Presna laž, 12. januar 2018, petak

Bio jednom jedan čovek koji je mogao da proguta i svari sve i svašta. (Zvali smo ga Bole.) Za opkladu je grickao staklo od sijalica, gutao kašikice, sunđere, spajalice i penkala da i ne pominjemo. Nikada ga stomak nije zaboleo, nikada mu nije bilo muka. Skrenuo pažnju na sebe i svoj dar pa od toga lepo živeo. Putovao sa cirkusom, bio na Korčulanskoj školi, zabavljao decu, muškarci se kladili, a žene vriskale. Pitali ga novinari šta jedino ne bi mogao da proguta a on, kao iz topa: presnu laž! Ni govno, ni pacov, ni mašinsko ulje, ni toplomer sve sa živom, već “presna laž”. Tražili su onda od njega da to definiše ali on nije bio sklon velikim objašnjenjima i tumačenjima, bio je to čovek prost, prirodan, ograničen…  Naš čovek! On reče nešto u stilu “jaja za bubrege” ali to se nije baš najbolje prenelo, ispalo je da ne voli iznutricu. Ostade “presna laž” da se krčka u hermeneutičkom sosu.

Zašto je, stvarno, “presna laž” nejestiva? Da li je kuvana, pečena, sušena laž ukusnija? (Da li je to pravo pitanje koje postavlja Klod Levi Stros?) Prvi se  tog problema, na temeljan način,  poduhvatio poznati beogradski filozof Piljuk Samostrasni. U mladosti se zalagao za slobodu duha, toleranciju i humanizam. Kad je omatorio suočio se sa propašću jednoumlja i procvatom demokratije. Reklo bi se da je došlo njegovo vreme. Upravo tada, međutim,  profesor Piljuk otkriva svoje nacionalne korene, tradiciju i pretke kojima pripada. Postaje nacionalista-humanista-patriota. Tada je napisao čuvene, proročke reči: “Od presne laži mogu da žive samo oni koji umesto hemoglobina imaju skrob, a umesto varenja fotosintezu!” Te su se reči ponovile bezbroj puta u nastojanju da se objasni savremena istorija i naš položaj u njoj.

Zbog toga su mnoge šume iskrčene sečom i požarima. A neki ljudi pobijeni ili proterani.

Metafora o “presnoj laži”  nikada nije bila moćnija nego danas. Malo je onih koji mogu sve da progutaju, ali su svi složni da “presna laž” neće proći.

Meni je još uvek toplo oko srca kad se setim one poštapalice: “Ako vaše dete loše sere kupite mu kvake i eksere u robnoj kući Ferum”.  Nekada su reklame bile deo velikog sna, a život pun malih stvari i malih laži. Gutali smo kvake i eksere  gdegod smo mogli i nije nam zbog toga bilo teško oko srca. Samo smo ponekad znali da zazveckamo dok su se roditelji brinuli da li jedemo dovoljno spanaća. Niko nije umeo da laže i da mirno gleda u oči. To je došlo mnogo godina  kasnije.

 

Zvezde padalice, 10. januar 2018, sreda

Nekada su postojale zvezde padalice koje su ispunjavale želje. Dovoljno je bilo da je vidiš na zvezdanom nebu i da poželiš. Mi smo u svojim željama bili skromni pa su se one najčešće ispunjavale o rođendanima.

Kad bih sada ugledao zvezdu padalicu štagod da poželim mislim da bi bilo nerealno. Osim toga, pokloni za rođendan su sve ređi i simboličniji. Važna je pažnja!

Do kurca!

 

 

I sam se trudim da budem pažljiv prema zemljinoj kori, flori, fauni i rodbini. Ako ništa drugo da ne psujem, ne zagađujem, trujem i ubijam. Bog ima mnogo lica, ali smo upoznali samo dva: ono koje nas proklinje i ono koje je milostivo. Najbolje je skloniti se da ga nikada ne ugledaš.

