Dobrano, dobrano, 1. septembar, utorak

Palo mi je na pamet, možda od vrućine, a možda i od latentnog očajanja, kako je dobar izraz: “dobrano”. Rekoh u sebi: “dobrano smo u kurcu”, i odmah sam se osetio bolje. Da se poigraš rečima izgleda da je krajnje lako i jednostavno. Zašto se ne bismo igrali ako to pomaže? Verovatno zbog toga jer se ne možeš uvek igrati bez obzira koliko bio svestan da ćeš se na taj način, bar privremeno, izvući iz … koječega.
Kad si se dobrano ušetao u zrele godine i dobrano skrasio, odnosno prikovao, za jedno mesto, dobrano izabrao profesiju, stekao i izgubio rodbinu, prijatelje, kolege, zemljake, vršnjake, daždevnjake… mogao bi dobrano da se suočiš sa samim sobom, da podvučeš crtu, oprostiš se od ovoga i onoga, pomiriš da nećeš biti čuveni fudbaler, doktor ili avanturista… Sve mi to deluje nekako bezpovratno. Gore od svakog očajanja.
Danas sam nekoliko puta čuo rečenicu: Mogli bi večeras da svratimo do Eve i Rastka. Reč je o prijateljima sa kojima smo se intenzivno družili pre tridesetak godina a koji više nisu živi. Eva je umrla pre više od deset godina a Rastko pre nekoliko.
Prebiranje po glavi koga od prijatelja više nema nije samo tužno i potresno. Ima u tome neke čudne životne hronologije, neke vrste sablasnog “timeline-a”, kojim bi mogao da se obeleži svačiji život. Pa ipak, bežim od svake vrste beleženja. (Verujem da nisam jedini.) Čim počnem da računam kad je šta bilo osetim vrtoglavicu. Povratak u bunar prošlosti nije bezbrižna šetnja. Premda, ima ljudi koji posvuda mogu bezbrižno da se prošetaju.
Dobrano sam se najeo, dobrano naputovao, dobrano nauživao… tako bi svaki uspešni odmordžija mogao da se pohvali. Razmetljivosti nikad dovoljno mada se to najčešće upakuje u neko skromnije odelo jer: vremena su teška, živi se od danas do sutra, niko ne zna šta nosi noć, a šta dan, i slične gluposti. Danas je prvi dan škole i naš najstariji unuk kaže da sve mnogo dugo trajalo. Imao je šest časova.
Vrelina je ispunila svaku pukotinu i ćoše. Dan se skratio. Vesti o izbeglicama (migrantima) iz dana u dan su sve dramatičnije. Niko da se pojavi sa nekom informacijiom, odnosno prognozom, koliko još nesretnih ljudi kreće put Evrope. Rusi će sada da ratuju protiv ISIS-a u Siriji. Amerikanci će da se dogovore sa Irancima. Turci će da iskoriste priliku i da se obračunaju sa Kurdima. Poljaci ne mogu da prime više izbeglica jer se plaše da će im doći Ukrajinci. Da je svet poludeo to nije od juče. Dobro znamo šta se desilo sa bivšom Jugoslavijom. Mimo Miloševića i njegovih kretena. Sada nacionalisti likuju jer je, kao, u pitanju božja pravda. Ne znam čemu se nadaju. U kojem će to svetu biti dobro za bilokoju balkansku naciju. U onom u kojem će da vladaju Rusi i Kinezi?
Dobrano sam se uvalio u ovo sranje od zemlje i života. Nema izvlačenja. Dobrano smo u govnima.
Okruženi sa svih strana. Više i ne očajavamo. Imamo pred očima izbeglice pa možemo, kao, da se tešimo. Višak razumevanja, manjak empatije. Ili obratno. Apatija. Neznanje. Mediternska dijeta bez vina, ribe i maslinovog ulja. Moj prijatelj Đuka sutra putuje na Sardiniju. Zamolio sam ga da mi donese dugačku, dugačku šišarku. Ona mi služi kao rep zmaja. Volio bih da napravim još nekoliko zmajeva.
Dobrano smo se pogubili.

