Zima naše Lokatve, 9. decembar, petak

Ne bih da komentarišem svakodnevne poslove. Ni muke. To se dešava bezrazložno, ničim izazvano, mada najavljeno. Moja slutnja (strepnja) priziva sranja. Skupe se u neke dane razni mračni pratioci, senke, prilepci i šamani, izviru sa svih strana. Kroz prozor, kroz prozor! I kroz zid kad im se hoće. Nalakte se za mali sto, gledaju me prazno, izazivački. Čekaju da prvi nešto kažem. Štagod rečeš nastradaćeš. Ne možeš nadgovoriti propalice i svoju nesigurnost.

Sve teže mi je da pišem za druge. Mislim: pisanje za pare. Kad imam neku takvu obavezu onda se ponašam kao dete. Odlažem pisanje do krajnjeg roka. Kao da će se to samo od sebe napisati. Kad kažem pisanje za pare, mislim na razne medijske analize, tumačenja i “prepevavanje” biografija i recenzije. Kad bih dobio narudžbinu da napišem priču ili pesmu “Vodeni sat” uradio bih to odmah jer bi prostor mašte i metafore bio dovoljan da se ne osetim pridavljeno.

Cela je nedelja prošla u davljenju.

Onda je Đorđe B. poslao prvi snimak zamišljenog CD-a “Lokatva, pesme unutrašnje emigracije” gde su se prvi put na okupu našli moji tekstovi i uzbudljiva muzika. Potom smo se našli u “Promaji”, bilo je ledeno i sivo, voda je ispuštala paperijasti fozgen što nimalo nije smetalo patkicama. Pili smo domaću kafu, sa sve ratlukom i vodom, bilo je svega tri-četiri gosta. Parking pust. Odmotao sam papirus sa Pesmom teranja. Konačna verzija sa 16 jezika. Dogovaramo se kako da to izvedemo za prednovogodišnje pesničenje 24. decembra u Reksu. Da to uradimo u duetu. Više naizmenično, manje horski. Uz ponašanje. I sliku koja je iza nas. Neki znak. Malo tajanstven, više opasan. Preteći. Nešto što možeš da staviš na rever. Ili na čizme.

Moraćemo da lajemo. Ne na zvezde nego na ljude. To je zaludan posao, znam.

Šaljem Lokatvu na razne strane sveta. Naš raj je takav. Urlanje, škrgut, povremeno šapat.

 

 

Inače ledeno. Nazimili smo se ove zime a da prava zima još nije počela.

Nezadovoljstvo? Nemam pojma. Može da se pojavi niotkuda. A može sve i da se ušuška i da dugo, dugo spava. Lala, kako se to kaže na srpskom i zulu jeziku.

Singapure, Singapure… 3. decembar, subota

 

Pisao sam prijatelju, Caru Tropskom, koji već duže od četvrt veka živi u Singapuru, povodom priznavanja Kosova od strane grada-države mu. Napisao sam i posebni psemu “Pretnja Singapuru”, sa zahtevom da se pesme prevede na jezike naroda i narodnosti Singapura i obelodani u svim najvećim medijima. Car mi je, uz izvinjenje da on ne može ništa da uradi da se stvari isprave, jer je tekst pesme, u svome epskom kodu, neprevodiv, ispričao par stvari oko odnosa Srbija – Singapur.

Na primer, da je Srbija jedina evropska zemlja koja nema nikakavo diplomatsko predstavništvo u Singapuru. Srbija, u stvari, nema nikakve bilateralne odnose sa Singapurom. Najbliža srpska amabasada nalazi se u Džakarti. Indenezija nije priznala Kosovo, a ima i oko 200 miliona stanovnika. Sad mi je tak postalo jasno zašto se Toma Nikolić onoliko dugo baškario u Indoneziji. Mada, sećam se da je Vučić jednom bio u Singapuru da istraži iskustvo ove moćne bankarsko-tehnološke državice kako bi ga što uspešnije preneo u Srbiju. Abu Dabi i Singapur imaju mnogo toga da nam ponude. U to ne sumnjam.

