Četvrt veka Ovog Ovde, 16. februar, četvrtak

Četvrt veka Ovoga Ovde! Odjednom me je to udarilo u glavu. To je, nekako, previše. Iz dana u dan, iz časa u čas, iz meseca u mesec, iz godine u godinu… Nije da mi je u glavi svakog sekunda gde živim. Ali, očas se obrem ovde gde jesam. I radost i ljubav sa najbližima, sa Sašom, decom, unucima, rasutom rodbinom, sa prijateljima i poznanicima, sve je to divno, i da toga nema ne znam kako bismo uopšte opstali, ali taj rastvor u kojem opstajemo, ta tinktura zla, gluposti i neznanja, za zadrtost, ograničenost, ta lukavost, promišljeno planiranje raznih vrsta prevara, od komšijskog zaposedanja parking mesta, sečenja drveća u dvorištu, teranja mačaka, lažne diplome, namešteni konkursi, surovost prema nemoćnim, arogancija, bešćutnost, otimačina,  laganje, laganje, laganje… To više nije prizor, to je vazduh koji dišemo, voda koju pijemo, zemlja na kojoj stojimo. Evo ga opet se priprema nova pozorinica, sa starim učesnicima. Sledeća dva meseca ćemo, kao, da učestvujemo u demokratiji. Koje face!

Potrebno je da se napravi jedinstvena Vremenska linija u kojoj će se poredati sve. I još malo više.

O tome razmišljam poslednjih nekoliko meseci.

I da svako od nas može da “udene” svoje lično sveodčanstvo o poslednjih četvrt veka koje su nam oteli. Pretpostavljam da većina Ovako Nešto nije želela. Ali se nije dovoljno oduprla. Pogotovo tzv. elita.

Ovde svako za sebe misli da one druge može da “prevesla”. Ili bar da se “provuče”. Tako se Ovo Ovde i napravilo. I tako se, u suštini, i pravi nesreća.

 

Sedeo sam, pre neki dan, uveče, u blizini Glavne autobuske stanice, u kafiću na uglu Gavrila Principa i Zagrebačke (kojoj je promenjeno ime u ulicu Koče Popovića), i čekao da prođe vreme i da stigne autobus sa unucima. Bilo je prilično mračno. Osim mladih, sirotih migranata koji su tumarali ulicama, sve beše nepokretno. Hladnoća. Čuo sam oko sebe dosta španskog i malo arapskog. Naručio sam kafu i kad je stigla dugo gledao u šoljicu.  Nisam kod sebe imao ni parčence papira. Osećao sam se totalno izgubljeno. Izvadih mobili i prvi put u životu na njemu nešto napisah.

 

Istorija, stvarnost i iskupljenje, 13. februar, ponedeljak

Kod Benjamina, kad je reč o istoriji, kao da se stvarnost sklupčala na neko tajno mesto! Možda je to i nephodno, da se razdvoji istorija od onoga što se dešava upravo sada. Ne samo zbog prošlosti i prošlog nego i zbog naše uloge u ovim različitim agregatnim stanjima.

Pojam iskupljenja kod Benjamina je neodvojiv od razumevanja naše uloge u istoriji. Da li želja za iskupljenjem dolazi naknadno ili je sve vreme prisutna?

Možda je upravo potreba za sećanjem i bitka protiv zaboravljanja pravi način da se iskupimo. Ali sopstveno sećanje mora biti sačuvano i za druge. Nije dovoljno da se zatvori u sopstvenu glavu.

“Hroničar koji navodi događaje , ne praveći razliku između velikih i malih, vodi time računa o istini po kojoj ništa što se nekada desilo ne treba da bude izgubljeno za istoriju. Doduše, samo iskupljenom čovečanstvu potpuno pripada njegova prošlost. Drugim rečima, samo iskupljeno čovečanstvo  može da se pozove na svoju prošlost u svakom trenutku…” (Walter Benjamin, O shvatanju istorije)

A onda o budućnosti. O toj maloj ključaonici kroz koju se viri u tajanstveni svet napred.

“Kao što je poznato, Jevrejima je bilo zabranjeno da istražuju budućnost. Tora i molitva podučavali su ih, naprotiv, da se sećaju. To je za njih budućnost lišilo čari, kojoj su podlegli oni koji prosvetljenje očekuju od proroka. Ali, zato budućnost za Jevreje nije postala homogeno i prazno vreme. Naime, u njoj je svaka sekunda bila mala kapija kroz koju je mogao da ući Mesija.”

