Svet i promenada, 07. oktobar, sreda

Kad kažemo svet na šta mislimo? Na sebe, na svoju porodicu, na društvo u kojem živimo, planetu? Da li je “svet” i to kako idemo na posao, koliko nam je potrebno vremena da “dođemo sebi”, i kako izgleda biti bez posla? Iako se odredišta putovanja nisu promenila, već samo proširila, iako, tehnički, sve izgleda, manje – više isto, ipak je toliko toga postalo drugačije u odnosu na svet u kojem smo se bili namesti pre trideet, četrdeset godina. Ta različitost nije samo u tehonologiji i načinu života nego i u onome kako smo nekada i kako sada vidimo stvarnost i budućnost.
Nada se suzila, smanjila, skratila. Stala bi u pola šake. A nekada beše ko` kuća.

Juče, u utorak, odem na sastanak koji se, u međuvremenu, otkazao. Kad sam, posle polučasavno vožnje u punom tramvaju, video poruku da nema sastanka baš se osećao bedno i poniženo. Nađoh se na autobuskoj stanici, tamo gde su izbeglice. U parku nema mnogo ljudi. Možda stotinak. Postavljeno je dvadesetak šatora, ima dosta montažnih WC-a, info punkt, namešten je i sunčev kolektor sa punjačima za mobilne… Nigde ni travke. Toliko je ljudi prošlo ovim parkom: spavalo, ležalo, sedelo, šetkalo, igralo… Gde su otišli? Svako na svoju stranu? Da li to znači da svako ima svoju “stranu”. Ponekad osetim da nemam svoju stranu, da sam se ovde nekim čudom obreo, da je i ovo vreme, i ovo mesto, nešto krajnje nestvarno, i da ću se uskoro probuditi. Onda se prenem, budan sve vreme, i vidim sebe kako tumaram sa nekom određenom namerom. Osetio sam se poniženim zbog otkazivanja jednog običnog sastanka, pola sata pre njega, a oko mene ljudi, sami ili sa sve porodicama, čija je cela sudbina jedno veliko poniženje. Tuđe poniženje, i tuđa sudbina, ne mogu, međutim da uteše. Mogu da posluže u cilju relativizacije svega postojećeg, ali istinski ne uklanjaju sam povod.
Svratio sam da se javim nekim poznanicima u zgradi u Karađorđevoj gde je nekoliko godina bio Ebart, a onda krenuo peške da vidim Beograd na vodi i njegovu promenadu.

 

Neki se ljudi ponašaju kao stoka. Mada, stoka primećuje šta se oko nje dešava. Ovo me posebno pogađa kad otkrijem takvo ponašanje kod onih koje poznajem. (Bar da se potrude da svoju emocionalnu prazaninu nekako spakuju i sakriju.) Stoka nije mera bešćutnosti već isključivo ljudi! Dokle ćemo da upoređujemo ponašanje ljudi sa životinjama? Životinje su najmanje krive za poređenja.

U blizini moje kuće skoro svakog dana sedi jedan prosijak sa predivnim štenetom koje očigledno privlači mušterije. Prava simbioza! Kuče je neki mešanac, većinski šarplaninac, umiljato i debeljuškasto. On ga drži na lancu i lepo se ponaša prema njemu, sipa mu čistu vodu u belu metalnu zdelu, daje mu kokice i hranu iz okolnih pekara, očigledno dele obroke. Nema prolaznika koji prođe pored njih a da ne pogleda kuče. Gde spavaju? Kako će se snaći kad dođe zima? Zamislim nerešiv problema beskućnika koji imaju ljubimce: pse i mačke, kako sami odlaze na spavanje u skloništa.

A sada na promenadu!
Sa leve strane hotel Bristol a sa desene stara zgrada Geozavoda koja je sada pretvorena u recepeciju Beograda na vodi. Odmah iza Geozavoda, u pravcu pruge i reke, porušena je cela ulica. Tuda se nekada išlo u Dvorištance. Začudo su ostavljene dve kafane, jedna od njih je Savski ekspres, dva niska i uska ćumeza. Ulica se proširila, uglačana je, bez pukotina i rupa. Sa desne strane je napravljen lep, velik parking, sa desene je još uvek autobuska stanica. Prelazim prugu iza koje je veliki restoran. Vidim samo tri gosta, neke babe verovatno mojih godina kako živahno raspravljaju o smislu života. Okrenut sam prema Brankovom mostu, na savskoj obali, i krećem se tzv. promenadom. Obala se nesumnjivo proširila jer je ostala samo jedna pruga, a iznad reke napravile neke vrste velikih, luksuznih terasa. Praznina i tišina ubijaju. Nekoliko radnika vredno sadi neko rastinje odmah do restorana. Vidim i malu igraonicu za decu sa malih kamilama i još nekim životinjama u pastelinim bojama. Onda nalećem na srušenu baštu Dvorištanceta. Bagrem i kiselo drvo još nisu posečeni. Sve dalje mi je dobro poznato. I sa rečne i sa obalske strane, s one strane pruge. Tu je KC Grad, tu je oglodani skelet nesuđenog hotela iza koga se krije spomenik žrtvama dušegupki. Ovde su, sa ove strane reke, dušegupke punjene gasom. Pa su onda preko mosta išle na Staro Sajmište. I kad bi utovarili Jevreje, a posebno decu, onda su ova monstruozna vozila išla nazad u grad, preko mosta, verovatno preko Terazija, da bi odvezla mrtva tela u Jajince ili već gde treba. Setim se nekog istoričara koji je tvrdio da Staro Sajmište nije bilo pod srpskom jurisdikcijom već da je bilo deo Nezavisne države Hrvatske. Strašno! Šta je time samo hteo da kaže?

 
Onda se okrenem nazad, prema starom, tramvajskom mostu i gledam savsku promenadu pod jesenjim suncem. Kakav haos. Sveopšti. Te terase nad Savom izgledaju lepo, ali ne mogu da zamislim da se mogu pretvoriti u plaže kao obala Sene u Parizu. Pre toga bi trebalo dosta toga da se promeni, i zaboravi.

 

 

A u podnožju Brankovog mosta, odmah uz njegovu levu nogu, kad se gleda prema Novom Beogradu, tamo gde se peca, tu sam, mislim kao petogodišnjak, prvi put sam video mrtvog čoveka. Šetao sam se sa ocem, u blizini je bio brod restoran “Split”, i upravo su iz reke izvukli nečije telo. Ja sam bio hipnotisan njegovim izgledom i žutom bojom. Nisam mogao da odvojim pogled od utopljenika. Otac je stao između mene i reke i naterao me da se okrenem prema Karađorđevoj.
Žao mi je što niko da se seti da podmladi fasade zgrada u Karađorđevoj. Pogotovo one koje gledaju prema reci.

Svet je definitivno drugačiji. Ne moraš izaći na kraj sa njim da bi ga razumeo.