Zlosrećno priznanje Kosova od strane Singapura zateklo me je u najgorem trenutku. Upravo sam bio u krečenju. Dok sam podizao jedan radijator nešto je u mojoj kični učinilo: kvrc, a snažan bol je prostrujao celim telom. Ukočih se, al ne potpuno. Tek toliko da mogu da koračam i mrdam rukama. Svako sedanje, a posebno ustajanje izaziva priličnu patnju. – Još mi je samo to trebalo, spontano uzviknuh kad sam pročitao vest o priznanju.

Kad čoveka nešto boli, primetio sam, događaji iz spoljnog sveta deluju mnogo snažnije, da ne kažem razornije. Kosovo je u tom bolu onaj kamičak koji je sve povezao. Još nisam bio kod lekara. Bojim se da će mi on reći: manite se Kosova, morate na terapiju. A terapija košta. Najmanje 200 eurića. Čuo sam za neke čarobne obloge u obliku odštampanih stranica čuvenih kosovskih svetinja, ali to ostavljam kao poslednje sredstvo odbrane. Osim toga, strano mi je cepanje knjiga. Med, kantarion, rakija, ubod pčele, magneti, mobilni telefoni, zagrevanje, hlađenje, masiranje, mirovanje, akupresura, bioenergija… mnogo toga je još neisprobano.

U celoj ovoj agoniji, moram sada iskreno da priznam, najviše mi je pomoglo pisanje pesme. Dok sam to radio, bol kao da je rukom bio odnesen.

Ako bih sada počeo da pišem preteće pesme za sve zemlje što priznadoše Kosovo, a već ih je preko stotinu, možda bi to moglo i da me izleči. Možda bi i samo Kosovo, posle toga, odustalo od svoje izmišljene nezavisnosti i vratilo se u krilo Sebije majke.

Uh, o tome baš i nisam razmišljao. Šta bismo tek onda radili. Ipak ću odustatić jedna pesma za primer je sasvim dovljna.

 

 

 

Pretnja Singapuru

 

Singapure, Singapure, suva travko međ vihorom,

Šta te nagna, koja sila, da prihvatiš laži čiste:

Da je burek što tepsija!

Singapure, Singapure, nemaš sebe, nemaš Nemce,

Nemaš sumnju, nemaš pevce, već zapovest iz daleka.

Pokornost je tvoja fleka!

Da Kosovo bude zemlja to si jado izglasao.

Singapure, Singapure, na tvom mestu, međ hridima,

Ko će spasti tvoje seme kad navale iz Džakarte, Malezije, Kine silne,

Kad te skole teški jadi: siromaštvo, splin, cunami,

Srbina ćeš opet zvati da te spasi i izbavi.

Singapure, Singapure, rasprodo si  čast i vence,

Osetićeš šta je pravda ko svetac prstence!

Kašika za med, 1. decembar, četvrtak

Jedan čovek prodaje na Bulevaru drvene kašike, varjače, tučkove, male metlice… Sve izrađeno od svetlog, lepog drveta. On se pomera na neparnoj strani, zavisno od procene gde će biti bolja prodaja, jedno sto, dvesto metara. Povremeno pokupi robu, koja može da stane u malo veću torbu, pa se skloni u neku od obližnjih radnji. Sklanja se od komunalnih policajaca koji nemaju preča posla nego da ganjaju ljude koji očigledno prodaju nešto što su sami napravili. Ispred njegovog inventara piše: “KAŠIKE ZA MED”. To bi očigledno trebalo da privuče pažnju. Kupio sam jednu takvu kašiku, rekao mi je da je od lipovog drveta, koju nisam nijednom upotrebio. Ko još obraća pažnju na štetni uticaj metala na med? Pitam se: koja kašika pre upadne u med? Drvena ili metalna? I zašto je to znak sreće? Zbog toga što je med znak bogatstva i uspeha? Onaj ko ima med i kašiku, taj je očigledno i uspešan i bogat. A ako je, uz to, i malo nespretan, pa mu upadne kašika u med, e taj je pravi srećković.

