Vesti sa granice, 17. septembar, četvrtak
Jutros sam na prozoru izbrojao deset novih cvetova prkosa. To je samoniklo cveće, izniklo iz zemlje gde je prošle godine bilo prkosa. Ili je seme samo doletelo. Kako je izabralo baš to mesto. Taj cvet traje kratko, desetak sati, ne više. Danas je vruće. Vesti sa granice govore o tome da su Mađari sasvim zatvorili granicu. Juče su bacali suzavac, upotrebljavali vodene topove, pendrečili. A izbeglice im uzvraćale kamenicana. I palile stare automobilske gume. Kako mi je sve to poznato. S tim da se to nije dešavalo na granici nego u Beogradu. Sada su, međutim, srpski policajci dobri momci. Ajde, neka se i to desilo.
Istovremeno, na zapadnoj granici nova napetost. Svi iščekuju kako će se “držati” Hrvati. Neki su već najavljivali da će biti gori od Mađara. Hrvati, međutim, nisu podigli žičanu ogradu, niti postavili vagon sa sečivima na pruzi. (Ta policijska dosetljivost deluje tako odvratno da mi ne izlazi iz glave. Vagon-sečivo!) Ali i njihova suzdržanost će imati granice. Bojim se da se cela ova stvar sve više ubrzava i pretvara u opštu tragediju. Tragediju koju mediji prenose iz sata u sat.
Neko iz evropske banke dao je juče izjavu da prijem izbeglica nije pitanje morala i humanosti već da je u pitanju investicija. Prvi put da čujem nešto o čemu stalno razmišljam. Budućnost Evrope, pa i Srbije, dosta je mračna kad se suočimo sa demografskim podacima i perspektivama. Ko će za jedno deset, dvadeset godina da se brine o ostareloj Evropi, ko će da hrani, kupa i presvlači starce i starice? Ko će da zaradi novac za penzije i zdravstvo? Osim Francuske, koja ima normalan prirodni priraštaj, sve ostale zemlje su u procesu odumiranja. Već sama ta činjenica morala bi da natera ne toliko narod koliko političku i društvenu elitu da nešto ozbiljno učini.
Nikita je naučio da igra Čoveče ne ljuti se koji on zove: “Čoveče ne naljuti se”! Odlično je to smislio. Oko nas su svi ljuti i prilično negativni.
Setio sam se jedne pesme koju bi trebalo da čitam u pećini. Odjek nezadovoljstva bi, možda mogao da utihne među šišmišima.
Eho
Ehee hej
Ehee hej
To bi možda poželeo da da možeš da vičeš
jednom
Ili više voliš da te neko tako pozove
Da si u divljini ovaj bi zvuk imao smisla
Ali ovde među ovim ljudima
Među ovim zidovima
Čisto sumnjam da bi to na dobro izašlo
A da pozoveš nekoga preko mobilnog i da mu tako zaurlaš
Da li bi mislio da si poludeo
Ili pre – da ga zajebavaš
Eheeeej
Eheeeej ti tamo
Kuda si se uputio
Gde ćeš stići
Da li ćeš otvoriti neki novi prolaz i usrećiti gomilu ljudi
Da li ćeš nekoga povući u vrtlog koji si godinama sam stvarao
Da li ćeš nestati neprimetno kao smene godišnjih doba
Ili kao zamenjeno staklo na prozoru
Ko to zna
Ne verujem da buka odlaska dugo traje
Možda bi bilo pametno snimati zvuke koji su nešto značili
Ali ko bi ih uhvatio onda kad su oni nešto značili
Jer nikada ne znamo kada će i šta koja reč ili zvuk
Grimasa ili pokret
Da izazovu
Nekada prođu dani dok ne shvatimo šta smo u stvari rekli ili šta nam je neko poručio
Sa godinama nešto što je nekada izgovoreno ili uhvaćeno
Ume da promeni boju izgled i naravno smisao
Obično žalimo zbog zakasnelog otkrića
Mada ima otkrića koje nas naknadno razbesne i ispune pravednim gnevom
Ili se osetimo poniženim što smo oćutali
Jebo te!
Koji neiscrpni rudnik samomučenja i nadahnuća
Te reči/misli i ta sećanja
Beskrajna reka na čijim obalama čuče babe provodadžike a ne sirene – miraždžike