Prilagođavanje, 7. avgust, petak

Vrućina ne popušta. Otpuštanja honoraraca na RTS-u. ID je osvojila još tri grada u Siriji. Šta ima još veselo? Proslava Oluje u Hrvatskoj i dan žalosti u Srbiji. Osećam mučninu od hrvatskog trijumfalizma i srpske žalopojke. Ne mogu da učestvujem. Čak ni preko FB-a. Ne mogu da izmerim stepen biločije iskrenosti. Koliko je lična empatija zbog tragedije hiljada i hiljada ljudi samo maska da bi se uputile strašne poruke mržnje i nepomirljivosti? Koliko se građana Hrvatske slaže sa skandiranjem “Srbe na vrbe”? Mene je, u stvari, stid od svega toga. Koliko je onih koji, poput Šešelja, misle da je ovo tek prvo poluvreme? U stvari, lažu bestidno i ludo. Lažu patetično jer samo na taj način izgledaju ozbiljno. To je laž kojom se legitimišu kao patriote. I vizionari. Štagod se desi biće u pravu. Uvek sam smatrao da je suočavanje sa prošlošću nephodno jer to je, u stvari, suočavanje sa istinom. Ako sve strane uđu u ovo iskreno i sa spremnošću da se do kraja razgolite i suoče sa onim što su sami uradili i doživeli onda je to dragoceno i vredno bola koje suočavanje izaziva. Ali ovde nema ni trunke iskrenosti i spremnosti da se uđe u ovaj izazov. Nema toga ne samo u političkoj i kulturnoj eliti već ni tamo gde bi, po svemu, morao biti centar srpske i hrvatske duhovnosti i trpeljivosti: u Srpskoj pravoslavnoj i u katoličkoj crkvi. Pomirenje bi zahtevalo mnogo više od uzajamnih izvinjavanja i priznavanja. Prvo da se slože da govore istim jezikom i da na tom jeziku prestanu da lupetaju.

Na pijaci jara. Prodavci ipak izdržavaju ispod suncobrana i razapetih cirada. Stižu čak i da se šale da će grad uskoro da im napravi bazen jer je u toku neka rekonstrukcija koja, kao i većina stvari koje se rade u gradu, liči na pranje para i podmazivanje. Kupujem duguljasti paradajz koji predstavlja pravu radost od ukusa. Neki ga zovu ruski, a drugi šljivar. Takoznavni seljaci mnoge stvari uče brže od tzv. građana. Osluškuju šta se traži, menjaju sorte, kombinuju. Sve je više raznih salata, novih sorti tikvica, boranije, luka. Dobrog, mladog sira sve je manje. Ko još uopšte kupuje mladi sir i kajmak od proizvođača. To mu dođe kao odlazak u klasičnu, starinsku knjižaru u kojoj tačno znaš šta tražiš i da ćeš moći dugo da se zadržiš prelistavajući gomilu knjiga. Mladi ljudi se ne usuđuju da probaju sir i kajmak. Izgleda da ih roditelji nikada nisu vodili na pijacu. Ili im je gadno ili im je neprijatno. Ta dva osećanja kao da mogu da objasne mnogo toga o nesreći i tugi savremenosti. Reč je o neprilagođenosti. Kao da su čitave generacije mladih ljudi pripremane da žive jedan otuđen i isprazan život prepun raznoraznih mistifikacija. Nemam pojma kako se ovo odigralo. Biće potrebne godine da bi se ovo istražilo. Naravno, predznak će biti sasvim drugačiji. Istraživaće se fosili koji su imali potrebu da probaju (okuse, dodirnu, pomirišu) razne stvari, da popričaju sa nepoznatim ljudima na pijaci ili u liftu, da se rasplaču zbog zapuštenog deteta, ostavljenog psa ili razbijenog izloga.

