Knjige, kolači i taksi, 12. novembar, četvrtak

Nije problem daljina već besmisao!
(Posle dugog i izbezumljenog hodanja po Briselu.)

 
Koliko smo toga u životu radili da bismo se održali u životu? Mnogo i malo.
Mnogo, jer smo, kao prvo disali, pili vodu, jeli, spavali, kretali se, vakcinisali, učili se da živimo sa drugima, prilagođavali se klimi, prostoru i prilikama. Zbog nečega smo morali sve to da radimo i bili smo ubeđeni da bi inače bili mrtvi, mada, ruku na srce, osim disanja, uzimanja hrane i spavanja, šta bi nas drugo udaljilo od života? To malo, što nije dirketno vezano za održanje života, kad se čovek udubi u problem, ne ispadne, međutim, ni tako malo. Prilagođavanje predstavlja veoma raznovrstan i živahan prostor u kojem se svašta dešava.
Nisam siguran da sam u stanju da pobrojim, i razvrstam, ono što je važno od onoga što je nevažno.
Pa ipak, ima poslova koji nam se čine da predstavalju ne samo svakodnevno breme obaveza nego i nepremostivu prepreku da bismo sopstveni život učinili smislenim i opravdanim. (Možda je pojam “opravdani” u ovom slučaju prejak. Povlačim ga iz poštovanja prema onima koji ne mogu da izbegnu diktaturu svakodnevnih potreba.)
Poslovi dogovaranja poslova sa drugim ljudima iziskuju posebnu vrstu energije i talenta. Ne samo da je potrebno ubediti druge nego se i uveriti, ubediti samog sebe, da se u njih možeš pouzdati. Veoma retko se dešava da jednom ugovorena stvar (posao) bude urađena bez dodatnih objašnjenja, ubeđivanja, nagovaranja, obećanja, dodatnog nerviranja i padanja u vatru. Drugi ljudi su drugi ljudi. Oni imaju svoje navike, vrline i mane, prioritete, najzad i vrednosti. Posebno je teško raditi sa prijateljima. Sa ovim iskustvom uvek bih savetovao: nemojte raditi sa prijateljima. Prijateljstvo ćete da pokvarite, a posao nećete dobro uraditi.
Beda u kojoj živimo tera nas, međutim, da često odustanemo od ovog pravila. Vidiš prijatelja u nevolji i hoćeš da pomogneš! Katastrofa!
Stalno upadamo u katastrofe! Neki put se obraćam sebi kao drugome i obavezno pogrešim. Hteti pomoći samom sebi ne predstavlja ništa drugo do besmislenu mantru. Posvetiti se sebi! Sranje. Gajiti sebe! Rad na sebi! Podržati se! Gledati samo svoja posla! Ima li kraja svim tim besmislicama? Onaj ko može da živi po takvim pravilima, i da samo sebi udovoljava, da neprekidno samo sebe drži za ruku, taj je sam sebi najveći problem. Sigurno neće ispuniti sopstvena očekivanja.

Poslednjih nedelju dana bio sam na tri putovanja. Dva puta u Brisel, jedanput u Podgoricu. U Podgorici je sunce prijatnije nego u Belgiji. Oseća se miris Mediterana. U Briselu je sve u znaku obaveza. Čak i razgledanje grada predstavlja neku vrstu obaveza. Ono što sam propustio: da kupim neke brojeve Tin Tina, koji su nestali iz kompleta, i da obiđem neku radnju sa bojama i papirom. Pitanje je da li bih uopšte nešto kupio jer sam neprekidno u novčanoj oskudici. Ali sam poseta knjižari i prodavnici boja predstavlja svojevrsnu svečanost, čini život normalnijim i podnošljivijim nego što jeste. Knjige, kolači i taksi predstavljaju uporište civilnog društva, odnosno građanskog života. Pitanja slobode, kako izražavanja tako i slobode izbora, daleko su fundamentalnija, ali knjige, kolači i taksi predstavljaju pouzdano uporište. Odatle se kreće u svakodnevicu.

Brisel je grad čokolade, odnosno kolača, knjiga, prodavnica slikarskog materijala, lepih parkova i trgova. Evropska birokratija je okupirala drugi deo grada koji je naprosto odsečen od onoga što predstavlja uporište starog građanstva.

