaju. Modernost je pleonazam mučnine. No, u mučnini ipak postoji sadržaj koji se može prepoznati. U modernosti nema ni toga.

Moraću da pišem o preferansu. Kako bi mogla da izgleda jedna dugačka partija, od recimo 100 bula, tokom koje bi se raspravljalo o smislu života. I, obavezno, o Ovome Ovde.

Ovo Ovde izmiče kontroli. Burleska postaje elegija. I obratno. Glasovi se spajaju u urlike i uzdisaje. Potpuni besmisao. Nepodnošljivi prezir političke elite prema osoblju. To što smo privremeni naseljenici ove Ludije  ne znači da smo se pomirili da pocrkamo kao bespomoćne lude. Raspad svega i svačega visi nad nama. Svet se batrga u pokušaju da osmisli ne budućnost već sledećih nekoliko meseci. Onda će doći trenutak kad će sve postati sve jedno. Ravno i nepokretno.

Sivo i hladno. Ponavljam u sebi: “pei viratu, avi viratu, pei viratu, avi viratu”. Tamilski. Protiv demona.

Čitam “Decu čuvara slonova” Petera Hega da pobegnem od pametnih razgovora. Bilo bi dobro skuvati dosta cvekle i napraviti salatu sa sve belim lukom, uljem i sirćetom. Crvena boja cvekle ne liči na krv koja mi se priviđa. To je prva stepenica odbrane.

Pre dvadesetak godina napisao sam priču-esej “Sedeo sam na obali reke života i jeo govna”. Bila je to neka vrsta polemičkog odgovora na Koeljovo: “Sedela sam na obali reke Pjedre i plakala”, mada tu knjigu nikada nisam čitao.  Jedenje govana spada u deo životnog iskustva koji je neprenosiv. Kao i mnogo toga od iskustva. To je druga stepenica odbrane. Mislim na tu jebenu, govnjivu reku života!