Ispred mene na ulici mlađi čovek u šorcu i majici. Ruke i noge oslikani, pa još u bojama. Preteže crna, zelena i pomalo crvena. Ima do trideset godina. I ne deluje previše bogato. A na rukama i nogama pravo bogastvo. Osim ako sam nije tatu majstor i član ovog bratstva. Ništa me ne bi iznenadilo da je podigao kredit da bi se oslikao. Sada ide ulicama kao pokretna izložba. Šta radi kad dođe zima? Deli vizitkarte sa slikom sa plaže? Neverovatno je kako se tetoviranje od jedne uske, potkulturne grupe, raširilo i postalo masovna pojava. Većina tetoviranih mrzi modernu umetnost, a posebno onu vizuelnu. Kad bi sudili po crtežima na njihovim telima izbor bi pao na: Korto Maltezea, Hokusaia i Paju Jovanovića. Posebna priča su kineski znakovi i simboli. Pre neki dan sam video jednu mlađu ženu koja je na laktovima imala tetovaže u obliku crnih krugova. To je delovalo pomalo sastrašujuće jer su joj ruke bile veoma tanke a krugovi veliki pa je u jednom trenutku izgledala kao drvena lutka. Evo moga prijatelja Pinokia, pomislih. Sad će da uradi neku psinu. Ali lutka samo odleprša klip-klap, klip-klap niz Bulevar i ništa ne počini. Nemam pojma šta ti simboli, te tačke, hijeroglifi, jin-jang, peng čung, vu-vei, mogu da znače u nečijem životu. Čitao sam Tibetansku knjigu mrtvih, kao i onu Egipatsku, kad sam bio mali. I dan danas mislim da je radoznalost jedina istinska strast koja može da pokrene i održava duh. Ali ovde više nema mesta za radoznalost. Reč je o podražvanju. Ko zna, možda, i to može da pomogne. Pogotovo kad je vrućina.

 Avgust se ispružio, 4. avgust, utorak

Ovu idiotsku pesmu “Kuća, poso” (https://www.youtube.com/watch?v=MgNkJfTfHa4) jedan moj bliski prijatelj namenio je onima koji ponedeljkom idu na posao. Sa visine svoga kreveta i fotelje upućuje ironične penzionerske pozdrave obveznicima. U stvari, nemam pojma šta bi bila pouka. Da se ostane kod kuće, da se napusti posao, ili oboje? Kad bismo pitali Ekrema Jevrića, pevača ovog hit, koji je do sada videlo preko dvanest miliona ljudi, šta bi on da radi, ne verujem da bi zaželeo da bude novi Džek Keruak. (Pod uslovom da mu to ime nešto znači.) A i kakve veze ima Ekrem sa bitnicima i kulturnom istorijom druge polovine dvadesetog veka? Dosta para i provod sa društvom u kafani to je zvezda vodilja. Kakva kuća, kakav poso! Opiti se do besvesti, utopiti u dertu, polomiti sve oko sebe, uključujući i sebe, napraviti takav kermes o kojem će se godinama posle prepričavati kao o autentičnom ludilu koje je mogao da priredi neko istinski autentičan. To je to?
Priča o ovoj destinaciji, koja se ponavlja bezbroj puta, u Srbiji ima poseban smisao. Reč je o prokletstvu na koje smo, kao, osuđeni svi mi koji smo prihvatili da živimo u gradu, a da nismo rentijeri već obični ljudi koji žive od svoga rada, ma šta to značilo. To je besmislena, trivijalna tema koja se kao refren ponavlja iz generaciju u generaciju. (Ne znam koji izbor je uopšte bio moguć osim da se napusti sve Ovo Ovde.) Danas ovaj način života, međutim, ima posebno značenje zbog opšteg osiromašenja i uništenja srednje klase. Kao kroz maglu sećam se jedne priče Tomasa Mana koja se odigrava u vreme najgore ekonomske krize (1929/30) kada jedan slepac misli da su u vlasništvu njegove porodice još uvek nalaze vredne slike. Naravno, ne može da vidi da su ramovi prazni. Ovde nema ne samo vrednih slika već ni nekoga ko bi ih kupio.
Svojevremeno, početkom devedesetih, pisao sam u “Politici” o tome kako novi bogataši traže samo slike Save Šumanovića. Cena je bila oko trideset hiljada maraka što je, s obzirom da mi je plata bila stotinak maraka, bila veoma dobra cena. I tada sam, ne znam zbog čega, mislio da je cena preniska. (Posrednik u trgovini slika bio je je jedan ugledni “državni” kustos.) Upoređivao sam ovu cenu sa nečim drugim, a ne sa mojom novinarskom platom. Nema ovde praznih ramova, niti slepaca. Ovde je sve jasno i opipljivo. Ovde se radilo direktno, bez skrivanja.