O usamljenosti i javnosti, 28. avgust, petak

Kad sam krenuo sa Dnevnikom nisam previše razmišljao o vezama između privatnog i javnog. Pogotovo o onome kakva je uloga FB-a. Posle teksta “Krov nad glavom”, koji sam postavio na Dnevniku 18. avgusta, a koji je izazvan mojim susretom sa izbeglicama na beogradskoj autobuskoj stanici, zapljusnuo me je talas različitih reakcija.
Više ne razumem svet oko sebe. Niti imam odgovor na sve. Mnoge stvari su zaprepašćujuće. Svašta ispuzava ispod kamena. Priznajem, nisam opremljen. Prenem se od sadržaja onoga što postaje deo javnosti. Osećam izvesni stid zbog javnog ačenje ko je šta uradio za izbeglice. Naravno, mnogo su strašnije rasističke i ksenofobne opsesije koje su često upakovane u ljudsku brigu za našu sudbinu. Jeste, baš je Nenad Popović iz Srpske narodne stranke mnogo zabrinut za nas! O onome šta je, ili nije, uradila aktuelna vlast pišu novinari i komentatori. I tu se drže predstave između kritičara i apologeta. Imam utisak da se prostor za autentično i iskreno reagovanje smanjio na najmanju moguću meru. Ko je, uostalom, onaj ko procenjuje? Činjenica je, međutim, da jedni druge sve manje slušamo, odnosno čitamo, i da češće reagujemo na naslov ili moto nego na potpunu informaciju.
Da se svako pozabavio svojim jadom, ni po jada, ali ovde je u pitanju nešto tako elementarno da mi se svako objašnjavanje čini nepotrebnim. Postoji li uopšte još potreba za javnom reči?
Sasvim lično: prilično me iritiraju objave na FB-u gde je ko bio, s kim, šta je video, šta jeo, pio, obukao… To mi više liči na vašar taštine nego na objave kojima se nešto ozbiljno poručuje. Bilo bi mi razumljivo da ljudi dele neka nova lična iskustva, važne lične doživljaje – radosne i tužne, informacije o tome gde su i šta rade, ali meni, vinska karta, uzbudljivi turistički pejsaži kao sa razgledanica, čemu sve to?
U suštini, sve je to jedno masovno bekstvo od suočavanja sa prirodom i smislom ovoga u čemu živimo. Kad hoćeš da pobegneš od problema koji ti usmerava sudbinu u jednom ili drugom pravcu najbolje je da ideš u detalj čija trivijalnost u trenutku zamagli sve.
Setim se, u trenutku, podele na đokiste i mikiste (ljubitelje Đorđa Marjanovića i Mikija Jevremovića) kao odraz vremena kada su radila brodogradilišta na Jadranu, Zastava i Energoinvest, a Krleža jednom godišnje davao intervju. Šta se dešavalo ispod, ili iza? Ko je šaputao u rupu tajnu poruku? Ko je svirao u frulu? I ko je tu poruku uopšte mogao da čuje.

Ko se seća pitanja upućenog Jekaterini Furcevoj, čuvenoj upraviteljici kulture u Sovjetskom Savezu: Da li u Sovjetskom Savezu ima homoseksualaca? Pitanje je postavljeno javno, ka konferenciju za štampu, u ranoj fazi BITEF-a. Gadno pitanje! Kako odogovoriti, a ne ispasti glup i ograničen, a opet ideološki ispravan? Svi su, međutim, znali ko je Furceva, baš kao i ko je Rostropovič i Brodski. Ismejavali smo Furcevu, ali smo toliko toga znali o ruskoj avangardi, Mandeljštamu, Harmsu… Nismo bili ignoranti ni prema jednom periodu ili naciji. I nismo od vlastitih ubeđenja pravili stereotipe.
Danas mi sve izgleda upravo suprotno.
Ignorancija i glupost idu zajedno sa arogancijom. Nije u pitanju samo aktuelna politika!

Bio sam na jezeru, u Beloj Crkvi, sa porodicom na nečemu što je trebalo da bude kratki, šestodnevni odmor. Zatekao sam se na plaži kad mi je Sonja javila da je umro Džo. On je bio jedan od naših najstarijih prijatelja. Družili smo se i prijateljovali skoro pedeset godina. Svašta smo zajedno doživeli i preživeli. Naše prijateljstvo, koje je bilo i komšijsko, i na poslu, trajalo je poput celog jednog života. Nemoguće je razumeti ono što se desilo. Ne umem da izrazim osećanja. Vraćamo se nazad u Beograd, a automobil svakog časa može da se ugasi jer se neki đavo u njega uselio. Ali on izdrži do kuće. Bili smo jedne godine zajedno, sa Džoom i Sekom, u Beloj Crkvi, u starom hotelu koji već nekoliko godina ne radi. Ne samo da smo bili mlađi nego je i nada bila mlađa i snažnija. Bilo je to posle 2000-te. Danas sve izgleda praznije, pustije i zapuštenije osim vila oko kampa. Pojavili su se i neki Rusi koji su pokupovali apartmane. Tamo cveta neka vrsta srpskog turizma gde se ništa ne ulaže u prirodu i ambijent, a očekuje se da se obogati preko noći. Eto naše Itake! Oglodana, mutna, bez nade i optimizma. Tu je negde Odisejov svinjar koji više ništa, i nikoga ne ume da prepozna. Umesto Penelope samo besni prosci koji slave pobedu na nekim od izbora.

