Projekat žrtvenik, 5. decembar, subota

Jutros mi je palo na pamet da nešto veoma nedostaje u našem javnom prostoru. Red klackalice, red ljuljaške, pogdegde bazen sa malo usmrdelog starog peska, onda tuje, lipe, divlji kesten pride, klupe, spomenik junaku ili književniku, a u poslednje vreme i tzv. javne česme sa utisnutom godinom kada je podignuta. Ukoliko je javni prostor dovoljno velik onda je u njemu, ili odmah pored njega, uglavljen neki kafić ili novobrendirani restoran. Što je mesto popularnije to je više automobila zguženo svuda oko njega. Sve je na svom mestu. Ali nečega uporno nema?
Nema žrtvenika! Ni pravih, a ni simboličkih.
U skladu sa tragičnom tradicijom sve bi moglo da se reši jednom duboko rupom, ali to je svakako previše morbidno, da ne kažem nehigijenski, neekološki. Potrebno je napraviti žrtvenik koji će istovremeno biti i atrakcija, i mesto okupljana, a takođe i polazna tačka sveopšte narodne katarze. Žrtvovanje bi bilo svesno, strogo individualno, osim u izuzetnim situacijama koje mogu nastupiti u dramatičnim okolnostima (katastrofalni cunami, suša, rat, gubitak Kosova, epidemija ebole…) kada bi žrtvovanje moglo da bude i kolektivno. Bilo bi posebno uzbudljivo, ali i uzvišeno, kada bi akt samožrtvovanja bio podložan igri sučaja. Žrtva se “ponudi” a sam žrtvenik “odlučuje” da li će da je prihvati ili ne.
Svemu je potrebno prići kao svojevrsnoj igri sudbine jer će neki žrtvenici biti podignuti na mestima gde već postoje dečija igrališta. Žrtva koja se “nudi” ima pravo samo jednamput da se “ponudi”. U tom smislu napraviće se strogi protokol o tome kada, ko, i kako može da pristupi žrtveniku i ponudi svoj život u ime… bilo čega.

Žrtvenik, kako ga ja zamišljam, napravljen je od velike količine rastresitog materijala: peska, kamena, cigle, stare novine, polomljene drvene građe, zemlje… Od te mešavine, u kojoj je pesak najprisutniji, napravljena je neka vrsta ogromne kupe koja je najužim delom oslonjena na tlo. Potencijalna žrtva mora da izvuče, iskopa, nekoliko lopata materijala (peska, kamena, zemlje…) iz samog podnožja nestabilne građevine. Ukoliko se sve sruši na žrtvu to je znak da je žrtva prihvaćena, a ukoliko ne, onda se ovaj “nesrećnik” nagrađuje opštim prezirom i gubitkom građanskih prava. Onaj ko, međutim, postane stvarna žrtva taj se diže u nebesa. Njegovo ime, i eventualno fotografija, stavljaju se na ploču pored novog, obnovljenog žrtvenika.
Ovo je, nema sumnje, neka vrsta kocke – konkretna kladionica sa životom prema kojoj su kladionice “Mocart” pravi mačji kašalj. Onaj kojem je sve dozlogrdilo, a poseduje određenu meru taštine i ponosa, više ne mora da ide na Brankov most. Sve može da dobije uređenu i kulturnu formu društvenog dogovora. Pretpostavljam da bi se osnovalo posebna služba koja bi razmatrala zahteve za žrtvovanjem i planirala proces žrtvovanja prema utvrđenim potrebama kao i rezultatima istraživanja javnog mnjenja. Onome ko bi se žrtvovao bila bi unapred osiguran status žrtve – u slučaju da žrtva “uspe” i ogromna se kupa sruši na njega to je čak unapred društveno verifikovano, a ukoliko “potkopavanje” kupe ne uspe, onda je, sam po sebi, žrtva “loše sreće” ili sudbine. (Celog preostalog života pratila bi ga tragika neuspelog samoubice, prezrenog i odbačenog u svakom pogledu.)
Oni koji bi u svojem žrtvovanju uspeli donosili bi svojoj porodici i potomcima neku vrstu izuzetnosti, neka vrsta arhi žrtve ili hadži mortusa. Smislilo bi se već nešto što bi krasilo buduće naslednike.
Kad kažem da bi se ritam žrtvovanja, potencijalnog žrtvovanja, da se razumemo, jer nije svako ko se lati lopate da potkopava, obavezno žrtva, neki put se sudbina našali i poigra, i potkopana se građevina iz nekog razloga ne sruši, ali taj ritam žrtvovanja zavisi i od društvenih okolnosti i potreba. Kad je situacija teška, i napeta, kad se očekuju nova otpuštanja i gašenja firmi, a pritisnuti smo i spoljnim neprijateljima, kao i dugovima, tada je sasvim zgodno da se neko žrtvuje za prosperitet i napredak zemlje i naroda. Onda i Prvi čovek, ili žena, recimo, zemlje, može lepo da kaže da se baš danas još jedan naš sunarodnik/ica žrtvovao za sve nas i da bismo i zbog toga trebalo da budemo skromniji i strpljiviji u našim očekivanjima. Žrtvovanje je super za svaku vrstu očekivanja. U poređenju sa njim sve deluje malo i ništavno.
Sasvim je moguće da će se žrtvenici rušiti i sami od sebe. Krene oluja, pukne grom, o zemljotresu da i ne pričamo, i žrtvenik se složi kao kula od karata. Takav događaj bi mogao da se iskoristi kao neka vrsta nebeskog upozorenja. Pribijte se još više uz vašeg mudrog vođu i njegovo rukovodstvo i sve će biti u redu. Pretpostavljam da bi Srpska pravoslavna crkva prihvatila žrtvovanje kao deo Lazarevog zaveta, ali bi odbila samoubistvo kao svesni čin. To bi se, verujem, zarad srpske budućnosti, na kraju, prihvatilo kao sveti čin u kojem sam Svevišnji bira koga će da uzme a koga ne. Jer, u tome je suština ovog simboličkog čina poigravanja sa ravnotežom. Na nekoga se sve sruši, a drugome ne fali ni dlaka sa glave. Zar u svakodnevnom životu upravo nije tako? Sve je jedna velika kladionica. Beskrajni Loto i Lutrija. Nema nikakvih pravila. I teorija verovatnoće je ograničena samim svojim postojanjem.