A danas vrelo. Nepokretno. Ostao sam kod kuće da sređujem neke tekstove i odgovaram na mailove. (Radim “poso” od kuće!) Dužnici ne plaćaju. Stanje redovno. Onda odem na sastanak u tri sata posle podne, baš po najvećoj vrućini.
Avgust se ispružio, u stvari izvalio, na ulicama. Oterao je ljude, zaustavio saobraćaj. Nekada davno bili bismo na moru ili bi se igrali u senovitim dvorištima. Tuširali bismo se na zajedničkim terasama na krovovima. Igrao se šah i remi. Klima uređaji nisu bili izmišljeni. (Mislim, ovde.)

Kad sam se vratio oko pet sati zatekao sam komšijskog mačka kako se rashlađuje na betonu, u senci zida, kod ulazne kapije. Nije se ni pomerio kad sam došao. Gledao me je radoznalo, i lenjo, i dok sam ga fotografisao. Poznajemo se.

A umesto B92 rasuti staklići koje niko neće moći da sastavi. Slušao sam Mjehura na Mreži. Potom Preslišcavanje. Razmišljam o tome kako bi se mogao napraviti uzbudljiv kaleidoskop od onoga što već postoji i što bi se još moglo napraviti. Internet nam je otvorio nove prostore slobode bez obzira na različite oblike zloupotrebe i logoroji koji zapljuskuju njegove obale. Ljudi se međusobno traže i grupišu. Izbor po interesu. I prema ukusu. I po vrednostima, naravno. Možda je došlo vreme za neki novi početak. Ali pre toga moramo da označimo kraj.

Kupite i ovde nešto, 31. jul, petak

To je jedna od onih radnji pored kojih prolaziš godinama i onda ih odjednom ugledaš. Do otkrića je najviše došlo zahvaljujuči natpisu “Kupite i ovde nešto”. Svuda se, naime, na Bulevaru, kupuje sve i svašta pa bi bio red da se nešto kupi i u limarskoj radnji. Makar dimnjak-petao koji se okreće na vetru.

A natpis, u odnosu na ostalo, prilično mali. Stoji ispod natpisa “Radnja se zatvara” i “Rasprodaja”. Nekad se, međutim, malo bolje vidi od velikog.
Poziv da se i od nas “kupi nešto” deluje vašarski. Mada, kao da je iznikao iz umetnosti. Obilaziš ateljee i gledaš šta ko radi. Ovde uzmeš ovo veliko ulje, ovde akvarel, crtež, onda ove grafike… Na samom kraju nabasaš na umetnicu koja pravi male figure i portrete od lišća, trave, dugmadi. Najviše je šaše od kukuruza. I sve, uopšte, divno miriše na kukuruz. Pare potrošio, a figurice nešto najslađe što si ikada video. I veoma jeftine. Osećaš se kao magarac. Nemaš dovoljno čak ni za to jeftino. Onda joj ponudiš jedan akvarel koji si prethodno skupo platio, da se menjate. Ona prihvati. Uzmeš svoju figuricu, umotanu u tanki žućkasti papir, i gledaš kako umetnica odlazi sa tvojim akvarelom do velike mape. Kad je otvori vidiš da je prepuna prekrasnih akvarela, pastela, grafika. Onda shvatiš da je kod nje prvo trebalo da odeš.
Ovo ja, naravno, samo zamišljam. Poslednju grafiku smo kupili pre desetak godina u galeriji “Grafičkog pečata”.
Čujem da su nekim poznanicima isključili struju. Kad noću šetamo ulicama često se pitam, posmatrajući zamračene prozore, koliko komšija stvarno spava, a koliko njih živi u mraku.

