Rat i izvori detinjstva, 12. februar, četvrtak

Mislim da bi bilo nemoguće da izaberem neku knjigu koja je na mene “presudno” uticala. Šta to “presudno” uopšte znači? Presudno za šta? Za moj književni ukus, za moj emotivni život, za moja vrednosna opredeljenja? Knjige se, uostalom, troše kao i mnogi drugi upotrebni predmeti, posebno odeća i obuća. Da li baš tako? Udovi i telo rastu, naročito ubrzano kad smo deca, pa nam odeća i obuća brzo omale. A knjige, da li one, time što nam se uvećava mozak, a u njemu gomilaju raznovrsne informacije i iskustva, vremenom takođe “omale”? Moguće. Mada se jednom pročitanim knjigama ipak uvek možemo vratiti a teško cipelama broj 35.

Kako sam postajao stariji izbor knjiga se povećavao. Posebno kad sam počeo da čitam poeziju, filozofske i teološke knjige. “Otkriće” poezije koincidiralo je mojim prvim gimnazijskim pesmama kojih sam se pomalo stideo i pisao sam za sebe. Zbog toga je i čitanje poezije bilo nekako intimno, nisam se usuđivao da to sa nekim podelim. Mislim da sam se tek čitajući Rilkea uspeo da priznam tu čitalačku “stranputicu”. Filozofija se mogla slobodno čitati, uz jednu ogradu ideološke prirode. Sartr nije bio dobro primljen od strane moje razredne u gimnaziji, inače profesorke istorije. Ona je bila oličenje komunističkog opredeljenja, premda se pričalo da je pre rata bila dvorska dama. Nikada nisam poverovao u tu legendu, premda je, po godinama, i po dostojanstvenom držanju, to i mogao biti slučaj. Ona je tražila da svi u razredu napišemo neku vrstu autobiografije gde ćemo napisati ne samo kroz šta smo prošli nego i šta od života očekujemo. Imao sam petnaest godina i bio pod snažnim uticajem Sartra i Kamija, premda sam bio pročitao samo dve njihove knjige: “Egzistencijalizam je humanizam” i “Mit o Sizifu”. Napišem ja lepo svoj onovremenski CV, sa sve podacima ko su mi otac i majka, da imam mlađeg brata, da bih želeo da budem lekar i da kao i doktor Švajcer spasavam bolesnu braću i sestre Afrikance… Na kraju, da bih ispao pametniji, zaključim nekim Sartrovim citatom o slobodi izbora. Razredna odmah pozove roditelje na razgovor. Ode majka koja je jedva uspela da je ubedi da nema potrebe da dolazi i otac koji je mnogo zauzet jer čuva granicu. Problem je bio u Sartru. On je bio skroz nepodesan kao uzor. Moju majku je to zainteresovalo pa je otišla u biblioteku koja je bila u Domu armije i donela sve Sartrove romane koji su bile objavljene kod nas. Tako smo pročitao “Puteve slobode”, “Mučninu” i priče “Zid”. Sve mi se to veoma svidelo, posebno “Zid”. A u “Mučnini” mi je delovalo potpuno fascinantno one pletenje između čitanja “Evgenije Grande” i onoga što se dešavalo okolo, pravi postmodernistički postupak, nema šta. Postao sam egzistencijalista u duši. Ništa crna rolka, ništa pušenje, šljemanje, opijati, uzbudljivi susreti, putovanja… Kad malo bolje razmislim mogao sam biti i stoik i radikalni levičar, ništa se u mome tadašnjem životu ne bi promenilo. Podjednako sam uživao u igranju fudbala u Strahinjića bana i pronalaženju uzbudljivih knjiga.

Ne sećam se da smo kao deca mnogo pričali o svojim roditeljima. Njihov svet beše potpuno odvojen od našeg iako je većina nas neprekidno živela “na gomili”. Naša rodbina, i majčina i očeva, stalno je dolazila, a mi smo išli u posetu njima za vreme raspusta. Sabijali smo se u krevete i kauče, spavali na podu, ručavali u smenama dok nismo nabavili veliki sto, išli u velike nabavke, vodili brigu o manjoj deci… Poznavali smo prijatelje roditelja, kao i oni nas, ali smo znali veoma malo o njima. Stariji su prekidali sočna ogovaranja kad bismo im prišli tako da su do nas dolazili samo restlovi priča od kojih smo kasnije pravili legende. Ko je koga varao i kako nismo mogli da kraja da raspletemo. To je bio izazov koji je dugo trajao. Na kraju se sve svelo na par banalnih švaleracija, pričama o uspešnoj karijeri zahvaljujući poznanstvu ili rodbinskim odnosima. Priče o tome kako je neko zaglavio u zatvor ili na Goli otok zbog IB-a (raskida sa Rusima 1948.) bile su tako tajanstvene da nam je odmah bilo jasno da je u pitanju nešto mnogo opasno. Bilo smo ponosni što smo ne samo na pobedničkoj nego i na ispravnoj strani.

Dan je sunčan, lep i hladan.