U Beogradu već postoje prostori i ruševine koji naprosto mame da dobiju ovaj ritualno-sakralno-turistički sadržaj. Stanje naroda je uznemireno apatično. Niko više ne prati broj samoubistava. Posebno onih neuspešnih. To veoma opterećuje odnose u porodici, izaziva probleme u procesu proizvodnje, a daje maha pokvarenim i zluradim tumačenjima sadašnjeg trenutka.
Upravo sada bio bi pravi trenutak da se pokrene akcija podizanja kompleksa žrtvenika gde bi se kanalisala energija očaja i beznađa i pretvarala u nešto poztivno. Svetost žrtve ulila bi novu veru, pa i nadu, među ljude koji tavore godinama na društvenoj margini. Umesto mnogo posvađanih i rascepkanih stranaka imali bismo jedinstven pokret koji bi celo društvo, a posebno srpski narod, bržebolje usmerio u bolju budućnost.
U to ime: živeli!
Iskapih čašicu ledene kajsijevače. Napolju je mrak i nekakva lepljiva vlaga. Na sajtu B92 postavili su novopronađeni audio snimak Adolfa Hitlera na kojem ovaj dobrotvor govori sasvim mirno, naizgled racionalno. Tim povodom je napisan priličan broj komentara u smislu: vidite kako su nam Amerikanci i Holuvud prikazali Hitlera kao ludaka! A on je, u stvari, skroz normalan.
Popio bih još jednu ali mi pripade muka od tolike gluposti i ignorancije. Možda je lično žrtvovanje ipak malo precenjeno.