Kad govorim o javnoj reči i javnosti, o potrebi da se kaže ono što je bitno, onda vidim istu takvu zapuštenost i mutljag.

Sve smo usamljeniji u svetu baljezganja i površnosti. Svet strahuje od asteroida i izbeglica a ne od sopstvene praznine.

Naši, 23. avgust, nedelja

Uvek sam imao problema sa našima.

Prvo su naši bili svi koji govore našim jezikom. Onda su naši bili oni koji su se borili protiv okupatora i domaćih izdajnika. Potom su naši bili svi oni iz naše kuće i ulice. Vremenom su naši postali oni iz kraja, a ponekad i iz celog grada. Danas bi naši trebalo da budu svi pripadnici naroda kojem pripadam, ako ne i svi građani zemlje čiji pasoš posedujem.
Meni je ta priča o “našima” često bila sumnjiva, ili izazivala određene nesporazume i dileme, menjala se, bila čas šira, čas uža… Ko bi pohvatao sve naše koji su prolazili kroz moj život. Na primer, dok sam išao u Prvu gimnaziju, koja se u to vreme zvala Moša Pijade, to sa našima se povremeno javljalo u smislu: “i on/ona su išli u Prvu”.
– I?
– Je l to stvarno nešto značilo?
Da li smo zbog toga imali nečega zajedničkog osim te velike, zastrašujuće zgrade u Dušanovoj? Sećanje? Ne postoji nešto što bi se zvalo zajedničko sećanje. Svako se seća sebe i onoga što je za njega tada bilo važno. Sećam se da je jedan drug iz razred kasnije postao neki gradski faktor, dok je SPO držao vlast u gradu, i da sam ga moljakao za prostor za Medija centar, a on me ladno odjebao. Slično je bilo i sa kolegama sa posla, drugovima iz detinjstva, škole ili kraja. Našao bih se nekada u belom svetu, obično na aerodromu ili foajeu hotela, i začuo naše kako pričaju. Moram da priznam da sam bio veoma oprezan. “Naš” je govor bio zajeban od početka do kraja. U prvo vreme nisi znao da li su “naši” pripadnici neprijateljske emigracije, udbaši ili normalni ljudi, a kasnije da li su nacoši ili normalni ljudi. Morao sam da pazim kad pričam “naški” sa nekim prijateljom da nas ne zaskoči neka budala koja je takođe govorila “naški” ali nije imala nikakve veze sa nama.
Jedno veče, mislim da je to bilo pre trideset i šest godina, u Americi, u jednom baru upoznao sam jednog starijeg čoveka sa kojim sam odigrao nekoliko partija šaha. Nije to bio neki posebno akademski obrazovan čovek, zaboravio sam mu i ime, klub se nalazio u okviru kampusa, i ne znam kako, valjda preko pričao o šahu i šahistima, dođosmo do Cvajgove “Novele o šahu”, u kojoj je glavni junak bio moj izmišljeni zemljak Mirko Čentović. (Navodno je za lik Čentovića poslušio opet “naš” Bora Kostić iz Vršca. ) Pokazalo se da moj šahista-partner odlično poznaje stvaralaštvo Stefana Cvajga. Sve vreme smo igrali šah, pili pivo i pričali o Cvajgu. Počeo sam da otkrivam ne samo da smo iste knjige čitali, svako na svome jeziku, nego da smo slično i razmišljali. “Novelu o šahu” Cvajg je napisao par meseci pred samoubistvo. To je, u suštini, njegovo poslednje kompletno završeno delo. I tako sam, na sasvim drugom kraju sveta, sasvim slučajno, naleteo na čoveka koji je voleo toliko istih stvari, koji je razmišljao na sličan način, da mi se odjednom učinilo da je u pitanju neka mistična, viša sila, koja otkriva i povezuje ljude koji istinski dele iste ili slične vrednosti, poglede na život, ukus prema knjigama, slikama, muzici, politici… kao da su celog života živeli jedan pored drugoga. I bio mi je bliži taj nepoznati matori šahista-amater od gomile vršnjaka, kolega, zavičajaca, političkih istomišljenika, članova biblioteke…
Onda su susreti slični ovome počeli da mi se dešavaju ne samo u belom svetu već i u Ovome Ovde. To nije imalo nikakve veze sa događajima koji su ubrzavali mistifikovanje pojma “naši” i “naše”. Naši i naše bili su sve udaljeniji od mene. To nije značilo da je na to mesto dolazilo nešto novo, nešto što je zamenilo prazninu pripadanja. Svi mi, naime, želimo da pripadnost bude prirodna i iskrena, da ne bude plod interesa i računa već prava emocija: prijateljstvo i ljubav, na primer.

