Oni koji ostaju, 28. septembar, ponedeljak
Kiša. Voda. Eto nama života! U ponedeljak će NASA da skine veo misterije sa Marsa. Istog dana a jedan arheolog će stupiti u prostoriju koja se nalazi iza zida Tutankamonove grobnice. Možda će na Marsu da bude voda skrivena ispod smrznute površine, a Neferteta ispričati svoju životnu priču i pokazati nam neprocenjivo bogatstvo. Ko zna. Još malo je ostalo.
Kiša pada i zahladnilo je. Iz kukuruzišta u Hrvatskoj izlaze hiljade izbeglica. Kriza u odnosima Srbija – Hrvatska izgleda da je prevaziđena. Vlade i stranke pomno prate kako stoje u istraživanjima javnog mnjenja. Dan se skratio. Sve je mračnije. Sve više slušamo muziku koja nas vraća u prošlost. Ne tako daleku: deset, dvadeset, trideset godina.
Danas je položen kamen temeljac na Beograd na vodi. Istovremeno je bio i protest pod nazivom “Ne davite Beograd”. Opet je postavljen tramvaj na skveru ispred zgrade Geozavoda. Tramvaj je, u stvari, usidren. Nova Potemkinova sela. Ne razumem u čemu je problem sa pojavom ljudi koji se sa nečim ne slažu. Da li se time nešto kvari? Nacionalna idila, harmonija sfera? Ne samo da je izražavanje svoga mišljenja i miran, nenasilan protest, nešto što je osnovno ljudsko pravo nego je to i deo normalnog, zajedničkog života. Onaj ko ne može da podnese da bude osporavan i kritikovan taj ne bi trebalo ne samo da se bavi politikom nego ni da bude prisutan u javnom životu. Postoji toliko zanimanja, i mesta, koje mogu da omoguće izolaciju i samoću!
Kiša! Voda!
Zašto promene godišnjih doba deluju tako bolno? Valjda zbog toga jer se tada najočiglednije suočavamo sa prolaznošću. Zvuči prilično trivijalno bez obzira što je tačno.
I Katalonci izglasali da hoće da budu samostalni. Sećam se kako je sve krenulo. Ovde. OK, nemam problema sa tim da se se svako selo ili grad osamostale. Neka cveta milion cvetova. Mada ne znam ko će to da plati. Odnosno, ne znam kako će da funkcioniše ozbiljna medicina i zdravstvo, obrazovanje, nauka, globalni saobraćaj, pošta, pravni sistem… Iz kojeg trezora će da se isplaćuju penzije? U jednom trenutku će se otkriti da se penzije i ne moraju isplaćivati. Šta je bilo, bilo je!
Problemi jezika su, naravno, najmanji problemi. Nacionalisti često veoma slabo poznaju jezik na kojem se kunu na vernost naciji. Ovde je pitanje moći jedino važno pitanje. Društvene elite bez vlasti i bez izvršne moći nisu ništa. Prošlo je vreme uglađene i fine gospode, drugova, najzad građana. Došao je trenutak da se mangupi i probisveti orode sa talogom elite i da se stvori amalgam nacionalno preporođenih. Katalonija, Srbija, Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, Bosna… muka mi je od bede malih naroda minornih razlika i frapantne sličnosti. Tu su razlike nepremostive.
Čujem da se fakultetska diploma može kupiti za deset hiljada eura. Možda je na medicini malo skuplje. I onda vas takav doktor “leči”. Ili sudija “sudi”. Jebo te, koji mrak.
Svanulo je posle beskrajno duge noći. I dalje vlažno i mračno. Ponedeljak. Samo da nije novi početak.
Mi ćemo polako odlaziti bez prave svesti da se to dešava. Ostaćemo ovde zauvek. Osvrnem se u prošlost i zapitam: šta je moglo biti drukčije? Da li smo mogli nešto da izmenimo? Ako ne na globalnom nivou onda na onom ličnom. Vidim neke tačke, tačnije tačkice, gde su se koncentrisale neke prilike i odluke, ali to se očas razbije i poremeti. Dolaze nova lica, neke situacije, događaji… Ostaćemo do kraja mada kraja neće biti. I za nas će neki ostati. Pokušavam da zamislim kako bih one najdraže, i najbliže, mogao da ubedim kako ostajanje ovde ne predstavlja nikakav akt hrabrosti ili vernosti, ali ne znam kako to da kažem a da to ne budu samo reči.
Umorili smo se od nezadovoljstva i neprekidnog osećanja gubitka.