Muzej melanholije opet, 11. oktobar, nedelja

 

Završio sam “supericu” knjige. Naslov: “Muzej melanholije”, izdavač: Clio, izlazi sa Sajam knjiga. Znači brzo. Unošenje lektorskih intervencija u rukopis uvek je težak i prilično bolan proces. Kad kažem “bolan”, mislim na nezadovoljstvo greškama, ne samo slovnim. “Na žalost” se sada piše kao “nažalost”. Nikako da se na to naviknem. Nisam planirao novu knjigu, niti ulaženje u ceo proces oko njenog objavljivanja. Za pojavu knjige najzaslužniji je sam izdavač, odnosno Zoran Hamović. Bojim se da se od knjige neće obogatiti. Kao ni ja, uostalom.
Ko još piše knjige koje su namenjene za par stotina čitalaca? (Blog je u tom smislu mnogo produktivniji.)
Očigledno postoji neka vrsta simbioze između malotiržnih pisaca i izdavača. Održavamo se tako što reagujemo. I pisanje je neka vrsta reakcije. Nekada to deluje otrežnjujuće, a nekada kao padanje u najdublje pijanstvo. Gde god da pogledate, za šta god da se mašite, naletite na odvratna i gnusna foliranja, kič bez ograde, strašnu ignoranciju o svemu i svačemu. Rijalitiji, kojima se podiže gledanost, samo su spoljna manifestacija nečega mnogo ozbiljnijeg i dubljeg.
Vidim da, prema istraživanjima strukture gledalaca rialitije, najveća, i najstabilnija publika nisu mladi već stariji, od pedeset godina, pa naviše. Zamišljam poluprazna sela, od severa ka jugu Srbije, paralizovane varošice i gradove, u kojima je sve pogašeno i mrtvo osim titrajućeg odbljeska televizijskih ekrana ispred kojih dežuraju babe i dede. Pošto gledaju te besmisene prizore prostaštva, svađe i seksanja, padaju u san oko jedan, dva sata posle ponoći. Tako se, neprimetno, menja bioritam cele nacije. Ujutro, oko osam sati, retko ćete videti mnogo baba po samoposlugama. Nekada je to bilo uobičajeno. Sada i stari započinju dan mnogo kasnije. Mladi, koji većinom nemaju posla, započinju dan oko jedan sat posle podne, a babe i dede dva sata ranije. Eto kako se menjaju ne samo kulturni obrasci nego i dnevne navike.
Posle se pitaju zašto je narod glasao tako kako je glasao.
Ko se, uostalom, ozbiljno pita bilošta? Mnoga pitanja su čisto retoričke prirode.

Kiša je. Hladno. Blizu ponoći. Počeli smo da se grejemo. Grejemo se na struju jer u našoj zgradi većina nije bila zainteresovana da se priključimo na daljinsko grejanje. Ne postoji način da se ugrejemo, ni da uštedimo na struji. Mi smo oni koji troše najskuplju vrstu energije. Zbog toga moramo biti kažnjeni. Kad se grejemo stalno smo u “crvenom”.

 

Danas sam napravio knedle sa šljivama. Šljive su bile razočaravajuće: bez slatkoće i pravog ukusa. Ali testo sam napravio pravo: od krompira, kiesele pavlake i brašna. Više ni šljive ne uspevaju da budu slatke!
Muzej melanholije mogao bi da sačuva taj ukus slatkoće. Ili bi za to bio potreban još jedan muzej – Muzej nostalgije. Bojim se da Muzej melanholije prokišnjava. Sreća je da se u njega nećemo skoro useliti. Ne očekujem od Ministarstva kulture da ga obnovi. Ni od koga ništa ne očekujem. Kiša obično sama prestane.