Uputstva, 26. januara, četvrtak

Uputstva

Ne pij vodu sa česme

Ne pričaj sa nepoznatim

Ne zveraj

Gledaj ispred sebe

Odgovaraj samo kad te pitaju

Dupe uz zid

Budi oprezan

Ne pokazuj novac, mobilni i zube

Ne govori odakle si

Ko ti je prijatelj, neprijatelj ili kum

Nemaš ništa i ništa ti ne treba

Svoj si čovek kao i svi drugi

Ne znaš gde radiš ali radiš

Roditelji su ti odavde a rodbina na sve strane

Stanuješ u nasleđenom stanu, plaćaš kiriju kao i svi ostali

Nije sve u znanju i školi

Osposobljen si sve da radiš

Ne dodiruj druge ljude pogotovo kad plaču

Budi svoj na svome

Uvek spreman da se izvučeš

Gledaj svoja posla

Skupljaj ono što svi skupljaju

Značke, glave, marke, slikice, pristupnice…

Voli ono što vole ne samo mladi nego oni veoma iskusni

U se i u svoje kljuse

Kad te ponude prihvati uz nećkanje

Deca su ti sve ali ne govori gde žive

Imaj malo vremena, budi stalno u žurbi

Ne potpisuj ništa osim ako je neophodno

Najbolje je da slaviš Svetog Nikolu

Niko neće primetiti

Ne isrčavaj se za koga navijaš

Sačekaj opšte mišljenje

Kad krene huk mrdaj ustima

Kad počne skandiranje skupi se jer te je zaboleo stomak

Napiši na vreme poslednje slovo koje će da ispuni minut ćutanja

Jednog dugačko: aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Ne zaboravi: ne pij vodu sa česme!

 

Priča o porodici Davidović, 21. januar, subota

Naša priča počinje na stubu u Bulevaru kralja Aleksandra, negde oko broja 203. Sve poruke su ispisane  istim rukopisom (latinicom, štampanim slovima) i idu pored zgrada, isključivo na stubovima, sve u istoj visini, do broja 225. Postoji prirodni prekid grafita, tamo gde nema stubova i arkada, negde od broja 209. do broja 219. Reč je o ukupno sedam poruka (grafita) koji se ne ponavljaju već razvijaju temu vezanu za jednu porodicu, odnosno dva njena člana.

Počinje se porukom koja je nedvosmisleno prostačka i uvredljiva, i to ne prema jednoj određenoj ličnosti ili grupi ljudi već prema celom kraju Beograda. Ne verujem da postoji politička konotacija.  Premda se ovde sve može na različite načine učitati. Slične poruke sretao sam na Šumicama, oko autobuske stanice kod raskršće Ustanička – Vojislava Ilića koje su bile upućene Vrčinu i Vrčincima. Tada sam to tumačio  eventualnim navijačkim sukobima vezanim za manje sportove kao što su rukomet i odbojka, zbog blizine sportskog centra Šumice. Sada sam sve manje ubeđen u to.

 

 

Jajince dudla kurac svima

Autor je upotrebio gramatički pogrešan oblik (Jajince) umesto Jajinci što se može protumačiti nastojanjem da bude “dudla” a ne “dudlaju”.  (“Dudla” svakako deluje jezički efektnije od “dudlaju”.) Da li su junaci priče iz Jajinaca? Sasvim moguće, ali nedokazivo. Sasvim je moguće da je naš semiotički “niz” pokrenut nekom iznenadnom lascivnom asocijacijom ili dosetkom koja nema nikakve dirketne veze sa uzročnicima.  Kombinacija “kurca” i “jajinaca” deluje posebno provokativno zbog glagola “dudla”. Oblik “svima” izaziva paraoksalno osećanje. Da li je u pitanju nešto što Jajinci, kao kraj u Beogradu, njegova priferija u stvari, duguje ostalim krajevima (Dorćolu, Neimaru, Zvezdari. Karaburmi, Senjaku, Novom Beogradu…)? Da li se ponižavanjem Jajinaca može ispraviti neka stara nepravda ili šteta? Ako to nisu krajevi već samo ljudi onda je jasno da je reč samo o odraslim muškarcima. Da li je neka žena, ili više njih, iz Jajinaca počinila neki teški, skoro neoprostivi, greh prema nekim muškarcima iz drugih delova Beograda? Ali šta ako se dudlanje k…. odnosi na sve stanovnike, ili bar one prijavljene, iz Jajinaca? Sve bi bilo mnogo jednostavnije kada bismo razdvojili sudbinu porodice Davidović od Jajinca. Nesporazumima nikad kraja. To je, možda, i cilj ove uvodne poruke.

