Muzej melanholije opet, 11. oktobar, nedelja

Završio sam “supericu” knjige. Naslov: “Muzej melanholije”, izdavač: Clio, izlazi sa Sajam knjiga. Znači brzo. Unošenje lektorskih intervencija u rukopis uvek je težak i prilično bolan proces. Kad kažem “bolan”, mislim na nezadovoljstvo greškama, ne samo slovnim. “Na žalost” se sada piše kao “nažalost”. Nikako da se na to naviknem. Nisam planirao novu knjigu, niti ulaženje u ceo proces oko njenog objavljivanja. Za pojavu knjige najzaslužniji je sam izdavač, odnosno Zoran Hamović. Bojim se da se od knjige neće obogatiti. Kao ni ja, uostalom.
Ko još piše knjige koje su namenjene za par stotina čitalaca? (Blog je u tom smislu mnogo produktivniji.)
Očigledno postoji neka vrsta simbioze između malotiržnih pisaca i izdavača. Održavamo se tako što reagujemo. I pisanje je neka vrsta reakcije. Nekada to deluje otrežnjujuće, a nekada kao padanje u najdublje pijanstvo. Gde god da pogledate, za šta god da se mašite, naletite na odvratna i gnusna foliranja, kič bez ograde, strašnu ignoranciju o svemu i svačemu. Rijalitiji, kojima se podiže gledanost, samo su spoljna manifestacija nečega mnogo ozbiljnijeg i dubljeg.
Vidim da, prema istraživanjima strukture gledalaca rialitije, najveća, i najstabilnija publika nisu mladi već stariji, od pedeset godina, pa naviše. Zamišljam poluprazna sela, od severa ka jugu Srbije, paralizovane varošice i gradove, u kojima je sve pogašeno i mrtvo osim titrajućeg odbljeska televizijskih ekrana ispred kojih dežuraju babe i dede. Pošto gledaju te besmisene prizore prostaštva, svađe i seksanja, padaju u san oko jedan, dva sata posle ponoći. Tako se, neprimetno, menja bioritam cele nacije. Ujutro, oko osam sati, retko ćete videti mnogo baba po samoposlugama. Nekada je to bilo uobičajeno. Sada i stari započinju dan mnogo kasnije. Mladi, koji većinom nemaju posla, započinju dan oko jedan sat posle podne, a babe i dede dva sata ranije. Eto kako se menjaju ne samo kulturni obrasci nego i dnevne navike.
Posle se pitaju zašto je narod glasao tako kako je glasao.
Ko se, uostalom, ozbiljno pita bilošta? Mnoga pitanja su čisto retoričke prirode.

Kiša je. Hladno. Blizu ponoći. Počeli smo da se grejemo. Grejemo se na struju jer u našoj zgradi većina nije bila zainteresovana da se priključimo na daljinsko grejanje. Ne postoji način da se ugrejemo, ni da uštedimo na struji. Mi smo oni koji troše najskuplju vrstu energije. Zbog toga moramo biti kažnjeni. Kad se grejemo stalno smo u “crvenom”.

Danas sam napravio knedle sa šljivama. Šljive su bile razočaravajuće: bez slatkoće i pravog ukusa. Ali testo sam napravio pravo: od krompira, kiesele pavlake i brašna. Više ni šljive ne uspevaju da budu slatke!
Muzej melanholije mogao bi da sačuva taj ukus slatkoće. Ili bi za to bio potreban još jedan muzej – Muzej nostalgije. Bojim se da Muzej melanholije prokišnjava. Sreća je da se u njega nećemo skoro useliti. Ne očekujem od Ministarstva kulture da ga obnovi. Ni od koga ništa ne očekujem. Kiša obično sama prestane.

Svet i promenada, 07. oktobar, sreda

Kad kažemo svet na šta mislimo? Na sebe, na svoju porodicu, na društvo u kojem živimo, planetu? Da li je “svet” i to kako idemo na posao, koliko nam je potrebno vremena da “dođemo sebi”, i kako izgleda biti bez posla? Iako se odredišta putovanja nisu promenila, već samo proširila, iako, tehnički, sve izgleda, manje – više isto, ipak je toliko toga postalo drugačije u odnosu na svet u kojem smo se bili namesti pre trideet, četrdeset godina. Ta različitost nije samo u tehonologiji i načinu života nego i u onome kako smo nekada i kako sada vidimo stvarnost i budućnost.
Nada se suzila, smanjila, skratila. Stala bi u pola šake. A nekada beše ko` kuća.