Čitam da su se, kao, dogovorili da se zaustavi rat u Ukrajini. Kao i obično, kad je rat udaljen više od hiiljadu kilometara, on je prilično virtuelan. Pa i kad je mnogo bliže na njega se lako zaboravi. Bio rat ovde – na stotinak kilometar od Beograda – pa se išlo u bioskop, i na koncerte, pa i na more, kako ono crnogorsko tako, još više, na ono grčko. Ima, ne malo ljudi, čiji životi ne samo da se tokom devedesetih nisu promenili na gore nego su svoje imanje i bogatstvo upravo tada napravili. Zbog rata su patili oni koji su “tamo preko” imali nekoga svoga ili su “tamo” poslali da ratuje nekoga bliskog odavde. A patili su, svakako, i oni koji nisu imali nikoga bliskog ali su se našli u sirotinjskom sloju, izloženi svim vrstama nasilja, grubosti i poniženja. I šta se od tog iskustva i pamćenja sačuvalo? Ništa, ili tek tako malo da se zavuče ispod nokta. Sa prvim se pedikirskim radovima to strano telo odstrani.
Piše mi prijatelj koji je izveštač u Donbasu i okolini. Prelazi sa jedne na drugu stranu neprekidno. A piše slično Vladimiru Vojnoviču uz začin refleksivnog Venedikta Jerofejeva. Skroz ruski. A može i ukrajinski. Već sam se navikao na blato, kratere, nesnosnu buku raketnih bacača, haubica i minobacača od 240 mm. Ima i ljudi. Onoliko. Simpatične dedice i neuništive bake koje stoički podnose sranje. Onda se pojavi galerija njuški koje su mi toliko poznate iz naše najbliže okoline.
Rat je dobar za muškarce. Baš kao i vojska. Tako se postaje Čovek! Jeste, kad bi se zajebavali. Rat je vreme kad izrone skotovi o kojima nisi mogao ni da sanjaš da postoje. Umesto da očvrsneš samo se navikneš. Pa možeš, bez problema da žvačeš krofnu pored rova punog mrtvaca. To smo gledali i u tv serijama gde su forenzičari glavni junaci. Leš je leš i nema nikakve veze sa živim čovekom! Kada na taj način “očvrsneš” onda sve možeš: i da se saginješ i da se širiš. U tome je najveća vrednost rata – oslobodio si se svakog idealizma i možeš da radiš po svome šta hoćeš. I uvek si u pravu.
Prijatelj piše da u Donbasu i dalje rade pozorišta. Opere i baleti su dobro posećeni. Kulturan neki narod. U subotu će na programu biti Cirkuska princeza, simpatična opereta u tri čina Emeriha (Imre) Kalmana.
Kako bi bilo da se malo prenesemo u Donjeck? Možemo u subotu uveče da se okupimo oko klipa i da meditiramo, ili da se molimo, za spas naroda s obe strane fronta. Samo neka stane ubijanje pa nek` živi ko s kim oće.

Jeste, tačno je, ratne priče i knjige o ratu veoma su uticale na mene. Ja sam se sa Švabama nosio od svoje sedme, osme godine… a veoma intenzivno kad sam imao deset godina i pročitao knjigu Toneta Seliškara “Drugovi”, debeli realistični romana za mladež o slovenački partizanima. Još se živo sećam kako je karikaturalno opisana učiteljica nemačkog jezika koji su mali Slovenci morali na silu da uče u vreme okupacije. U crnoj zastakljenoj vitrini mojih roditelja još uvek stoje knjige o ratu. Najviše ima ruskih autora, ali i Čerčilov dnevnik, onda Dedjerovi dnevnici koje sam pročitao nekoliko puta. Tu je Ilja Erenburg kao i knjiga “Priča o pravom čoveku” od Poljevoja. U “Priči o pravom čoveku” glavni junak je ruski pilot čiji avion bude srušen ali on uspe da se spase puzeći kroz beskrajna snežna prostranstva Rusije. Noge mu aputiraju ispod kolena, ali pilot umesto da ode u invalide odlučuje da se vrati u avijaciju. I tako naš junak, sa sve protezama, uprkos svim mogućim otporima i sumnjama, ponovo poleti. Kao dečak bejah ubeđen ne samo da je to moguće nego i da je rat pravo mesto gde se pokazuju ne samo hrabrost nego i plemenitost, solidarnost, ljubav… Kada je posle mnogo godina objavljena knjiga Vitomila Zupana “Menuet za gitaru” rat je počeo da se pretvara u nešto drugo. Video sam da ima i seksa.
Definitivno: priče o ratu i dečja književnost na mene su više uticali od Žan Pol Sartra.

Oproštaj, 8. februar, nedelja

Prekjuče, u petak, posle podne, kad smo krenuli sa posla, počela je prava vejavica. Uhvatio sam sebe u nekoj vrsti radosti što će pasti dovoljno snega da će unuci najzad moći da se sankaju, a ja da napravim bar jednog velikod zombi-Deda Mraza. Gledao sam kroz prozor, sretan što sam pronašao dobro parking mesto, kako sneg pokriva krovove i automobile. Ali na trotoaru se nije hvatao. Telefonirao sam Marku da ga podsetim na dogovor oko snimanja filmskom kamerom raskršća Strahinjića bana – Zmaj Jovine u zimskom periodu. Pre godinu dana raskrsnica je snimljena “okupana sunce, zalivena kišom, sa zelenim bogatim krošnjama lipe, i sa požutelim ostacima lišća. Ali pokrivenu snegom još ga nismo snimili. Hteo da bih da napravimo mali film – od oko petnaest minuta – gde bih ispričao priču, boljereći sećanje, na ovu mesto. Neka vrsta moje verzije “Dima”. Skraćena i bez ubistva.
Onda je u subotu stao sneg i nije ga bilo po ulici i na trotoaru. Odlučili smo se da sačekamo nedelju.
Danas, u podne, parastos Jeleni u maloj crkvi pored Hrama Sveti Sava.
Pre početka parastosa bilo je krštenje jednog slatkog bucmastog dečaka-bebe sa crvenom kapom. Posmislio sam da je to, na neki način, lepo jer život i smrt imaju svoje mesto ne samo u crkvi nego i u našem svakidašnjem životu, bez obzira što to često odbijamo da prihvatimo.
Okupilo se nas pedesetak. Većina ispisnici Jelenini, ali i nemali broj mlađih žena i muškaraca, prijatelji i kolege Anini i Jelenini. Ana je pre početka parastosa podelila sveće koje smo zapalili i stali u dve grupe, jedna naspram druge, dok je stariji sveštenik sa mladićem kojim mu je pomagao započeo sa službom. Sve je išlo normalno, čak normalnije nego obično jer je sveštenik dobro i razgovetno izgovarao molitvu, nije gutao slova i reči kao što je uobičajeno. Primetio sam da se krsti polako ali odlučno, naglašavajući svaku tačku dodira prstiju šake sa telom. I to mi je delovalo dostojanstveno i svečano, bez onog zbrzavanja i cimanja. Kad su zapevali bio je to skladan duet u kojem se isticao lep i snažan glas mladića i tiši, ali topliji glas sveštenika.
Kada se posle “večnaja pamjat” završio parastos sveštenik je počeo da govori jednim potpuno drugim glasom. Gledao je u pod dok je govorio. Prvo je pomenuo Jelenino ime i ko je sve u srpskoj istoriji nosio to ime, a posebno Jelena Anžujska, i mislio sam da će tada reći i nekoliko reči o našoj Jeleni, o njenoj dobroti, plemenitosti, pameti, posvećenosti i ljubavi za svoje najbliže i prijatelje, ali to je ime bilo samo privezak koji je poslužio da se razveze priča o zlosrećnoj srpskoj istoriji i o tome kako smo poslednjih pedeset godina propali jer smo zaboravili veru svojih predaka… Pravi komesarski govor bez trunke osećanja i poštovanja prema povodu zbog kojeg smo se okupili. Izdeklamova komesar svoje pa laka korak iz crkve prema mermernom zdanju koje je za potrebe SPC-a podignuto na vračarkom platou. Pomislih da ga upitam za tih pedeset godina, nekako mi se ne slaže račun, od 1945. do 1995. Da li je to to? Od tada nam je “krenulo”? A sad nam je super. Sa ovom demografskom slikom, sa mladim ljudima koji hitaju da napuste Ovo Ovde, sa apatijom, nasiljom, opštim beznađem. Otkad se, na poslednjem popisu, oko devedeset odsto punoletnih građana izjasnilo da je religiozno, stvarno nam je mnogo bolje nego u vreme “bezverja”.
Očigledno su sveštenici dobili zadatak da “deluju”. Koliko vidim oko sebe, u celom svetu, tamo gde je najveća sirotinja i gde je najjača vera, caruje najveće nasilje i surovost. To su spojeni sudovi: siromaštvo, religija i nasilje.