San i boleština, 30. novembar, ponedeljak

Pre nekoliko noći imao sam strašan, apsurdan i veoma naturalan san sa mnogo detalja. Probudio sam se sa osećanjem strašne teskobe. Nikome nisam ispričao san. Neću ni sada, jer ne želim nikoga da opterećujem svojim unutrašnjim svetovima.
Rekoh sebi, u jutro: je li ovo predznak nekog novog sranja? Srce, mozak, bubrezi, jetra, pluća, ili jednostavno duša? Šta će prvo da otkaže? Sećanje me služi, ali nekako na preskokce. Neće me, valjda, ono prvo izdati.
Juče sam se setio jednog sudskog slučaja, u kojem sam ja optuženi, i koji se razvlači već četvrtu godinu. Jutros me zove advokat, veoma drag i pametan čovek koji me besplatno zastupa u slučaju, da mi saopšti da je najzad stigla odluka iz Apelacionog suda. Kriv sam, mada su zahtev za odštetom prepolovili. Umesto da platim četiri stotine hiljada dinara ima da dam dve stotine hiljada. Sto hiljada za sudske troškove, sto hiljada da duševne patnje onoga koji me je tužio.
Neću ovde da pominjem njegovo ime, dovoljno je poznato, da ne izazovem novu tužbu. U stvari, da ne pokvarim ono što pišem i osećam na stranicama Dnevnika. O ružnim i teškim stranama života bolje je pisati bezimeno. Neću na taj način od toga pobeći, ali se neću ni uprljati. Reč je o događaju s početka rata, u Vukovaru, kada je lansirana jedna užasna, srećom izmišljena vest. Vest je prvo objavila jedna velika svetska agencija, da bi je ona vrlo brzo sama “ubila”. Za tu je vest bila vezana ličnost o kojoj je reč iz prostog razloga jer je bio najistaknutiji domaći novinar koji je radio za tu agenciju. Osim toga, taj novinar je bio poznat po prilično snaažnom patriotskom govoru. Njegovo ime se godinama pojavljivalo u medijima u vezi sa ovim slučajem. Čekao je da prođe skoro dvadeset godina da bi tužio nekoga ko je o tome ponovo progovorio. Upravo u trenutku kada je Specijalni sud za ratne zločine počeo da prikuplja dokaze o zloupotrebi medija tokom devedesetih. Slučajnost! Čisto sumnjam. Bilo je neophodno da se ova ideja zaustavi na samom početku.
OK! Sam sam se namestio u kratkoj izjavi za Radio Slobodnu Evropu o tome da je potrebno da se utvrdi odgovornost za slučaj “vukovarskih beba” i pomenuo dotičnog. To što sam tada rekao, bilo je u punom uverenju da je ovaj novinar u to nekako bio umešan. Trebalo je ćutati. Neprekidno. Toliko ljudi ovde uspešno i plodotvorno ćuti o svemu što se oko njih dešava. Ćute, puze, napreduju!

Da li je to bila najava strašnog sna? Ništa bolest. Pa imao sam, možda, sreću. Ali zar i ovo nije znak bolesti? Teške i nesnosne boleštine u kojoj živimo. Kojoj ne vidimo kraja.

I čime ilustrovati ovo novo sranje? Mislim da je najbolja moja vesela slika, ilustracija za esej “Sedeo sam na obali reke života i jeo govna”. Esej je objavljen u knjizi “Kuća” 2001.  Time ću, nadam se, sve stvari da stavim na svoje mesto. Idemo dalje. Pored reke.

Šta se desilo sa aurom, 27. novembar, petak

I onda sam se, posle dva dana, našao u istom  kafiću gde sam odlučio da čekam na unuka koji je bio na kursu iz programiranja. Unuk mi objašnjava da će on, kad bude lepo vreme, sam da ide, tamo i nazad, ali sada je važno da zna da ga čekam i da ću biti ispred škole kad bude izašao iz nje. Tu se priča ponavlja: njegov mlađi brat često kaže da će neko jelo, na primer pasulj, jesti kad poraste, ili da će početi da vozi bicikl, da krene u školicu… sve kad poraste. Deca svakako rastu – sa ili bez najave.