Sećanje je svojevrsno utočište. Ukoliko imaš snage da se suočiš i da sopstvenom odgovorinošću.

Razgovaram sa prijateljima i kolegama o novom projektu koji je ceo usredsređen na sećanje, njegovu organizaciju, kombinacije, širinu, jednostavnost, primenljivost. Radim na novoj vrsti Timeline (Vremenske linije). Stari poznanici i kolege, koji još rade na medijima, govore mi: “Pa ovde više nikoga nije briga ni šta se desilo, ili govorilo juče, a kamoli pre dvadesete godina!” To je činjenica koja je u sklopu svega možda i manje porazna od stvarnosti. Tramp-Putinova formula stvarnosti! Prilično strašna vizija budućnosti o kojoj možemo da razmišljamo.  Pod uslovom da zaboravimo sve prethodno!

Nikada nećemo uspeti da se iskupimo zbog onoga što se desilo za naših života! Nismo bili deca kada se krajem osamdesetih sve počelo da raspada. Da se razumemo, to raspadanje nije došlo samo od sebe, zbog pogrešnog političkog sistema, nerazumevanja svetskih promena, propasti Sovjetskog Saveza. To je kontekst koji je doprineo, ali pravi uzročnici bili su nacionalistički pokreti, najstrašnija smeša neofašista i lopuža. Nitkovi su uzeli vlast u svoje ruke! Čak i oni koji su izgledali najpristojnije, i najcivilizovanije,  Slovenci, okrvavili su ruke. A onda su proterali, odnosno izbrisali dvadesetak hiljada svojih građana samo zbog toga jer nisu bili izvorni Slovenci. I klicali su onoj nemuštoj hulji Janši kao Robespjeru. Bilo vam je loše u Jugoslaviji! Želeli ste bolje. OK. Bolje vam je.  Svi ste sve zaslužili. Srbi, Hrvati, Slovenci, Bosanci, Crnogorci, Makedonci, Albanci. Sledećih sto godina trudićete se da predstavite budućim generacijama da je upravo tako moralo biti, i da je upravo tako najbolje. Jedite govna! Naša nesposobnost da se suprotstavimo ne samo gluposti i lažima nego i zlu, to je nešto što bi moglo biti poučno u svetu Trampa i Putina.

I sad ćemo ponovo da kusamo!

Sa čim se pristojni svet uopšte može suprotstaviti tiraniji gluposti i zla? Demokratijom ili tiranijom? Koja vrsta otpora je delotvorna? Lepo su nekad davno, pre par hiljada godina govorilo u Orestijama: “Nećemo ni anarhiju, ni tiraniju!” Jer to su suprotnosti, a ne demokratija i tiranija. Ko nas uopšte ovde smesti osim roditelja? Neka druga sila, verovatno, koja meša i umeće mimo svih pravila i mere.

A opet, kažem sebi: pa neće ovo ipak izaći na nekog ludog Hitlera i pomamljeni narod. Ipak je ovo neko drugo doba. Ipak su ljudi nešto naučili od istorije.

Bojim se: ništa nisu naučili. Današnji nikogovići umišljaju da je i holokaust i nacizama nekako prenaduvano, da je samo reč o borbi imperija za vlast na kopnu, moru i vazduhu. U toj su borbi svi isti: i nacisti, i komunisti, i demokrate, i tirani.

Ja kad gledam ove “naše” kako lupetaju i buncaju baš se ohladim. Ide nekakvi izbori. Iluzija slobode i mogućnosti izbora podgreva se našim napaćenim telima. Mesija postaje svako ko prikupi dovoljno potpisa.

 

 

I dalje se, međutim,  može umreti onako kako je umro Benjamin. Na granici. U išćekivanju da budeš vraćen u kazan pakla.

Razmišljanja o Benjaminu, 5. februar, ponedeljak

“Naime, detinjstvo su rašlje melanholije, a da bi se poznavala tuga tako veličanstveno blistavih gradova, u njima se mora biti dete.”

Upravo sam pročitao kratki Benjaminov esej o Marselju. U njemu ova neverovatna rečenica koja toliko toga govori ne samo o Benjaminu nego i o “njegovim” gradovima. Pre svih Berlin. “Detinjstvo su rašlje melanholije!” Pre koliko godina sam čitao “Berlinsko detinjstvo”? Benjamin beše deo našeg intelektualnog odrastanja. Bez njega nikada ne bismo odrasli. i ostali deca.

