Đango, 9. avgust 2018, četvrtak

Krenuo sam na akupunkturu. Prija mi. Osećam se bolje posle svake seanse. K-a,  neuropsihijatar i majstor akupunkture, neobično je prijatan i prirodan čovek. U njegovoj ordinaciji stalno se čuje muzika. Isključivo instrumental. Džez, rok, obrade klasičnih kompozicija… Vrlo nenametljivo. Ni glasno, ni tiho. Tek toliko da imaš prijatno okruženje. Po sobi u kojoj ležim, u vreme seanse, dosta slika po zidovima. Olovka, grafika, kombinovana tehnika… Prvi put sam na akupunkturi. Moje znanje o akupunkturi je krajnje površno. K-a je čovek velikog iskustva. Godinama je radio izvan Ovog Ovde. Seansa započinje ispitivanjem pulsa. Sa obe ruke. Puls mnogo toga pokazuje. Svaki organ ima „svoj“ puls.

Za vreme prve prve seanse, dok sam ležao na leđima, izbockan samo tako, a to ležanje traje oko pola sata, u jednom trenutku sam zaspao. Samo kratko, par minuta. Onda sam se trgao kao da sam uradio nešto nedolično. K-a mi posle reče da je spavanje dobro. A posle te seanse, dok sam silazio na ulicu, kao da sam lebdio. Na drugoj seansi sam se rasplakao. Odjednom sam se setio moje pokojne, starije sestre Tanje. Bila je starija od mene nepune dve godine. Umrla je od milijarne tuberkuloze kad sam imao pola godine. U Novom Sadu gde sam se rodio. Suze su krenule same od sebe, nisam jecao. Rekao sam to  kad mi je  K-a vadio iglice a on reče da su suze dobre jer se tako čisti organizam. I ne samo organizam. Posle smo razgovarali o tom mome osećanju.

Sve je uznemireno i osetljivo. Da sam predmet za pakovanje na kutiju bi stavilo natpis: fragile!

Na jednom zidu divna ilustracija jednog gitariste. Čini mi se poznatim. Ali ne mogu da se setim. Njegove oči su prenaglašene. Brčići stanjeni.

Ko je to, pitam.

Đango Rajnhart!

 

Slika Slavka Krunića

 

O da, odmah mi se vratio film. Đanga smo otkrivali kad smo već pomalo zakoračili u svet odraslih. Pre njega su tu bili Bitlsi i Rolingsi. Voleo sam gitaru. I danas je volim. Kad sam imao desetak godina želeo sam, međutim, da učim da sviram violinu. Majka je obećala, ali nikada nije prstom mrdnula. Bilo je važnije učiti engleski! Kao da engleski ne bih naučio sam od sebe?

Ponovo čujem Đanga i Grapelija! Taj sving koji se penje i spušta kao najveća radost života. Đango je svirao sa tri prsta jer je kao klinac povredio mali prst i prst do njega tako da ih nije mogao koristiti. Sa tri je prsta čuda poizvodio. K-a mi reče da je Grapeli opismenio Đanga. Kakva divna priča o prijateljstvu. Biti Rom u to vreme, da li je lakše ili teže nego danas? I to da je Đango umro u svojoj 43. godini dosta govori o trošenju i arčenju života.

Slušam sving i malo ronzam. Kako je samo život bogat i raznovrstan! Ne traži pravdu tamo gde se ne traži.