Sinoć sam na FB otkrio još jedan izvor ludila. Reč je o izmišljenim propagandnim portalima odakle se šalju raznorazne gluposti i laži protiv ideoloških neistomišljenika. Svet se podelio kao u vreme hladnog rata. Ludilo je sve intenzivnije.
Izvesni portal <vaseljenska.com> objavio priču pod naslovom: “Јањичари Новог Доба – кошмар савремене Европе”
U pitanju je priča jedne navodne majke-Ruskinje koja opisuje užas savremene Norveške, odnosno cele Skandinavije, gde se deca oduzimaju roditeljima, prevaspitavaju se u u logorima – popravnim centrima, a potom usvajaju od strane roditelja koji su u skladu sa pravilima “novog svetskog poretka”. Jedan od egzotičnih detalja tog velikog teksta je i opis ishrane dece u norveškim obdaništima gde, prema tvrdnji ove majke Ruskinje, deca samo jednom nedeljno dobijaju supu.
Idi!
Povod za tekst je, u stvari, najava izmena domaćeg Zakona vezanog za sprečavanje zlostavljanja dece. Pretpostavljam da iza lansiranja ovakvih tekstova stoje razna ultradesna, fundamentalistička udruženja i stranke.
U svakoj drugoj prilici ne bih obraćao pažnju na ovakve gluposti.
Ovo je, međutim, dobilo karakter zaraze. Ovakve, i još drastičnije i besmislenije priče kruže oko nas. Internet je postao mrestilište raznoraznih ideja zavere. To su priče koje se uzgajaju i najviše šire u jednoj posebnoj grupi ljudi. Oni su većinom siromašni, neobrazovani, nezaposleni i zaluđeni. Nastupaju kao oni koji donose Otkriće. Oni će svojim otkrićem da oslobode sve nas koji smo u vlasti Sotone, u vlasti poslova, obaveza, odgovornosti… Mi, naivni, izmanipulisani, koji verujemo u ljudska prava, savremenu medicinu, nauku, toleranciju, demokratiju, nenasilje. Znam nekoliko mlađih ljudi čiji su životi užasno skučeni besparicom i besposlicom, koji nemaju novca da bi bar malo proširili svoju komunikaciju, koji nemaju devojke, čija egzistencija direktno zavisi od pomoći roditelja, koji su i sami sve drugo samo ne bogati, koliko su obuzeti opsesijom zavere. Oni su usamljeni i njihovo druženje po sirotinjskim stanovima svodi se isključivo na duvanje i beskrajna priča o onome što su saznali preko interneta. Od jednog takvog čoveka čujem kako je egzekucija u listu Charlie Hebdo čista laž, da je to američka izmišljotina… i tako to. Oni nisu ni religiozni, ni verski fanatici, ali smatraju da su vakcine loše, da odavno postoji lek protiv raka koji se krije, da su Rusija i Kina super, a da je sve zlo sveta koncentrisano u Americi. Više to ne mogu da slušam, ali ta poruka se ne može izbrisati. U toku je užasna idiotizacija svega postojećeg. Igre istine i laži više nemaju nikakvo moralno značenje, jer iza toga ne postoji nikakva supstanca znanja i razumevanja, nikakva istorija, uzročno-posledične veze, nikakva statistika, čak ni stvarni ljudi i stvarne ljudske sudbine.

Sve je to veoma tužno i tragično. Svaki put kad se razbesnim zbog ovakvih stvari istovremeno pomislim u kakvom paklu i beznađu žive ljudi koji veruju u ovakve priče.

Izraz otuđenje odavno je izašao iz upotrebe jer su u njemu neki prepoznavali marksističke uticaj, ali ja ne znam ni jedan bolji izraz za sadašnju situaciju.
No, vratimo se na događaj u crkvi. To mi je nekako veoma stvarno. I sveže.
Reč je o opraštanju. Srpski jezik ima tu lepu, koncentrisanu, a višeznačnu reč “oproštaj”. Oproštaj je i rastanak i osećanje pomirenje i prihvatanja nečije krivice kao nečega na šta se više nećemo vraćati. Opraštanje predstavlja svojevrsnu katarzu. Kad se od nekoga opraštamo sve vreme mislimo da ga nikada ne smemo, i nećemo, zaboraviti. Kad nekome nešto oprostimo to nije bekstvo u zaborava već prihvatanje tuđeg kajanja kao zaloga zajedničkog života.
U Srbiji se ljudi još uvek nisu naučili oproštaju. Kao ni krivici. Zbog toga su tako kivni na sebe i na druge.

