Una Lacrima Sul Viso, 24. septembar, četvrtak

Una Lacrima Sul Viso… odjekuje u bašti kod Sportskog centra Vračar. Ulica Radivoja Koraća.
Biće još dana. Nadam se. U bašti senovitog, lepog kafića puštaju evergrine iz šezdesetih. Sedim između dva sastanka. To je trenutak koji traje petnaestak minuta. Vreme ne stoji. Što si stariji to vreme brže prolazi. Samo što se osvrneš i prođe mesec, leto, godina…
Pijem čaj od hibiskusa. Za promenu jer sam već popio dve kafe. Đurđa sa Brača okačila je fotografiju svoja dva hibiskusa iz vrta. Gle, kako izgleda čaj u punom cvatu! Nikada ga tako nisam zamišljao. Volio bih da vidim i pistaće na drvetu. Više me privlači atmosfera pustinje nego prašume. Definitivno. Kad sam bio mali, ali ne toliko da nisam pročitao već gomilu pustolovnih, uzbudljivih knjiga (Džek London, Karl Maj, Zejn Grej…) čitao sam Malog princa i skroz mogao da zamislim pustinju, zvezdano nebo, zmiju, lisicu… iako je u knjizi sve bilo većinom apstraktno.
Sad kad smo okruženi sudbinama hiljada izbeglica, o kojima se čas piše naširoko i nadugačko, čas presuši sve osim svađa političara, sa sve mangupskim izrazima i pretnjama susednim zemljama, setio sam se Egziperijeve knjige “Zemlja ljudi” i jedne snažne scene iz voza gde su kupei puni poljskih emigranata koji putuju u Belgiju, gde većinom rade u rudnicima, kako svi spavaju osim jednom malog dečaka čije lice i pogled narator uhvati… I onda kreće ona patetična priča o baštovanu koji bi trebalo da gaji, i podiže, decu izgubljenu po vozovima i izbama, neke male Mocarte ili Ajnštajne. Baštovan je naravno metafora koja je preuzeta od alhemičara i masona, negde je veliki graditelj, negde stvaralac, mitska ličnost koja je podjednako dobra i mudra, a negde i Veliki Brat. Ovde je trenutno u toku gomila rialijitija koje svi javno pljuju ali se niko ne usuđuje da prekine te morbidne i glupave predstave za odrasle.
Svet je prepun odvratnih i neodgovornih roditelja. Podjednako kao i besprizorne, zapuštene i zlostavljane dece. Svakog dana vidim po neko dete iz Egziperijevog voza. (Vidim i roditelje. Onoliko!) I ne mogu ništa da uradim. Kao, uostalom, i sam Egziperi. Napisao je nekoliko lepih knjiga u kojima je propovedao dobrotu, spontanost, lepotu… Koliko mi je poznato nije se bavio političkim radom, prosvećivanjem, sindikalnom delatnošću, nekom vrstom društvenog aktivizma.
Pre neki dan smo pregledali stare stvari naše dece i unuka i pronašli pravo malo bogatsvo. Neke stvari želimo da sačuvamo za decu prijatelja i rodbine. Toliko mnogo sećanja oko malih pantalona, košulja, jakni… Gde su tek njihovi prvi crteži, prve napisane rečenice… Sa čime će izbeglice, kada se jednog dana nastane u Nemačkoj ili Skandinaviji, započeti svoje sećanje? Da li će novi život biti potpuno nov?
Pronašli smo lutku koju je Svetlana napravila za našu ćeku Goranu. Izgleda kao nova. Da li bi neko novo dete moglo da je voli? Kako bi lutki bilo ime?

 

Una Lacrima Sul Viso… Bobi Solo, to je bilo 1964. Imao sam šesnaest godina. Danas mi ta pesma više znači nego kad sam bio klinac. Ali sam je zapamtio, naravno.

Na današnji dana, pre petnaest godina, baš nekako u ovo vreme, dok pišem Dnevnik, radovali smo se što je Milošević konačno gotovo. I skoro da nismo mogli da poverujemo da će se to i desiti.

 

Napolju je počela kiša. Gotovo je leto. Po rasporedu je došla jesen.
Ne možemo da zamislimo kako je izbeglicama u Opatovcu. U blatu i neizvesnosti. Deca bez baštovana. Njih, uostalom, često nemaju ni deca koja su u svojim toplim i sigurnim domovima.