Onda sam se šetao Dorćolom, odnosno ostacima onoga što je preostalo od moga detinjstva. Izbio sam na obalu Dunava. Led se uveliko pokrenuo. To su sada samo ostaci džinova koje su razbijali ledolomci. Prazno i pusto. Osim gomile parkiranih automobila. Nijedan biciklista, nijedno dete na igralištu. Ima preko deset stepeni, sivo je, ali sasvim zgodno da se igra basket ili kockice.

Na obali se usidrilo veliko stablo koje je, očigledno, isečeno testerom i prepušteno na milost i nemilost narasloj vodi.  Jedan labud mi se približavao u nadi da imam neki zalogaj da mu bacim.

 

 

Nema mirisa. Kao da niko ništa ne kuva. Ogoljeno drveće, đubre nagomilano po trotoarima i pored zidova. Zatvoreni lokali, polomljeno staklo.

Dok sam čitao u krilo mi se uvalio mačak Vasa. On je dugačak, velik, liči na crnog pantera. Oštar mačak koji voli da se mazi i prede. To je mačak mojih unuka koji su sada,  zajedno sa roditeljima, u Poreču. Ja sam zadužen da brinem o Vasi. Vasina usamljenost i potreba za društvom, praznina stana, koji je i prilično ohlađen, zajedno sa Benjaminom, deluju skoro trenutno.  Ubunario sam se.

Moraću ovih dana da krenem u lov sa rašljama. Na primer: da sednem u Dvojku (tramvaj koji pravi krug koji obeležava centar Beograda) i da fotografišem svaku stanicu i napišem kratku priču o njoj. Koliko stanica toliko i priča. Moraću to da uradim.

 

Okrenuo sam pogled od reke, prema gradu, i ugledao čudni, mračni prizor iskopanih i skupljenih železničkih pragova. Tu nekad beše ranžirna stanica na kojoj su čamili teretni vagoni puni kukuruza i uglja, cisterne, razvaljeni vagoni iz vremena pre rata, zaboravljene kompozicije putničkog voza po kojima su se motale skitnice. Ostala je samo još jedna pruga a ostalo je dignuto. I sada stoji kao prolazna uspomena i podsetnik na nevidljivi svet šina i pragova. Iznad njih napušteni građevinski projekat, pre mnogo, mnogo godina, nešto nalik besmislenoj kuli. Mogli su i to da obeleže nekim plamenim bilbordom poput: Dunav je Srbija! I da to lepo osvetle.

 

Kad smo bili mali plašili su nas prugama, vozovima i skretnicama. Proganjale su nas skretnice u kojima bi se zaglavljivale naše male, dečije noge u trenutku dok je ogromna kompozicija tutnjala prema nama.

A sad, šta to tutnji prema nama? Samo starost ili još nešto?

Marselj! Je l to beše onaj grad u kojem nam ubiše Kralja? Ne nije to taj grad o kojem piše Valter Banjamin. Njegov je grad izvor melanholije i nežnosti a ne istorije. Njegov Marselj je grad mirisa i muzike, kurvi i radnika, kuhinje i pijaca, riba i školjki, rasutog tereta, železničke stanice koja nikada nije proradila…

Istorija traži iskupljene a ne patetiku!

Otoplilo, 3. februar, petak

Otoplilo. I dalje sivo. Nekako bolesno. Opšte zajebavanje i izmotavanje. Odlaganje svega osim reumatizma.

Sreo sam se sa Giletom, posle mnogo vremena, planiranja i dogovaranja, u Promaji. On tuda trči. Izgleda da je u formi. Još je aktivan u Savezu antifašista. Potrebno je podmladiti antifašizam u Srbiji. I ne samo u Srbiji. Još malo pa će da ispadne da su samo deca partizana antifašisti. Šta je sa unucima i praunucima? Bojim se neznanja. Neznanje je potop i poplava koja ne prolazi. Nikako da se reke vrate u svoja korita. Deci su napunili uši pričama o strahotama socijalizma i komunizma. A posle toga i besmislom i jadom demokratije. I šta onda preostaje? Nacionalizam i jedan vođa! O istoriji i prošlosti se vrlo malo zna. A tek o prirodi kapitalizma i socijalizma. Kopa se neki treći put: neka nova vrsta nacionalnog korporativizma. Kao da to već nije viđeno i preživljeno. Deco gledajte Amarkord! Pseudolevičari pljuju kapitalizam i privatno vlasništvo kao uzrok svih zala, ali se ne odriču honorara za svoje tekstove. Kad ih pitate šta bi konkretno trebalo da se uradi, da se osnuje stranka, organizuje sindikat, gledaju vas kao vanzemaljca. Prvo da oborimo kapitalizam pa ćemo posle lako. I Islamska država je protiv kapitalizma jer je to stub imperijalizma. Ali taj imperijalizam više nije samo britanski ili američki. Raširio se on na istok. I na jug. Onoliko!