Juče, u utorak, odem na sastanak koji se, u međuvremenu, otkazao. Kad sam, posle polučasavno vožnje u punom tramvaju, video poruku da nema sastanka baš se osećao bedno i poniženo. Nađoh se na autobuskoj stanici, tamo gde su izbeglice. U parku nema mnogo ljudi. Možda stotinak. Postavljeno je dvadesetak šatora, ima dosta montažnih WC-a, info punkt, namešten je i sunčev kolektor sa punjačima za mobilne… Nigde ni travke. Toliko je ljudi prošlo ovim parkom: spavalo, ležalo, sedelo, šetkalo, igralo… Gde su otišli? Svako na svoju stranu? Da li to znači da svako ima svoju “stranu”. Ponekad osetim da nemam svoju stranu, da sam se ovde nekim čudom obreo, da je i ovo vreme, i ovo mesto, nešto krajnje nestvarno, i da ću se uskoro probuditi. Onda se prenem, budan sve vreme, i vidim sebe kako tumaram sa nekom određenom namerom. Osetio sam se poniženim zbog otkazivanja jednog običnog sastanka, pola sata pre njega, a oko mene ljudi, sami ili sa sve porodicama, čija je cela sudbina jedno veliko poniženje. Tuđe poniženje, i tuđa sudbina, ne mogu, međutim da uteše. Mogu da posluže u cilju relativizacije svega postojećeg, ali istinski ne uklanjaju sam povod.
Svratio sam da se javim nekim poznanicima u zgradi u Karađorđevoj gde je nekoliko godina bio Ebart, a onda krenuo peške da vidim Beograd na vodi i njegovu promenadu.

Neki se ljudi ponašaju kao stoka. Mada, stoka primećuje šta se oko nje dešava. Ovo me posebno pogađa kad otkrijem takvo ponašanje kod onih koje poznajem. (Bar da se potrude da svoju emocionalnu prazaninu nekako spakuju i sakriju.) Stoka nije mera bešćutnosti već isključivo ljudi! Dokle ćemo da upoređujemo ponašanje ljudi sa životinjama? Životinje su najmanje krive za poređenja.

U blizini moje kuće skoro svakog dana sedi jedan prosijak sa predivnim štenetom koje očigledno privlači mušterije. Prava simbioza! Kuče je neki mešanac, većinski šarplaninac, umiljato i debeljuškasto. On ga drži na lancu i lepo se ponaša prema njemu, sipa mu čistu vodu u belu metalnu zdelu, daje mu kokice i hranu iz okolnih pekara, očigledno dele obroke. Nema prolaznika koji prođe pored njih a da ne pogleda kuče. Gde spavaju? Kako će se snaći kad dođe zima? Zamislim nerešiv problema beskućnika koji imaju ljubimce: pse i mačke, kako sami odlaze na spavanje u skloništa.

A sada na promenadu!
Sa leve strane hotel Bristol a sa desene stara zgrada Geozavoda koja je sada pretvorena u recepeciju Beograda na vodi. Odmah iza Geozavoda, u pravcu pruge i reke, porušena je cela ulica. Tuda se nekada išlo u Dvorištance. Začudo su ostavljene dve kafane, jedna od njih je Savski ekspres, dva niska i uska ćumeza. Ulica se proširila, uglačana je, bez pukotina i rupa. Sa desne strane je napravljen lep, velik parking, sa desene je još uvek autobuska stanica. Prelazim prugu iza koje je veliki restoran. Vidim samo tri gosta, neke babe verovatno mojih godina kako živahno raspravljaju o smislu života. Okrenut sam prema Brankovom mostu, na savskoj obali, i krećem se tzv. promenadom. Obala se nesumnjivo proširila jer je ostala samo jedna pruga, a iznad reke napravile neke vrste velikih, luksuznih terasa. Praznina i tišina ubijaju. Nekoliko radnika vredno sadi neko rastinje odmah do restorana. Vidim i malu igraonicu za decu sa malih kamilama i još nekim životinjama u pastelinim bojama. Onda nalećem na srušenu baštu Dvorištanceta. Bagrem i kiselo drvo još nisu posečeni. Sve dalje mi je dobro poznato. I sa rečne i sa obalske strane, s one strane pruge. Tu je KC Grad, tu je oglodani skelet nesuđenog hotela iza koga se krije spomenik žrtvama dušegupki. Ovde su, sa ove strane reke, dušegupke punjene gasom. Pa su onda preko mosta išle na Staro Sajmište. I kad bi utovarili Jevreje, a posebno decu, onda su ova monstruozna vozila išla nazad u grad, preko mosta, verovatno preko Terazija, da bi odvezla mrtva tela u Jajince ili već gde treba. Setim se nekog istoričara koji je tvrdio da Staro Sajmište nije bilo pod srpskom jurisdikcijom već da je bilo deo Nezavisne države Hrvatske. Strašno! Šta je time samo hteo da kaže?