Ne verujem da se pravda zaslužuje. Niti nasleđuje. Pravda se ispunjava javnošću, hrabrošću i doslednošću. Ovo kako mi živimo niti je suđeno, niti zasluženo. To je posledica tradicije, okolnosti i velikih brojeva. Niko ovako ne bi trebalo da živi. Ali kad to uporediš sa Bangladešom sve ti bude podnošljivo i normalno. Između krajnosti, makar i u slikama i metaforama, nema normalnosti. Tako se ljudi navikavaju da budu navučeni i prevareni, da ih ponižavaju i ismejavaju. Da budu zadovoljni što su preživeli.

Ponovo su se, kao, dogovorili da u martu budu izbori u Beogradu. Bože, koji su to ljudi! Balašević ima novu pesmu “Dno dna”. Očekuje se da se to deli obavezno na FB-u. Meni je obaveza preko glave. Možda se dno može podići na površinu i pretvoriti u horizont. Bilo je takvih primera u ljudskoj istoriji. Onoliko. Kad vidiš Trampa i Putina pitaš se: je li to onaj isti svet u kojem sam nekada noću po nebu tražio zvezde padalice. Jeste, isti je, samo što sam malo porastao, a zvezde izvlače, kao larve, iz trulih temelja.

Čestitka, 6. januar 2018, subota / Božićna priča

Sestro, da ti čestitam!

Tim rečima se Natalija obraća svojoj mlađoj sestri Veri. Natalija, koja ima preko  osamdeset godina, živi u kući sa ćerkom u jednoj srpskoj varošici. Ćerka odsutno sluša razgovor, možda upravo čisti grašak, koji se u ovo doba godine, sredina jula, stalno ponavlja. Natalija stoji i nervozno se klati dok razgovara. Vera živi u mnogo većem gradu. Viđaju se za slavu i godišnjicu tatine smrti. Telefon im je glavna veza.

– Sestro da ti čestitiam, kaže ponovo Natalija, i odmah nastavlja, sad kad si već toliko stara mogla bi malo da razmisliš o tome kakva si bila. Šta si sve u mladosti radila. Kako si se samo kurvala i smucala, živ nas je stid sve pojeo, trošila si pare i švrćakala se, i da nisi naišla na onog svoga dobrog čoveka Jovana, bog da mu dušu prosti, ko zna kako bi završila. Ali eto, ostavi ti on i stan, i pare, i nasledstvo, i sin ti, na oca, u dobrog čoveka izraste, pa se o tebi brine onoliko, mnogo više nego ova moja… Koliko se samo naša majka zbog tebe sekirala, život si joj skratila napola, a i babo je zbog tebe morao konje, i onu zemlju kod vinograda da proda da bi se svadba gospodska napravila. Sve si to zaboravila. Uzoholila si se, pokondirila, postala prava gradska picajzla, ništa ti više ne znači što se svi mi ovako zbog tebe patimo…

– Ajde mama dosta, prekide ćerka sa čišćenjem graška, napunula se velika crvena vangla do pola. Pocrveneli joj obrazi od slušanja.

– Eto sestro, još jednom da ti čestitam, ne da mi ova moja ni da se razgovaramo. Ajd zdravo.

Natalija besno spusti slušalicu i odgega se u svoju sobu. Za sobom treskom zalupi vrata. Onda u sobi počne da psuje.

Tako, za svaki rođendan. Niko joj ništa ne može. Puna je besa i nekakvog jeda, da li zbog starosti ili zbog toga jer više ne može da gospodari u svojoj kući kao što je celog života običavala.

Na drugom kraju zemlje, u glavnom gradu započinje ovakav razgovor:

– Brate, zdravo, da ti čestitam… Sad kad si omatorio, ostao sam, jer su ti se deca razbežala, pa možeš da ločeš koliko oćeš, da ti ja lepo kažem da si celog života bio skot i baraba, da si dve kuće prolumpovao i profućkao, oteo celo porodično nasledstvo, da nikada nikome nisi pomogao, niti neko dobro delo učinio, već si stalno bio nešto zavidan i ljut, drugi su ti bili krivi, a ti jadna žrtva koja se provlačilo od nemila do nedraga, izložen nepravdi i klevetama sa svih strana, ti neshvaćeni pijani idiote koji si pola života prespavao a trećinu za kafanskim stolom proveo, ali ti nikada nije bilo dosta da lažeš i da se pretvaraš, mogao si tako hladno da kažeš nisam kada jesi, a jesam kada nisi, i da samog sebe ubediš da je sve upravo tako. Pizdo pijana i lažljiva, evo ti ipak čestitam rođendan jer je ova telefonska veza jedina veza koju u životu imamo…