Pričam sa Giletom o mojoj ideji o napuštenom jevrejskom stanu kao o muzeju i živoj  sceni.  Sprema se restitucija. A u restituciji će biti sve jasno i pošteno! Već se okupljaju “prijatelji italijanske opere”, golf postaje društvena igra gde se druži elita. Biti levo orijentisan, makar socijaldemokratske provenijencije, tumači se kao negiranje tradicije, nacije, vere, napretka… Koja bulumenta nitkova i neznalica dominira ovim svetom! Fašizam se može napraviti i sa njima i bez njih. Napravljena je potrebna smesa, naštelovana temperatura.

 

Naša mačka Micika ima oko dvadeset godina. Pretvorila se u crnu grančicu. Crna ćoškasta glavica. Skoro je gluva. Stalno traži hranu ali jede po malo, samo u mome prisustvu. Pored nje je mlađani Njucifer, mačak iz dvorišta, koji sada ima preko dve godine. On bi joj sve pojeo da ne vodimo računa pa ih razdvajamo. On je dvostruko veći od Micike, tupavi glavonja koji voli da se mazi i igra. U odnosu babe mačke i mladića mačka gledam kako funkcioniše društveni život. Potreba za zaštitom ide zajedno sa ljubavlju i dodirom.

 

 

Kupio sam tubu sa smesom za izbacivanja dlaka. Istisnem pola santimetra na prst pa jurim mačke da to poližu. Njucifer, uz par glupavih pokušaja, najzad shvati o čemu je reč i odmah poliže. Miciku moram da ubeđujem. Ako bi neko iz hodnika slušao šta joj govorim o lizanju  mogao bi svašta da pomisli.

Pljuni, pa poliži!  OK, ako je samo to. I ako je sveže.

 

Večeras idem da potpisujem knjigu pesama. Možda neku usput i napišem.

Januarske pesme II, 31. januar, utorak

Ne ispraćajte me tako

 

Nije to ni vetar, ni vejavica, ni neko posebno godišnje doba

Nije to led na kanalima, smrznuta tela

Popadala kako ih je gde hladnoća stigla

Nije to smrt u pustinji

Vrućica, kučka, stupica

Nije to: toplo – hladno, visoko – nisko, crno – plavo

Nije to muško – žensko

Nije to: sad ću i ček, ček, malo kasnije

Nije to nikad i nije to uvek

Popizdeću od zamišljanja

U vosku otisak prsta

U asfaltu stopala

Nebo bez oblačka

A ispod jastuka Duh Ljana Estakada

 

 

 

 

Ja pa ja

 

Hvalio svoj kurac kako je junak

Kako je svašta izdržao

Kako ga niko, i ništa, ne pokori

Svet ni da mrdne

Hvalio svoju glavu kako je sve sačuvala

Uprkos svim udarcima, zasedama, prevarama

Nikada ga ne izdade

Svet sleže brdovitim ramenima

Isteže se

Čeka još detalja

Hvalio svoje srce

Što se nikada ne zaustavi

Tapkao svoju pumpu u grudima

Tepao joj: moja čuka!

A svet ni da ga pogleda.

Onda se, na kraju seti i izusti: ja pa ja.

A svet se spusti na kolena i poče da ga posmatra

Baš pažljivo Kao maćak bubicu

Razumeš? Tako se stvara istorija.

Mediji i mleko, 30. januara, ponedeljak

Grad se stisnuo od hladnoće. Odvikli smo se od ozbiljne zime. Onda je ona došla iznenada kao smrt. Grejemo se ne struju uz pomoć tri tzv. termoakulacione peći. To ne samo da je skupo nego  i prilično neefikasno. Kuća je stara oko osamdeset godina. Gospodska. Tada se grejalo na drva i ugalj. Kaljeve peći. Vratar i posluga.