Levo, iznad moga stola, postavljen je televizor. U toku je prenos fudbalske utakmice u kojoj Partizan igra protiv nekog stranog kluba. Pojma nemam šta je u pitanju. Trenutno je jedan-jedan. Malopre je Partizan izjednačio pa je desetak ljudi u kafiću složno zaurlalo. Inače je tišina, čuje se zveckanje posuđa, šum mašine za ekspres kafu. Pretpostavljam da će se kafić isprazniti kad se utakmica završi. Onda ću moći i da ga fotografišem. Ne zbog toga što je posebno zanimljiv, lep ili neobičan već zato jer ću ga sledeće godine zaboraviti, a odlučio sam da u njemu započnem da pišem nešto što će jednog dana, možda, postati cela knjiga.
Setio sam se Kirlijanove fotografije i aure, a time i pokojnog doktora Tike. Kafić je u Kralja Milutina, odmah iznad Njegoševe. Tu, u Njegošovoj, preko puta Mitićeve rupe, gde se sada nalazi park, nekada su stanovali Evini roditelji, pa posle Rastko. Bio sam samo jednom u tom stanu, mislim na četvrtom spratu, kada je umro Evin otac, a Eva bila sa majkom Anom i primala saučešće. Ne znam koliko je prošlo godina kada je, sasvim prerano umrla Eva i ostavila dva sina da se o njima brinu Ana i Rastko. Rastko se preselio u mali Anin stan a Ana kod dece, na Dedinje. Nikada nisam bio kod Rastka u stanu, u Njegoševoj. On je živeo sa jednom mlađom ženom, mislim, sretno, uglavnom prevodeći filozofske knjige. Sve vreme se veoma brinuo o deci i njihovoj baki. A onda se on razboleo, bolovao, borio, i – umro. Ana je nadživela i Evu i Rastka. Mislim da ju je briga o deci održala. Kada su momci završili škole, i zaposlili se, ona je tiho otišla. Sad sedim dvadeset metara od kuće u kojoj je umro moj dragi prijatelj Rastko i razmišljam zašto se nismo češće viđali i družili. Imali smo toliko toga zajedničkog.
Evo, dade Partizan vodeći go. Ovog časa kad sam udario tačku na prethodnu rečenicu. To je život. Klasična dramaturgija. Trivijalno hoće da prekrije ono što je sudbinsko. I često u tome uspeva.
Isprazni se kafić kao što sam i očekivao!

Samo još jedan stariji čovek gleda užagrenim očima u televizor. Igra se poslednji minut. Čuje se huk navijačke pesme. Onda odlazi i on. Čujem kako mu konobarica kaže: laku noć komšija.
Bilo je to negde sredinom sedamdesetih. Uglavnom smo se družili po kućama. Naši su stanovi bili mali, ili osrednji, ali su mogli da prime neizmeran broj ljudi. Isto je bilo i sa pričama. One su se rojile kao suprotnost svakodnevnom životu u kojem nije bilo previše uzbuđenja. (Ako, naravno, izuzmemo uzbuđenja porodičnog života.) Jedna od uzbudljivijih priča bila je ona vezana za oblast paranormalnoga. Kirlijanova fotografija beše prazan prostor u koji se moglo ući bez straha da su tribine popunjene.
Svako ima svoju auru. Karakterističnu. Originalnu. Sećam se da oboleli od nekih ozbiljnih psihičkih bolesti imaju neku vrstu kapljice na vrhu plamička koji okružuju jagodicu prsta koja se otiskuje na filmu. Čitali smo knjige i radove o Kirlijanovoj fotografiji koja je bila neka vrsta mantre za sva istraživanja paranormalnog. Bilo je u tim eksperimentima, koje je Tika radio u bolnici u Padinskoj skeli, velikog oduševljenja i iščekivanja. U međuvremenu je oko nas išao život – mirno i sigurno, mada smo često bili nezadovoljni i buntovni onim što je značila autoritarna, jednopartijska država. Ja sam tada radio u knjižari stranih knjiga i imao sam to zadovoljstvo da naručujem i čitam knjige o svemu i svačemu. Neki su se kleli u Tita, drugi ga psovali, treći nisu hteli da se izjašnjavaju… Pratili smo fudbal, ponekad sam čak išao i na utakmice, pogotovo kad su Zvezda ili Partizan igrali protiv nekog velikom kluba iz sveta.
Markesov roman “Sto godina samoće” pojavio se na srpskom 1973. u BIGZ-ovom izdanju. Kirlijan, Tito, Tika, ludnica, fudbal, Markes i Makonda, sve se izmešalo. Nekako sam počeo da pišem knjigu o svemu tome. Šta se desilo sa aurom?

Pre nego što je Ognjen izašao svratio sam u poslastičarnicu “DJ” u Svetozara Markovića. Stara poslastičarnica na uglu sa Mišarskom. Tamo još uvek prave kitnjikez. Pravi.

Probudio sam se oko četiri sata i zagledao se kroz kuhinjski prozor. Primetio sam da je jedan prozor na soliteru s druge strane Bulevara stalno osveteljen. Sasvim gore, levo. Kao da je tu samo da bi obeležio nečije prisustvo. Stresao sam se.