 

 

 

Ne bih se više bavio tumačenjem narodnih mudrosti jer one u današnje vreme ispadnu potpuno blesave, ako ne i čudne. I dalje se, međutim, kad neko postane državni funkcioner, kaže da mu je “upala kašika u med”. Ovaj čovek što prodaje te kašike na ulici, dok je sve hladnije i hladnije, ne izgleda mi kao neko kome može da upadne kašika u med. Valjda je previše spretan.

 

Drugi dan Dana Republike. Ostao sam kod kuće jer sam se od krečenja malo ukočio. Da se sve ovo odgrava pre trideset godina , utorak i sreda bi bili neradni. Praznik bi “presekao” nedelju. Ne bi mogao da se spoji sa vikendom. (Mada, onaj poneljak bi mogao da se “odradi” pa bi se sa njim spojilo pet dana.)

Sećanje na Dan Republike ove godine se raširilo preko društvenih mreža i foruma. U nekim kafanama se prigodno obeležavalo pa su o tome izveštavali mediji. S jedne strane to liči na udvaranje prošlosti, a sa druge na bizarnu igru u kojoj jedni prkose drugima svežinom i bistrinom svoga sećanja. (Drugi im uzvraćaju lagarijama i lupetanjem o gubitku identiteta i progonjanju vernika.) Prošlost, i sećanje, uništavaju se i menjaju, sistematski. To je deo zvaničnih nacionalističkih ideologija koje vladaju na prostoru bivše Zemlje. Ali to je i odbrambeni mehanizam onih koji se osećaju izgubljenim u novom svetu bez zemlje svoga detinjstva.

Preksinoć sam, u Parobrodu,  bio na predstavljanju projekta Zatiranje istorije i sjećanja, u produkciji SENSE-a – Centra za tranzicijsku pravdu iz Pule i Fonda za humanitarno pravo. Začudo, dosta ljudi. Ugrejano. Napolju baš hladno. Materijal koji je prezentovan – zajedno su filmovi, fotografije, dokumenti… pokrivaju period od 1991. do 2004. (Hrvatska, Bosna, Kosovo). Od Dubrovnika do manastira Devič na Kosovu. Haški tribunal je vodio istrage pa je kompletan materijal onaj sudski. To je, s jedne strane dobro jer je sistematizovano, ali i nije jer su sudski, pravnički prioriteti različiti od onih istorijskih i vrednosnih. Nije isto kada se razori crkva/džamija stari tridesetak godina ili šest vekova. Estetske vrednosti nisu predmet kojim se neko bavi. Kao ni oni sentimentalne, lične prirode. To znači da se prostor sećanja ne može ispuniti samo uništenim verskim objektima koji su su centralna tema. (Izuzetak su Dubrovnik i Stari most u Mostaru.)

Brisanje sećanje, odnosno zatiranje prošlosti, proces je koji se ne odvija samo u ratu. U ratu je, naravno, sve mnogo tragičnije (i brže) jer su pre svega u pitanju ljudske žrtve i patnje miliona ljudi, ali i ovo naše – mirno doba, poseduje tu razornu energiju brisanja i uklanjanja svega što bi  moglo da podseća da se ovde živelo mirno, kreativno i prilično normalno pre nego što su se pojavili nacionalni oslobodioci.

Besmisleno mi je da sada pišem o toplini zajedništva, o uspomenama na Dan republike koji je povezan sa porodičnim okupljanjem, bogatom trpezom i veseljem što se ne ide u školu. O tome bruje društvene mreže i forumi. Čini se da  nostalgija ove godine doživljava svoj vrhunac. Sva je prilika da će se nostalgija razvijati sve više i više, srazmerno bedi stvarnosti i sve dubljoj starosti svedoka. Naša se deca još sećaju Dana republike, ali za unuke je to čudan i uvrnut prostor u kojem su živeli njihove babe i dede, a delimično i roditelji.