Da li bi se i na ovaj grad mogao staviti natpis: “Radnja se zatvara”? To je, uostalom, postala neka vrsta reklame. Ima radnji na kojima godinama stoji da se zatvaraju. Ući u prodavnicu koja se zatvara i biti poslednji kupac! Dramatika!

Hranjenje životinja ili Flaše Gordone, jebem li ti majku, 27. jul, ponedeljak

Otkad znam za sebe uvek sam voleo životinje. Svet oko mene zanimao me je ne samo onim što je tajanstveno i neobjašnjivo nego i onim što smo delili kao susedi. A komšija si ne samo sa ljudima nego i sa psima, mačkama, gugutkama i golubovima, vrapcima i senicama, kosovima i galebovima. Iz nekog pramena sećanja izvlačim više priču nego sliku o vučjaku (nemačkom ovčaru) koji je otac doveo sa neke karaule. Ali kad smo se iz Knjaževca preselili u Beograd pas nije pošao sa nama. Umesto sopstvenog psa družio sam se i brinuo za ulične pse i maćke. Roditelji su takođe voleli životinje, pogotovo pse, jer je to, nekako, bilo u duhu junačke tradicije. Nisam još bio pošao u školu kada sam za vreme ručka, na rub tanjira odvajao parčiće mesa, koje sam odnosio psu koji je bio povređen i kojeg smo negovali mi, deca iz Hektorovićeve. Naučio sam se da se verem po drveću i otkrivam skrivena gnezda raznih ptica. Najveću radost otkrića predstavljala su jaja u gnezdu. Bila su raznih veličina i boja. Nikada mi nije palo na pamet da uzmem ili razbijem neko jaje. Niko od mojih uličnih drugova i drugarica to nije radio. Niko od nas nije kamenjem gađao pse i mačke, čak ni guštere zelembaće koji su umeli da porastu u prilično velike beštije.
Što je svet siromašniji, i na neki način svedeniji, život je manje nasilan. Naravno, postoji čitava lepeza siromaštva. Naši životi nisu ni u jednom trenutku bili ugroženi glađu, terorom ili strahom. Postoji, verovatno, neka tajna nit koja povezuje materijalnu skromnost, druželjubivost i radoznalost. Ne sećam se da je neko bio tužan i usamaljen kad sam bio mali. To nije isključivalo nesreću i nedaće. Rat i njegove posledice bili su još relativno sveži i do mene su dopirale strašne priče o odvedenoj deci, ubijenim ljudima, o logorima i jamama, o zatvorima u kojima se mučilo. Naš su veze bile poverljive i iskrene, naše priče su se preplitale i pokretale razne asocijacije i osećanja. Često sam se, i tako mali, u sebi zaklinjao da ću zapamtiti i sačuvati baš taj, ispunjeni, treperavi trenutak okićen dodirima, rečima, osećanjima… Kako sam znao da će mi to tako mnogo značiti kad jednom porastem i ostarim? Ko je ulio to znanje, odnosno predosećanje? Karakter, valjda, ume i to da izazove. Instinkt pamćenja?