Mada, nije taj Amer ni tako loše igrao šah, mislim da sam izgubio jednu partiju a odrao ostale četiri. Za njega sam ja bio iz neke zemlje koja se nalazila između Čehoslovakije i Bugarske. Otprilike. Ali znao je da se u mojoj zemlji igra dobar šah. To je veoma poštovao. Naravno, svi su znali za Tita. Tito (1892) i Cvajg (1891) bili su maltene vršnjaci. Prem njima je Nabokov bio klinac. Mlađi osam, odnosno devet godina. Valter Benjamin je bio vršnjak sa JBT-om. Koja generacija! Da li su oni za svoju generaciju govorili “mi” i “naši”. Sumnjam. Tada se kod nas forsirao damin gambit. Svi smo znali prvih desetak poteza. Aljehinka se mogla “prodati” pacerima prih nekoliko partija, ali damin gambit, to je bila strašna tajna. Danas više niko ne igra Aljehinovo otvaranje. Ko još danas uopšte igra šah.

Da li je šah igra za dva ili tri igrača? A preferans?

Pa ipak, ne sećam se da je to strasno šahovsko bratstvo, koje se održavalo godinama, ikada bilo postavljeno kao mi i naši.
Kad već govorimo o misterijama i bratstvu ne sećam se da sam ikada sreo pripadnike nižih socijalnih slojeva, da ne kažem proleterskih, koji bi posedovali onaj čudesni magnetizam klasne svesti. Kod bogatijih, a posebno kod pripadnika poražene građanske klase, bilo je izvesnog osećanja izuzetnosti i podsećanja na pripadnost eliti. U stvari, kad sada razmislim o tome, čini mi se da su upravo iz tih sredina bili klasno najsvesniji i da su umeli gorljivo da zastupaju komunističke ideale.

 
O današnjim “našima” nemam šta reči.
Čujem da se “naši” spremaju da spreče nesrećne izbeglice da uđu u našu zemlju, makar će se Ovde vrlo kratko zadržati. Eno ga Orban, sa istom retorikom, brani Madžarsku od “okupacije”. Ludilo.
Ne znam madžarski, ali kad čujem ove “naši” često se zaprepastim kako govore loš srpski. To nekako ide jedno sa drugim. To našijanstvo i suženi vidik sopstvene kulture i jezika.
Posebno je tužno kad “naši” progovore o našoj prošlosti. Niti nešto znaju, niti nešto razumeju.
Jednom rečju: “naši” su nužno zlo kojeg ćemo se jednog dana sigurno otresti kad prestanemo da ih primećujemo. Jednom sam tako uklonio bradavicu sa srednjeg prsta. Glasno sam rekao: a sad ću prestati da je gledam i ona će nestati. Nisam gledao u prste jedno dva meseca. Prao sam i ruke ne gledajući ih. I posle dva meseca, kad sam pogledao: bradavice nije bilo!

(Upravo je prošla ponoć, ušli smo u nedelju! Napolju je sveže. Sutra će valjda da se razvedri.)