 
Onda se okrenem nazad, prema starom, tramvajskom mostu i gledam savsku promenadu pod jesenjim suncem. Kakav haos. Sveopšti. Te terase nad Savom izgledaju lepo, ali ne mogu da zamislim da se mogu pretvoriti u plaže kao obala Sene u Parizu. Pre toga bi trebalo dosta toga da se promeni, i zaboravi.

A u podnožju Brankovog mosta, odmah uz njegovu levu nogu, kad se gleda prema Novom Beogradu, tamo gde se peca, tu sam, mislim kao petogodišnjak, prvi put sam video mrtvog čoveka. Šetao sam se sa ocem, u blizini je bio brod restoran “Split”, i upravo su iz reke izvukli nečije telo. Ja sam bio hipnotisan njegovim izgledom i žutom bojom. Nisam mogao da odvojim pogled od utopljenika. Otac je stao između mene i reke i naterao me da se okrenem prema Karađorđevoj.
Žao mi je što niko da se seti da podmladi fasade zgrada u Karađorđevoj. Pogotovo one koje gledaju prema reci.

Svet je definitivno drugačiji. Ne moraš izaći na kraj sa njim da bi ga razumeo.

Partija od 200.000 bula, 4. oktobar, nedelja

Boardman, Oregon, prema popisu iz 2010, 3220 stanovnika, na reci Kolumbiji, šumovito i parkovito mesto… Fotografija šume, da li su to breze ili nešto slično, veoma me podseća na šumu iz filma Mikloša Janča “Zvezde i vojnici”. Divna šuma i divan zvuk harmonike. I mnogo ubijanja. Revolucija. U Boardmanu, na sreću, nema revolucije. Gradić je osnovao Semjuel Boardaman i njegova žena početkom dvadesetog veka. Porodični gradić za porodični život.
Ko me to čita u Boardmanu? Vidim preko Google Analytics-a da neko redovno čita Moj dnevnik. Nije teško zaključiti da je neko iz “naših” krajeva. Ne verujem da srpski uči tako što se prebira po mome dnevniku. Mogućnost da vidiš gde, kad, i koje tekstove, koje si postavio na blogu, čitaju, za sada potpuno nepoznati ljudi, deluje fascinantno. Neke od svojih čitalaca, naravno, poznajem – rođaka iz Bellingham-a, prijateljicu iz Oklanda na Novom Zelandu, ali većinu, rasutu ne samo po svetu nego i po Beogradu, Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, verovatno ne znam.
Ko zna kakav će utisak čitaoci koji su daleko od Ovoga Ovde dobiti čitajući moja pisanija? Da li sam previše zabrinut, mračan, depresivan? Ne mogu o tome da vodim računa dok pišem već tek naknadno. Možda bi trebalo da planiram i kombinujem: malo mračno, malo veselo, malo tužnjikavo, malo karnevalsko, malo meditacije, malo avanture.
Ako počnem da razmišljam o ljudima koji me čitaju počeću da razmišljam društveno odgovorno. Uputiću apel da ljudi ne samo otvore svoje duše nego i svoje novčanike. I da ulažu u Ovo Ovde. To zvuči dosta suludo. Ali je društveno odgovorno.

U međuvremenu, pronalazim papirić za preferans.
Ko bi krenuo od 200.000 bula? To je za partiju koja bi mogla da potraje godinama, možda za ceo život ako se igra dva puta nedeljno, makar i do jutarnjih sati.
Da li mi je to tajanstveni čitalac iz Boardmana poslao? Neko je taj papirić ubacio među moje papire i knjige. I neko me je naterao da kopam po njima.
Sad su se stvari i osobe okupili. Potrebno je učiniti samo mali korak i razjasniti sve. Zašto? Da li bi mi zbog toga bilo lakše? Svakako bi bilo zanimljivije.
Možda uskoro pronađem notaciju mojih starih šahovskih partija. Ili stari pasoš sa kojim bih mogao da obnovim nekadašnja putovanja.