Ova poruka je jedina prokomentarisana izrazom “браво” koji je naknadno napisan. Moguće je da su Jajinci zbog nečega postali neomiljeni u širem krugu autora grafita.

A onda se kreću direktno.

 

 

Defektna porodica Davidović  24 222

Broj koji je na kraju napisan trebalo bi da izgleda kao telefonski. To, naravno, nije slučaj. Petocifreni telefonski brojevi odavno su nestali. Zašto je defektna porodica Davidović? Šta se krije u njoj? Neki fizički, mentalni, nasledni ili stečeni nedostaci? Defektnost može biti opštepoznata, a može biti i skrivena. Da li je reč o socijalnoj disfunkcionalnosti? Ili o nekoj teškoj bolesti? Svašta nam pada na pamet. U svakom slučaju, onaj ko piše ovakvu poruku nije nikakav prijatelj porodice Davidović. Mada je verovatno dobro poznaje. Šta želi da učini sa ovim natpisom? Da upozori sve koji poznaju, ili će tek upoznati, porodicu Davidović. Zašto, međutim, nije jednostavno napisao: “Bežite od porodice Davidović!” To da je neka porodica, makar i Davidović, defektna to i ne deluje tako uzbudljivo i iznenađujuće. Svakog dana na naslovnim stranama dnevnih novina osvanu naslovi o mračnim tajnama i grozotama raznih pojedinaca, pa i celih porodica. I to sa sve fotografijama.

Ovde je najveće iznenađenje  u tome što je to uopšte napisano na stubu.

No, idemo dalje:

 

 

Dragana Davidović mutava drolja

 

Ulazimo u samu porodicu saznajući da Dragana Davidović ima problem sa izražavanjem i da je sklona promiskuitetu. “Mutavost” se, međutim, može tumačiti mnogo šire od sposobnosti izražavanja. Mutav je često onaj ko ne ume da razume, a ne samo onaj ko se teško izražava. Mutavost je odraz intelektualne inferiornosti, mada može biti i posledica određene zatvorenosti i introvertnosti. Izraz “drolja” upotrebljava se u poslednje vreme veoma slobodno tako da ne mora uvek da bude simbol seksualne prevrtljivosti. “Drolja” se postaje lako i jednostavno već samim pripadanjem određenom društvenom krugu. Kombinacija “mutava drolja” može imati dvostruko značenje: Dragana Davidović odbija da se druži sa autorom poruke ili Dragana Davidović izbegava da da određeni odgovor. I u jednom i u drugom slučaju reč je o nedostatku prave komunikacije. Ukoliko je Dragana Davidović predusretljiva prema drugim mladićima onda je njena mutavost i droljavost više nego očigledna.

 

Dosta o Dragani D. Prelazimo na drugog člana porodice.

 

 

Ljupče Davidović je (kr…)

 

Reklo bi se da je izbrisani de teksta epitet “kreten”.  Ko je pokušao da izbriše “kreten”? Sam Ljupče ili neki njegov drug/drugarica? Ovako lapidarna poruka verovatno je plod trenutka koji se stvorio tokom rasprave. Sasvim je moguće da su sve poruke ispisane istog dana i da su bile posledica međusobne prepirke, svađe, a možda i neobuzdane šale kojoj nije prisustvovao niko od članova porodice Davidović.

 

Sada dolazimo do poruke koja je ne samo dramatična nego i puna unutrašnjih kontradikcija.

 

Majstor Ljupče Davidović je pretučen do smrti

 

Kakav je to majstor Ljupče Davidović? Šahovski, geodetski, simbolički? Kako je to, u razmaku od tri stuba, pretučen do smrti? Ko ga je pretukao?

 

Najzad:

 

Pokojni Ljupče

 

Šta ovome dodati? Tuga! Užas? To se sa grafita ne može pročitati. Jednostavan tok stvari? Nije ni malo jednostavno. Krenulo se od Jajinaca i defektne porodice Davidović a stiglo do pokojnog Ljupčeta. Šta je sa ostalim članovima? Da li tuguju? Da li traže osvetu? Da li se Jajince diglo na noge? Ko će kome sada da dudla?