U pasažu pored hotela u kojem sam odseo, mala radnja sa ostrigama koje su poređane po ledu i koje se prodaju na komad, poput kestenja, pomfrita, viršli. I ostrige mogu biti brza hrana! Vidim da je šišanje 25 eura. Koliko bih se puta ovde šišao? Za sve pare?
Svet je šaren, raznobojan, užurban i nekako odsutan.
A mi smo, kao, prisutni! Držimo sami sebe za ruku i radimo na sebi. Jedino!
Potonuli smo u maštu i sećanje na vreme kad smo mogli da budemo normalni. Živeli smo jednom u zemlji iz koje smo putovali po svetu sa snažnim osećanjem da smo svakako siromašniji od tog sveta, ali da idemo sigurnim putem. Vraćali smo se u našu zemlju bez osećanja gubitka i izgubljenosti. Da nismo toliko držali sami sebe za ruku, da nismo toliko radili na tome da budemo izuzetni, originalni i neponovljivi, možda bismo se izvukli. Jer šta su ti: Miloševići, Tuđmani, Izetbegovići, Karadžići… do jeftine iluzije o našoj jedinstvenosti. Da smo uspeli da budemo obični, anonimni građani koji zahtevaju da prvo imaju dovoljno za kolače, knjige i taksi… a tek na kraju svoje izuzetne i tako originalne zastave, grbove, jezike, istorije…
Pustoš originalnosti! Prošla je ponoć, napolju je mirno i začuđujuće toplo. Začutale su mačke, polegali kučići. Vode se medijski ratovi, prebacuju se pare s računa na račun, laže se hladnokrvo i precizno… Nema ovde zime nezadovoljstva. Samo škrgut od koga se lome zubi. Usamljeno. Bez reči.

Briselski kupus i sloboda, 4. novembar, sreda

Gle: briselski kupus! Ima da te udavimo u njemu.
Ko je smislio da se briselski kupus na srpskom nazove “prokelj”. Genijalno. Lepo je kad se nove reči udobno smeste u jezik. Svakog dana stvori se neka nova reč. Izleti, začuje se, zapamti, izgubi, zaboravi, ponovo pronađe… I naša ljubav, ne verujem da je samo moja, prema izgubljenim i ponovo pronađenim rečima, deo je sopstvenog putovanja. Kako bi uopšte putovao kad ne bi otkrivao, pamtio, zaboravljao. Govorim, naravno, o životu.
Sećam se priča o tome kako su Diznijevi junaci ušli u srpski jezik. Vreme: predratno. Mesto: Politika. Miki Maus i Paja Patak postali su ravnopravni građani posle dugačkih rasprava, često i prepirki, poznatih jezikoljubaca: pisaca, novinara, prevodilaca. To je trajalo mesecima. Ali kad su jednog dana dobili svoja imena ovi junaci ostadoše to što jesu. Do dana današnjeg.
Danas ću ceo dan da slušam šta se dešava sa medijskim slobodama na prostoru Zapadnog Balkana i Turske. Biti protiv medijskih sloboda, kao uostalom i protiv same slobode, danas ne želi niko. Mislim, da se javno izjasni. Svi bi radije da se presele u manastirske ćelije nego da budu protiv medijskih sloboda. U Brislu je sve sređeno i fantastično organizovano. Svako zna svoje mesto i kojim redom šta ide. Da bi se plamen medijskih sloboda održao potrebno je održavati vatru ne raspirivanjem već prigušivanjem. Inače će sve odjednom da izgori. Ovako se iluzija samoodrživosti slobode i istine produžava, odnosno rasteže. Ne u nedogled, naravno. Pre ili kasnije suočićemo se sa stvarnošću. Kao što je to slučaj sa izbeglicama kojih je juče iz Makedonije u Srbiju, prema vestima, stiglo oko pet hiljada.
O medijiskim slobodama, baš kao i o slobodi govora, mišljenja i izbora, pričaće se neprekidno narednih godina. Društvene mreže su takođe mediji, pa je potrebno i njih uključiti da bi slika bila kompletna. Hvata me užas od tolike priče o nečemu što je elementarno a tako neuhvatljivo. Nije svako ko nešto napiše ili snimi novinar. Ima mogućnost da napravi i plasira informaciju, ali to ne znači da je tim činom postao novinar. Važan je kontekst, važno je kome se obraćamo, kako i šta poručujemo. Kada su iz Gulaga zatvorenici sekli svoje prste i sakrivali ih među debla isečenog drveća koje je bilo izvoženo, oni su time slali sasvim određene informacije i poruke. – Evo nas, još smo živi, ovde smo, u sibirskim šumama, daleko od svojih porodica i prijatelja, mi, robovi sovjetskog doba… Poslali su najstrašniju informaciju, dokument i svedočanstvo, ali nisu bili novinari.
U međuvremenu je ugašen Tanjug. Država mora da izađe iz medija. Osim iz javnog servisa. A Tanjug nije javni servis. Ko će sada da radi posao koji je obavljao Tanjug. Postoje dve novinske agencije koje teško da će moći, obimom i sadržajem, da zamene Tanjug. Nisam ni malo sentimentalan za Tanjugom, pogotovo zato jer je ta agencija prolazila kroz različite, često veoma mučne i odvratne, transformacije. Neki ljudi koji su godinama radili u Tanjugu više nisu živi, neki su se povukli u penziju, neki su osnovali nove privatne agencije. Čuo sam da je arhiva Tanjuga kamionima prebačena u Arhiv Srbije. Tako će, verovatno, postati predmet sukcesije pokojne Jugoslavije. Ta arhiva je svojevrsna priča o nastanku i životu pokojne Jugoslavije. Ko će čuvati sećanje na zemlju koja je nestala? Nisam siguran da je Arhiva pravo mesto za čuvanje sećanja.
Naša su deca volela prokelj. Najviše kad smo ga pripremali zapečenog: prvo se kratko prokuva pa se složi u posudu za rernu, posoli, malo zaulji, a onda preko toga umućena jaja. Pet minuta pre nego što se ispeče u rerni, pospe se rendanim parmezanom. U jaja se može dodati i malo prezle.
Sećam se kad je počeo da se pojavljuje prvi prokelj na pijacama kao novo povrće. Kao da je prošlo sto godina od tada. A nije. Najviše trideset.
Brokoli je došao kasnije. A salate: rukola i potočarka još kasnije.
Sreo sam na konferenciji Dejana. Bio sam potpuno zaboravio da je on radio za Tanjug. Obavešten je da može otkaže stan. Šta je bilo, bilo je. On je, naravno, zabrinut ali se dobro drži. Nema nikakav rezervni posao u vidu.
Kaže mi da čita Dnevnik i da je utisak prilično depresivan. – Kako depresivan, spontano ga pitam. Baš se trudim da budem dobro raspoložen! Uostalom, ti si mi pokvario raspoložnje, jer si izgubio posao i sad moram i o tebi da razmišljam.