Sutra je 5. oktobar! Petnaest punih godina kako su naša nada i naša očekivanja doživeli svoj vrhunac! I kako mi Ovo Ovde danas izgleda? Nije u pitanju samo ubistvo Zorana Đinđića. Reč je o potpunoj propasti sa kojom odbijamo da se istinski suočimo jer ne možemo da prihvatimo takvu vrstu poraza. To je poraz koji se ne može preboleti. Jer kad napustimo ovaj svet nećemo ga poneti sa sobom. Ostavićemo ga svojoj deci i unucima.
Dokle će ići ova laž i samozavaravanje? Ovaj neukus i kičeraj? (Baš me briga ako je svuda tako.) Ima li tome kraja?
Ostaćemo ovde do kraja jer nemamo drugde da odemo. I gledaćemo kako smo sve stariji i usamljeniji, sve siromašniji, i sve bespomoćniji. Ne, ne pričajte mi o tome da je to neumitnost vremena. Ako je neki naš čovek uspeo da pobegne od svega u daleki Boardman da li je uspeo da se spase? Verujem da jeste. Moći će tamo, nadam se, u tišini šuma, da uhvati trenuatk spasenja. Osećaj da nije problem u prolaznosti i u sećanju koje progoni već u stvarnosti koja ponižava.

Ma da okrenemo mi jednu partiju od, recimo, dve hiljade bula! Samo da nađemo još dva suigrača. Možda bismo igrajući zaboravljenu igru otkrili način kako da se suočimo sa poniženjima. A možda je ova partija od 200.000 bula još uvek ona ista. Ako je još u toku zašto mi niko  ne javi da krenem sa licitacijom. Možda krenem iz ruke!

Početak nečega (Sećanje na Fridu) 3. oktobar, subota

On je hodao po nekom drugom svetu, čitao neke druge knjige, govorio jezikom koji je ličio na neke druge jezike. Držao je glavu pravo, hoću reći uspravno, sve dok ne bi pogledao šta su stavili ispred njega. Onda bi zurio dugo i bespomoćno, kao da mu nije bilo pomoći niotkuda. Da li je uopšte razumeo o čemu je reč? Ima ih koji to mogu da rastumače po pomeranju njegovih trepavica. (Svest je a ne postojanje zagonetka!)
Obukoše ga u uniformu nalik sirotinjskom, izbledelom odelu. Samo su dva mača na kragnama označavala da je u pitanju nešto zvanično i opasno što se ne može naći u svakodnevnom životu. (Na dugmetima i opasaču: ništa!) Odjednom smo shvatili da na ulicama više nema vojske, pogotovo visokih, snažnih oficira čije su sablje lupkale po butinama ili se zvonko oglašavale kad bi zakačili neku od metalnih bandera u ulici Kneza Miloša.
Jebi ga, koja užasna perspektiva!
Šta su to stavljali ispred njega? Knjigu – roman, udžbenik iz biologije, tanjir vrele pileće supe sa rezancima, neotvoreno pismo, fotografije, komad hleba?
Priča se da je Draža isključivo jeo kuvana jaja, konzerve sardina, luk i hleb. I porciju rakije, naravno. Sve ostalo je odbijao jer se plašio da mogu da ga drogiraju. Zašto bi ga neko drogirao? Bila je to nesumnjivo paranoja koja se godinama razvijala. Moguće je da su u tom izluđivanju učestvovali mnogi. I prijatelji i neprijatelji.