 

Bilo je još mnogo razgovora sa sličnim povodom, sa različitim izlivima bliskosti, nežnosti i odbojnosti, prezira, povređenog ponosa, osvetničke razdražljivosti i probuđene dirljivosti. Snimani su, međutim, samo razgovori u kojima su se pojavljivale reči kao što su: čestitam ti, nasledstvo, pizda i picajzla, kad bi bile zajedno, naravno.  Zvuk ovih reči jednostavno je  aktivirao mašinu za snimanja.

Igrali su se momci i devojke iz Službe, isprobavali kako mašina radi, raširili mrežu preko cele zemlje, pa šta uhvate, uhvate.

Ove reči-okidači nisu uvek bile iste, menjale su se i kombinovale, onako kako je Služba saznavala za tajne planove i šifre neprijatelja. Bilo je tu mnogo raznih ličnih imena i prezimena, nadimaka, imena gradova, ustanova i firmi. Kako se koji predsednik i premijer promeni menja se i pristup. Svako dobije svoje kodno ime, pa udri. Izrečeno – snimljeno! Konsenzus, ujdurma, Boris, Karađorđevo…

Ovo sa čestitanjem ispade, međutim, začuđujuće ozbiljno. Umesto kurtoazije i lepih želja mnošto pogrda, kletvi, pretnji.

Uvek je to tako, mudro je objašnjavao glavni programer-lingvista Duško, kad se spoje nasledstvo, čestitanja i psovke. Odmah iskoči ono što žulja.

Nije moralo nasledstvo obavezno da bude materijalne, konkretne, prirode. Ulovili su oni mnoge razgovore u kojima je bilo reči ne o nasledstvu vezanom za imanje već za uspomene. Posebno je to bilo često kada bi starci čestitali jedni drugima Dan republike. Znali su da se rasplaču, ali i strašno posvađaju i da u svađi otkriju ono čega nije bilo ni u jednoj arhivi. Jedan je starac uporno ponavljao da je bio sa Jovankom dok je Tito bio u Njujorku na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.  Jovanka ga darivala vrednim prstenom, poklon cara Haila Selasija, godinama ga je čuvao dok ga nije pronašla snaja koja se vrlo brzo, posle toga, razvela od sina i zbrisala sa prstenom u Australiju. (Služba je pronašla snaju i napravila od nje vrednog saradnika.) Zajedničku su zemlju doživljavali kao zajedničko nasledstvo koje su rasturili oni “drugi”. U tome su bili veoma složni. Ali ti su “drugi” imali pomagače unutra, među nama. Gadovi, i idioti, koji su se obogatili postavljajući lokatore na tavanima sopstvenih kuća.

 

Kad bi došlo do smene vlasti u Službi bi zavladalo izvesno iščekivanje, neka vrsta letnje pauze. Igrali su šah, kanastu, remi, ponekad i preferans, gledali CNN, slušali Radio Beograd i razgovore političara i stranih diplomata. Skupljali su recepte sa svečanih ručkova i prijema, kladili se ko će gde biti postavljen. Nisu oni strahovali od toga koga će dovesti na čelo Službe, to uopšte nije bilo bitno, obična parada.  Samo da ne menjaju direktore firmi koje su prali pare. Tu nije smelo da se eksperimentiše. Kad bi postavili novog šefa onda bi svi zajedno išli na derbi. Pomešali bi se sa saradnicima-navijačima, malo se mlati, a onda, svi zajedno, uroljali kao svinje. Nekada su ih za proslavu vodili na iznutricu u Šabački Slatinac, ali se od toga odustalo kada je čitavo jedno odeljenje moralo da prihvati veganstvo da bi se koleginice i kolege ubacili u civilni sektor.