O osveti, 3. februar, utorak

Sinoć sam rekao sebi da ću sutra da pišem na temu osvete. Nikada o tome nisam zucnuo, osim u esejima o ratu, istoriji, kolektivnom pamćenju, krivici… Malopre, naime, u prodavnici vidim jednu mnogo odvratnu babu, verovatno mojih godina, kako se guzi birajući mandarine sa police. Jednostavno ne dozvoljava nikome da stane pored nje, mada ima dovoljno prostora, i takođe uzme neku mandarinu Ona izabere 6, a ja u sebi kažem: e sad ću da ti se osvetim sebična babetino, pa izaberem 7 mandarina.
Naravno, ne rekoh joj ni reč o tome kako sam joj se osvetio. Sačuvah svest o osveti u sebi.

 
Novi dan i nova priča o osveti.
Dan je sunčan, vazduh prozračan. Poput proleća, mada je i dalje prohladno. Nema vetra. Sređuju se “zelene” površine.

Jednom sam razmišljao o tome da se osvetim jednom preispoljnom gadu tako što ću ga opisati u jednoj priči. Počnem da pišem, ali već posle nekoliko rečenica, bude mi smešno, i besmisleno, da se nekome osvećujem na taj način. (Čak sam zamislio knjigu priča koja bi se zvala “Skotovi”. Ko bi to uopšte želeo da čita?)

Ipak je mnogo bolje posegnuti za arsenikom. Kad sam imao jedno trinaest ili četrnaest godina, još nisam krenuo u gimnaziju, dobio sam flašicu punu bele guste tečnosti za koju su mi rekli da je arsen. Moj prijatelj Role, stariji od mene godinu dana, sada akademik bioloških nauka, bio me je popalio da zajedno idemo na kurs iz prepariranja. Uglavnom smo preparirali ptice. (Meni je to istovremeno izgledala kao sjajna priprema za studije medicine o čemu sam još kao mali maštao.) Kao nagradu za naš trud dadoše nam jednog dana kosti jedne ubijene rode da ih očistimo i pripremimo. Prvo sam u velikom loncu, u našoj kuhinji, dugo kuvao rodine kosti, što je iz kuće oteralo sve ukućane, a onda smo ih Role i ja dugo čistili skalpelima. Na kraju smo kosti mazali rastvorom aresnika da bi sprečili da se ubuđaju. Kosti su posle spojene žicama i kostur naše rode dugo je bio izložen u Prirodnjačkom muzeju na Kalemegdanu. Pojma nemam šta se desilo sa flašicom otrova. Verovatno ju je Role još koristio za neka prepariranja. Niko u našoj okolini nije bio otrovan.
Sad nešto mislim o tome kako bi danas bilo nezamislivo dati dečacima tog uzrasta flašicu otrova da je nose kući. Ili da kuvaju kostur rode.

 
Ideja osvete bila je, u početku, vezana za ulicu i sukobima sa drugim ulicama. Osveta je bila deo kolektivnog plana i čina. Nikada nije otišla dalje od ideje. Kao kroz maglu se sećam nekog vica o osveti malog Japanca. Ili prepričavanje nečije osvete za zapaljenim novinama pred vratima. U novinama su upakovana govna, pa kad predmet osvete počne nogama da gasi vatru sav se ugovna. Sve su to urbane legende, infantilne i maštovite kao što je bio i naš život. U taj krug nisu ulazile osvete duboke, političke, porodične, plemenske, generacijske… njih ćemo da upoznamo mnogo kasnije.
Kad sam odrastao ideja osvete prenela se na ideju političkih promena. Oni koji su zli, koji su mučili i ubijali, moraće, kad-tad, da budu kažnjeni! Ni tu se nešto bitno nije uradilo.
Kad sam se zaposlio sudarao sam se sa raznim spodobama, od kojih su neke bile prave lopurde i nitkovi. Kovao sam u sebi plan, ali od osvete nikada nije bilo ništa. Čak i kad su me nekoliko godina mrcvarili jednim besmislenim sudskim sporom, nisam, osim što sam par puta za sebe izgovorio: dabogdacrkli, dabogdacrkli, učinio ništa što bi ličilo na osvetu. A kad sam čuo da je glavni protagonista cele te ujdurme umro, nisam osetio nikakvu radost ili olakšanje. Samo muku od sećanja.

 
Mogao sam, što se prilika tiče, da iz osvete pljunem nekome u kafu, ali mi to nikada nije palo na pamet. Eventualno, da ljutom paprikom namažem rub kafene šoljice, to bi mi se mnogo više svidelo, ali ljuta paprika nikada pri ruci kad je najpotrebnije.
Poruka osvete može, uostalom, da osvane i na zidu. Mada je to riskantno. Jednom je, u vreme moga dečaštva, na jednoj zgradi u susedstvi osvanuo grafit: “Draganova mama se jebe!” To je delovalo tako strašno da su natpis vrlo brzo prekrečili. Danas se osvete započinju preko novina i društvenih mreža. Nekada se ugase same od sebe, a nekada se pretvore u prave lične i javne drame.
Jedan od “junaka” naše mladosti, službenik DB-a zadužen za studente, kojeg smo zvali Panta, i kojeg sam ubacio u roman “Šakom i kapom”, doživeo je pravu tragediju – izgubio je dete, a uskoro i sam razboleo i umro pre dosta godina. Meni je njegova sudbina bila nešto toliko tužno da se njega nikada nisam sećao sa ogorčenjem i osudom. (Već je u romanu, koji je objavljen 1998, a napisan 1990, lik Pante krajnje komičan, a ne neko ko bi se mrzeo i proklinjao.)
Tema osvete i osvetoljubivosti veoma je popularna ne samo u medijima nego i u razgovoru za kafanskim stolom. Da li je neko, i koliko, osvetoljubiv, i kako se to ispoljava – pa to su beskrajne diskusije. Ono što je posebno zanimljivo, tema osvete i osvetoljubivosti, deluje veoma stimulativno na sećanje. Začas se osveže raznorazni pikantni detalji o Miri, Slobi i njihovom okruženju sa jedne i sa druge strane. Svako ko osvoji vlast u Srbiji mora ne samo da pokaže zube aktuelnim protivnicima nego i da se osveti onima koji više nemaju nikakav značaj i uticaj. Mogućnost osvete istovremeno otvara prostor za “božansku” milost. Umesto osvete ponekad stiže oprost, iako svi “dobro znaju” da bi bilo normalno da stigne osveta. Tako se između osvete i pomilovanja gradi harizma i moć. Sve je to postavljeno na čvrstom zdanju iracionalnosti, zlopamćenju, kompleksima, frustriranosti, paranojom… Od osvete ovde sve počinje. I završava.