Kad mi je, pre tridesetak godina, jedan prijatelj, iz čista mira, rekao da ne voli životinje, to mi je delovalo krajnje zaprepašćujuće. Više se ne sećam šta je dovelo do ovakve izjave, možda sam je “izazvao” time što sam pred njim pomazio nekog uličnog đukca. Nikada pre, ni posle toga, nisam nekoga čuo da nešto tako kaže. Autor ovog začuđujućeg stava nije, međutim, bio nikakav monstrum već vrlo draga i pristojna osoba. On odavno ne živi ovde već negde u Severnoj Americi gde je postao veoma uspešan poslovni čovek, ima decu, unuke, pomaže rodbinu u Srbiji. Nikada nisam stigao da ga upitam šta bi to “nevoljenje” životinja moglo da znači. I pored odsustva empatije za životinje ubeđen sam da bi moj prijatelj bio protiv njihovog mučenja i ubijanja. To što nešto, ili nekog ne volite, ne mora da znači da ga mrzite. Valjda.

Hranjenje i briga o životinjama ima ovde, međutim, jednu drugu notu, odnosno značenje. Kao da je to postao jedan od poslednjih, preostalih znakova normalnosti i pozitivnosti u odnosu na sivilo u kojem živimo. Kad vidite da neko nahrani, i pomazi gladnu životinju, kao da vas odjednom obuzme osećanje da niste tako usamljeni i nemoćni. Pomislite da i dalje postoje normalni i dobri ljudi. Svest o tome, makar i kratkotrajna iluzija, mnogo zniči. To je slika, i uspomena, koja se kasnije premeće po glavi hiljadu puta. Baš kao i radost koju ste pričinili sirotoj životinji kad ste je nahranili. Sada kad je ovako vruće vidim po ćoškovima dvorišta, a neki put i ispred kapija, plasitčne posude sa vodom. Uveče Saša i ja obilazimo ova mesta, dosipamo vodu, ostavljamo kekse. Naši mačiji prijatelji već poznaju naše korake pa se očas oko nas skupi njih nekoliko. Najčešće nema one mačke kojoj smo namenili pojačanu ishranu. U najgore vreme hladnoće i hiperinflacije sećam se naših starih komšija koji su ispred ulaznih vrata iznosili male posude od margarina, a u njima mleko i udrobljen hleb. To je delovalo tako ganutljivo. Posle sam o tim vremenima napravio knjigu priča “Papagajev grob”. Ljudi koji su tako, početkom devedesetih, hranili mačke i pse, više nema. Njihove stanove su nasledili potomci i uglavnom rasprodali. Ili ih izdaju čudnom mladom svetu koji se budi oko podne i uglavnom ništa ne radi. Osim nas više niko ne hrani ulične pse i mačke u našoj kući. Čak se ne potrude ni da mrvice od hleba bace golubovima. Kakvi prema životinja takvi i međusobno. Više se i ne njuše već gledaju da se što pre izgube jedni drugima iz vida. Otuđenje je dobilo svoje društveno ispunjenje: strah od međusobnog kontakta, makar pogleda u oči, i razgovora.
U međuvremenu se gaji mangupska spontanost: glasan razgovor, u stvari dranje, iliti zvučna okupacija javnog prostora. To se može raditi i potpuno samostalno. Samo uz pomoć mobilnog telefona. Psovanje i raznorazni sočni prostacluci prirodan su ambijenat javne komunikacije. Time se pokazuje autentičnost i spontanost. Pokazivanje tetovaže i opasnih pasa, zajedno sa fantastičnim aplikacijama, postali su standard društvenog života. Niko nekome ne veruje, sve je bljak, osim glavnog junaka. Važno je stalno pokazivati samodivljenje i prezir. Prilično prokletstvo svet u kojem živimo.

Ipak sam se iznenadio kad sam pročita vest da je u Novom Sadu kažnjivo davati hranu i vodu skitnicama, mislim životinjama. Gradska vlast se “vadi” na pravilnik prethodne vlasti. Nisam, međutim, čuo da se ranije to dešavalo. Ljubitelji životinja bi i tada reagovali kao i danas. To sigurno. A i što ne ukinu pravilnik prethodne vlasti? Ionako kritikuju prethodnu vlast kao čistu katastrofu. Nije, ovde, reč o pravilnicima. U pitanju je osionost i glupost koji su kombinovani sa određenim stereotipima.