U nekadašnjoj je Zemlji takođe  bilo kompjutera. Bio se pojavio  Komodor 64. Svi smo navalili na njega. Mislili smo da je to nešto što će nam otvoriti nove mogućnosti zabave. Ali da će to postati prozor i špijunka koji će jedno vreme biti jedina veza  sa svetom, to nam, naravno nije padalo na pamet. Bili smo deo sveta a ne zatvorena i ubogaljena Istočna Evropa.

Zahladnilo je baš kako se očekuje za Dan republike. Nema sarme, ruske salate, pečenja, sitnih kolača. Sve radi. Nije baš da sve radi. Pre neki dan su definitivno zatvorili veliku prodavnicu Boreli obuće, tik pored naše kuće. To je pastorak velikog Borova. Provlačio se i snalazio godinama. U izlogu su bile neke čudne cipele, papuče, čizme – muške, ženske, dečije. Retko sam viđao kupce. A radnja velika, prevelika. Ne znam koliko dugo ljudi iz Borelija nisu dobijali plate. Dugovi prema svima porasli. Onda su otišli u stečaj. Nemam pojma kakvu su još proizvodnju imali. Ili su se godinama izdržavali od starih zaliha. U Srbiji, naravno, ima mnogo većih i komplikovanijih državnih firmi, tzv. javnih preduzeća, koje godinama posluju sa velikim gubicima koje država, odnosno mi, pokrivamo. Ljudi su masovno ljuti na liberalni kapitalizam koji je zatvorio firme. Kao da odbijaju da se suoče sa istinom da ne postoji ekonomski sistem koji može da izdržava nešto što ne može bar da izdržava samog sebe. San o plemenitom radu koji sam od sebe sve pokreće, i sve hrani, i dalje je prisutan kao deo ideologije koja je potrebna uvek kada se za sve zlo mora optužiti kapitalistički zapad. Naravno, sve je to jedna ogromna laž i foliranje čega je većina naroda itekako svesna. Samo su Putin i ruski tajkuni ispravni. Njihov je kapitalizam nekako ljudskiji, razumljiviji.

 

 

O koja odvratna smesa gluposti i mitomanije!

Živeo Dan Republike! Živele reke Sava i Dunav! Živele kašike za med!

Igranje šaha, 28. novembar, ponedeljak

Igram šah sa nepoznatim protivnicima. Vidim njihove pseudonime, kao i oni moj, vidim koliko su “jaki”, po broju poena, neki imaju i zastave, pa znam odakle su, neki se javljaju sa “hi”, pošto je engleski univerzalni jezik, retko ko napiše neki komentar tokom, ili posle partije. Primećujem da igram svega dva, tri otvaranja. Svet se polako sažima. Izbori takođe. Neki put pravim početničke previde, neki put igram vrlo dobro. Neki put naletim na pravog majstora koji me smlavi. Krivlje mi je kad napravim previd nego kad me pobedi bolji igrač. Nisam igrao šah “u živo” godinama. Osim malo sa unucima. Poslednje prave partije bile su sa Džoom. Obično smo igrali dve partije. Uveče. Pojačavali smo otvaranja. Pokušavali da doskočimo jedan drugome. Džo je bio bolji igrač. Ipak sam ponekad uspevao da ga iznenadim.

Šah! Oko njega su i mnogoe druge stvari. Knjige, razgovori, putovanja, druženja, muzika, filmovi, umetnost… Bili smo radoznali. Umeli samo da se osvrćemo oko sebe. Levo, desno, napred, kao i pozadi. Zanimala nas je prošlost skoro kao i budućnost. Da li je to bila generacijska pojava? Tada toga nisam bio svestan.