A Božić se ne čestita! Kaže se: “Hristos se rodi”, a odgovori se: “Vaistinu se rodi!” A neki kažu: “Zaista se rodi!” ili skroz pogrešno: “Voistnu se rodi”. Neki, međutim, i to čestitaju što samo po sebi ne bi bilo sumnjivo da to ne rade tačno u određeno vreme, pomereno minut ili dva napred-nazad, svake godine. To pomeranje je znak nečega. Nema sumnje. Negde, takođe, posle “Hristos se rodi” nastupi samo tišina. Čuje se  tiho, sipljivo disanje, a onda se veza prekine. Tada se taj stan stavi pod posebnu pasku. Osluškuju se koraci, škripa vrata, puštanje vode u klozetu, česme, zvono na ulaznim vratima. Kad sve utihne danima onda se sluša tišina uz pobožno odbrojavanje.

O Bože, da li se stan ispraznio?

Neko tako dođe do stana, a neko do nasledstva.

Inače, nije uvek sve  uzbudljivo i napeto. Najlakše se pišu izveštaji o razgovorima. Ali tišina, tišina trži posebnu obradu. Posao službenika Službe dragocen je poput božićnih želja. U njemu se sve može sabrati i oduzeti. Ali tako da nikada ne ispadne nula.

Kadgod se sretnu, ako je prilika, samo kažu: sestro, da ti čestitam. Onda se nadmoćno smeju.

Znaju ko je kome sestra, majka, brat, otac. Šta je ko kome ostao dužan. Ko se oseća žrtva, a ko ničega nije svestan. To je za malo sreću više nego dovoljno. Šta bi ljude, koji prisluškuju druge ljude, bolje ispunilo?

 

Pokipelo mleko, 2. januar 2018, utorak

Oni će uskoro da se sliju na ulice i trgove. Neće im smetati ni hladno, ni toplo, vetrovito, užareno, vlažno. Svi će se radovati što su zajedno i što su oterali još jedno ništa u nešto.

Moje sećanje Nove godine iz detinjstva beše ushićeno i bajkovito. Što sam bivao stariji bilo je sve više dilema i sumnji. Pre svega u sebe, a onda i u svet u kojem sam se obreo. Niko ne bira svet u kojem će se naći. Da bira ko zna da li bi se ikada odlučio. Kolebljivi u pogledu budućnosti, razočarani u odnosu na tekuće stanje. Prošlost izbrazdana i segmentirana. Uspomene zavisne od trenutnog stanja stvari. Nema nikakve objektivnosti ili neutralnost u pogledu odnosa sada i prošlo.

Kapije se polako zatvaraju. Jedna za drugom. U petak sam bio u Rexu. Najverovatnije poslednji put u životu osim ako Jevrejska opština ne odluči da mi ustupi prostor da napravim muzej beskonačnog življenja. Onda bih se preselio u prostor koji je istovremeno i vreme.  Ništa od toga. Možda Rex pretvore u neki novi, uzbudljviji i realniji realiti. Da se okupe oni koje su do sada preskočili.

Gradske vlasti slavodobitno objavljuju da je u Beograd stiglo 100.000 stranih turista. Nije da ih baš vidim, ali verovatno ja i ne svraćam tamo gde oni idu. Ovde se njviše dolazi iz dva razloga: zbog jeftinoće i zbog razuzdanosti. Ne znam šta je važnije. Razuzdanost znači da se možeš usvinjiti bez ograničenja. Mada, ne znam gde takva ograničenja još postoje. Bratimljenje pijanaca opšte je mesto u ovom bratstvu. Slično je i sa muškim aktivnostima: tuča, bacanje flaša, petarde, pucnjava… OK, pretpostavljam da je u Beogradu za Novu godinu življe nego u Sofiji i Vilnusu. Moguće da je bolji razglas. A tek  pogled sa Kalemegdana.  Šta bi bilo da gledamo u okean?

Meni je ovde sve usamljeniji i otuđenije. Drhtavica zbog razvoja turizma deluje mi lascivno. Odavno mi je poznata izreka Adama Smita da luksuz  zapošljava. Samo ne znam kako se to ovde može primeniti. Čuo sam da radnici u stranim firmama, i to veoma poznatim, rade za oko 200 dolara mesečno. Mladi koji znaju neki strani jezik zapošljavaju se u kol centrima. Ili odlaze da rade kao sluge na kruzerima. Sve čega se ovde dohvatiš u stanju je crkavanja, preprodaje i neopevanog foliranja.