 

Na kraju, samo:

 

Ljupče

 

 

Epitaf koji govori više od svh opisa prirode i društva. Ljupče…

 

To je naš gradski život. Pun preokreta i iznenađenja. Ukoliko uspeš da ga vidiš i prepoznaš. Na zidu preko puta.

Januarske pesme II, 20. januar, petak

Danas je Sveti Jovan. Juče u samoposluzi jedan stariji krupni čovek pokupovao sve meso. Kaže za slavu. Pa danas je petak! A petkom se posti. Bar oni koji slave slavu. Od jednog moga prijatelja crkvenjak u crkvi tražio da kupi specijalnu osvešćenu sveću sa ikonicom. Komplet skuplji jedno deset puta od obične sveće. Prijatelj odbio, rekao: već imam ikonu u kući, a crkvenjak gunđa i bogoradi, besan na ceo svet.

Meni je prilično muka od svega. Koliko od nepoznatog, još više od poznatog. Tramp mi je poslednja briga koja me, možda, i sarani a da toga ne budem svestan.

Pišem pesme u gluvo doba noći. Pišem, i, bar privremeno, uživam. Zima i dalje.

 

 

Kolo sreće

 

Možda je bolje što ništa nisi zaradio

Ne zarade se samo pare nego i boleštine

Prihodovao zvuči odvratno, poput nužnika na paru

Obogatiti se, može u više dimenzija, ali je jedna dominantna

To preseca ne samo razgovor nego i razmišljanje

Kako se izraziti o nečemu što deluje superiorno a nema veze sa životom

Možda je u pitanju ironija koja je po dužnosti i metafora

Još nisam čuo da je neko u životu ostao kratkih rukova

Čak i kad je umro na samom početku

Onaj koji je bio žrtva taj je za žaljenje ali to ne govori ništa o raspodeli

Onaj ko je uspeo taj je nešto doživeo i tačka

Posle toga se izgubi iz vida

Znanje – imanje!

Jebo te, koja kosmička pravda, koji svici, koji orasi, koja surla na zalasku sunca!

Ni za nasleđivanje nisam, a kamo li nešto da zaradim!

Moraće me darivati neki drugi posednici.

 

 

 

 

 

Biti ti

 

A biti ti, a biti ti, a biti ti

To je tako jednostavno neizvodljivo

To je tako udaljeno

Tako sjajno razorno i nerazumljivo

Doživiš hiljade i hiljade promena vremena

Smene godišnjih doba, dana, noći

I kad pokušaš da se uhvatiš bar jedan pljusak ili vedro jutro

Doživiš otkriće nemoći

Poželiš da si neko drugi

Kao  da bi samo tako mogao precizno  da naciljaš prošlost

Pesme I, 19. januar, četvrtak

Ima li kraja?

kako si?

Bubregu u loju

Ništa te ne žiga ništa ne probada

Sve ide svojim tokom

Sliva se i odliva onako kako treba

Nema sumnje nema prepreka

Nema vetra nema poplava

Oni što sumnjahu oni što videše nešto sumnjivo i providno

Jadno prođoše

Za tebe sada nema granice

Pišati uz ili niz vetar nema razlike

Ti podiže cenu nekretnina i arogancije

Ugoji se raskrupnja

I ne dehidrira

Za tebe sitilisti postavljaju ogromne svetleće dekoracije

Neke vrste lebdećih  infuzija koje kao muve oko tebe obleću

Ima li kraja bubregu u loju

Uspinjanju i uspehu

Utešno je da ćeš ti poslednji saznati

Ne nisi to ti

Šta gledaš budalo

Kako to da shvatim

Kuda ćeš

Slobodan miš međ praznim teglama

Bar da vidiš svoju senku

Gde ti je sada ponos

Gde drskost

Do juče streljao si očima

Danas zanatlija

Juče bahatlija

Do malopre jebo si majku svakom ko pogled ne obori

Nagnuo si se na stranu da se crne utrobe oslobodiš

Jesi li to ti jado što sve pojede i popi

Što sve nadglasa

Što si veći od svih bar za dve glave

Što si sva srca zarobio

Svu ljubav usisao

Što pametne napravi budalama

A snažne slabićima

Što ismeja časne i mudre

Popiša ih pred svima u salama svečanim

I pred kamerama koje te pratiše u stopu

Ne nisi to ti

To je neki drugi

Koji i dok plače i jauče liči na usnule papuče

Ne bih da te gledam i upoređujem

Setim se svih onih koji ovo ne dočekaše!