Opet je bila pucnjava na nekom američkom univerzitetu. To nema veze sa mnom! Ozonska rupa nad Severnim polom se čas povećava, čas smanjuje. Ko zna koji je moj deo.
Video  sam Aidan White, starog predsednika IFJ-a (Međunarodnog udruženja novinara), najvećeg takvog udruženja u svetu. Upoznali smo se devedesetih kad smo napravili NUNS i kad smo postali član ovog udruženja. Sa legitimacijom IFJ-a ulazio si (u svetu) gde si hteo. Bili smo tih devedesetih tako uzbuđeni i ponosni kad smo dobili crvene IFJ legitimacije. Aidan se sada bavi novinarskom etikom. Prava stvar za ovaj trenutak.

Ubace te u prokelj i kratko prokuvaju. Kad izroniš gledaš svet oko sebe i pitaš se: a koje je ovo drvo, koji je ovo grad, kako sam se ja ovde obreo, kako se uopšte desilo da se rodim tamo gde sam se rodio?
Brisel je prazan posle deset sati uveče. Hodam ceo sat i sretnem pet, šest biciklista i jedan par pešaka. Prilično, prilično… Smešteni smo u hotelu koji je u poslovnom delu grada. Tu niko i ne stanuje osim obezbeđenja. Život je negde drugde? Gde? U Brižu?

Jebo te! Koji haos. Sad će Dejan opet da kaže da je ovo depresivno. A baš mi je lepo. Napravio sam sendvič u hotelskoj sobi, popio pivo, upalio BBC, napraviću i kafu. Pišem Dnevnik. I sutra se vraćam kući.