Na pijaci sam u subotu, u jednoj mesari, uspeo da kupim jedno pakovanje, od pola kilograma, pihtija. Nije se pojavio kupac koji je to rezervisao. Pihtije su bile veoma dobre. Domaćinske, sa dosta mesa. Nema snega, nema mraza, nema košave. Sivilo.

Doneo sam iz Rexa dve drvene stolice na rasklapanje.  Katarina ne može da nosi stolice u Košice, pa mi je dala svoju. Sreo sam se sa Adrijanom, prvom direktorkom Rexa. Devedesete. Herojsko doba. Tada je i Mocartova opera Bastijen i Bastijena delovala tako revolucionarno, prevratnički. U stvari, to je bio znak da smo još živi u svom getu gde nas je proteralo “događanje naroda”. Jebo vas narod! Od njega samo tražite da gine i da vam plaća račune. I besomučno ga huškate protiv svega što nije samorazumljivo. Adrijana je Holanđanka koja živi u Londonu. Bila je naša veza sa svetom. Stroga, a vesela!

Polako se zatvaraju i gase stvari koje su nas godinama održavale.

Osećam da nešto opasno gori.

Neko je ostavio mleko na šporetu.

 

 

Ko još kuva mleko? Zar nisu sva mleka koja se prodaju već prokovana? Dugotrajna mleka! Danas se pravi, i pakuje, takvo mleko koje može da traje duž od svake krave. I svakog čoveka.

Katarina, koja je nasledila Adrijanu kao direktorka Rexa, sada živi u Slovačkoj. Katarina mi je donela nekoliko lepih, čudnih boja. Jedna plava je baš ona koja mi je potrebna. To je plava boja lončeta u kojem se kuva mleako. Zaboravio sam na njega. I ono sada kipi iz sve snage.

Ko će popiti to mleko? Kad će se smrad izgorelog mleka biti isteran iz naših kuća? Kad ćemo normalno živeti? Nema pravila. Nema pravde. Nema odustajanje.

Dobri i loši, 28. decembar 2017, četvrtak

Na kraju svake godine prave se nekakve liste najboljih i najgorih. Ne upoređuje se baš sve, niti baš svi, mislim na ljudska bića, ali nekako isplivaju podaci o najbogatijim, najusepšnijim, najzlosrećnijim… Novinari to krste sa gubitnici i dobitnici. Gubitnici su nekako poznatiji između ostalog i zbog engleske reži “luzer”. To se toliko odmomaćilo i raširilo da više i ne znam zašto postoji odlična srpska reč “gubitnik”.

Teško mi je da u ovim dobitnicima i gubitnicima vidim normalna ljudska bića (nljb) pošto je najčešće reč o političarima ili pojavama sa Forbsove liste najbogatijih. Onaj ko je u jednom danu mogao da izgubi par milijardi dolara teško da se može posmatrati kao nljb. Kao ni onaj koji je to isto zaradio. U stvari, takvi me uopšte ne zanimaju.

Šta, u stvari, znači kada je neki političar dobitnik ili gubitnik? Ako je u pitanju samo pobeda ili poraz na izborima to je prilično jasno. Ali, ovde nije o tome reč. Dobitnika u svetu politike predstavljaju najčešće ličnosti obavijen oreolom  popularnosti, straha, sebičnosti, ludosti, pompeznosti… Mogli bismo spisak njegovih  karakternih osobina da ređamo u nedogled. Na kraju bismo mogli da reagujemo uzvicima pogađanja: Neron! Hitler! Ama ne, nisu oni u pitanju. Stvar je mnogo složenija.

Zaključio sam, prebirući po istoriji, a posebno ovoj od pre stotinak godina, da su najuspešniji vladari, svojevremeni dobitnici, svi odreda bili mahom psihopate. Od Staljina pa do Čaušeskog, Erdogana, Putina i Trampa, svi su bolovali od manije veličine i manije gonjenja. Za razliku od Vilija Branta i Olafa Palmea o njima, kad prođe njihovo vreme, svi pričaju kao o manijacima i lošim ljudima koji su, međutim, ipak izgradili (podigli) zemlju. O Brantu i Palmeu se samo priča kao o dobrim i ispravnim ljudima koji nisu imali sreće.

Loš i dobar u ljudskom i u političkom smislu nemaju isto značenje.