Danas je (subota 3. oktobar) divan dan. Sinoć sam nastupio u Rexu na Pesničenju. Pesma: “Koje ti uvo zvoni”. Imao sam dosta tehničkih komplikacija oko izvođenja. Bilo je prvo potrebno pronaći i odabrati prave zvuke koji će pratiti pesmu. Pa onda da se oni ubace sinhronizovano, dok govorim, da traju koliko je potrebno… Ispalo je sasvim dobro iako bez probe.
Jučerašnji je dan bio prava “redaljka”. Prvo sam se našao sa Žolijem, starim poznanikom i prijateljom, dugogodišnjim direktorom Akademie Solitud kod Štutgarta. Pili smo produženi espreso sa mlekom i pričali o svemu i svačemu. Žoli kaže da će da ide u penziju 2018. Već trideset godina vodi Solitud. Ja sam 2000-te, mislim krajem oktobra, evo sad je petnaest godina, proveo u Solitudu (Šlosu, Zamku) mesec dana. Dobio sam nagradu za esej “Kuće” na konkursu berlinskog Lettre International i mogućnost da provedem čitava tri meseca u Zamku. Uspeo sam, pre svega zbog tadašnjeg posla, i obaveza prema porodici, da provedem samo mesec. To je jedina nagrada, stipendija, odlikovanje, koju sam u životu dobio i bar delimično iskoristio. Ne kukam zbog toga. Jednostavno je tako ispalo. Nisam bio grantgiving usmeren. Žoli je oduševljen Beogradom u kojem vidi energiju i bogatsvo kojega mi nismo svesni. Mada, to je jedna sasvim druga dimenzija posmatranja: umetnička i aktivistička, sasvim okrenuta prema društvenim vrednostima i interakciji umetnosti-društvo. Naravno, ne pokušavam da ga razuveravam. Ne znam koliko je svestan težine našeg života i tereta svakodnevice. Ne znam koliko može da shvati razmere našeg razočarenja i umora. On neprekidno putuje. Kaže da se od putovanja malo i umorio. Razmišljam o životu u Zamku, tamo, na tom predivnom brežuljku sa kojega puca pogled na Štutgart, dok se iza njega prostire stara feudalna šuma, tamna kao okamenjeno jezero. Svakih pola sata, uostalom, dođe autobus koji ide u centar grada. Da li Frida spava u Zamku ili u gradu?
Posle Žolija, sa kojim sam pio kafu u CZKD-u, spuštam se u Manjež da se vidim sa Acom Divcem sa kojim radim na eseju za Konferenciju Medijska arheologija koji će se održati u Beogradu krajem oktobra. Aca živi u Londonu. Godinama. Sociolog je po obrazovanju. Poznajemo se duže od trideset godina. Ne radi struci odavno. Kad dođe u Beograd spava kod brata.
U dva sata imam sastanak sa Elenom u kafani Čubura. Tu ćemo pojesti ćevape o kojima pričamo već godinu dana. Jedva smo našli slobodan sto. Ćevapi su stvarno prvoklasni. Svako pojede po pet. Sramota! Elena je između Beograda i Njujorka. Mnogo putuje. Ima sina od četiri godine, a razvedena je. Srećom tu su baba i deda, a i otac je vezan za sina. Njen pogled na Ovo Ovde racionalan. Ona je pravnica koja ume da razlikuje bitno od nebitnog. Srećna je što radi za američku firmu. Znamo se od devedesetih, iz herojskih vremana B92. Onoga čega nema, nema. Nije važno da li smo se sa tim pomirili ili ne.

Uveče govorim pesmu. Pre nego što će početi Pesničenje vidim za šankom devojku sa plavim ružom. Učini mi se veoma poznatom. Otvorim lap-top i među starim slikama pronađem jednu iz 1996. na kojoj je mlada žena koja veoma liči. Gle, to je Frida iz Kafkinog Zamka! Pokažem devojci za šankom sliku i ona se zaprepasti. Eto što je sudbina.

Odmah pošto sam izgovorio “Koje ti uvo zvoni” idem kod Gorane i unuka na kafu i kolač. Kratko se zadržim, ponesem u desnoj ruci kolač za Sašu, i onda se na putu do kola tako grozno “prostrem” na ulici da sam pomislio sad ću da krepam. Pomažu mi neki ljudi da ustanem. Skupljam: naočare, olovčicu, ključ od kola, kutiju sa krempitom, ruksak sa laptopom… Sav sam kao prebijen. Osetim da sam ne samo odrao kolena i ruke nego i vrh nosa. No, ništa nisam slomio. Inače ne bih mogao da se pokrećem. Valjda.

Kasnije, mnogo kasnije noću, razmišljam o tome da je to, možda, bila neka vrsta uspostavljanja kosmičke ravnoteže i harmonije. Možda je ovo početak nečega novog? Neke knjige?

Prota Škart mi je obećao audio snimak moje pesme. Čim ga dobijem postaviću ga u Dnevnik.