Razsmišljam o razlikama koje su postojale oduvek i koje su se godinama samo uvečavale. Umro je Fidel Kastro i ljudi osećaju potrebu da zauzmu poziciju. Apologete, oni koji govore o Kubi kao raju na zemlji, ili ne znaju ništa o životu na Kubi, ili su pripadnici povlašćene klase koja je za sve ove godine uspela u Srbiji da napravi svoje rajske vrtove, svoje Mokre gore, Komune, kompanije i funkcije. Nisam postao ni antiglobalista, ni antikomunista. Odvratna mi je ta plitka, ignorantska strast koja ima potrebu da sve svede i objasni u tri reči. Među tim ljudima vidim mnoge koji pripadaju mojoj generaciji. Nikada sa njima ne bih igrao partiju šaha. Oni drmaju kolenima sto i nakašljavaju se.

 

Zamisli koliko su Štefan Cvajg i Aleksandar Aljehin bili deo iste generacije? Kako su izgledali njihovi životi? Gde su se dodirnuli? A gde su se razišli?

Cvajgov roman o šahu, odnosno o šahisti, odnosno o borbi volje, iz lokalpatriotskih razloga bio je, u mojoj mladosti, povezivan sa sudbinom Bore Kostića, čuvenog predratnog šahiste, rodom iz Vršca. Cvajg, međutim, nije pisao o Bori Kostiću. Mislim da je  pred sobom imao lik Aleksandra Aljehina.  Koliko su oni bili različiti? Aljehin je postao emigrant u vreme kada to nije bila tako masovna pojava. Skrasio se, odnosno nije se skrasio na jednom mestu – udomio, kako se to kod nas kaže, i mirno preživeo metež i katastrofu koji su sa ruskom revolucijom krenuli odmah posle Prvog svetskog rata. (U stvari, za koga je ruska revolucija bila katastrofa, ili trijumf, osim za same Ruse? Da nije fokstrot smišljen kao odgovor na glad u Ukrajini?) Pretpostavljam da je  poput Cvajga i Aljehin žalio za svetom jučerašnjice. Aljehin se, međutim, za razliku od Cvajga nije osećao progonjenim. Putovao je po Evropi pritisnutom nemačkom okupacijom i nacizmom, učestvovao na turnirima dok su zavijale sirene za uzbunu. Da li je bila u pitanju egzistencija? Da li je na taj način obezbeđivao sigurnost svojoj ženi, američkoj Jevrejki? Posle rata se na taj način pravdao. Demantovao je da je ikada pisao antisemitske članke za šta je bio optuživan. Umro je u lisabonskom hotelu pod sumnjivim okolnostima. Da li ga je likvidirala neka antinacistička grupa ili NKVD? Ili je u pitanju tajanstvena prirodna smrt? (I to se svakako ponekad dešava.)

Još jedan emigrant je pisao o šahu – Vladimir Nabokov u romanu „Lužinova odbrana“. Nabokov se, za razliku od Cvajga dosta razumeo u šah. Njegova „Lužinova odbrana“  podseća na Aljehinovo otvaranje gde se protivniku prepušta sredina a njegovim pešacima nudi napredovanje. Pešaci, međutim, ubrzo ostaju izolovani  bez podrške jačih figura tako da je protivnapad obično veoma uspešan. Da li je Staljin imao u glavi Aljehinovo otvaranje kada se povlačio pred Hitlerom? Čisto sumnjam. Kutuzov je u tome bio dosledniji. Nabokov se, koliko mi je poznato, nije mnogo vajkao zbog propasti jučerašnjeg sveta. Bio je emigrant od glave do pete. U ruskoj revoluciji je ostao bez ogromnog bogatstva. Pa se izdržavao davanjem časova. Kako je samo za sebe govorio pripadao je „giving lessons class“.

Većina Frojdovih pacijenata, i slučajeva o kojima je pisao, bili su ljudi osujećeni vremenom. Pripadali su jučerašnjem svetu i plašili se onoga u kojem su se zadesili.