Ne mirim se sa onim sa čime sam se pomirio, 29. oktobar, četvrtak

Sunčano. Vetrovito. Rekao bih da je dan kao stvoren za petak. Opet sam pogrešio. Danas je bila Konferencija o medijskoj arheologiji na FDU. Divna tema. Naravno, zavisi od toga kako će ko da je razume. I iskoristi. Na putu prema fakultetu, sa moje leve strane, pre nego što se pređe most iznad autoputa, stoji zgrada u kojoj sam radio nekih osam godina. Tu je nekada bila Republička konferencija saveza socijalističke omladine Srbije. Iako nisam bio omladinac kad sam počeo da radim u Istraživačko izdavačkom Centru SSO Sebije (IIC), imao sam već trideset godina, niti sam se tako osećao, nikada nisam ovaj posao doživljavao bilokakvu vrstu politčko-partijskog rada. Bio sam urednik izdavaštva što mi je omogućilo da upoznam ne samo mnogo uzbudljivih i vrednih rukopisa i knjiga nego i ljudi. Objavljivali smo knjige iz oblasti društvene teorije, najviše domaćih autora ali i neke veoma uzbudljive prevode. Brzo smo izašli na glas kao sumnjivo, “anarho-liberalno” društvo. Kad smo objavili Laslovu knjige “O anarhizmu”, bili smo proglašeni za anarhiste, kad smo objavili knjigu Koste Čavoškog “Mogućnosti slobode i demokratije”, postali smo zagovornici višestranačke demokratije, kad smo objavili prvu knjigu Zorana Đinđiča “Subjektivnost i nasilje” to je već bilo sumnjivo i opasno zbog samog autora. Dovijali smo se na razne načine. Neki put smo morali da zamolimo štampariju da odloži štampanje knjige dok se ne situacija ne smiri. Složena knjiga, sa olovnim šifovima obmotanim kanapom, bila bi pokrivena teškim naslagama papira da neko ne bi rasturio slog. Onda bi jednog dana rekli: puštaj! I knjiga bi ugledala svetlost dana.
Socijalističke omladine i IIC-a odavno nema. Knjige su rasturene. Mnoge su i danas po bibliotekama širom bivše zemlje. Iza velikih okruglih prozora bivšeg omladinskog sedišta posluju neke nove firme. Ne verujem da je u njima ostao neko iz starog društva. Knjige će još izvesno vreme da se pamte. Izdavači se, međutim, brzo zaborave. Ko se danas još seća Nolita, Rada ili Jugoslavije, mislim na izdavače?
Sa Acom Divcem sam govorio na Konferenciji o medijskoj arheologiji o onome što je takođe zaboravljeno: o prepričavanju filmova. Koliko ima godina kako to više ne postoji? Trideset, možda trideset i pet? Jasno mi je zašto toga nema poslednjih desetak godina. You tube i video plejeri su obesmislili taj divni oblik druželjubive naracije. Umeti lepo prepričati film, ili knjigu, to je bio jedinstven dar. Što bi ti danas neko prepričavao film koji lako može da se pronađe i pogleda – ceo ili samo pojedine delove? Ali, zašto je toga nestalo pre trideset godina? Zato jer smo počeli da pričamo o drugim stvarima? Ili, da se drukčije družimo? Tema promene tipa društvenosti i komunikacija za mene je veoma izazovna. Da li su društvene mreže, a posebno FB, oblikovale potpuno nove oblike druženja i komunikacije? Naracija, odnosno prepričavanje, u trećem licu, više nije potrebna. Dovoljno je da se podeli neki članak, citat, film ili muzika. O sebi se priča najviše. Pokazuje se gde se bilo, s kim, kakva je bila klopa, piće, muzika, dokle se ostalo… Sve u prvom licu jednine. Ich forma! Ali ništa ispovedno. Nema provale iskrenosti: dubokog očaja, patnje, nade, očekivanja… Nema ni sećanja. Ne mogu da proniknem u budućnost i dokle će ovo bekstvo i samozaborav da idu. Ne mirim se sa onim sa čime sam se pomirio.

Sinoć u galeriji Ozon otvaranje lepe izložbe slika Miloša Sekulića. Bilo je malo društvo jer Miloš nije zvao ni svoje najbliže prijatelje, a mediji ionako obraćaju sve manje pažnje na otvaranje biločega. Osim ako se ne pojavi ministar kulture ili gradonačelnik. Sa Milošem sam se upoznao pre oko godinu dana. Uz pomoć interneta. On je stari Beograđanin koji živi u Njujorku. Arhitekta, i to veoma uspešan. Jedan od prvih beogradskih rokera. Kad mi je mailom poslao fotografije slika i molbu da nešto napišem za katalog prvo sam ga upitao za format. Bio sam zaprepašten kad sam saznao da je većina slike malog formata, dvadeset sa trideset. Delovale su mi kolosalno, kao da su deset puta veće. Nisu u pitanju samo teme već i emocije koje su ugrađene u slike. Izložba nosi naziv “Raz-Gradnja”.
Rekoh na otvaranju da su ove slike svojevrsne katastrofe “za poneti”. “Raz/Gradnja”! Tako Miloš vidi Njujork i Beograd. Oba grada su bila ranjena. Njujork 2001, Beograd više puta: 1941, 1944. i 1999. To ranjavanje grada neko oseti, a neko ne oseti. Neke rane se zacele, a neke ostanu otvorene zauvek. Kao i gubitak sećanja.