Oni koji ostaju, 28. septembar, ponedeljak

Kiša. Voda. Eto nama života! U ponedeljak će NASA da skine veo misterije sa Marsa. Istog dana a jedan arheolog će stupiti u prostoriju koja se nalazi iza zida Tutankamonove grobnice. Možda će na Marsu da bude voda skrivena ispod smrznute površine, a Neferteta ispričati svoju životnu priču i pokazati nam neprocenjivo bogatstvo. Ko zna. Još malo je ostalo.
Kiša pada i zahladnilo je. Iz kukuruzišta u Hrvatskoj izlaze hiljade izbeglica. Kriza u odnosima Srbija – Hrvatska izgleda da je prevaziđena. Vlade i stranke pomno prate kako stoje u istraživanjima javnog mnjenja. Dan se skratio. Sve je mračnije. Sve više slušamo muziku koja nas vraća u prošlost. Ne tako daleku: deset, dvadeset, trideset godina.
Danas je položen kamen temeljac na Beograd na vodi. Istovremeno je bio i protest pod nazivom “Ne davite Beograd”. Opet je postavljen tramvaj na skveru ispred zgrade Geozavoda. Tramvaj je, u stvari, usidren. Nova Potemkinova sela. Ne razumem u čemu je problem sa pojavom ljudi koji se sa nečim ne slažu. Da li se time nešto kvari? Nacionalna idila, harmonija sfera? Ne samo da je izražavanje svoga mišljenja i miran, nenasilan protest, nešto što je osnovno ljudsko pravo nego je to i deo normalnog, zajedničkog života. Onaj ko ne može da podnese da bude osporavan i kritikovan taj ne bi trebalo ne samo da se bavi politikom nego ni da bude prisutan u javnom životu. Postoji toliko zanimanja, i mesta, koje mogu da omoguće izolaciju i samoću!
Kiša! Voda!
Zašto promene godišnjih doba deluju tako bolno? Valjda zbog toga jer se tada najočiglednije suočavamo sa prolaznošću. Zvuči prilično trivijalno bez obzira što je tačno.
I Katalonci izglasali da hoće da budu samostalni. Sećam se kako je sve krenulo. Ovde. OK, nemam problema sa tim da se se svako selo ili grad osamostale. Neka cveta milion cvetova. Mada ne znam ko će to da plati. Odnosno, ne znam kako će da funkcioniše ozbiljna medicina i zdravstvo, obrazovanje, nauka, globalni saobraćaj, pošta, pravni sistem… Iz kojeg trezora će da se isplaćuju penzije? U jednom trenutku će se otkriti da se penzije i ne moraju isplaćivati. Šta je bilo, bilo je!
Problemi jezika su, naravno, najmanji problemi. Nacionalisti često veoma slabo poznaju jezik na kojem se kunu na vernost naciji. Ovde je pitanje moći jedino važno pitanje. Društvene elite bez vlasti i bez izvršne moći nisu ništa. Prošlo je vreme uglađene i fine gospode, drugova, najzad građana. Došao je trenutak da se mangupi i probisveti orode sa talogom elite i da se stvori amalgam nacionalno preporođenih. Katalonija, Srbija, Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, Bosna… muka mi je od bede malih naroda minornih razlika i frapantne sličnosti. Tu su razlike nepremostive.
Čujem da se fakultetska diploma može kupiti za deset hiljada eura. Možda je na medicini malo skuplje. I onda vas takav doktor “leči”. Ili sudija “sudi”. Jebo te, koji mrak.

Svanulo je posle beskrajno duge noći. I dalje vlažno i mračno. Ponedeljak. Samo da nije novi početak.
Mi ćemo polako odlaziti bez prave svesti da se to dešava. Ostaćemo ovde zauvek. Osvrnem se u prošlost i zapitam: šta je moglo biti drukčije? Da li smo mogli nešto da izmenimo? Ako ne na globalnom nivou onda na onom ličnom. Vidim neke tačke, tačnije tačkice, gde su se koncentrisale neke prilike i odluke, ali to se očas razbije i poremeti. Dolaze nova lica, neke situacije, događaji… Ostaćemo do kraja mada kraja neće biti. I za nas će neki ostati. Pokušavam da zamislim kako bih one najdraže, i najbliže, mogao da ubedim kako ostajanje ovde ne predstavlja nikakav akt hrabrosti ili vernosti, ali ne znam kako to da kažem a da to ne budu samo reči.
Umorili smo se od nezadovoljstva i neprekidnog osećanja gubitka.

