Ich bin verloren! 4. septembar, petak
Mali Minda (Zoran Minderović) podsetio me je na neke obrazovno-kulturne drevnosti iz naše mladosti. Prvo je pisao o najboljem udžbeniku na svetu: “Francuskom u 100 lekcija”, a nedavno pomenuo i Šmausov “Nemački u 100 lekcija”. Preko Šmausa sam i ja svojevremeno pokušao da naučim nemački. I sećam se da mi je veoma prijalo to učenje nemačkog jezika u Institutu za učenje stranih jezika u Jovanovoj. To je u mome slučaju bilo nešto sasvim izuzetno pošto sam alergičan na svaku vrstu organizovanog, školskog sticanja znanja. U potpunosti sam autodidakt.
Naravno, atribut “najbolji” ima sasvim ličnu konotaciju. U svetu udžbenika danas sigurno postoje mnogo modernije i delotvornije metode učenja jezika, ali Šmausov imao je nešto od one starinske samouverenosti da se jezik može lako naučiti ukoliko se nauči konverzacija u određenim situacijama. Izbor tih situacija predstavlja sliku i priliku ne samog tog vremena nego i onog koje se mnogo dalje proteže. Znači: kako ćeš se ponašati u prevozu, vozu, tramvaju ili autobusu, kako na stanici, kako u prodavnici, kafani, pošti, kako ćeš se upoznavati, odnosno predstavljati, kako se razgovara sa profesorom, šta ćeš reći lekaru ako te boli grlo, kako ćeš prokomentarisati neku izložbu ili koncert… Nema pouka kako ćeš razgovarati sa svojom ženom ili decom jer se pretpostavlja da to radiš na svome maternjem jeziku. Naučiće te profesor Šmaus u tih sto lekcija i kako se na pijaci kupuje krompir i luk, ali i kako se vadi pretplatna karta za javni prevoz. Kad je čovek mlad čini mu se da je sto situacija, u sto lekcija, više nego dovoljno da bi se zaplivalo kontinetom tuđeg jezika i tuđe kulture. Srećom, život je mnogo složeniji. Učimo dok smo živi ne samo strane nego i sopstvene jezike.
Kada je pre, rekao bih četrdesetak godina, BVB (naš prijatelj Božidar Vukašina Borjan) otputovao u Nemačku da radi kao gastarbajterski socijalni radnik pri nemačkom sindikatu on je, naravno, poneo Šmausa. Na početku je svakog leta dolazio na odmor u Beograd gde smo se intenzivno družili. Jednom prilikom je Kirilo (Milan Ćirković) otkrio u Božinom stanu “Nemački u 100 lekcija” i nasumično otvorio udžbenik. On se otvorio na mestu koje je, očigledno, često bilo korišćeno. Napravio se pravi luk na margini knjige. Prvo što je moglo da se pročita na toj “obeleženoj” strani bio je izraz: “Ich bin verloren!” (Da bi stvar bila sigurnija ovo je bilo i podvućeno hemijskom olovkom.) Na srpskom: “Ja sam se izgubio!” Boža je pre toga sigurno već bio najmanje godinu dana u Nemačkoj. To je odmah postalo predmet neobuzdnih šala i komentara. Izraz “ja sam se izgubio” dobio je mnogo šire značenje. Bila je to neka vrsta motoa ulaska u zrelo doba.
Danas kad bi “GPS” morao da može da reši sve probleme oko gubitka orijentacije ovo “Ich bin verloren” dobija nekako metafizičku dimenziju. Nije samo nesretni Kafka bio obuzet ovim osećanjem već i čitave generacije ili stanovnici nekih delova sveta. Kad danas svakog dana čitam, gledam, slušam kako je strašna sudbina izbeglica ne mogu a da ne razmišljam o ovom tragičnom osećanju kao o nečemu što postaje lajt motiv našeg postojanja.
Sve teže prepoznajem ovaj svet kao svoj. I u tome gubitku bliskosti sadržana je suština orijentacije. Nije dovoljno stisnuti dupe uz zid i biti sigurna da te niko neće zaskočiti. Taj zid više nije tvoj. Odavno pripada nekom drugom. Svaki čas se može srušiti na tebe i zatrpati te.
Juče su kod nas došli naši rođaci, koji godinama žive u Kanadi. Nismo se videli nekoliko godina. Daleko su. Oni se sasvim dobro snalaze u Beogradu premda zaključuju da se on mnogo povećao. Naši opisi života i prilika ovde teško da mogu da dopru do ljudi koji godinama žive u bogatom i sređenom svetu. Potreba da se sve upoređuje, pa i relativizuje, neka je vrsta prirodnog instinkta. O tome da svuda postoji glupost, laž, nepravda i neznanje nije potrebno argumetovati. Teško je, međutim, kada je svakodnevni život tako različit da se gubi smisao svake metafore. Kad se metafore više ne razumeju, kad nisu zajedničke, onda se polako gubi i svest o tome gde se ko nalazi.
Stao bih jednom na Trg republike sa natpisom “Ja sam se izgubio”, ali znam da bi to bilo dočekano kao početak neke marketinške kampanje. Možda bi me tada usvojila neka korporacija. Ili stranka.
Izvukao sam Đukinu fotografiju iz Tokija. U pitanju je visoki zid od kampusa pored kojega je ne tako veliki trotoar i autoput. Trotoarom ne ide previše ljudi. Iz zida pomalo curka voda. Neko je stavio mali metalni lavor sa vodom, a u njemu tri plastične patkice. Đuka je zatekao lavor sa tri patkice pre više godina. Kada je posle dve, tri godine ponovo bio na tom mestu zatekao je isto lavorče i dve patkice. To mesto nije obeleženo. Niko posebno ne čuva tu malu ličnu instalaciju koja je postavljena verovatno iz najjednostavnije potrebe da se učini nešto lepo. Kada bih tako nešto zatekao u mome gradu verovatno bih se rasplakao. I onda se ne bih osećao ovako izgubljeno.