Inače sam u katalogu napisao sledeće:

“Prvo što sam uradio kad sam video Miloševe slike bilo je da potražim Kavafijeve pesme. Da li su me scene bombardovanja pokrenule? Pre će biti da je u pitanju Kavafijeva pesma “Itaka”. Bilo bi najbolje polako je čitati. U pesmi Konstantin Kavafi piše da je za Itaku potrebno što duže putovati. Povratak u Itaku, kao i dugačko putovanje koje prethodi, to je nešto što radimo zbog sebe. Kakvu god Itaku da zateknemo: bogatu, lepu, ojađenu ili osiromašenu, nećemo biti iznenađeni. I tako, gde god da se nađemo! A Miloš Sekulić posvuda, tiho i nežno, nosi svoj Beograd. To je nesumnjivo teret koji često nije lagan i udoban. Zbog toga Miloš Sekulić na slikama voli ponekad da se našali sam sa sobom. Pitam ga: “Gde je Tito na slici? Da li si ti umesto njega?” A on se smeje: “Misterija! Ta slika je misterija.”
I slikanje sećanja predstavlja misteriju. Ne poseduju svi gradovi tu energiju. Kao što svi gradovi ne mogu biti Itaka. I kad ih razgrađujemo i ponovo zidamo, kamen po kamen, ciglu po ciglu, to nije zbog toga što ih je uništila neka sila već zato jer smo sami, potpuno nesvesno, toliko toga zaboravili.”

Jebi me, ako znam! 27. oktobar, utorak

Otkad nisam čuo ovaj uzbudljiv dijalektičko-egzistencijalistički izraz? S jedne strane: to je problem saznanja, a sa druge: poimanje seksa kao mučenja. Da pojednostavim. Ima tu još mnogo čega.
Ajde da razmislimo šta to, u stvari, znači? Previše toga.
Čekam da unuk završi šahovski turnir. Ukupno pet partija. Odigrao je četiri i izvukao dva poena. Ostala je još jedna partija. Nema tremu. Veoma zdravo prihvata rezultata. Mnogo bolje od mene u njegovom uzrastu.
Čekam ga u prostranom predvorju osnovne škole u koju su išla i naša deca. Naravno, više nema nikoga koga poznajem. Mesec je utonuo u neku gustu maglu koju proizvode armije mesečara marširajući uzduž i popreko. Ovde je stanje redovno. Nije promenjena vlast u Crnoj Gori iako su to najavljivali većina medija u Srbiji. Čudan je odnos između nekadašnjih građana zajedničke zemlje, sada građana novih država. Ispred mene sve vreme stoji neka mlada mama, koja čeka sina šahistu, i kucka u mobilni. Nije da me ne nervira. U sklopu opšte situacije ona je najmanje odgovorna.
Čekam i pišem Dnevnik.
Ognjen je dobio Martinke koje su u špajzu čekale svog čoveka. Broj 43. Nevreme je poštedelo Meksiko. Pre toga, u polupraznom Manježu, pijem kafu sa Acom. Dogovaramo se oko Konferencije koja je u četvrtak. Pojma nema zašto sam u sve ovo ušao. Svašta može biti zanimljivo, ali je veliko pitanje koliko je nešto istinski važn. Ovo vreme neće nikoga poštedeti. Možda zombije i mumije. Možda, mada nisam siguran. I oni se mogu zaboraviti.
Nisam mogao da idem na otvaranje Sajma knjiga. Prvo, zbog obaveza, a i zbog sasvim psiholoških razloga. Ne mogu više da podnesem gužvu, buku, loš vazduh. I naravno: govornike kao što je Emir Kusturica. Ima li još nešto što on neće otvoriti u Srbiji?
Kako smo došli dovde?
Jebi me ako znam!
A onda juče, ipak odem na Sajam jer govorim o jednoj vrlo zanimljivoj knjizi. Dimitri Vehulst: “Zaludnost živeljenja”. Izdavač je Clio, kao i moje knjige koja još nije odštampana. Dimitri je Belgijanac, 72. godište, knjiga na flamanskom. Knjiga teška, naturalna, direktna, i sjajno napisana. Malo se šalim sa prevodiocem da će knjiga sa ovakvim naslovom teško neći put do čitaoca. Mogao je naslov da bude i malo optimističniji. Glavni junak se ipak izvukao iz mračne i teške sredine. Dimitri kaže da nije pisao knjigu kao terapiju, iako je ona veoma lična ne samo zbog toga što je pisana u prvom licu i glavni junak nosi njegovo ime.
– Nisam imao nesretno detinjstvo! Uprkos oca pijanca, siromaštva, asocijalnoj ponašanja sredine u kojoj je odrastao. Oni nisu znali ništa, nisu čitali knjige, slušali muziku, nisu se bavili sportom, učili, pa ipak su imali neku toplinu i osećanja neposrednosti, bar jedni prema drugima. I teško se detinjstvo može pretopiti u nešto lepo. U brutalnosti knjige ima svojevrsne poezije, neke vrste refrena izgovorenih reči i situacija. Naravno, tu je i iznenađenje zbog toga što su i drugi bili siromašni, i to dosta godina posle rata. Onda vidimo da je i “naša” stvarnosna proza, pisana pre četrdesetak godina, imala svoje pandane u mnogo bogatijim društvima. Samo što oni nisu imali Goli otok. Pitam Dimitrija da li piše na flamanskom ili holandskom, a on mi kaže: to je isto, kao srpski i hrvatski.