 

Zima i bananaribe, 17. januar, utorak

Sneg. Zima. Procesija. Noćas su me mučili snovi. Sanjao sam da je B.V.B. otputovao u Kinu i da sam ima zadatak da ga vratim otamo svojim kolima. Automobil sam, međutim, stalno zaboravljao. Došao bih u Kinu, u neku varošicu u kojoj nisam video nijednog Kineza na ulici, stao ispred kuće u kojoj je živeo Boža i dozivao ga. On bi se ubrzo pojavio, u beloj košulji, sa zavrnutim rukavima, i nekim tankim svetlim pantalonama. Pitao me je: gde su ti kola? A ja bih se prenuo i shvatio da sam ih zaboravio u nekom mestu u Srbiji, nekoj sličnoj varošici, praznoj, na letnjem, podnevnom suncu. Kao da kiša nije godinama padala. Onda bih se obreo nazad i tražio sam kola, a zaboravio na prijatelja koji me čeka u Kini. To je bilo mučno i beskonačno. Traljavo. Bez pravog kraja i početka. Stalno u krug.

Zbog važnog sastanka dugo nisam mogao da zaspim. Sneg nije napadao kao što je pretio. Zaustavio se tek toliko da pojača sivilo i depresiju.

Juče sa Ognjenom i Nikitom na Dunavu. Pokupio sam ih oko trojke i odveo kod sportskog centra 25. maj (ja ga još uvek tako zovem premda su mu promenili ime). Poneo dam dvogled tako da mogu da istražuju led i drugu obalu. Od Zemuna, glavnom maticom Dunava, pored Ratnog ostrva, zaustavio se led kao ogromni čep. Od Save, međutim, ide tok koji se probio, a prema Pančevačkom mostu skroz se raširio i oslobodio Dunav. Uska traka reke a oko nje led. Dva remokera se vraćaju od Pančeva. Na sredini zaleđenog Dunava, tačno preko puta sportskog centra, zarobljen splav sa kućicom. Kao da je odneto celo imanje. Izgleda kao salaš u ledu. Odavno nije bilo ovakve zime. Nigde nikoga. Onda odemo do savskog pristaništa. Sava blatnjavo siva bez trunke leda. Valjda se ugrejala od Obrenovca. Hladno je i za pecaroše kod Brankovog mosta.

 

 

Poštar je zatakao koverat sa knjigom Tončija V. Iz Zagreba je putovala skoro deset dana. Umesto četiri, pet. Valjda toliko treba dok se sve proveri.

Na početku priča: “Riba banana”! Čudno je kako se cela jedna generacija može smestiti u čuvenu Selindžerovu priču “Divan dan za bananaribe”. I šah, naravno. To, nesumnjivo, ide s godinama. Ko tada nije igrao šah i čitao Selindžera taj se pokazao na drugim poljima: ili je otperjao u svet ili ostao kod kuće da bi postao nacoš.

 

 

Današnji post Gordane Nonin:

UPOZORENJE NA GOSPODINA X
Dopunski časovi, sećate se, za one koji nisu savladali gradivo tokom redovne nastave. Lekcija: “Otpor koji ste pružili ne može se završiti s danom vašeg oslobođenja”

(Koristim prevod Dragoslava Dedovića, direktora Regionalnog ureda za Jugoistočnu Evropu Fondacije Hajnrih Bel)
“Gospodin X je utvara demokratije, on nema ni pamćenje ni maštu. Ako tražite protivnika, tražite njega; otpor koji ste pružili ima smisla ako stare protivnike držite na oku, da ih ne izgubite iz vida, ali nikada ne smetnite sa uma da je Gospodin X taj koji istinito naziva pretjeranim i koji vašu sudbinu, ma koliko ubjedljivo bila predstavljena, pretvara u bajku; da je on čovjek koji u svakoj diskusiji, bez obzira da li se radi o djevojačkoj odjeći ili atomskom naoružavanju, isključuje temeljne principe, želeći da raspravlja samo o onome što on naziva bliskim i očiglednim. Ne pada mu na pamet da bi temeljni principi mogli biti najbliži, to je za njega nepoznato. Njegova glavna riječ je zdravlje, a žrtva je riječ koja po njemu spada u oblast bolesnog. Religija je za njega neka vrsta ljudske djelatnosti, on nije stekao vjeru već ju je naslijedio kao plac koji donosi kamatu. Mogao bih nabrajati njegove osobine do iznemoglosti, ali se nadam da sam vam donekle učinio prepoznatljivim protivnika koji prijeti da obesmisli vaš otpor i vaše žtrve. Otpor koji ste pružili ne može se završiti sa danom vašeg oslobođenja; snaga i suverenost, koja je bila osnova pružanja otpora, mora da traje i nakon što su vaši jasno prepoznatljivi protivnici izgubili vlast nad vama. Utvara, koju sam pokušao opisati još ima vlast i prodire sve više u same vrhove.” – Hajnrih Bel: “Upozorenje na gospodina X”, 1959. godine.