Kad sam bio dete nisam bio svestan da je svet mojih roditelja nastao na propasti i kršu starog sveta. Posebno nisam bio svestan koliko je mnogo ljudi skupo platilo revolucionarni zanos i pobedu nove ideologije. Tek mnogo godina kasnije, u dvadesetim, polako sam počeo da otkrivam surovost novog sveta. Pri tome sam se prvo suočio sa glupošću i nepravdom koja je izvirala iz policijskog ustrojstva jedinstvene samoupravne države na svetu. Ekonomske konsekvence, društvena preraspodela vrednosti da ne kažem pljačka, koju je revolucija sprovela postali su mi mnogo jasniji tek kad sam i sam postao ekonomski samostalan i kad smo naš porodični život prilagođavali mogućnostima koje su davale samo moja plata. Sve ono što je bilo oteto od naših deda bilo je oteto i od naše dece.  A ipak, ideja pravde, ideja da niko ne bude bedan i ponižen, da svako ima podjednake mogućnosti – makar na početku života, bila je i dalje veoma prisutna. I u najgorim trenucima, kad sam se sam 1999. vraćao sa Kosova, nisam mogao a da ne vidim siromaštvo i zaostalost oko sebe i da se ne zapitam: kako je bilo  moguće da ovako nešto postoji tu, pored nas, a da mi živimo manje, više normalno.

 

 

Zahladnilo je. Miriše na sneg. Završili smo krečenje. Definitivno. Sad se stvari, a posebno knjige, moraju vratiti na svoje mesto. Dvoumim se koji datum da stavim. Neka bude ponedeljak iako će za pet minuta da bude utorak. Neki misle da je tajna sreće u zaboravnosti. Mene takva sreća plaši. Kako bih uz pomoć zaborava znao na koju stranu ću da se okrenem.

Otkrivanje apoteoze, 24. novembar, četvrtak

Pokušavam da se ne nerviram. Nerviranje šteti organizmu. Pretpostavljam da bi osoba koja bi uspela da se isključi iz svega bila pošteđena nerviranja. Bar onoga koje je s one strane sopstvenog tela. Javni život, politika i novinarstvo predstavljaju stalni generator nerviranja. Kad se tome dodaju egzistencijalni problem, kao i problemi vaših najbližih, dobije se neverovatan autodestruktivni koktel. Ispijem ga naiskap svakog jutra. Onda naglas kažem: nemoj da se nerviraš. Nerviranjem ništa ne možeš da promeniš. Posle toga bi trebalo da se potapšem po glavi u znak podrške i razumevanja. Još uvek ne uspevam da udvostručim svoju astralnu projekciju.

U novinarstvu je zavladala neka vrsta mentalne i socijalne pošasti. Možda i zdravstvene. Biti novinar zvuči krajnje nepristojno. Novinari obično kažu da rade u novinama, maloko da je novinar. U novinama se, naime, može biti i kurir, i računovođa, i pravnik, i mnogotoga još što ne izaziva zazor i gađenje.

Prekjuče sam išao na Radio da govorim o tome kako štampa u Srbiji prati EU. Naravno da je Evropska unija poslednja rupa na svirali. Baš kao i svakodnevni život. Piše se o politici i političarima, razglaba, pljuje, laje, podmeće, ispravlja, divi. A stil: odvratan, razbojnički.   Piše se i o kriminalu i kriminalcima, ubistvima, nasilju, svireposti. Ne bez određenog respekta za te, mahom mlađe, odlučne ljude koji umeju da brane svoj posed i čast. Sprovode se čitave istrage, sa sve fotografijama osumnjičenih ili bliske sumnji, objavljuju lične ispovesti, intimne tajne i poslednja pisma. Sve je kao na dlanu! Osim samog smisla i uzroka što živimo tako kako živimo.