Na predstavljanju knjige sreo sam Žilbert i Milana, komšije iprijatelje iz Šumica koje nisam video skoro trideset godina. Oni su putovali: tamo i ovamo. Žilbert je Belgijanka, takođe Flamanka kao i Dimitri. Imaju tri sina kojih se sećam jer su se naša deca igrala sa njima. Sva trojica žive u tri različite zemlje. O kako je lepo ponovo sresti izgubljene prijatelje!
I odjednom mi je Sajam dobio neki dublji smisao. Ja sam preturio sigurno preko trideset sajmova knjiga preko glave. I ne samo begradski nego i onaj u Frankfurtu, Varšavi i Parizu. Imam divne uspomene na ljude, knjige i izdavače. Imam i one ružnije: na razne politikante i prišipetlje koji se uvek umuvaju u kulturu.

Pitam me Milan kako sam a ja mu, kao iz topa: jebi me, ako znam!
Nije poziv već konstatacija.

Danas će, valjda, da se pojavi moja knjiga.

Inventar posle godinu dana, 20. oktobar, utorak

Napravih kratak inventar. Bez zatvaranja radnje!
Da vidimo šta smo imali? Šta je nestalo? Šta se zaturilo? Koga smo ugostili? Ko se obogatio? Ko osiromašio? Koliko nasmejanih? Koliko tužnih? A tek očajnih?

Kad postavim ovaj tekst u Moj dnevnik biče ukupno stodeset (110) dnevničkih zapisa. Okruglo. Otprilike, svaki treći dan po jedan zapis. (Od toga dva audio, na samom početku.) Nisam prebrojavao stranice ali računam da je to oko 350 stranica. Cela knjiga, bar što se tiče obima. U Sećanjima je objavljeno 66 priloga, od čega dva u audio formi. Mislim da su prijatelji i poznanici bili pomalo lenji. Zar je teško posvedočiti o nečem ličnom? Pogotovo što je to najbolji način da se sačuva. Nema se vremena? Ajde da malo o tome popričamo. Bolje ne.

Juče sam završio supericu nove knjige. Čak sam za korice našao i jednu stari crtež. U pitanju je moja prva izložba, mislim devedesete ili devedeset i prve, u Srećnoj galeriji u SKC-u. Kod Slavka Timotijevića. Tada sam bio novinar u Politici, “na” kulturi. Mira Živković – Miraž, koleginica sa rubrike, koja je pokrivala likovnu umetnost, sve vreme me je gurala da napravim izložbu. Sećam se lepe, vesele, atmosfere na izložbi iako smo svi bili u prilično bednom stanju, u iščekivanju rata i propasti. U Politici je tek trebalo nešto da se dogodi, mislim na posledice 9. marta 91. Odnekud se stvorio onaj rok pevač Toni, valjda je namirisao piće. Video sam ga u jednom momentu kako stoji pored zida i povraća u plastičnu zelenu korpu. Slike su bile realističke, crteži, tuš, akvareli… Mnogo scena sa ulice, političkih simbola, grubih i jadnih faca, pomalo karikaturalnih. A ovaj crtež, koji sam iskopao, ima ćak i ime: “Polemičar”. Svet je, i pored grubosti i osećanja sveopšteg gubitika, ostavljao prostor za ironiju. Prošlo je dvadeset i pet godina! Nemoguće.