Krov nad glavom, 18. avgust, utorak

Rano jutros (ovo se dešava u ponedeljak) čekao sam na autobuskoj stanici ćerku sa unucima koji su se vraćali s mora. Odvezao sam auto na parkiralište pored zgrade Simpa, odmah uz autobusku stanicu. Ušao sam u prizemlje pošto sam od rampe primetio da je parkirano svega par automobila. Na parkingu, umesto automobila sedele su ili ležale izbeglice na prostirkama od čaršava, ćebadi i velikih peškira. Neki, a pogotovo deca, još su spavali. Najsporije i najtiše što sam mogao napravio sam krug i izašao. Osetio sam kako se tresem. Doterao sam auto na krov parkinga koji je bio skoro prazan. Ugasio sam motor i par minuta nepokretno sedeo. Napolju je dan uveliko počeo. Noćas je padala kiša koju smo svi prizivali kao spas od nesnosne vrućine koja neprekidno traje skoro dva meseca. Na tom sam parkingu shvatio da su se izbeglice sklonile od kiše ispod metalno-asfaltne konstrukcije krova. Imati krov nad glavom u današnjem svetu deluje veoma rastegljivo.
U parku, odmah uz dolaznu autobusku stanicu, stotine izbeglica okupljeni u koncentričnim grupama sede, spavaju, jedu, ili raštrkano stoje i razgovaraju. To je paralelni život. Potpuno. Fotografišem ljude u parku, ali iz daljine. Ne prilazim nikome, čak ni deci koja se igraju, da bi ih fotografisao. Vidim dve devojčice od oko pet, šest godina kako se igraju telefonskim slušalicama koje vise sa dve strane na usamljenoj telefonskoj govornici. Jedna telefonira drugoj. Site se ispričaše. Čini mi se nedopustivim da zumiram nečije lice ili pogled. Ne osećam nikakav novinarski poriv da otkrivam pojedinačne sudbine. Ne zato jer me to ne zanima već zato jer to ne mogu da izdržim. A ne mogu da izdržim jer ne mogu ništa da uradim. Da imam šator doneo bih ga. Da imam vlast naredio bih da se postavi dvadeset montažnih klozeta i da se ogradi bar pet-šest mesta sa tuševima. Da imam vlast vojska bi za tri sata podigla nekoliko ogromnih šatora, koje inače koristi na Pasuljanskim livadama, kada se održavaju pokazne vežbe, i taj bi narod bio zaštićen od sunca i nevremena. Da imam vlast postavio bih nekoliko velikih kuhinja gde bi ljudi mogli sami da spremaju hranu. Za tako nešto nisu potrebna nikakva posebna sredstva i ulaganje. Sve postoji, od opreme do ljudi, koji bi to brzo namestili. Izbeglice ne izgledaju ni preteći, ni opasno. Verujem da bi prihvatili svaku vrstu opštih pravila, od higijene do bezbednosti. Zašto je država pobegla do svake odgovornosti? Kao da je to parče parka i ulice oko njega postali neka vrsta izbegličkog ostrva potpuno izvan svake veze sa stvarnošću. A na stanicu svakog minuta dolaze autobusi: Mladenovac, Valjevo, Aranđelovac, Kotor, Sarajevo, Loznica, Vršac… Kao da se ceo raspareni svet nekadašnje Jugoslavije sliva na to nesrećno mesto.
Večina nas vrlo dobro zna šta je to izbeglištvo i ko su izbeglice. U našim kućama, kod majke i kod nas, devedesetih su živeli naši rođaci izbegli iz Sarajeva. Do sredine devedesetih otišli su za Dansku i Kanadu. Onda su 1999. u vreme bombardovanja, iz Novog Sada došla rodbina, takođe izbeglice iz Sarajeva. Stanovali su kod Detelinare koja je, zbog rafinerije, često bila bombardovana. Naše su izbeglice, međutim, bile “naše”. Znali smo se, bliže ili dalje, imali zajednička sećanja, mesta, i naravno, zajedničke pretke. Oni nisu bili stranci iako su u naše živote unosili i neke sasvim nove i pomalo čudne običaje. Izbeglištvo menja ljude, njihove karaktere, navike i osećanja. I mi smo se, naravno, menjali. Odbijali smo svaku ideju da se može normalno živeti dok ljudi ginu u ratu, i dok su naši najbliži ugroženi. Za sve vreme ratova i neizvesnosti, od devedeset i prve do devedeset i devete, nismo bili na odmoru, pogotovo ne na moru. A mnogi, koje smo znali, išli su najnormalnije: od Crne Gore do Grčke, od Turske i Španije do Italije i Francuske. Za mnoge je rat i izbeglištvo bilo nešto o čemu su pisale novine, ali ih nikada stvarno nije dodirivalo. Vodio ih je Milošević u svojim autobusima na razne mitinge. Pevali su i skandirali svome vođi i Srbiji koja nije bila u ratu. I kad smo bili potpuno osiromašeni, kad su se naši novci prelivali i u dažkovima odnosili na Kipar, Rusiju, Švajcarku, oni su još uvek pevali i vitlali rukama. Njihova deca nisu bila mobilisana i poslata u Hrvatsku, Bosnu, kasnije na Kosovo. (Ili su bila a oni mislili da se tako mora i da to nije ništa, sve ide u “rok službe”.) Mada, ima i onih koji su prezirali to ludiranje već su samo vešto koristili priliku. Nameštali, kupovali, preprodavali ono što su dobili u posed ili rukovanje. Posle su svi pričali, a najviše novinari, kako je reč o izvanredno uspešnim privrednicima.
Upoznali smo mi veoma dobro šta je to izbeglištvo. Nije u tome bilo ničega romantičnog i veličanstvenog kao kod poznatih istočnoevropskih disidenata. Nisu to bili ni pisci ni muzičari. Običan svet koji je srećom imao rodbinu ili prijatelje pa nije morao da spava po parkovima. Mada, i toga je bilo, da se ne zavaravmo.
I gde je sada neko iz Crvenog krsta? Gde su borci za ljudska prava i ljudsko dostojanstvo? Ovo je preveliko za njih? Jeste, preveliko je. Sa tim ne može da se izbore pojedinci ili grupe ljudi. Ovo zahteva opštu mobilizaciju, pamet i odlučnost.

