Spomenik Janu Bibijanu, 19. decembar, ponedeljak

Hvala javnim radnicima  što su me podsetili na Jana Bibijana! Naravno da nisu imali nameru da to urade. Kakav Jan Bibijan, kakav Kazimir! Ljudi imaju svoje agende koje su ozbiljne i dalekosežne. Rekoše prilikom promocije “Dnevnika” Endija Vorhola, da će u Beogradu biti postavljen spomenik velikom Endiju.

Ta lakoća podizanja spomenika, rašćišćavanja, proširivanja, obavezno i uklanjanja svega i svačega, odjednom mi je prizvala u pamet priču o Janu Bibijanu. Jan Bibijan je glavni junak u knjigama za decu bugarskog pisca Elina Pelina. Čitao sam kao mali obe knjige iz biblioteke Lastavice na koju me je bila pretplatila tetka Stana iz Sarajeva. Bilo je tu divnih knjiga i još divnijih junaka. Izdvajaju se: Murzilka, Jan Bibijan i ErneNemeček. Nemeček je stigao poslednji sa knjigom Dečaci Pavlove ulice. Zbog njega sam, mislim, prvi put uz knjigu proplakao. Za Murzilku se još uvek ne zna ime autora. Knjige o Murzilki i šumskim patuljcima koji putuju svetom i otkrivaju nam razna čuda od zemalja  i običaja, neka vrsta popularne geografije, bile su divno ilustrovane crno-belim crtežima. Patuljici su ličili na ljude, mada su im glave bile prevelike, a noge tanke, stopala špicasta. Često su se zvali prema svome izgledu ili etničkom poreklu. Murzilka je bio nespretan, uštogljen i uobražen tip koji je stalno upadao u nezgode. Nosio je veliki crni cilinder, monokl, frak i ukrasni štap. Bio je totalna neznalica što je bilo zgodno za pripovedača jer se preko njegovih objašnjenja saznavalo šta je šta i kako stvari funkcionišu.

Jan Bibijan je došao posle Murzilke. Mislim da sam već bio pošao u školu. Pored Jana Bibijana, koji je bio prilično zapušteno i problematično dete, pojavljuje se i mali đavolak Fjut. Đavo je bio neka vrsta alter ega. Neprekidno je nagovarao Jana Bibijana na nepodopštine. Na kraju se, naravno, probudilo časno i iskreno Jan Bibijanovo srce i on se odbranio. Postao je dobar dečak. Bilo je nečega iskreno dirvljivog, makoliko naivno sve izgledalo, u tom Bibijanovom preobraćanju.

 

 

Knjige o Janu Bibijanu koje su kod nas bile objavljene (Jan Bibijan u carstvu čarobnjaka i Jan Bibijan na Mesecu) nisu bile od onih knjiga čiji se junaci duboko urežu u srce i sećanje. Na primer: Erni Nemeček, ili Vinetu,  ili Kestnerov Emil. Možda je  privlačnost Jana Bibijana proizilazila iz njegovog neobičnog imena i porekla. A neko ko se zove Elin Pelin i piše o Janu Bibijanu bilo je samo po sebi dovoljno da se nikada ne zaboravi.

I tako je, uprkos likovima poput Demijana, Hercoga, Bluma, Lari Darela iz Oštrice brijača, sve nezaboravni likovi svetske književnosti, odjednom iskočio Jan Bibijan. Ako vi nudite Endi Vorhola kao svoja junaka evo mene sa Janom Bibijanom kako tražim mesto pod suncem. Jan Bibijan je moj nivo. Infantilno i blesavo. Sa jasnom moralnom porukom.

Podsetih se, međutim, kako ljudi vole da podižu spomenike svojim idolima koji nemaju nikakve veze sa politikom i vlašću. Podigoše, svojevremeno, spomenik Rokiju u Žilištu, Bobu Marliju u Banatskom Sokocu, Džoniju Depu na Mećaviku, a Brus Liju u Mostaru! Ja lično videh i spomenik Frenku Zapi u Viljnusu (Litvanija).  To može biti odraz kolektivnog ludila, ali i zezanja i zdravog duha koji je suprotnost onome što je na vlasti, znači mračnim silama gluposti i arogancije. Kad već povedosmo reč o silama bezumlja ne mogu nikako da se naviknem na ovu zimoću i ledene ruke. Pišem ovo u rukavicama što je jedna vežba u koncentraciji, ali i distanci prema svetu koji napolju živi svoj život. Nikad mi hladnije nije bilo. Biće zbog godina a ne zbog grejanja. Definitivno.

Večeras idem na slavu. Okupiće se nas nekoliko Ćurgusa kod moje rođake Rade. Sveti Nikola je opšta slava. Skratili su časove u školama. Čućemo se uz pomoć Skajpa i sa rođacima preko okeana. Biće kao nekad. Recimo. Kao da sve više živimo da bismo održali neka pravila, veru i nadu da još nije sve propalo.

Ja sam čovek jednodimenzionalan, za razliku od ovih koji drmaju aktuelnim svetom i sve razumeju i projektuju sebe i svoje ideje u mnoštvo dimenzija. Vaših petnaest minuta slave  se produžilo kao večnost.   Sve Tramp do Trampa. Oće li nas Tramp trampiti za neki Budžidistan? Ako to uradi ništa se ovde bitno neće promeniti  osim klime. Više nećemo biti na vetrometini već u pizdi materinoj.

Vreme je da se posakrivamo u rupe i rupice i da samo, s vremena na vreme, provirimo. (Mnogo je gadno, i otužno, neprekidno biti na straži.)  Noću da se iskrademo i da postavimo spomenik nekom Janu Bibijanu pa da se odmah sklonimo u podzemlje. Kad bi svako od nas bar malo ostavljao tragove svoga prisustva preko poruka da nismo zaboravili Jana Bibijana, Džek Londona,  Karl Maja,  i Piter Činija, verujem da bi novi mandarini bili bar malo oprezniji u svojim javnim izlivima. Neke stvari delimo sa drugima, a neke čuvamo samo za sebe.

 

– Eno ga, eno ga Murzilka! Koliko je samo porastao. Ide sam kroz svet, niko mu ne treba. Sve zna i sve ume. I niko mu ništa ne sme.