Kako u jednoj godini sažeti sećanje na četvrt veka? Više ne uspevam da dohvatim ni jučerašnji dan. Šta sam sve radio, šta mi je sve prolazilo kroz glavu!

Aktuelna rasprava šta će biti sa Kosovom deluje ne samo već viđeno već potpuno nestvarno. Niti sam u situaciji da nekome dajem, niti oduzimam bilošta. Pogotovo Kosovo. Moje lično osećanje o Kosovu toliko je puno trauma i jada da ne želim ne samo o njemu da razmišljam kao o mitološkom nego ni kao o geografskom prostoru. Na Kosovu, naravno, ima zlatnih i dragih ljudi, prema kojima ću zauvek osećati prijateljstvo. Ali ovo nije pitanje odnosa između ljudi koji se poznaju već jedno istorijsko-državno-društveno-moralno pitanje koje nije stvoreno preko noći. Nije NATO kumovao odnosu između Srba i kosovskih Albanaca. To je posledica jedne bezumne i pogrešne politike koja je samo obelodanila ono što se gajilo decenijama. I sada kad preko Pinka tvrde da Albanci nemaju istoriju, kulturu, pamćenje, da su u potpunosti inferiorni u odnosu na Srbe, oni rade ono isto što je radio ne samo Milošević već generacije zadrtih i bezumnih nacionalista. A to je potpuno ista vrsta argumentacije kao kod pristalica aparthejda u Južnoafričkoj republici pre propasti te politike. Rasno i nacionalno na Balkanu je skroz izmešano. Umesto boje kože govori se o obliku lica i lobanje, o jeziku, istoriji i kulturi.

Čekam unuka koji je na kursu za programiranje. Divno mi je njegovo uzbuđenje na svako novo otkriće i saznanje. Okolina Cvetnog trga koji se zbog nečega prepravlja. Svi bi da nešto naprave starijim i lepšim. Svi kafići su prepuni mladog sveta. Nadam se da lapot neće početi baš večeras. Šta rade stariji ljudi u Srbiji? Sede ispred televizora i gledaju odvratne rialitije? Prebrojavaju novac, odvajaju za sahranu, za decu, za unuke, za lekove? Da li ovi mladi ljudi oko mene znaju da se danas u Predsedništvu održava sastanak povodom Kosova? Čisto sumnjam. Priznati ili ne priznati? I šta se time menja? U stvarnosti Srbija nema nikakvu vlast i kontrolu života na Kosovu. Patriotizam, u stvari, predstavlja neku vrstu ludila: viđenje sveta oko sebe kao nešto što nema nikakve veze sa stvarnošću. Time se ne samo produžava iluzija već se nastavlja sa svojevrsnim vudu procesom u kojem se stvarnost predstavlja onakvom kakvom se želi predstaviti. U suprotnom bi sve palo u vodu. Ludilo!

Moraću ponovo početi da crtam ljude i ulice. Dramatičnost više nema smisla. Neko vabi psa na ulici koji je pobegao sa povoca. Sloboda ili sigurnost? Ko danas uopšte nešto bira?

E da, još nešto! Setih se naknadno. Danas je na Televiziji Studio B, na nekim vestima, poslednja informacija bila o tome da je na današnji dan, pre sedamdeset i jednu godinu, oslobođen Beograd. Odnekud su uspeli da “svare” tu informaciju. Kako se ovde lako prepravlja sećanje i istorija!