Momak sa crnim duksom okrenuo je leđa kad je video da fotografišem. Pomislih da mu je porodica verovatno ostala u Siriji. (Da li ovaj Dnevnik čita neko ko bi mogao da poveže stvari? Čisto sumnjam. Ovo je izgubljeno ostrvo. Nenaseljeno.)

Noćas je ponovo padala kiša. Pomislio sam na izbeglice, na tu decu i na te ljude, kako se zavalače ispod krova od parkinga. Setio sam se pogleda moga najstarijeg unuka kad je pored autobusa koji ih je dovezao sa mora video ženu sa dvoje dece koja spavaju na trotoaru, pored prazne klupe. Posle smo u kolima pričali o izbeglištvu i nesreći, o ratu i patnjama. Pričao sam im o Alepu, veličanstvenom starom gradu čija je istorija bogata kao malokog grada. Nisam im rekao da sam se pre više od trideset i pet godina, u Čikagu, upoznao i sprijateljio sa jermenskim bračnim parom koji je emigrirao iz Alepa. Oni su mi pričali su o svome rodnom gradu i ja sam zamišljao kako ću jednom otići u Alep, Jerusalim i Petru. U međuvremenu se raspala zemlja u kojoj sam ja odrastao.
Pred nama je neizvesnost beskrajna kao jutarnje očajanje.

Kim Filbi i priroda promena, 14. avgust, petak

Ja sam volio knjige o špijunima i špijunaži! U početku su to bile knjige o špijunima i špijunskom operacijama protiv nacista. Svaki je špijun koji je radio nešto protiv nacista bio junak. Kasnije sam čitao knjige Džona Le Karea u kojima su se britanski konntrašpijuni borili protiv onih ruskih. (Amerikanci su bili predstavljani kao gagule.) Tu sam saznao za razne vrste ostavljanja poruka, pretnji, zavođenja, vezivanja… Krtice su bile postavljane na sve strane. Budile su se na šifru, melodiju, dodir ruke ili jednostavno neki gest koji bi uputio nepoznati u metrou. Jedno je pravilo bilo generalno: mogao si biti Rus koji špijunira za Ruse u Americi ali ne Amerikanac koji bi špijunirao u Rusiji. Bio je i neki vic o tome kako lako otkriju američkog špijuna u Rusiji – jednostavno, zato jer je crnac. To se sad promenilo: važi za Kinu i Kineze, mada, sve više je sve izmešano. Nema više lakog prepoznavanja ko je s kim i šta hoće.

Čitao sam nedavno eseje Josifa Brodskog iz knjige “Razum i tuga”( ili “Razum i tugovanje”) a među njima i “Kolekcijski primerak”. To je esej, priča, mešavina sećanja i razmišljanja, o poštanskoj marki sa likom Kima Filbija. Kim Filbi je umro u Moskvi 1988, a poštanska marka se pojavila 1990. Iznad fotografije stoji: “sovjetski obaveštajac”, a ispod nje: 1912-1988, i ime: Kim Filbi.