Zbog toga, kad čujem nekoga kako sa jedne strane ulice viće na drugu stranu: “jebaću ti mater”, znam da iza ovakve pretnje obično ne bude ništa osim još jedna priča o uspešnom obračunu. Da ispunjenje osvete nikada nikoga nije učinilo boljim i srećnijim to pretpostavljam samo u okvirima svoga iskustva i svoga života. Verovatno postoje takvi ljudi, i takve civilizacije, u kojima su ispunjenje osvete i “poravnavanje računa” pitanje života i smrti. Ne želim da budem deo takvog sveta. Nisam čak ni radoznao da razumem dublje istorijske, verske ili kulturne razloge.
Kad se za nekoga priča da je osvetoljubiv uvek pomislim da je to ili gluma ili nešto nenormalno.

Mimo nas, 1. februar, nedelja

Juče ujutro u velikoj samoposluzi napravio se red kod mesara. Ispred mene dve veoma stare žene koje guraju poluprazna kolica. Kad dođu na red počinju da ispituju mesara koliko šta košta. Najzad, pitaju za kosti. Tada kosti i sam prvi put ugledam. Nešto poput oglodanih svinjaskih rebara spojenih žilama i masnoćom. Na njima flekice mesa. – Pošto?
– Stodvadeset i devet dinara! (Malo jače od jednog eura.)  Postoje još samo dva parčeta. Uzimaju  oba. Malo jače od kilograma. Mesar ih pita da li žele da ih iseče, one se kratko konsultuju i kažu u glas: ne.
Pogledam pažljivo u kolica i vidim u njima: krompir (crveni), kupus, luk, margarin i mleko. Zamišljam ručak: pečenje od kostiju uz krompir, salata od kupusa. Kosti će da naprave “moču” pa će krompir biti obogaćen i ukusan kao da je pripreman uz pravo pečenje. A možda će se nešto mesa sastrugati i sa kostiju. Ukupno: sve sa hlebom, ručak će da košta oko dvestopedeset dinara.
Pričam posle o tome sa Spasom u njegovoj berbernici. Sa Spasom mogu da pričam o svemu. Ponekad razmišljam o tome koliko bi drukčije izgledala Srbija kada bi mladi i pametni ljudi poput Spase mogli da utiču i odlučuju. Spasa zaustavi makaze i kaže: “ma to one kupuju za kuče”. Ne može da veruje. Naši su životi toliko paralelni da mnoge stvari iz života drugih ne možemo ni da zamislimo.

Nedavno sam na FB-u, na profilu Miloja Sekulića, video fotografiju izloga mesare na Bajlonovoj pijaci na kojoj se reklamiraju pihitije. Ispod natpisa “Pihtije” – linije na dva mesta, znaci za bežični internet. Pitao sam Miloja da li je probao te pihtije a ne samo što je fotografisao izlog, a on mi reče da nije. Eto izazova! Sinoć sam preuzeo “ogledni” uzorak od Miloša koji stanuje u blizini pijace. (Pihitije su bile umotane u masan papir!) Uveče, blizu ponoći obavio sam degustaciju. Pihtije su prave. Onakve kakve smo jeli u mladosti, odnosno kad smo odrasli za njih. Pihitije su, naime, sirotinjsko jelo od svinjskih nogica u koje se ne ubacuje nikakvo suvo meso od kolenice ili govedine, ništa kuvana jaja i slično. Postoji francuski aspik gde možete da ubacujete šta hoćete. U originalne pihitije idu: nogice, so, biber, beli luk i na kraju crvena paprika. Masnoća koja ispliva na vrh skida se. Beli luk se isecka na dno modle, preko njega se pihtije razliju, pa kad se stisnu, okrenu se, tako da beli luk bude na vrhu, onda se još pospe crvena (slatka ili ljuta) paprika. Pihtije su deci, i mladima, većinom odvratne. Neki će kad odrastu otkriti lepotu pihtija a neki neće nikada. Tako je sa mnogim stvarima u životu.

Toliko toga prolazi mimo nas. Obično se to komentariše kao: o onome na šta ne možeš da utičeš ne treba ni da razmišljaš. Time se prostor razmišljanja, pa i sam život, prilično ograničavaju. Naravno, to je samo retorika. Svakog dana razmišljamo i brinemo se o toliko mnogo stvari na koje ne možemo da utičemo. Svakog dana sanjamo toliko toga što se nikada neće desiti. Imamo i želje koje se nikada neće ostvariti. Pa ipak nikada nećemo odustati da sanjarimo i da se nadamo. Zašto je danas tako teško usmeriti pogled i videti ono što se dešava, a još teže o tome govoriti?
Šta nas sprečava?

Onda sam morao da prekinem pisanje jer je jednog unuka trebalo da odbacim na trening a drugog kući. Dok vozim pokušavam da napravim plan kako ću da završim današnji dnevnik.

Plan se “sam od sebe” napravio.
Jutros sam dobio poruku preko Dnevnikove adrese:

Dragi Velimire,

Citam dnevnik, hvala Vam na vremenu i trudu.

Nemojte biti tuzni evo nesto da Vas razonodi.