Dugo putovanje kroz noć, 15. oktobar, četvrtak

Proletelo! Potpuno nestvarno. Danas je 15. oktobar. Skoro pre godinu dana, tačnije 20. oktobra 2014. počeo sam sa objavljivanjem Dnevnika. Prvi naslov beše “Mrtvi i oživeli razred”. “Ukrasio” sam ga skenovima školskog dnevnika iz 1941. koji su bili prikazani na izložbi “Komšije kojih više nema”. Ta je izložba bila otvorena 10. januara 1997. u Rexu koji je tada bio naš centar sveta. Svojevremeno sam maštao da krenem tragom imena iz dnevnika i da rekonstruišem šta se posle dešavalo sa učenicima. Jevreji na Dorćolu između dva svetska rata, priča o komšijama kojih više nema! Prošlo je, znači, skoro dvadeset godina od tog događaja. Milica je još radila u Jevrejskom muzeju, Katarina je vodila Rex, ja sam radio u Fondu koji je bio na sasvim drugom kraju grada. Još su trajali građanski protesti. Svi smo bili pomalo pijani od energije i nade. Milošević je pokazivao svoju moć koja nas nimalo nije zabrinjavala.
Pre godina dana sam napisao:
Razmišljam o tome kako lakše zaboravljamo one koje smo ostavili od onih koji su nas ostavili. Tu nije samo reč o ljubavnim vezama. I prijateljstva imaju tu vrstu ispunjenosti. Možda zbog toga toliko i razmišljamo o vremenu koje je iza nas. Ono je nas ostavilo a ne mi njega. Mi nismo prirodno ostarili, nismo se izgubili u novim poslovima i novim interesovanjima, nismo otkrili nove Amerike, jer je ona stara ostala na svome mestu.
Bili smo ostavljeni.

 
Usred protesta i šetnji, koji su započeli krajem novembra 1996, napisao sam tekst za katalog izložbe. Ja sam na Dorćolu odrastao. Na spoljnom krugu Dvojke. Dole su bila dva bioskopa, Gimnazija, igralište Radničkog, pruga, reka i ogromne piramide peska niz koje je bilo divno kotrljatite se. Iznad je bio Kneziš. I Strahinjića Bana gde smo igrali fudbal. O Jevrejima sam znao iz filmova i knjiga. Onda sam se u gimnaziji družio sa Vesnom koja je, puna ponosa, pričala da je sedamdeset i pet odsto Jevrejka. Veljko, u kojega je bila zaljubljena, sasvim ju je politički nekorektno zbog toga zezao. Naravno, to nije imalo nikakve veze sa stvarnim stanjem stvari. Koliko me pamćenje služi, do svoje četrdeset i neke godine nisam čuo neku antisemitističku izjavu. Antisemitizam mi je bio nezamisliv. Kao i svaki oblik segregacije, rasizma i nejednakosti. Izložba “Komšije kojih više nema” bila je značajna i važna u svakom pogledu. Pre svega zbog unutrašnje upotrebe.
Danas kad najavljuju rehabilitaciju Milana Nedića, kao nešto što se samo po sebi podrazumeva, jer se time ispravljaju komunistički zločini i nepravde, ne mogu a da se ne zgrozim od aktuelne društvene i političke scene Srbije. Ono što je bilo najgore i najodvratnije iz istorije srpskog naroda postaje uzor. Tako je bilo i sa Dražom Mihajlovićem i Nikolajem Velimirovićem, tako će, verovatno, biti i sa Dimitrijem Ljotićem. Slaviće se i uzdizati fašizam verovatno kao najsnažnija negacija komunizma. Samo zbog toga? Ima u tome, siguran sam, i ličnog i porodičnog resantimana, populističkog udvaranja i majmunskog podražavanja. Da se Srbija, mic po mic, pretvara u gnezdo fiašističke ideologije i verske zatucanosti, to je nešto o čemu nismo mogli da sanjamo ni onda kad je Milošević bio na svome vrhuncu. Bez obzira što je upravo on počeo da flertuje sa nacionalizmom i antikomunizmom.
Kiša, vetar koji liči na košavu, mada je još topao, šuškanja o raspisivanju vanrednih izbora, Brisel, Poglavlje 35. Ova zemlja živi od poglavlja do poglavlja. Između poglavlja prostire se sivilo gluposti i foliranja. Tonemo sve dublje. To je davljenje bez krika i poziva u pomoć. Hladnokrvno. I ni malo gospodski. Više robovski.
Juče mi je pisao Zoran i podsetio da je 14. oktobra Mindin rođendan. Da je živ Minda bi napunio sedamdeset godina! Nestvarno.  Juče je bilo sunčano. Krošnje su još zelene ali je žuto lišće počelo da ukrašava pozadinu. Lep dan za Mindin rođendan. Jubilarni.

 
Polako, ali sigurno, prikupljamo se za dugo putovanje kroz noć.