Una Lacrima Sul Viso, 24. septembar, četvrtak

Una Lacrima Sul Viso… odjekuje u bašti kod Sportskog centra Vračar. Ulica Radivoja Koraća.
Biće još dana. Nadam se. U bašti senovitog, lepog kafića puštaju evergrine iz šezdesetih. Sedim između dva sastanka. To je trenutak koji traje petnaestak minuta. Vreme ne stoji. Što si stariji to vreme brže prolazi. Samo što se osvrneš i prođe mesec, leto, godina…
Pijem čaj od hibiskusa. Za promenu jer sam već popio dve kafe. Đurđa sa Brača okačila je fotografiju svoja dva hibiskusa iz vrta. Gle, kako izgleda čaj u punom cvatu! Nikada ga tako nisam zamišljao. Volio bih da vidim i pistaće na drvetu. Više me privlači atmosfera pustinje nego prašume. Definitivno. Kad sam bio mali, ali ne toliko da nisam pročitao već gomilu pustolovnih, uzbudljivih knjiga (Džek London, Karl Maj, Zejn Grej…) čitao sam Malog princa i skroz mogao da zamislim pustinju, zvezdano nebo, zmiju, lisicu… iako je u knjizi sve bilo većinom apstraktno.
Sad kad smo okruženi sudbinama hiljada izbeglica, o kojima se čas piše naširoko i nadugačko, čas presuši sve osim svađa političara, sa sve mangupskim izrazima i pretnjama susednim zemljama, setio sam se Egziperijeve knjige “Zemlja ljudi” i jedne snažne scene iz voza gde su kupei puni poljskih emigranata koji putuju u Belgiju, gde većinom rade u rudnicima, kako svi spavaju osim jednom malog dečaka čije lice i pogled narator uhvati… I onda kreće ona patetična priča o baštovanu koji bi trebalo da gaji, i podiže, decu izgubljenu po vozovima i izbama, neke male Mocarte ili Ajnštajne. Baštovan je naravno metafora koja je preuzeta od alhemičara i masona, negde je veliki graditelj, negde stvaralac, mitska ličnost koja je podjednako dobra i mudra, a negde i Veliki Brat. Ovde je trenutno u toku gomila rialijitija koje svi javno pljuju ali se niko ne usuđuje da prekine te morbidne i glupave predstave za odrasle.
Svet je prepun odvratnih i neodgovornih roditelja. Podjednako kao i besprizorne, zapuštene i zlostavljane dece. Svakog dana vidim po neko dete iz Egziperijevog voza. (Vidim i roditelje. Onoliko!) I ne mogu ništa da uradim. Kao, uostalom, i sam Egziperi. Napisao je nekoliko lepih knjiga u kojima je propovedao dobrotu, spontanost, lepotu… Koliko mi je poznato nije se bavio političkim radom, prosvećivanjem, sindikalnom delatnošću, nekom vrstom društvenog aktivizma.
Pre neki dan smo pregledali stare stvari naše dece i unuka i pronašli pravo malo bogatsvo. Neke stvari želimo da sačuvamo za decu prijatelja i rodbine. Toliko mnogo sećanja oko malih pantalona, košulja, jakni… Gde su tek njihovi prvi crteži, prve napisane rečenice… Sa čime će izbeglice, kada se jednog dana nastane u Nemačkoj ili Skandinaviji, započeti svoje sećanje? Da li će novi život biti potpuno nov?
Pronašli smo lutku koju je Svetlana napravila za našu ćeku Goranu. Izgleda kao nova. Da li bi neko novo dete moglo da je voli? Kako bi lutki bilo ime?

Una Lacrima Sul Viso… Bobi Solo, to je bilo 1964. Imao sam šesnaest godina. Danas mi ta pesma više znači nego kad sam bio klinac. Ali sam je zapamtio, naravno.

Na današnji dana, pre petnaest godina, baš nekako u ovo vreme, dok pišem Dnevnik, radovali smo se što je Milošević konačno gotovo. I skoro da nismo mogli da poverujemo da će se to i desiti.

Napolju je počela kiša. Gotovo je leto. Po rasporedu je došla jesen.
Ne možemo da zamislimo kako je izbeglicama u Opatovcu. U blatu i neizvesnosti. Deca bez baštovana. Njih, uostalom, često nemaju ni deca koja su u svojim toplim i sigurnim domovima.