Poruku je potpisao Miša Vidić. Pogledao sam, naravno, pesmu sa San Rema 1978. Prilično nestvarno. Od pesme i načina pevanja pa do izgleda izvođača. Te godine sam bio mesec dana u Americi. I ostao bez posla. Ivan je imao sedam a Gorana dve godine. Čitao sam “Pale fire” od Nabokova.
Razaslao sam prijateljima poruku i link pesme uz komentar da mene “sutra” najviše i sekira, a Katarina “skinula” prevod pesme i to me veoma razgalilo.

                              Laura Luca – Domani Domani
Сутра сутра
Ја ћу вам дати поклон
Ја вам вратити
Ваша слобода
Ви Ослободи срце
Тако ћете летети
И ја ћу да радим без
Од мало да
Сутра сутра
Љубав ме пали
Лишена ствари
Јер ви кажете да
Још једна емоција
Свако ће живети
Ми ћемо бити далеко
Сутра
Након што сте, у свом уму, отворени простори
Без вас, видећете, ја ћу живети
По мени, у мом срцу пева
Ти играш, плакати
Сутра сутра
Постаните пријатељ
Али, колико је труда
Да будем са тобом
Бес и љубав
Завршава у нама
Ми ћемо бити далеко
Сутра
Да ли одвезати руке
Тако ћете летети
А онда ће да уради без
Од мало да
Сутра сутра
Љубав ме пали
Лишена ствари
Јер ви кажете да
На дну срца
Мало ‘патити
Али, сигурно је да поново
Нећу се вратити
Бес и љубав
Завршава у нама
Ми ћемо бити далеко
Сутра

Punjač, 29. januar

Danas, na poslu, odjednom primetim da mi se laptop skoro ispraznio. Uključen u struju, a ne puni se. Okretao sam punjač na sve strane, istezao i savijao žice, menjao šukoe, ali ništa. Moram da isključim laptop da se sasvim ne isprazni. Ivan počne da zove prodavnice i servise u potrazi za odgovarajućim punjačem. Osećam kako me obuzima panika. Sednem za susedni kompjuter, ulogujem se da proverim poruke i da jednu i sam pošaljem. Ne mogu da se opustim. Ivan pronalazi prodavnicu gde mogu posle podne da kupim odgovarajući punjač. Ja i dalje na ivici nervnog sloma.
Sve vreme razmišljam o tome kako je tanka nit koja nas odvaja od gubljenja kontrole i padanja u očajanje. Istina je da u nekoj vrsti latentnog očajanja živimo duže od četvrt veka, ali tako je malo potrebno pa da se potpuno izgubimo. Objašnjavam jednom prijatelju: – Moram do večeras da napišem i postavim novi datum. – Čudna mi čuda, kaže mi prijatelj, ako se preskoči neki dan. Ali to nije bilokoji dan, mislim u sebi, to je dan kada sam sam sebi zadao zadatak. Ja sam štreber, bez sumnje, štreber koji je celog života bežao iz škole, i sada ne smem da zakasnim ni minut.
Predložio sam juče Đuki da napravimo vizit karte za očajnike. Napravio sam i poduži spisak zanimanja:
Majstor očajništva i Majstor očajanja
Očajnik pripravnik
Očajnik savetnik
Samostalni očajnik
Očajnik besposličar
Umetnik očajnik
Novinar očajnik
Pravnik očajnik
Ekonomista očajnik
Majka očajnica
Otac očajnik
Dete očajnika
Guru očajništva
Verenica očajnica i Verenik očajnik
Zaostali očajnik
Službenik očajnik
Kurir očajnik
Direktor očajnik
Upravnik kuće očaja
Kustos očajnik
Očajnik u penziji

Đuka hladnokrvno uzvrati da moram da prvo moram da napravim logo. Koji logo, kakav logo? Skoro da padnem u očajanje.
Prvo što mi je palo na pamet to je Valter Benjamin i esej Suzan Zontag “Pod znakom Saturna”. Saturn je nesumnjivo ne samo planeta nego i onaj zodijački znak pod kojim žive ljudi skloni melanholiji. Veze između melanholije i očajanja su nesumnjive. Pokušao sam na tu temu nešto da nacrtam – svedena lica u obliku saturna, ali je sve ispadalo sitno i neprepoznatljivo, a i prilično trivijalno. Očajanje mora da ima svoje dostojanstvo, nije to igra za decu. (Ili baš jeste. Kad moj najmlađi unuk objašnjava šta radi Foxy: “Ona ti iščupa grkljan”, a “Fredy ti smrska lobanju”, on to izgovara veoma ozbiljno jer želi da me malo uplaši.)