Da Hitler nije krenuo na Istok i izgubio rat od drugog manijaka, sa kojim je pre toga sklopio savez, verovatno bi u prvi plan izbila obnova i jačanje Nemačke. Ko zna u šta bi se upakovao Holokaust. Možda bi to prošlo baš kao i progon (genocid) Jermena u Turskoj koji je započet na današnji dan pre 102 godine. Manijaci i psihopate imaju potrebu da pokažu narodu za šta su sposobni pre svega kad je u pitanju izdržljivost sopstvenog naroda. (I u fizičkom i u moralnom smislu.) Niko ne isprobava i ne eksperimentiše sa narodom kao njegove omiljene vođe. Normalni i pristojni ljudi, dobri ljudi, nikada ne mogu da urade ono što rade ludaci. Čak i kad moraju da preduzmu radikalne mere: radikalnu štednju, mobilizaciju, ulazak u rat, napuštanje prethodne politike… dobri i pristojni ljudi dugo razmišljaju, konsultuju se, sumnjaju, kolebaju… dok ne donesu konačnu odluku. Oni čekaju da ih neprijatelj napadne, nikad prvi ne napadaju.

 

 

 

Kad gledam sve te manijake koji su se rasporedili širom sveta, prepuni sebe i svoga ludačkog narcisizma, ne mogu ni da zamislim kako bi im se neko normalan i pristojan, dobar, mogao efikasno suprotstaviti. To su dva sveta koja se međusobno ne samo isključuju nego i koja ne mogu da pregovaraju. Kako možete uopšte izaći na kraj sa prevejanim lažljivcem i mapipulatorom? Da ga pobedite istinom? Ali vaša, normalna i pristojna, ispravna istina, ne može da stigne do naroda koji je omađijan. Tom narodu su potrebne Mesije, vođe koje obećavaju sve i svašta svojim pristalicama, i to veoma brzo, vođe koje umeju da prete da će neprijatelje slistiti sa lica zemlje. Svi ti ludaci insistiraju na tome da između njih i naroda nema posrednika, da sve može biti jednostavnije, lakše i brže. Pri tome se pozivaju se na tradiciju koju duboko preziru. To se tako lako tvituje.

Zato kad govorimo o dobitnicima i gubitnicima razmišljajmo i o tome gde ćemo se skloniti dok sve ovo ne prođe. Ovo može da potraje. Današnji dobitinici lako mogu da se dohvate za guše i pobiju. (Oni će napasti prvi bez kolebanja.) Naravno, uz pomoć svojih oduševljenih naroda.

Još uvek vidim dobrotu, pristojnost i iskrenost kao vrednosti koje moraju da se zastupaju. Čak i kad sve oko nas izgleda odvratno, nepristojno i lažno. Naš izbor nije samo pitanje savesti nego i pitanje opstanka.  I dobrota ima svoj instinkt samodržanja. Uveren sam u to.

Šta će nam vrediti što će, na kraju, dobitnici postati gubitnici? Da kažemo, ako preživimo: eto šta sam vam govorio! Slaba vajda.

Gust pastiš, 26. decembar 2017, utorak

Bio jednom jedan pisac koji je sebi zadao da piše tako komplikovane i duboke pastiše koje će biti nemoguće raščlaniti i rastumačiti.  Ako su reči, razmišljao je, zajedničke svim piscima sveta, bez obzira kojem dobu pripadali, onda je i svako delo, na neki način, pastiš onoga što je prethodno bilo napisano. Da se pisci, umetnici, pa i najveći broj ljudi, ugledaju jedni na druge to je kao dva plus dva. Problem je, međutim, u tome da novo delo ne bude puko prepisivanje, podržavanje, imitacija ili ko zna šta još, već autentičan i prepoznatljiv spoj svega i svačega. Postoji još jedan problem kad su knjige u pitanju. Moraju biti zanimljive. Da privlače pažnju. Kad se mnogo toga udrobi u tekst: od Hesioda i Tacita do Igoa, Laze Lazarevića, Džojsa, Kafke, Pinčona i Murakamija, vrlo se često dobije jedna potpuno nečitljiva smesa. U toj je smesi naš pisac, stanovao je u Tadeuša Košćuškog, mogao da vidi ne samo različite organe, koji su pripadali različitim uzorima (Džojsov mozak, Igoovi bubrezi, Tacitov skelet i Lazarevićeva pluća) nego i poprečno prugaste mišiće.