 

Šta će srpska vlast sada da uradi sa vozom koji je pokušala da uputi u Kosovsku Mitrovicu? Koliko je još pruga uopšte u opticaju? Ko još putuje vozom? Da li će, možda, voz da služi za verske pohode? Od Beograda do Sremskih Karlovaca? I obratno? Studenica, Sopoćani? Koje ludilo! Moramo se stalno podsećati na ludnicu iz koje smo pobegli. Ludačke košulje uredno složene čekaju. Redovno prskanje protiv vaški. Bez pertli i opasača. Štitnici za jezike u teglama. Struje dovoljno. Lekari i osoblje, baš kao i bolesnici, nestrpljivo čekaju. Ajde još jednom da napunimo ludnicu pa da je zapalimo! Ima ceo svet da razveselimo. A što će samo Tramp da se smeje.

Eno ih bananaribe kako iskaču iz mutne Save! Zabljesnu na zimskom suncu i odmah nestanu u tami rečnog vrtloga!

Oštro i bez veze, 12. januar, četvrtak

Odjednom sam to ponovo začuo. Oštro i bez veze! Naravno, samo u svojoj glavi. Ono što se oko mene dešava izaziva različite reakcije. Pa i oživljavanje čudesnog gesla sa Radija B92 iz devedesetih. Pomislio sam da je autor bio Maki (Zoran Mamula), možda Mašić. Onda sam pitao Verana da li se seća ko je bio autor. – Neko iz informativne! Pišem Mašiću, a on mi odmah odgovori: Milan Božić. Baš sam se iznenadio. Mada, Božić je tada često nastupao na Radiju, posebno kod Milice Kuburović, bio je duhovit, brbljiv, povezivao je sve i svašta. Kolega Mire Marković, veliki poznavalac lika i dela Vladimira Iljiča, matematičar, čovek koji je o svemu imao mišljenje. I istaknuti član se-pe-oa. Koja kombinacija. Ako je još živ, pomislih, sigurno je član nekog važnog upravnog odbora. I jeste. Telekoma.

Oštro i bez veze! To je u novinarstvu moglo da znači više stvari. Uglavnom da kad ne možeš ništa konkretno da uradiš da kreneš da glumiš bes i ludilo i da lupetaš o svemu i svačemu. To je negde način preživljavanja, a negde životni stil. Mnogi ljudi to koriste svakodnevno. U politici, pogotovo onoj unutrašnjoj, srpskoj, metod “oštro i bez veze” ima dugu tradiciju. Taman se malo primiri, pa ponovo počne da bljuje energiju ništavila.

Jedan od najvećih srpskih rodoljuba Emir Kusturica  metaforično priželjkuje atomsku bombicu da pokaže svim mrziteljima srpskog roda i istorije koliko su u krivu. Nema kod Srba ni mrvice zločinačke nakane a kamo li operativne sposobnosti za zloćin počiniti! (Sa atomskom bomicom bi se to lako dalo i dokazati.)  Neprijateljstvo prema svemu što ima predznak evropsko ili američko, odnosno zapadno, dobija u zamahu. Tome se snažno pridružuje i Crkva koja je izgubila svaku meru i orijentir tako da je rusofilija jednostavno izjednačena sa putinofilijom. Obožavanje svemoćnog gazde, sile i prekih odluka ravno je svetom trojstvu. Pop koji za neki crkveni praznik kaže premijeru: donesi nam migove aco, a to onda prenose novine kao simpatični detalj, odnosno iskonsku narodnu želju koju valja uslišati, sve je to deo potpune pomame i ludila.

Privatno, naravno, nije tako. Taj svet javni daleko je hiljadama svetlosnih godina od svakodnevnih problema i potreba. Ipak,  stalno prisutan. Kolikod bežao od naslovnica dnevnih novina i televizijskih vesti, ludosti se neprekidno probijaju. Devedesetih smo bili deo onoga što se dešavalo pre svega zbog našeg angažovanja. Iako nismo bili članovi stranaka bili smo veoma jasno opredeljeni. Protiv Miloševića i Šešelja. Kao i protiv svega što je oličavalo i simbolizovalu tu politiki.