Bio sam se parkirao u Cetinskoj, kod broja 26. Izađem iz kola i odjednom me udari u glavu sećanje na pokojnu Olgu Bosnić, koja je stanovala u broju 28. Prizemlje,  prozor prema ulici. Godinama je radila u Politici kao novinar. Bila je desetak godina starija od mene i divno smo se družili. Njen stan je bio najbliži redakciji pa smo se posle posla često okupljali kod nje. To je bio onaj najbolji deo kulturne rubrike Politike. Olga je imala jednog lepog, lenjog i razmaženog mačora Božu, koji je hteo da jede samo iz Olgine ruke. Olga je bila iz Bihaća. Njeni su tokom rata (onog svetskog, Drugog) zbog ustaša pobegli u Beograd. Olga je bila prijateljica sa mnoštvom ljudi iz pozorišta, filma, muzike, sa Univerziteta. Sećam se da smo jednom otišli kod Dragoslav Srejovića na Gamzigrad, u Felix Romulijanu. Napravio sam lep intervju u kojem je Sreja najavio otkriće mesta gde su se odigravale misterije apoteoza.

 

 

– Apoteoza! Kako bi danas izgledalo da se ta reč plasira u novinama? Pomislili bi da je nešto protiv Putina!

Sreja nas je poslužio srnetinom koju je sam pripemio. Bilo je veselo, pametno i uzbudljivo. Ujutro smo se šetali po Felix Romulijani. Mislim da je to bilo u jesen 1994. Sledeće godine je pronađeno mesto Apoteoze, upravo tamo gde je Srejović očekivao. Time je priča bila završena.

Sad sam tek otkrio, listajući na internetu, da je Dragoslav Srejović umro pre dvadeset godina, 29. novembra 1996. Umrla je i Olga Bosnić ubrzo posle njega. Sve mi se to povezalo samo zbog mesta gde sam se parkirao. Da imam vremena, i da sam oslobođen onih briga s početka teksta, krenuo bih po ulicama i brojevima gde su nekada živeli moji prijatelji.  Ko zna, možda bi sećanje na njih oživelo radoznalost i čestitost, suštinu novinarstva.

Istorija kao uspomena, 21. novembar, ponedeljak

Prebiram po starim rukopisima. Napolju sunčano i vetrovito. Mnoštvo obaveza. Zamor. Iskopao sam iz dužeg teksta:

 

to use Pindar’s own phrase, ‘a black heart forged when the flame was cold?

Crno srce iskovano na hladnom plamenu!

 

Kad se šta desilo? Gde sam ja tada bio? Šta sam mislio o tome? Šta sam očekivao?

Koliko se dobro sećam onoga što se kasnije odigralo? Da li sam  imao osećaj da se dešava nešto istinski veliko, istorijsko, što neću moći da zaboravim ma šta se posle desilo? Da li sam ja bio deo toga? Ili nikada nisam doživeo takav osećaj. Možda sam živeo instiktivno, svestan isključivo onoga što je uticalo i određivalo život moj i mojih najbližih. Ne, ipak nisam tako živeo. Ne zbog toga što sam to svesno izabrao već jednostavno zato jer sam takav bio sazdan. I mada bih mnoge stvari danas drukčije uradio ipak ne vidim da sam imao suštinski drukčiji izbor. Da sam 1978, kad sam imao trideset godina, otišao u Holandiju – gde mi je bio ponuđen posao, to bi sigurno imalo ozbiljne posledice. Mada, ne verujem da bi me to promenilo.

 

Ali kada sam shvatio da je život, ne opšti, život kao kosmički fenomen, već moj – vlastiti, lično, intimni, privatni… prolazan? Onda kada su me napuštali najbliži, pre svega otac i majka, a onda i pripadnici moji vršnjaci, oni iz ulice, iz osnovne škole i gimnazije, sa posla…? Verovatno. Mada, sve se to odvijalo tako neprimetno da nikada neću moći da odredim trenutak „otkrovenja“. Možda je „otkrovenje“ genetske prirode, neka vrsta saznanja koje postepeno „oboji“ naše viđenje sveta. Govorim o starenju.