Nekoliko prijatelja je reagovalo na moj poslednji dnevnički zapis “Priča o porodici Davidović”. Sale mi je poslao svoju fotografiju grafita na uglu Koste Abraševića i Gospodara Vučića. To je otvorilo polje novih kombinacija. Zamah mašte. Da li su autori produžili Bulevarom kralja Aleksandra, pa skrenuli u Stanislava Sremčevića, a odatle u Koste Abraševića? I sve vreme bili uzdržani dok nisu stigli u Gospodara Vučića? Potpisali Pokojnog Ljupčeta i udarili datum. Esnafski!

 

Pročitao sam članak o porodici Klajn iz Pančeva koju komšije Srbi maltretiraju na krajnje beslovestan način. Crtaju im kurce i kukaste krstove oko ulaznih vrata. Nisam čuo za otvorene manifestacije antisemitizma godinama. A onda sam se setio da poznajem Klajna. Nisam ga znao kao Ljubomira već jednostavno kao Klajn. Nisam imao pojma da je Jevrejin, premda sam na osnovu prezimena to lako mogao da zaključim. (Eh da je živ Hugo Klajn, da li bi i njemu, u Jevremovoj, crtali kurce i kukaste krstove? Čisto sumnjam. Drukčiji komšiluk, a i blizina jedne ambasade!)  Koje dno! Klajn je dugo živeo u Kanadi, pa se sa ženom, pošto je došao do nekih (naših) godina, odlučio da se vrati. Neko bi sladostrasno mogao da kaže: e baš su se zajebali! Je li to odgovor na sve? Da li se time cela stvar okončava?

Ovde stvari postaju sve uvrnutije. U političkom klinču, koji je sve strasniji zbog približavanja predsedničkih izbora,  iskaču sve nove i nove bizarnosti i gadosti. Od toga se ne možeš odbraniti time što ćeš prestati da čitaš novine i gledaš televiziju. I mi koji smo potpuno izvan političke arene, bez ikakvih političkih ambicija i očekivanja, ipak predstavljamo aktivne figure koje se pomeraju i usmeravaju. Računa se ne samo na naše glasove nego i na naše glave, naša  uverenja, našu izgubljenost i bespomoćnost. Populizam u svom gadnom, traljavom i neukusnom izdanju. Časove iz patriotizma drži najgori ljudski otpad. Mešavina potpunog neznanja i apsolutne arogancije i bezobrazluka.

I zidovi postaju drugačiji. Nestao je Ludi Buljko.

Evo ga njegovi ostaci u Gospodar Jevremovoj.

 

A  pre njega, tamo negde u mračnim devedesetim: Zuba je kralj Beograda, a ko je kraljica?

Ko je Pokojni Ljupče? Glumac, naturščik, iz serije “Vratiće se rode”? On je iznenada umro tokom snimanja poslednje epizode. Nisam siguran da je baš on poslužio kao inspiracija za grafit.

Bio sam na koncertu Ah Ahileja u Dadovu. Bilo je super. Izveli su i moju pesmu “Ja sam jagnje na grani”. Sve ima smisla. Potpuno sam podivljao. Ne sećam se kad sam poslednji put bio na koncertu. Nestvarno.

 

 

Mi bismo našu novu istoriju mogli da ispišemo čitajući sa zidova kuća. Bilo bi otimanja oko potpisa. Ko je bio za Slobu a ko za Otpor, ko za Vuka, ko za Obraz, a ko jednostavno za Grobare ili Delije. Ovde je sve ispisano a opet se čeka da neko otvori novu stranicu istorije.

Danas je granulo sunce ali je i dalje ledeno. Pogotovo u kući. Pišem pesme.

Jedan lep prikaz za buduću izložbu. O tom: po tom!

Tramp pokazuje da se ne šali. Svet se skupio pred budalom koja sve može da otera u tri pičke materine. Gde je sad snaga razuma? Šta čeka nauka i medicina? Ako se postavi dijagnoza da li je to u suprotnosti sa demokratijom? Tako se može izabrati i Kaligula za predsednika. Pod uslovom da su senatori ucenjeni ili da imaju koristi. Ovdašnji ljubitelji Trampa neizmerno seru o volji naroda i otuđenoj moći establišmenta. Misle da će Tramp sa Rusima i Srbima da zavlada svetom. Bolesno.

Iz dana u dan sve više mafijaških obračuna. Kao da se to dešava negde drugde. Indolencija, praznina, bespomoćnost.

 

Mediji i mleko cure na sve strane.