Kad sam išao u prodavnicu po punjač zamenio sam Njegoševu sa Krunskom (bivša Proleterskih brigada). Na Cvetnom trgu niz kafića. Imam više od pola sata do sledeće obaveze. Biram gde ću da sednem da popijem kafu. Ali sve je prepuno, zadimljeno i uvijeno u žuto, odvratno svetlo. Nigde mi se ne sedi. Okrenem se na drugu stranu Njegoševom, da u šetnji napravim krug. Prelazim Beogradsku (bivša Borisa Kidriča), potom, Prote Mateje i Alekse Nenadovića. Ove ulice nisu promenile imena. Uklopile su se. Prazna bašta “Lovca” na uglu Alekse Nenadovića i Njegoševe. Onda dolazi Smiljanićeva gde idem levo, uzbrdo, prema Krunskoj. Na početku Smiljanićeve, sa leve strane, jedna stara ruinirana zgrada na kojoj na prvom spratu nikada ne gori svetlo u jednom prozoru. Tu je nekada živeo moj prijatelj iz gimnazije Veljko T. Bio je izuzetno inteligentan i zanimljiv. Kod njega sam svraćao između devet i deset sati u jutro kada sam bežao iz škole. Išao bih peške od Dušanove. Ne sećam se da sam ikada išao nekim prevozom. Veljko bi uvek bio u krevetu, ja sam ga budio. Roditelji su mu radili. Očigledno su se bili pomirili da im je sin čudak koji ne želi da ide u školu. Mi smo, koliko pričali toliko i čitali. Svako za sebe. On u krevetu, ja u fotelji. Kod Veljka je bio pravi magacin novina. Posebno sam uživao u zagrebačkom “Izboru iz strane štampe”. Bio je tu i “Paradoks”, ne sećam se da li je već bio počeo da izlazi “Start”. Veljko je kupovao i američki “Playboy”, “Nacionalnu geografiju”, neke časopise za fotografe. Ili je bio u krevetu ili u kupatilu. Izlazio je isključivo noću. Tada bismo se zajedno šetali uzduž i popreko grada do sitnih sati. Sa nama je često bio i Braca koji je takođe, nešto kasnije, napustio školu. (Moja majka je jednom, pod očiglednim uticajem Hermana Hesea, rekla za Veljka da on naš Demijan.)
Ne sećam se kako smo prestali da se družimo. Verovatno pre nego što sam se upisao na filozofiju. Preko Brace sam kasnije saznao da je vanredno završio srednju školu i zaposlio se na Železnici gde je prethodno radila i njegova majka. Umro je pre nekoliko godina od dijabetesa. Ja sam godinama želeo da ga ponovo sretnem a onda sam samo otišao na sahranu.
Sve ovo pišem sa osećanjem prilične izgubljenosti. Da li je jebeni punjač sve to pokrenuo? Strah da neću moći da uradim ono što sam naumio? Ali šta sam to uopšte naumio? Da pišem dnevnik? Pisati se, uostalom, posle toliko godina, može i automatski, rutinski, ispravno i dovoljno zanimljivo da bi bilo predmete nečije pažnje.
Ovo nije prvi put da prolazim pored Veljkove zgrade. Jesenas sam je, kad sam išao kod Brace, koji sada stanuje u Njegoševoj, fotografisao zgradu i prozor. Kad se setim Veljka, nekako samo od sebe, setim se i Vesne koja je, kao, bila zaljubljena u njega u prvom razredu gimnazije. Jednom sam, poranivši na sahranu na Novom groblju, prešao preko puta – na Jevrejsko groblje. Bilo je leto, veoma toplo, i ja sam seo u hlad na kamenu klupu. Gledao sam oko sebe i u trenu, na par metara od klupe ugledao Vesnino ime. Ona je umrla pre mnogo godina. Veljko je sa klinačkom uobraženošću odbacivao ideju zaljubljenosti i ljubavi, pričao o velikim poduhvatima, otkrićima i avanturama, o žrtvovanju, ali ne i o veri. Vesna je bila pod ogromnim uticajem svoga čuvenog oca, kao da nije mogla da dođe do svoga glasa.
Ugašeni, napušteni prozor, kroz kojeg niko godinama ne posmatra šta se zbiva na ulici, da li je to neki znamen cele moje generacije?

Kod kuće sam odmah uključio punjač u laptop. Nije bilo promene. Nije radio. Onda sam ga uključio u drugi šuko, stavio laptop na krevet i veza se uspostavila. Posle desetak minuta sam ga vratio na prethodni šuko, smestio u fotelju i počeo da pišem Dnevnik. Punjač je normalno radio. A onda je posle petnaestak minuta puklo i zasmrdelo. Kratak spoj na delu kabla između šukoa i ispravljača. Spremio sam se i otišao u komšiluk da u video klubu kupim taj deo kabla.
Ima nekog prokletstva u današnjem danu. Mogao bih od njega da napravim dan za očajanje, ali sve je na svom mestu. Punjač je najzad ispravan. Moja sećanja su takođe tamo gde bi trebalo da budu. I ulice su na svojim mestima bez obzira na promene imena.

U Vonderu, 26. januar

Sada je 11,25, ponedeljak, sitna kiša, vlažno i ne tako hladno. Svratio sam na pijacu Đeram i kupio 200 grama oraha, očišćenih, naravno, po ceni od 1.300 dinara kilogram. (Polutke oraha su 1.500.) Naručio sam produženu sa mlekom i čašu obične vode. Račun: 100 dinara. Jeftino.
Fotografisaao sam prednji deo kafane. U Vonder sam išao devedesetih, naječešće posle pijace. Pitam barmena, i konobara u isto vreme, kada je otvoren Vonder.
– 1997. To me veoma iznenadi. Činilo mi se da je sigurno bio otvoren pre 95. Vreme se skratilo. Drastično.
Sve je isto osim stolica koje su oduvek bile mešavina. Izgleda da su stare rasklimatane zamenjene nekim novijim, domaćim, naravno veoma polovnim. Na galeriji je mrak, samo sam uslikao stepenice. Od šporeta na drva bije prijatna toplota. I cela prostorija miriše na drva koja gore. Ali, u celom prostoru nije previše toplo. Moraš sedeti bliže šporeta da bi se ugrejao. Zidovi su i dalje oguljeni. Muzika se nije promenila. Vreme Net King Kola i Pletersa. Bilo je prazno kad sam ušao. Onda je posle petnaestak minuta ušao neki očajnik koji je imao sastanak sa drugim očajnikom. Malo mrmljaju, više ćute, puše i piju kafu.
Deluje kao “bivše” mesto. Nema WF-a, niti odvojene prostorije za (ne)pušače. Veliki natpis na zidu “BELGRAD/БЕОГРАД”. Da li je u pitanju bivši grad?
Nema ko da podvuče crtu između vremena prošlog i ovog sadašnjeg.
Ne idem u kancelariju jer imam važan sastanak u jedan. Jutros me je obradovalo pismo Nore iz Amsterdama. Poslala je svoje sećanje, uz fotografije, na holandskim. Tako ću i da postavim u Sećanjima uz objašnjenja na srpskom. Svako sećanje je zasebna priča što je veoma zgodno za predstavljanje i komunikaciju. Sinoć sam dobio pismo od Biljane, slikarke, o tome kako se vraćamo u devedesete i kako joj Dnevnik mnogo znači. Sa Biljanom sam se poslednji put družio 97. ili 98. u Regensburgu gde se tada održavala konferencija o Dunavu.