Priča sa Slave, 24. novembar, utorak

Na slavu, u subotu, stigao dva sata kasnije nego što sam nameravao. Auto pokvaren, čekao na Ivana, a ovaj na Đorđa koji se iz Zemuna vraća sa rođendana… A taksi, mnogo skup od Zvezdare do Žarkova. Na kraju smo se toliko iznervirali da sam najviše bio ljut na sebe što nisam uzeo taksi. To je nešto što liči na deja vu.
Rođendani se sada održavaju u igraonicama. Vidim, iz novina, da se slave mogu praviti i po hotelima. Niko ne istražuje koliko dece stvarno slavi svoje rođendane po igraonicama, koliko ljudi može da priušti slavu sa sve pečenjem, salatama, sarmom i sitnim kolačima. Kod kuće, naravno. Nema ozbiljne statistike ni o čemu osim o izvanrednim uspesima našeg sporta i privrede.
Bilo mi je posebno krivo što nas je tako dugo čekao Ognjen koji je, u jednom trenutku, upitao Slavka, dedu po ocu: Dokle traje slava? Ognjen, koji sada ima trinaest godina, izdužio se, prolepšao, polako počinje da se zamomčava. Mislim da se već tri puta brijao. Bio je vredan pa je pomagao baka Ljilji: usisavao, brisao prašinu, seckao salate. Slava nas je, naravno, sačekala. Stigli smo tek oko osam sati uveče. Ognjen mi je nekoliko puta u poverenje podsetio: Moraš da uzmeš žito, znaš, zbog Ljilje. Tako sam i uradio. Zbog njega, Ljilje i samog žita.
Na slavi, koju priprema Ljilja, uz malu pomoć ćerke, sina i unuka, uvek je prava gozba. Od te raznovrsnosti i količine zavrti se u glavi. Slavko je izložen kritici jer se “zaleteo” i kupio prase od 39 kila. Odlično je pečeno, lepo iseckano u male komade. “Neće se baci!” Kod prijatelja je slava dva dana. (Aranđelovdan, zaboravih na samom početku da je predstavim.) I kad odlazimo Ljilja nam natrpa mesa, salata, sitnih kolača.
Jednom godišnje sretnemo se sa ljudima samo na ovoj slavi. Pogledamo jedni u druge i tešimo se kako se nismo promenili i kako dobro izgledamo. Malo se bistri politika. Nema zadrtih i popaljenih na ovoj slavi. Većinom smo matori jugonostalgičari. Uz određene ograde, naravno.
Ovo veče sam sedeo pored Slavka i ujaka. Ujak je par godina stariji od mene. Čiji je on ujak pojma nemam. U penziji je petnaestak godina. Ima problema sa kukovima. Strastan pecaroš. Ovaj put mi ispriča sledeću priču.
Godinama već ide na pecanje u Čentu, odnosno u okolinu, gde su kanali i voda. Lovi se razna riba. Sve osim šarana. Njega više nema. Malo pričamo o štuki koja se teško može kupiti na pijaci i o tome kako se priprema. Ujak uzdiše za jednom štukom koja mu se prošle godine otkačila jer nije imao mrežicu da je izvuče. – A sad, pitam ga, kako je sad, ima li ribe?
– Ništa, reče mi ujak, ribe vise nema. Otkad su ukinuli besplatan autobuski prevoz, uz penzionersku prevozničku kartu, pa jednu stanicu – do Čente, naplaćuju 150 dinara, više nema pecaroša. Sve je opustelo.
– Pa dobro, kad nema pecaroša onda mora da bude više ribe, mudro komentarišem novonastalu situaciju.
– A ne, kaže ujak, pošto nema nikoga zavladali su ribokradice, seljaci iz okoline. Oni ribu izlovljavaju mrežama, strujom, čak i plinom…
– Kako plinom?
– Uzmu plinsku bocu, sprovedu crevo od nje u vodu i puste plin. A ribe omamljene samo isplivaju. Mlađ se uništi, a one koje prežive, jer posle izvesnog vremena se povrate, ostanu neplode. Bar tako se priča.
– Pa ima li tu lovočuvara?
– Ima, naravno, ali oni su se utalili sa ribokradicama pa dele dobit. Dok smo mi pecali to nije moglo da se radi jer bismo odmah zvali inspekciju. … I tako, pre neki dan, vraćam se ja autobusom iz Čente, a jedna žena sedne pored mene pa ljubazno pita: ima li ribe? A ja joj kažem: kako može da bude ribe kad su oni vaši sve izlovili pa hrane svinje ribama. I svinje se osete na ribu! Ona samo klima glavom i kaže, jeste tako je.
– I sve to zbog ukidanja besplatnog prevoza?
– Jeste, pa za tristo dinara ti možeš svašta da kupiš. A tamo više nema ni babuške!

fotografija Aleksandra Vasovića

I tako se kompletira cela priča kao svojevrsna zen priča o povezanosti svega i svačega, u ovom slučaju autoprevoza i očuvanju životne sredine.

