Mapa puta, 10. septembar, četvrtak

 

Počela kiša. Temperatura 14 stepeni. Hladno i u kući koja se još nije ohladila. Zidovi upili leto. Ubrzo ćemo da žalimo za toplotom koja nam je dozvoljavala da idemo u majicama i bosonogi.

Kad je noćas počela kiša prvo mi je prošla kroz glavu autobuska stanica i izbeglice. Ima šatora, ali ne znam da li dovoljno. U parku je sada od kiše nastala prava kaljuga. Strašno mi je zbog ljudi koji su tamo, posebno zbog dece, ali istovremeno, strašno mi je i zbog sopstvene nemoći, pre svega materijalne, da nešto ozbiljnije učinim. To osećanje siromaštva, starenja, nesigurnosti, ograničenosti… i svega ostalog nije od juče. Prati me poslednjih pet, šest godina. Sada se stvari samo pojačavaju.
Postoji u svemu tome još jedan problem koji deluje pomalo nestvarno. Svaki put kad se suočim sa nečim intenzivnim, nečim što izaziva unutrašnji potres, posebno u emotivnom smislu, doživim stres koji me trenutno izbaci iz funkcije. Toliko budem pod utisakom onoga što sam doživeo da ne mogu da se oporavim nekoliko dana. Neki put to potraje i po nedelju, dve. Uz veliki napor moram ponovo da pravim kućice, zidove, parkove, ulice, da sadim cveće, hranim mace i kuce, upoznajem se sa knjigama koje bih hteo da čitam… Tada prestaju svi planovi, premda se život naizgled sasvim normalno odvija: dnevne nabavke, posao, kuća, porodica, prijatelji. Nisam još došao u fazu da svesno izbegavam situacije i mesta gde bih se mogao suočiti da sudarima, ali to verovatno deluje na onom nesvesnom nivou. Slabo izlazim, osim zbog posla i poslovnih sastanaka. Ne obilazim više mesta iz moje mladosti, ne pokušavam da pronađem izgubljene prijatelje. Vidik se suzio ali je i dalje dovoljno velik da vidim propast svuda oko sebe.
Pre skoro četrdeset godina bio sam poslovno u Holandiji, u Amsterdamu, kod izdavača Elsevier. Bio sam pun oduševljenja i optimizma. Vodio sam knjižaru strane knjige koja je bila smeštena u podrumu Prosvetinog antikvarijata u zgradi SANU. Ljudi koji su vodili marketing i prodaju Elsevira tada su mi ponudili da radim za njih prodaju za celu Istočnu Evropu. Bilo mi je drago, nema sumnje, ali ni jednog časa nisam ozbiljno razmišljao o tome. Čak ni kad me je glavni urednk pitao: šta će biti sa Jugoslavijom kad umre Tito. (To je bilo dve, tri godine pre njegove smrti.) Ponuđena plata bila je fantastična čak i u to vreme kad su plate u zemlji bile pristojne. Uslovi za život takođe su bili izvanredni. Imali smo u to vreme i nekoliko prijatelja koji su već živeli u Amsterdamu. A ni Holandija nije bila “preko sveta”. Da sam znao? Šta da sam znao? Sve ovo! Naravno da bih zbog dece i porodice otišao. Ali zbog sebe samog nemam pojma.
Svi smo mi u jednom trenutku izbeglice. Ne možemo se, naravno, porediti sa onima koji su na neizvesnom putu preko Mediterana, koji se skrivaju u blatnjavim kukuruzištima, koji se guše u pretrpanim hladnjačama. Ali osećanja nepripadanja lako se može prepoznati i kao svojvrsni oblik izbeglištva. Postoji samo jedna bitna razlika: izbeglice se nadaju novoj domovini, a onaj koga je obuzelo osećanje nepripadanja ne samo zemlji u kojoj živi nego i tom vremenu, taj ne gaji nikakvu nadu. Zaronjen je u sećanje koje mu daje smisao kao nekome nada.

 

Gledam mapu putu koja stoji na stablu platana u parku kod autobuske stanice. Koliko mnogo nepoznanica! To nije samo prelaz preko jedne granice, to je čitava nova planeta u kojoj vladaju pravila koja se stalno menjaju. To su ljudi, autobusi, automobili, vozovi, hladnoća, glad, temperatura, groznica, nepoznata lica, uniforme, glasovi i zvuci koji paraju uši, to su otpali nokti, zapaljenja zglobova, reflektori u mraku, smrad montažnih klozeta… Kroz glavu mi prolazi priča moje tetke Kose kojoj su ustaše oduzeli sina od četiri godine i odveli u Gradišku. Njen opis transporta u stočnom vagonu. Žeđ. Bol.

Ali mapu puta morali bismo, obavezno, da imamo i mi koji ovde ostajemo. Kojim putem? Da li se zavući u mišju rupu i čekati da sve protutnji ili krenuti u Tupamarose? Ovo drugo mi se čini nemogućim i besmislenim, ali prihvatljivijim. Očajanje često ume da probudi nadu bolje od svakog političkog programa.