Moraćemo naše kućen ljubimce da držimo u prozorima kao neku vrstu izazova. Dok nam kuće ne zapale kao satanistima.

Pre jedno osam godina obilazili smo fruškoroske manastire i doživeli neprijatnost da nam je jedan od radnika iz manastira, sa jakim bosanskim naglaskom, i veoma osorno opomenuo da ne hranimo jednog psa koji je obilazio oko nas. Sve se to dešavalo izvan samog manastira gde smo seli na klupu i počeli da jedemo sendviče. Prišao nam je jedan veoma mršavi pas tako da smo mu odmah dali ono što smo imali, a on jeo kao da danima nije dobio ni mrvicu hleba. Reče nam čovek da ćemo da naviknemo psa na hranu pa će da ostane “kod njih”. Htedoh da mu kažem da nismo mi doveli psa već smo ga tu zatekli i da je sramota da je on upravo pored manastira tako mršav. Onda odustadoh jer sam video da je ova spodoba samo ponavljala odavno naučenu lekciju iz veronauke o podeli, i upotrebi, ljudi i životinja. Životinje služe čoveku jer ih je Bog sa tom svrhom i stvorio. A je l namenio i da se životinje muče, izgladnjavaju, ubijaju? Je l to pouka Isusa Hrista? Isus o tome, koliko znam, ne podučava. Ta “mudrosta” o ljudima i životinjama “posisana je” iz Biblije koja je puna besmislnih, surovih i često uvrnutih primera i pouka. Biblijom se u tom smislu služe ljudi bez mašte i osećanja, nedotupavi divovi novog doba. To su oni isti ljudi koji hipnotisano gledaju zezanje tzv. Milana Tarota i za njim ponavljaju: Flaše Gordone jebem li ti majku! I tako pet puta. I od toga prokletstvo prestane. Ili se vrati poput bumeranga.

Rat trafika, 24. jul, petak

Na Bulevaru se “ratovalo” odavno. Svako ko želi, ili ima, vlast hoće da ima potpunu kontrolu nad njim. Na Bulevaru smo lupali u šerpe i lonce, preko njega smo se slivali do Vuka, poput planinskih potoka, u huk protestnih šetnji. Na Bulevaru se trgovalo, šibicarilo, menjale pare, džeparilo, jednom rečju živelo. Otkad je Bulevar, u vreme Đilasovo, prekomponovan i sređen, pre svega zahvaljujući tome što je tramvaj otišao na sredinu ulice, ulica je dobila jednu posebnu modernističko-gospodsku notu. Život se sa ulice prebacio u lokale s jedne i druge strane. Trgovina na “korzu” je izbrisana. To znači da život polako zamire. Vidi se to golim okom po broju zatvorenih i zapuštenih lokala. Zanimljivo je da je leva strana, kad se ide od Vuka prema Cvetku, punija i življa od desne. Izgleda da ljudi više pazare kad idu prema periferiji nego prema centru. Posečeni drvored starih platana uglavnom je zaboravljen. Ja sam jedan od onih zlopamtila koji ne vidi razlog da se seče svih platani. Dobro se sećam kako je vođena bespoštedna kampanja da se ova operacija opravda i predstavi kao nužnost. Onih nekoliko bolesnih isečenih platana slikali su i snimali besomučno. Pokušaj desetak ljudi da odbrani nekoliko platana, posebno onog kod Jagićeve ulice, bio je izolovan i potpuno marginalizovan. Jebeš drveće kad je napredak u pitanju.
Jedna po jedna stvar otpada kad je napredak u pitanju. Ideja napretka izmešala se sa inercijom, zamorom, komformizom, vrućinom i globalnim zagrevanjem, ludim teorijama zavere, kreacionizmom, cinizmom, egoizmom, brbljanjem, brljanjem, foliranjem. Samo čekam trenutak da krene neki luditski pokret, pobuna protiv parking servisa, klima uređaja, interneta… Mobilni nisu ugroženi. Oni su neophodni za povezivanje zajednice – pogotovo kad je ludost u pitanju. Nije potrebno da Islamska država dođe, dovoljno je stotinak ludaka po sasvim drugoj osnovi i sve će se lako pretvoriti u haos. Haos već vlada u glavama i idejama. Haos se neće tu zaustaviti. Protivnici vakcina sve više mi izgledaju kao produžena ruka “Russia Today”. Kad Rusi kritikuju korporativni kapitalizam i globalizma u ime demokratije i slobode to deluje prilično uvrnuto. Da li postoje veće korporacije od onih vojno-obaveštajnih?
Daleko smo otišli.
Bulevar igra na jari.
Postavili su nove kioske na trotoaru. Prethodna je vlast proterala kioske braneći modernizaciju Bulevara potrebom da se on “vrati” pešacima. Aktuelna vlast želi na napuni budžet pa je vratila kioske na Bulevar. Sve to deluje ružno i besmisleno, mada uvek navijam da ljudi dobiju posao bez obzira što će se obogatiti neki drugi. Ne verujem, međutim, da će taj posao sa trafikama opstati. Toliko se firmi i lokala zatvorilo na Bulevaru da ne verujem da će se gusto raspoređene trafike održati. Sve trafike če, naime, da nude iste stvari: novine, cigarete, piće.