U Briselu, u kojem sam bio dva puta za kratko vreme, haos.
Vidim onaj predivni trg čija praznina ispunjava osećanjem nestvarnosti. Verovatno se izgubio i miris tople čokolade. Prvi put sam bio na trgu sa Vetonom koji odlično poznaje Brisel. Kad smo ušli u restoran sa školjkama kelneri su ga pozdravljali kao starog poznanika. To što smo zajedno i pričamo jezikom koji obojica znamo, to što pričamo o porodicama, knjigama i što smo zamišljali neku bolju budućnost, i to je, na neki način, prilično nestvarno.
Stvarno je, međutim, ono što kaže Papa Franjo: “Blizu smo Božića. Bit će tu svjetla, zabave, ukrašenih drvaca, jaslica, sve okićeno, dok u svijetu traje rat. Sve je to obična šarada. Svijet nije shvatio put mira. Cijeli svijet je u ratu.”
Da imam potrebu da biram verskog poglavara, a i kad bi to nešto značilo u današnjem svetu, znam koga bih odabrao.

Novi početak u Srbiji, 20. novembar, petak

Kada započinju priče o novom početku? Onda kada hoćemo da raskrstimo sa starim ili kad to «staro» izgubimo? Najčešće i jedno i drugo. Gubitak izaziva ne samo bol i tugu nego i bes i ogorčenje. Novi početak je odgovor na sve.
Najbolje je ako novi početak ima ne samo datum, pretinac za pripremljena osećanja, papire i odluke, nego i ime nove zemlje. Singer, a posle njega i mnogi istočnoevropski pisci koji su bili ili proterani ili su spašavali živu glavu, begunci od nacizma i komunizma, doživljavali su svoj novi početak sa novom zemljom – Zapadnom Evropom ili Amerikom. Stotine hiljada Jevreja koji su se obreli u Izraelu, bez obzira što nisu bili pisci, doživljavali su svoju novu zemlju kao istinski novi početak. Pretpostavljam da su taj osećaj imali i milioni siromašnih koji su uspeli da se dokopaju bogatih i razvijenih zemalja. Pa i zlikovci koji su se sklonili od ruke pravde, sa novim identitemo, a često i fizičkim izgledom, sigurno hoće da krenu iz početka.
Novi početak je svakako san koji sanja svako bez obzira što nema u glavi ni mesto, ni zemlju gde bi početak započeo. Novi početak je i nova porodica, novi posao, smrt bliske osobe, iznenadni dobitak na lutriji, religiozno otkrovenje, teška bolest i ozdravljenje, amnezija, zaljubljivanje… Ceo život bi, na neki simbolički način, mogao da se opiše kao niz novih početaka. Pa i sama smrt je neka vrsta novog početka, bar sudeći prema onom o čemu govore sve religije. Zar nisu i Buda, i Mojsije, i Hrist, i Muhamed, hteli samo jedno: da okrenu list!

Masovne su katastrofe najsnažniji zamajac početaka. Bilo de je reč o zemljotresu ili o ratu i revoluciji. Kad izgubiš zemlju u kojoj si živeo od rodjenja malošta može da je zameni kao istinska nova zemlja.
Ovde sam stigao da bih vam objasnio kako je, a ne zašto je, Madagaskar postao ne samo moja nova zemlja nego i novi početak.
Pođimo redom.

Na Madagaskar sam prvi put pomislio dok sam gledao filmski izveštaj kako neki grmalj davi nekog bledunjavog devetnaestogodišnjeg vojnika koji bespomoćno viri iz bornih kola. Nije bilo nikakvog racionalnog razloga da biloko davi bespomoćnog regruta u vozilu koje nikoga ninakoji način nije ugrožavalo. Svi su dobro znali da vojnik niti ima municiju, niti sposobnost, niti odlučnosti da nešto uradi. Bio je obična lutka koju su, oni koji donose stvarne odluke, poslali da patrolira ulicom. Madagaskar! Bljesnulo mi je u glavi jednom, pa još jednom. Još nisam znao šta to stvarno znači.
Madagaskar izgleda ovako:

 
I evo nas u zemlji fosila. Tamo gde su spojeni i zarobljeni ostali Azija i Afrika. Prvo što se vidi to je Toamasina – glavna luka okrenuta prema Indijskom okenanu. Prvo što se oseti to je, naravno, miris vanile. Iskrcavanje traje beskonačno jer su na Madagaskaru na snazi strogi zakoni zaštite prirode. Strah da se ne unese neka životinjska ili biljna bolest mnogo su veći od straha od HIV-a ili difterije. Ostrvo je pod zaštitom UNESKA i Ujedinjenih nacija kao rezervat retkih životinjskih i biljnih vrsta. Stanovništvo je čudna mešavina indonežanskih doseljenika (od pre dve hiljada godina), Bantu crnaca i Arapa. Niko ne pominje autohtono stanovništvo. Madagaskar je bio izvan neolitske rute migracija. Po površini je četvrto ostrvo na svetu, oko pola miliona kvadratnih kilometara. Ima oko sedamnaest miliona stanovnika, najvećim delom animista pa katolika. Čudno je kako je Madagaskar uspeo da opstane izvan islamskog uticaja mada se nalazio na putu arapskih trgovaca, pogotovo onih koji su trgovali robljem. Možda je razlog i u temperamentu i žestini njegovih stanovnika.

A možda su ih odbranile šume mangrove.

O šumama mangrove potrebno je posebno pisati. Imam utisak da sam zalutao u njegovom korenju.

Onda se prenem i ponovo obrem u Briselu u kojem sam bio dva puta za kratko vreme. Poslednji put u Evropskom parlamentu. Prošao kroz strogu kontrolu kao na aerodromu. Mogu misliti kako to sada izgleda posle masakra u Parizu. Između Madagaskara, Brisela i Beograda priličan prostor. Raznolikost koja se ne može uporediti.

Novi početak bi mogao da bude bilogde. Pod uslovom da si svestan onoga šta mu je prethodilo. Ukoliko bi se oslobodio, odnosno zaboravio sve što se ranije desilo, onda bi to bio samo početak nečega što nema nikakve veze sa prethodnim životom. U Srbiji nema novog početka jer je takva vrsta preteranosti poistovećena sa revolucijom i komunizmom. Građanski svet je ostao bez oslonca i kompasa. Novi konzervativni fundamentalizam, prepun raznih istorijskih i religioznih fantazija, to je ono što je najglasnije i najprisutnije.
Između Madagaskara i skulpture konja sa uzbudljivim tetraedrom na njegovim leđima, koja krasi hol Evropskog parlamenta, u mome dvorištu prebiva šest praznih flaša piva. Tek sada vidim traktat o praznoj pivskoj flaši kao odgovarajući književni žanr – u ovom prostoru, u ovo doba godinje, u ovim društvenim okolnostima… i u ovom uzrastu. Naravno.

Nema ovde novog početka. Bar za nas. Ali ću se ipak stalno truditi da ga (Početak), ako ne izazovem, stalno prizivam. Time se održava ne samo nada nego i sam život.

Bekstvo u detinjstvo, 16. novembar,ponedeljak

Poslednja tri dana u znaku krvave tragedije u Parizu. Prvo je stigla vest o incidentu u kojem se stradalo nekoliko ljudi da bi se ubrzo sve pretvorilo u pravu katastrofu.