 

 

Šta znači pozivati se na „svoje vreme“ ili „svoje doba“. Ne samo da je to vrlo varljivo nego se, u suštini, odnosi samo na period zrelosti. Kada sam imao desetak godina bila je Kubanska kriza. Sećam se užurbanosti i napetosti kod kuće, očeve zabrinutosti i noćnih odlazaka na sastanke. Kuba je izgledala blizu, počinjala je odmah iz Brača. Majka, međutim, nije verovala da će biti rata. Iako smo navijali za Fidela (Če je na scenu stupio tek kasnije) mnogo smo više voleli Kenedija nego Hruščova. Ipak, teško da bih rekao da sam živeo u vreme Kubanske krize i da je to obeležilo moj kasniji život. Čak ni ubistvo Kenedija, koja nas je sve veoma potresla, jer to nije bio izbor između komunizma ili kapitalizma, već između lepote i mladosti i ružnoće i starosti, teško da je utisnulo pečat obeleženosti mojoj generaciji. Kad malo razmislim, ni Hladni rat nije bio nešto zbog čega bih bio posebno obeležen. Kao građanin tadašnje Zemlje mogao sam da putujem gde hoću i svuda da budem priman sa simpatijama i razumevanjem. (Kako na Zapadu tako i na Istoku.) Prvi politički potres koji je obeležio mene i moju generaciju bila je 1968. Tada smo se, po prvi put suočili sa državom i njenim tajanstvenim mehanizmima moći. I to je iskustvo ostalo utisnuto do današnjeg dana. Pa ipak, kada kažem: „moja generacija“, to zvuči prilično nestvarno: literarno i  agitpropovski. Ne postoji „moja generacija“ već isključivo neka vrsta duhovne fantazme – fantomski ud pripadnosti nečemu što je plod čežnje da smo svi jednaki, ravnopravni, a pomalo i braća. Odavno to više ne mislim. Niti smo bili jednaki i ravnopravni, još manje braća. Ali to tada uopšte nije bilo važno. Duh vremena bio je revolucionaran i oni koji to nisu razumeli, koji se zbog toga nisu uzbuđivali, bili su na gubitku. Oni nisu upoznali šta znači biti potresen od muzike, filmova, knjiga i ideja koje su rušile sve stari svet. Kada danas sretnem nekog vršnjaka za kojega muzika Boba Dilana ili Rolingstonsa ništa ne znači, baš kao ni Borhesove knjige, ideje Froma i Markuzea, Trifoovi i Bunjuelovi filmovi, shvatim da je pojama generacije i generacijskog sećanja, kolektivnog iskustva, ili čega već, obična prazna ljuštura u koju se trpaju nespojive pojave, lica i osećanja. Ovde ne pominjem ogromne razlike koje su postojale među nama u pogledu svake vrste angažovanja. Većina je bila ne samo nezainteresovana šta se oko njih dešava nego veoma često i besna zbog entuzijazma koji smo pokazivali.  Ne postoji, zaista, ništa poput zajedničkog  (kolektivnog) sećanja osim ako nisu bile u pitanju srodne duše čiji su se putevi ukrstili nekom političkom ili društvenom katarzom.

Mnogo godina kasnije, mada mi to često izgleda stopljeno poput zavarenih blokova sivog leda,  došlo je do raspada zemlje i gomile ratova, kriza, haosa, siromaštva, izolacije, bede i nesreće, a ja sam bio ne samo zreo nego i pomalo „prezreo“ i smetalo mi je što će ti događaji da obeleže moj život, ako ne i generaciju. O generaciji opet mislim kao nečemu što se razvuklo i izmešalo, priviklo, uskladilo, propalo ili uspelo na najfantastičnije načine. Kako smo mogli da budemo deo iste generacije ja, Arkan i Vučela? Po čemu? Po izboru muzike i knjiženosti, zaljubljenosti u iste devojske? Jest, u kurcu!