Neki građani reaguju na ovo tako što ispisuju protestne grafite na kioscima koji još nisu otvoreni. Preko dana vidim grafit, a već sutradan on je izbrisan. Vodi se rat sprejom i sunđerima. Ništa to neće promeniti. Otvoriće se trafike baš kao što su stari platani posečeni. U međuvremenu su novoposađeni porasli. Tek ćemo videti kako će trafike da se “prime”.

Setio sam se starog francuskog filma “Rat dugmadi”. Potresno je to odsecanje ili kidanje dugmadi. Sa oficirima to ide pre izvršenja kazne. U dečijem svetu “Rat dugmadi” i “Dečaci Pavlove ulice” obeležavaju jedno vreme kada je svet mogao da se zagli kao svoja ulica i svoj kraj. Ta vrsta patriotizma proterana je, bojim se, za sva vremena. Umesto dugmadi odsecaće se, i kidati, neke druge, ozbiljnije stvari.

Omorina i transfer stida, 20. jul, ponedeljak

Izgubio sam predstavu o tome koliko traje ova vrućinština. Nikada nisam previše obraćao pažnju na klimu i klimatske uslove. Činilo mi se ne samo da na to ne mogu da utičem nego i da to ni na koji način ne utiče na mene. Prevario sam se. Budim se i ležem sa glavoboljom.
Postavio sam na FB “vest” kako se Isis bori protiv klimatskih izazova. – Tako što javno likvidiraju metereopate. Neki su se prijatelji i “upecali” i pitali za izvor. U stvari, ništa ne deluje neverovatno. I najveća glupost i autentični događaj. Često među njima i nema velike razlike.