Dok se šetao Kalemegdanom u glavi su mu se slagali pasusi i rečenice – neka vrsta makrame pastiša – koje su zvučale mnogo moćno i uzbudljivo. Kad bi se vratio kući i baciio sve to na papir bio bi razočaran. Nije bilo ni radnje, ni zapleta, već samo gomila finih rečenica.  Pokušavao je da prvo osmisli zaplet pa da onda “udari” na prikupljanje i kombinovanje, ali brzo bi mu se stvar “otela”. Obično se pretvarala u otrcano zanovetanje i kukanje. Čak bi i krvavo i surovo ubistvo ispalo kao dosadna, dugo odlagana, popravka mašine za sudove.  Počeo je da razmišlja o tome kako su i drugi pisci zanovetali i kukali, čak i kad su pisali u trećem licu. Henri Miler, koji je  romane pisao u prvom licu jednine kukao je, u stvari, mnogo manje od drugih pisaca. Pa i što bi? Tema, naime, mnogo toga određuje. Ali ne sve. Šta je triper prema HIV-u ili hepatitisu? Šala, komika!

Povremeno bi, prilikom šetnje Kalemegdanom, sretao svoj alter ego. On se držao važno, a odsutno. Nije primećivao promene godišnjih doba, prosjake, majke sa bebama, radikale koji su propovedali savez sa Rusijom i rat protiv novog svetskog poretka, šibicare, usamljene bicikliste koji su zujali pešačkim stazama, policijske trojke, đubretare… Ali bi zastao pored šahista i dobacivao mat u tri poteza. Oni bi ga tada psovali na sav glas.  Kao da je samo na to čekao. Prezrivo bi odmahnuo rukom i počeo da deklamuje Danteovu Božansku komediju.

Njihovi susreti proticali bi u ledenim odmeravanjima. Obično bi se, međutim, sklanjali jedan drugome sa puta.

Alter ego je pisao za Politiku, a sam pisac isključivo za nedeljnike.

Jednom je pisac svratio u Šumatovac i umesto dnevnog potaža naručio dnevni pastiš. Ipak su ga razumeli. Doneli potaž od brokolija i praziluka. Nekoliko kockica prepečenog hleba, kašičica kisele pavlake. Sasvim dovoljno za pisca u naponu stvaralačke snage.

Alter ego bi naručio karbonare. Kad je bio pri parama, odnosno kad bi pisac dobio honorar. Inače su imali odvojene račune. Toliko o ishrani i izlascima.

 

 

Slikarima je mnogo lakše nego piscima da izađu na kraj sa pastišima. Tu su slojevi boja koji mogu sve da prekriju. Koliko samo epoha, koliko, stilova, koliko slikarskih uzora! Kod pisca se, međutim, odmah sve vidi. Dovoljna je jedna rečenica.

Zbog toga naš pisac, a nazvaćemo ga Neša, uporno vežba prepisivanje velikih književnih dela i automatsko pisanje. Mnogo se toga mora ubaciti i izbaciti iz glave! Neka vrsta protočnog bojlera. Ponekad od uzbuđenja oseti kako sav gori. Čita ono što je napisao kao da je u bunilu: pro-ro-ko-va-ti ne mo-že sva-ko. Ako, ako… Onda se trgne i sve pocepa.

 

Ipak, on polako napreduje. Nije to nikakav arhi-srpski jezik, nekakava zaumna abrakadabra smesa u kojoj se potapa gomila izmišljenih reči u nacionalni rasol, nije to nadrealizam koji nas je, kao, proslavio, nije ni filozofsko promišljanje, uličarsko dozivanje već nešto što može sve da poveže.

Čujem ga u gluvo doba kako izgovara, veoma polako i svečano: ughhhhrh mrgnjih ih ih ih, da li me voliš? Pih!

 

Bojim se da će teško naći izdavača.  Ovi njegovi pastiši deluju nekako gusto, smolasto. Kao otrov koji se rastvara u medu. Ko zna, možda jednom i to otkriju kao ukus epohe.