Ne mogu a da ne čujem, odnosno pročitam, da je aktuelni srpski predsednik primio Momčila Krajišnika, bivšeg predsednika skupštine Republike Srpske, osuđenog na dvadeset godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti, od strane Haškog tribunala. Otišao je u zatvor 2006, odslužio sedam godina, vratio se u Republiku Srpsku kao heroj. Heroj je i u Srbiji. Ne tako očigledno kao Biljana Plavšić, naravno. Zašto predsednik Srbije prima Krajišnika? Da mu izrazi zahvalnost i divljenje što je izdržao u Hagu, a posle u britanskom zatvoru? Možda misli da je Krajišnik nevin? Zašto to otvoreno ne kaže? Što se stidi? Nekako u isto vreme u Mostaru se održala promocija knjige o Ivi Andriću u kojoj je ovaj izanaliziran do sitnih crevaca. Zaključak: gromoglasan – Ivo Andriće je bio rasista, nacionalista i fašista. O muslimanima i Turcima je pisao loše, a o drugima, a posebno o Srbima, dobro. Pokušah da prelistam Andrićeve knjige u glavi. Nikako da se setim tog rasizma i mržnje. Kako je samo bilo u “Prokletoj avliji”? Ko je tu bio prav, a ko kriv? Zar nisu kao nevini stradavali svi odreda? Slično je i sa Jozefom K. Samo što o njegovoj nacionalnoj pripadnosti Kafka ćuti ko mutav. Ne mogu Andrića da odvojim od priči o Bosni i Bosancima. Zar on nije podigao jedinstveni spomenik baš toj Bosni, sa svim  njenim Turcima, muslimanima, Srbima i Hrvatima? Zar upravo on nije iskovao poseban bosanski amlgama? Kojega se danas, očigledno, stide sva tri zablentavljena naroda.

O Andrića se, uostalom, “kače” i Kusta, i Dodik, i Sanu, i Matica, i Zagreb, i Beograd, i Sarajevo, i Banja Luka, i kulturnjaci, i bezbednjaci. Samo se o njemu još nije izjašnjavala Jorgovanka.

U međuvremenu, baš tu negde, ovih dana, okolo Božića, patrijarh srpski Irinej, otvorio dušu pred novinarom pa kaže da Crkva neće da plaća porez sve dok joj država sve ne vrati. Imam utisak da ni to neće biti dovoljno i da se tu nakarikalo mnogo kamate od izgubljene dobiti i dušenih bolova. A pogled, nekako škiljav, lukav, kao da ispituje preko objektive kamere kako je narod primio njegove mudre reči o porezu. I to u trenutku kad većina ljudi živi na samoj ivici egzistencije. Po ovoj studeni.

I bes, uostalom, može da ugreje. Mada kratko.

No, važno je da je Donald Tramp dobio izbore u Americi. Sada će sve da krene na našu stranu.

Koja opijenost, koje ludilo!

 

Hladno je. Baš je hladno. Pored reke, u blizini Savamale, nekoliko stotina izbeglica živi u napuštenim betonskim barakama. Od tolikog busanja u grudi i dokazivanja niko se ne seti da  prikopća neku cev od daljinskog grejanja, koja prolazi Karađorđevom, dovede vodu i kanalizaciju. Ili da sve poravna i da izbeglice preveze tamo gde postoje elementarni uslovi za makar privremeni smeštaj.  Sad je važno da se preživi. Upravo sad.

 

Ošto i bez veze!

 

 

 

Ovako:

Došao jednom Ivo Andrić kod Kuste na kafu, a ovaj ga, kako uđe, samo strelja očima.

Popiju kafu u tišini. Andrić gleda ispred sebe, skupio šake oko fildžana, onda skine naočare, pa ih polako briše crnom svilenom krpicom.

– Nego, reci ti meni, jesi li jebo Lotiku, zagrme Kusta usred razgovora.

 

Ili ovako:

Kadgod se sretnu Dodik i Kusta jedan drugoga streljaju očima.

Onda svako izvadi svoje papire, pa se malo svađaju koliko će za koga šta ostati.

Na kraju zajedno piju pivo i streljaju pogledima činovnike koje prozivaju. Ovi se povlače pored zida, zbog nečega im se skrate noge. A Dodik i Kusta da se pokidaju od smeha.