Okrivljeni Nikola Nikolić

Dobio sam juče od Duleta Pantera, koji skuplja ovakve stvari, skeniran dokument.
Nisam previše siguran da je dokument originalan i da nije napravljen kao karikatura vremena u kojem je nastao.
S druge strane, ova “karikatura” može biti skroz autentična. Mogu samo da zamišljam kakve su se ludosti odvijale te davne 1951. Sud naroda prolazio je kroz različite faze. Ne bih da komentarišem današnje pravosuđe, ali stanje je prilično strašno. Do mene, naravno, dopire samo piljevina razneta vetrom. Povremeno mi upadne u oko, ja ga protrljam i čujem priču o podmitljivosti, ograničenosti, neznanju, primitivizmu. Te priče su konkretne, ništa uopšteno, sa sve imenima i delima. Mogu samo da zamišljam šta sve znaju, i sa čime se suočavaju, normalni, pristojni ljudi iz ove oblasti. Kako uopšte mogu da ostanu normalni i pristojni?

Povereništvo unutrašnjih poslova NO-a V reona PREPIS

Rešenje:
Okr. Nikolić Nikola iz Beograda, rođen 1926. godine iz Beograda, bez posla, neoženjen, državljanin FNRJ, pismen, neosuđivan i nekažnjavan, nije pod istragom
KRIV JE
Što duže vremena nigde ne radi, a neće ni da se zaposli, već život provodi u besposličarenju i skitnji, viđa se u razna nepoželjna društva, pored toga ima motor koji nemilosrdano upotrebljava i troši benzin, pa se zbog toga
KAŽNJAVA
Kaznom lišavanja slobode 90 (devedeset) dana (25. I 1951.)

Ovde je denunciranje i kažnjavanje za nepostojeću krivicu deo opšte tradicije. Dovoljno je videti naslove većine novina pa da ti se okrene želudac. Za počinjene nepravde i zlo retko se sudi pravim krivcima. Obično se obeleži neka grupa, ili par ljudi, pa se njima pripiše sve što je ikada krivo urađeno. Tajni policijski dosijei neće skoro biti otvoreni, a i kad se to desi već će biti uklonjeno sve što bi moglo da pokaže pojedinačnu odgovornost. Niko ovde ni za šta nije odgovoran. Svi su izvršavali svoje dužnosti i zadatke.
Vidim da se proslavlja 111 godina od pokretanja “Politike”. Na brodu. U “Politici” sam radio osam godina u kulturnoj rubrici. Otišao sam u februaru 1996. Pre toga, oko pola godine, nije mi bilo dozvoljeno da objavim ni retka. Čak ni ono što smo u novinama zvali “čvarak” – najavu od četiri, pet redova, potpisanu inicijalima. Svakog dana sam dolazio na posao. Čitao sam i ispravljao tuđe tekstove. Plata mi nije bila umanjena. Da sam mogao da pišem verovatno ne bih napustio novine. Ko zna kakva bi bila moja novinarska karijera. Intervjusao sam mnoge poznate pisce i intelektualce iz celog sveta: od Alena Ginzberga, Edgara Morena, Agneš Heler, Ričarda Rortija, pa do Maria Vargas Ljose. Sa mnogim piscima sam se veoma sprijateljio i ostao u vezi godinama. Neki od mojih sabesednika su načisto poludeli – poput Eduarda Limonova, kojeg kao pisca i dalje veoma cenim, mnogi više nisu živi… Nepravda koja je počinjena prema meni nije ništa tako veliko i strašno da bi se od toga pravila posebna priča. Neko može da kaže da sam se, u stvari, spasao jer najgore u “Politici” je tek dolazilo. No, to je naknadna pamet, to nema veze sa onim što se tada desilo.
– Kako da ne!

Ko je to rekao? Ja? Bože sačuvaj, to nije oblik kojim bih nešto prihvatio.
Ipak mi reči zvone u ušima. Možda je to odjek nekog drevnog slaganja koje je iskočilo iz dubine memorije i nikako da nađe uporište. Kad bih odredio autora znao bih i o čemu je reč.
Možda je to čuveni Hendrik Hefgen koji je iz “Mefista” proleteo kroz prostor i vreme i našao se u ulozi glavnog i odgovornog urednika “Politike”. Hendrik Höfgen lik iz romana (stvarna ličnost je Gustaf Gründgens).
Pravi, nemački Hefgen, ipak je, kako kaže istoriografija, nekoga spasao. Reč je o Ernstu Buschu, čuvenom glumcu, interpretatoru Brehtovih songova, junaku nemačkih kabarea dvadesetih godina, ubeđenom komunisti, učesniku u Španskom građanskom ratu… Kad su Nemci okupirali Belgiju uhapsili su Buscha i poslali ga u logor odakle ga je izvukao upravo Mefisto Klausa Mana. Koga je spasao naš Hendrik Hefgen?
Osim toga, svako poređenje između izvornog lika i ovog srpskog mitomana deluju prilično frivolno jer je srpski junak drugorazredni Ostap Bender a ne neka veličina. Osim, možda, u denuciranju i sposobnosti preživljavanja. No, ne bismo smeli da potcenimo veštinu preživljavanja. To nije samo preživljavanje, možda je preživljavanje pogrešna reč, već veština uspešnosti. Preživeti se može sa malo. Preživeti se može neprimetno. Tek ćemo otkriti šta je preživelo na Marsu.
Ima tu još jedna opasna greška. Hendrik Hefgen je u službi Adolfa Hitlera, jedinstvenog opsenara i hipnotizera čije ludilo i surovost nemaju poređenje, dok je “naš” urednik u službi običnog komunističkog apartčika, čoveka kojega su izvanredne okolnosti gurnule u prvi plan. Zajedno su jahali na talasu opšte destrukcije i propasti. Pravili su novu stvarnost po svome ukusu i meri. Ne zna se da li su ih više podizali sopstveni nacionalisti ili nacionalisti sa druge strane.
Mnogi su ga znali samo kao Struja. Danas je to ime sve manje u upotrebi.