Moguće je da se i Džon Le Kare, koji je i sam imao nekakvog obaveštajnoj iskustva, pomalo divio Kim Filbiju. Ne zbog toga što je radio za Ruse već što je toliko dugo radio, tako se visoko kotirao, a uspeo i da umakne. Reč je o divljenju veštini. Brodski, međutim, nema nikakvog divljenja prema špijunskoj veštini. Dovoljno je da je neko radio za KGB da to pokvari svako interesovanje, i razgovor, o veštini. Meni je to prilično razumljivo da neko ko je bio žrtva, ne samo svakodnevna, redovna, diktatorskog i sadističkog sistema komunističke vlasti, već i žrtva koja je iskusila hapšenje, zatvor, suđenje, progonstvo… nema baš previše razumevanje za larpurartističke rasprave o veštini.
Setim se, odjednom, poput bljeska, jedne scene iz “Imperije” Rišara Kapušćinskog kako jedna žene negde iz Rusije, pokazuje svoje ogrubele, ispucale šake i govori: “Vidite ove ruke, to su mogle da budu ruke pijaniste. Vidite šta su mi napravili!” To mi se činilo kao nešto što simbolizuje ceo taj tragični period u istoriji ne samo Rusije nego i celog čovečanstva, to sveopšte stradanje u kojem su patile milioni, ali gde je iza svake patnje bilo po jedno srce i jedna glava, sudbina zgažena i obezličena. Teror ideologije postoji upravo zbog toga: da bi svaku individualnu, posebnu sudbinu obezličio i pretopio u nešto opšte. Onda se u tom Opštem razni društveni teoretičari i političari  igraju praveći idejne i pseudoistorijske eksperimente i poređenja u kojima će dokazivati da bi u Rusiji, i da nije bilo komunističke revolucije, svakako bilo miliona mrtvih ali da se ništa bitno ne bi promenilo. Kao, ne bi bilo industrijske revolucije i Rusija ne bi postala svetska sila. Rusija je, koliko pamtim, i u devetnaestom veku bila respektivna industrijska i intelektualna sila sa sve preživelim i nepravednim polufeudalnim sistemom. Mogla je Rusija, svakako, da se menja i da napreduje i bez crvenog terora. Mogla je da bude buržoaska, parlamentarna demokratija ili republika, sve jedno, mogla je da bude neutralna, ili da pravi savez sa Amerikom ili Skandinavijom… Niko ne može da zamisli kako bi danas izgledao svet da se u Rusiji nije odigrala to što se odigralo. Jer današnje promene u Rusiji uopšte ne liče na one koje su se desile u Nemačkoj posle poraza nacizma i njene podele. Ovde je komunizam kao državna ideologija pao bez rata i strane intervencije. Zbog toga se često čini i da nije došlo do prave promene već je umesto Politbiroa napravljen novi Tajkunbiro.
No vratimo se špijunima. Baš sam uživao u knjigama o ratu i špijunima. Moj omiljen špijun bio je Rihard Zorge. I naš: Dušan Popov – Tricikl, prema kojem je Jan Fleming napravio lik Džejmsa Bonda. Dušan Popov je radio za Abver, nemačku vojno obaveštajnu službu, i za Intelidžent servis. Napravio je fiktivnu nemačku obaveštajnu mrežu u Velikoj Britaniji koja je za vreme rata Nemcima uredno slala bezvredne informacije. Dušan Popov je bio sasvim drukčiji tip od Kima Filbija: pravi tip plejboja, bogatog naslednika sklonog noćnim provodima i avanturama. Popov je navodno došao do japanskog plana napada na Perl Harbur i poslao ga FBI-u, ali Huver nije hteo u to da poveruje, izgleda iz čisto lične netrpeljivosti prema našem obaveštajcu.

Kim Filbi je delovao kao utegnuti birokrata. Tako je jedino mogao da uspe i kod Britanaca i kod Rusa. Šta je odlučilo da počne da špijunira za Ruse još 1933. kako je posle pričao iz Moskve? (Tada je imao jedva dvadeset i jednu godinu.) Da li je bio vođen ideološkim ubeđenjem ili mržnjom prema društvu iz kojeg je poticao i kojem je pripadao? Taj špijunski kružok na Kembridžu da li je on bio više seksualne ili političke prirode? Koliko je novac i avanturizam uticao na pripadnike “Apostola”? Nazivali su ih, inače, i Kemridžska petorka.
Izdavanje marke sa likom Kima Filbija pogodio je Brodskog u živac. U mnogočemu je Brodski u pravu. Jednu stvar je, međutim, načisto promašio. Pisci i pesnici nisu dobri vizionari. Kako je Brodski, pre dvadeset i četiri godine, video Rusiju? Mislio je da je Rusija, tačnije ruski imperijalizam, nepovratno potonuo.
Koliko se svet za poslednjih četvrt veka promenio! Kako je samo nezamislivo izgledalo to usitnjavanje i transformacija moći. Ne samo ruske. I kako se sve oko nas promenilo. Samo su patnja i nesreća nepromenljivi.