U “Politici”, na naslovnoj strani, pokreće se nova-stara tema: “pomirenje u regionu”. Ko će kome oprostiti, ko će se kome izviniti, šta će se iz prošlosti za koga izvući? Sve su to pitanja na koja se, za sada, ne može dati razuman odgovor. Svako bi, naime, da tome pristupi kranje selektivno. Borba oko toga ko je najveća žrtva traje godinama. Ona je bila prisutna i pre nego što je počeo rat. Ovo bezumno “merkanje” i licitiranje svojih i tuđih žrtava i metoda surovosti zaustavlja svaki pokušaj istinskog suočavanja sa prošlošću. “Politika” je posebno vredna u tom pogledu. Da nema nje sigurno bismo zaboravili ko smo i šta smo. Malicioznost sa kojom se govori o svojim i tuđim žrtvama, način na koji se spajaju ratovi, prepliće istorija, ukazuje na doslednost zločinstava drugih, spajanje savremenih političkih događaja i odnosa, sve je to jedna odvratna pačavra, nešto što me istinski posramljuje. Na sličan se način piše i o Grcima i grčkom dugu, Evropskoj uniji i njenim standardima. Ismejava se politička korektnost i ljudska prava kao ideologija “novog svetskog poretka”. Još niko, međutim, nije objasnio šta je to stvarno novi svetski poredak. Da li je to ona priča o Slovencima koji će biti austrijski konjušari? Još uvek smo, izgleda, u Slobinoj glavi. Bar što se tiče “Politike”. Problem, međutim, dobija sasvim novu dimenziju kad se okrenemo onome što je unutra: odnosu između četnika i partizana, odnosno njihovih potomaka. I tu bi, kao, trebalo da dođe do nekog pomirenja. Ko će se pre pomiriti: ustaše sa četnicima ili partizani sa jednim i drugim? Gledajući rat u Bosni rekao bih da su se ustaše i četnici baš lepo pomirili. I da su odlično sarađivali u ratu za svoju teritoriju.
Neke od teme koje pokreće “Politika” deluju i potpuno otkačeno. Na primer fotografija britanske kraljice Elizabete koja kao šestogodišnja devojčica pozdravlja “po nacistički”. To je fotografija iz 1933. kada je Hitler došao na vlast u Nemačkoj. U redu, neka se razgrće tajna istorijska britanskog dvora, neka se pokaže koliko je britanska elita u jednom periodu očijukala sa idejama nacionalsocijalizma, ali kad sve to stavim u kontekst britanske rezolucije o Srebrenici, a onda i arhetipske mržnje Britanaca prema Srbima i svemu što je srpsko, onda je ukupan utisak prilično porazan. Zašto se o odnosu prema nacistima i Hitleru prvo ne pogleda kako stoje stvari u samoj Srbiji? Koliko je ovaj mrak bio raširen u predratnoj, i ratnoj, srpskoj eliti? Šta je sa Nikolajem Velimirovićem? Da li je njegovo veličanje Hitlera bio samo platonski flert ili je reč o stvarnom propagiranju vrednosti Novog arijevskog čoveka? Šta je sa njegovim antisemitizmom? Neće “Politika”, naravno, da poteže nemačko-ruski pakt, koji je sklopljen 1939, i koji je bio mnogo delotvorniji od Elizabetinog salutiranja 1933. Da li će mladi čitaoci “Politike” ikada saznati da je ovim paktom ne samo podeljena Poljska i da su u Katinskoj šumi ubijeno oko 14.000 poljskih oficira, nego i da su baltičke državice postale deo velikog Sovjetskog saveza? Da li će “Politika” nekada da nešto da objavi na temu gladi u Ukrajini, u vreme kolektivizacije zemlje, i zašto su odnosi između Ukrajinaca i Rusa opterećeni uzajamnim nepoverenjem?

Sada je na redu satanizacija Engleza. OK, vruće je, podnećemo i to, kao i sve satanizacije ljudi, naroda i zemalja.

Ovo je detinjasto koliko i glupo. A s druge strana, nemam ništa protiv infantilizma. On može biti veoma kreativan. Kao kod Gombroviča. Sećam se kako smo obožavali Vitrakov “Viktor ili deca na vlasti”. Ali kad se nešto tako ostrašćeno i ograničeno spakuje u kutije ozbiljnosti, a pri tome je tu i neka vrsta detinjaste pretnje: “sad ćemo da vam pokažemo svoga boga”, onda osetim onu vrstu stida koja me na trenutak parališe. Ima jedna sjajan izraz: “transfer stida”! Taj “transfer” u poslednje vreme sve češće osećam, bilo da su u pitanju mediji ili postupci ili izjave javnih ličnosti. Najrađe bih da ne znam ništa od toga.

No, i mladi imaju dušu. Neosporno. Kolikogod duša bila mlada moramo je uvažavati. Rekao bih, čak, što je mlađa više je uvažavajmo. Proći je ova vrućina. I mladi će odrasti. Mada, osećanje stida se tako teško zaboravlja.