Nama je kablovki operater (SBB) baš to veče isključio pristup kanalima tako da sam uspeo samo da naslutim sliku prenosa BBC-a i CNN-a, koji imaju tako snažan signal koji se probio. Uglavnom sam slušao. Glavni izvor vesti bio je FB i sajtovi. Osećao sam se prilično izgubljeno.
Sutradan, u subotu, saznajem da se naši gledaoci nisu previše informisali preko domaćih tv stanica. Bili su u toku rialitiji (Veliki brat, Farma i Parovi) ili filmovi ili serije. Koja bruka. No, to je najmanje čemu ćemo biti izloženi. Još dok su preko FB-a išle prve informacije o onome što se dešavalo u Parizu krenuli su i prvi dramoseri sa svojim komentarima. U početku nisam obraćao pažnju, mislio sam: ima nas raznih, ali kako je vreme odmicalo i razmere ubijanja postajali sve očigledniji, video sam da je pojava bešćutnih, pseudoinformativnih objašnjenja nešto što je veoma rašireno. Video sam da se šljam uzdigao do tastature. Koja mutacija!
Juče sam malo istraživao kolike su razmere ludila. Definitivno velike. Javljaju se ljudi koji se lično osećaju pogođeni opštim žaljenjem za žrtvama u Parizu. Pa pišu: “A nas niko nije žalio kad smo proterani…” Ili: “Neka sada vide Francuzi kako je nama bilo 1999. pod bombama.” Ipak je najveći broj onih koji se bave merenjima. Oni se glasno pitaju: A zašto niste na isti način žalili za Rusima u avionu koji se srušio na Sinaju, gde je žalost za ubijenim u bombaškom napadu u Bejrutu? Naravno, da je njima do ruskih, libanskih ili ma čijih žrtava kao do lanjskog snega. Ovde je važna retorika kojom će se razvejati svaka vrsta kolektivne sućuti. To je, svakako, politički stav koji prepoznaje evropske vrednosti kao nešto što je neprijateljski srpskim, odnosno pravoslavnim. U isto vreme to je i odnos prema pristojnosti. Biti nepristojan, a odbijanje sućuti i dostojanstva u trenutku masovne tragedije to sigurno jeste, predstavlja novu vrstu slobode izražavanja. Biti grub, direktan, bezosećajan, to je pravi odgovor na podlu ideologiju ljudskih prava i političke korektnosti. Primitivizam nije nešto što se samo nasleđuje. Primitivizam se gaji, okopava, zaliva, pokazuje i veliča. On ne postoji samo kao lični izbor. Potrebni su kolektivni napori, i uslovi, da bi se on razvio i postao moćan i sveprisutan.
Onda sam krenuo da blokiram. U početku sam to radio krajnje oprezno, sve u nadi da je reč o nesporazumu, nekoj vrsti ironije i neuspele šale, a onda sam izgubio strpljenje. Zbogom! Ne osećam nikakvu potrebu da raspravljam o odgovornosti Zapada za stvaranje Islamske države, o ulozi velikih korporacija, selektivnim merama i vrednostima… Nikada nisam bio impresioniran američkom spoljnom politikom. Kao ni ruskom, uostalom. Oduvek sam bio svestan ograničenja parlamentarne demokratije, ali istovremeno nisam video šta bi bilo bolje. Savet staraca, prosvećeni diktator, crkvena država, hipi komuna?
Što više saznajem o svetu u kojem živim obuzima me sve veća muka.

U petak našeg najstarijeg unuka, pred celim razredom, verbalno napada profesorka zbog toga što sam išao kod direktorke da se požalim na njeno ponašanje. Razmišljam o tome kako da se zaštiti dete od trinaest godina od odrasle, matore osobe koja poseduje iskustvo, vlast i moć, i koja može da manipuliše svim i svačim. Ako zatražimo intervenciju prosvetne inspekcije da li će to moći da ga zaštiti? Kako će se ponašati drugi profesori? Kakva će biti reakcija dece iz razreda? Suočavamo se sa onim što se nakupilo i nataložilo poslednjih dvadeset i više godina. Svakog dana. To je nešto konkretno, opipljivo, stvarno. Nema nikakve veze sa teorijama zavere i svetskom ekonomskom krizom već sa ludilom i šljamom koji se dokopao nekakve moći.

Napolju je lepo, sunčano. Navijam da se skrati zima. Kao da je zima najveći problem. Neki ljudi i dalje putuju i šalju vedre razglednice prepune boja mora, plaža i zelenila. Možda su katastrofe, koje se oko nas dešavaju, znak da bi trebalo da krenemo iz početka.

Juče sam napravio spanać i faširane šnicle u znak sećanja da detinjstvo. (Spanać je  “išao” sa jajima na oko ili sa faširanim. Nekad, kad sam bio dete.) Spanać i šnicle voli i naš unuk kojeg hoću da zaštitim. A njegov mlađi brat pravi lice na pomen Popajevog omiljenog povrća. On će da pojede samo šnicle. I eventualno pire krompir. To bekstvo u sećanje na ručkove i jela od pre više od pola veka deluje blagotvorno. Bar privremeno. Moramo se vraćati da bismo prikupili snagu za ono što je ispred nas.

Otkad znam za sebe “tražio sam” zemlju, neko ostrvo, odakle bismo svi zajedno ponovo krenuli. To je, valjda, i smisao književnosti.