“Jer, uprkos sebi, piše Brodski, Kim Filbi nije bio njihovo vlasništo. I kad pogledam gde smo se danas obreli, i posebno, gde se našla Rusija, vidimo da je, bez obzira na svu revnost, oštroumnost, teški rad, bačene pare i utucano vreme – Filbijev poduhvat pretrpeo krah. Čak i da je bio engleski dvostruki obaveštajac, nije mogao naneti veći gubitak onom sistemu koji je pokušao da učvrsti. No bilo da je bio dvostruki ili trostruki, on je uvek ostao Englez do poslednje kapi krvi, mada je konačni rezultat njegovih tako uzaludnih napora jasno definisao osećanje uzaludnosti. A uzaludnost je nešto tako strašno britansko.”
Planinari, filatelisti i esperantisti! (Brodski pominje filateliste i esperantiste kao kategorije  koje će biti poslednje na spisku onih koje treba ukloniti). Ja sam u nekoj priči govoreći o “zdravim” hobijima u socijalizmu, odnosno interesovanjima, bio uključio i planinarenje. Čitajući Brodskog podsetio sam se  mnogo toga iz vlastitog života premda je život u Jugoslaviji i život u SSSR-u bio kao život na različitim planetama. Koliko Brodskog danas mogu razumeti ljudi mlađi od trdieset godina?
“Ja sam Rudolf Abel, pukovnik sovjetske vojske.” Tako se drže oni koji su jaki. Ili oni koji su dovoljno pametni da znaju da će uskoro biti zamenjeni. Više se tako ne govori. Definitivno. Neće tako govoriti ni pravi obaveštajaca, ni prebeg, ni idealista. A nema više ni apostola. Snouden iz Moskve poručuje da Rusima nije dao ništa. Asanž iz ekvadorske ambasade u Londonu pokušava da dokaže da nije nikoga silovao u Švedskoj. Kineski, ruski i islamski hakeri provaljuju i ruše sve skrivene tajne. Laže se horski.
Oduvek sam maštao da napišem jednu špijunsku poemu u kojoj bi glavni junaci bili bolesno melanholični. Nemam uzora. Za sada.

Ko zna, kako je krenulo, možda se u Srbiji jednog dana odštampa poštanska marka sa likom Željka Ražnatovića Arkana. Arkan nije bio nikakav obaveštajac-gospodin, načitani istoričar, filozof, novinar. Bio je mangup, deo beogradskog podzemlja koji je prihvatio ponudu UDB-e da za njen račun malo ubija, preti i prebija po Zapadnoj Evropi. Kasnije je bio vođa navijača, napravio ličnu vojsku, obogatio se u ratovima devedesetih i likvidiran tako da nikada nije otkriven pravi naredbodavac.

Ko zna, možda bi umesto: udovoljiti senci – trebalo prvo udovoljiti sebi!

Zaspati na ulici, 11. avgust, utorak

Da li sam nekad zaspao na javnom mestu a da to nije u pozorištu? Možda, par puta u parku kad sam bio mlađi. Ali moje spavanje je kratko, pet, deset minuta najduže. Sigurno je neko bio sa mnom. Ne verujem da bih mogao da se opustim i da normalno zaspim. Ali ako se napijem… Mada, ni to se nikada nije desilo na takav način.
San o spavanju na otvorenom približava nas snu o sigurnom i prijateljskom mestu na kojem se možeš opustiti. I prepustiti. Toga više nema. A pitanje je da li je ikada i bilo. Zbog toga je spavanje na otvorenom prepušteno onima koji imaju problema. Kako sami sa sobom tako i sa svojim domom.
Kad bih danas zaspao u parku, ili na ulici, pretpostavljam da bi prva pomisao bila da sam umro. Osim ako ne bih hrkao. To bi ulilo sigurnost ali me lišilo dostojanstva. Šta je važnije? Mada, ako bi mislili da sam mrtav verovatno par sati niko ne bi prilazio. Ili bih se probudio ili bi mi bilo sve jedno.
Ovaj čovek je očigledno spavao. Mrtav se ne bi održao u takvom položaju. Niko ne obraća pažnju na njega. Vrućina je ali napijanje time nije obustavljeno. Kad neko padne na ulici većina uvek pomisli da je reč o pijanstvu a ne o šlogu. Takav smo nekakav narod: veseo, bez loših pretpostavki. To je istovremeno i veoma udobna pozicija. Oslobađa odgovornosti. Pijanca Bog čuva. Nije potrebno da se mešamo.
U jednom trenutku spavač se spusti na klupu. Poravnao je telo i glavu. Povukao pantalone koje su mu zamalo spale. I ubrzo se razbudio. Ima oko četrdesetak godina. Premesti se na susednu klupu, izvadi telefon i započe razgovor. Mislim da razgovara na latinskom. U stvari recituje Vergilija. Da ima šešir za novac ubacio bih hiljadarku. Juče mi je legla penzija.
Ovako, nit ima šešira, nit recituje Vergilija. A i teško da bih mogao nekome da dam hiljadarku.
Sada je oko pola deset uveče i trideset i dva stepena. Sava je skoro presušila. Okeani su, kažu, načisto propali. A i mene muči glavobolja. Negde ćemo se, valjda, sresti. I zaspati.