Početak nečega (Sećanje na Fridu) 3. oktobar, subota

 

On je hodao po nekom drugom svetu, čitao neke druge knjige, govorio jezikom koji je ličio na neke druge jezike. Držao je glavu pravo, hoću reći uspravno, sve dok ne bi pogledao šta su stavili ispred njega. Onda bi zurio dugo i bespomoćno, kao da mu nije bilo pomoći niotkuda. Da li je uopšte razumeo o čemu je reč? Ima ih koji to mogu da rastumače po pomeranju njegovih trepavica. (Svest je a ne postojanje zagonetka!)
Obukoše ga u uniformu nalik sirotinjskom, izbledelom odelu. Samo su dva mača na kragnama označavala da je u pitanju nešto zvanično i opasno što se ne može naći u svakodnevnom životu. (Na dugmetima i opasaču: ništa!) Odjednom smo shvatili da na ulicama više nema vojske, pogotovo visokih, snažnih oficira čije su sablje lupkale po butinama ili se zvonko oglašavale kad bi zakačili neku od metalnih bandera u ulici Kneza Miloša.
Jebi ga, koja užasna perspektiva!
Šta su to stavljali ispred njega? Knjigu – roman, udžbenik iz biologije, tanjir vrele pileće supe sa rezancima, neotvoreno pismo, fotografije, komad hleba?
Priča se da je Draža isključivo jeo kuvana jaja, konzerve sardina, luk i hleb. I porciju rakije, naravno. Sve ostalo je odbijao jer se plašio da mogu da ga drogiraju. Zašto bi ga neko drogirao? Bila je to nesumnjivo paranoja koja se godinama razvijala. Moguće je da su u tom izluđivanju učestvovali mnogi. I prijatelji i neprijatelji.

Danas je (subota 3. oktobar) divan dan. Sinoć sam nastupio u Rexu na Pesničenju. Pesma: “Koje ti uvo zvoni”. Imao sam dosta tehničkih komplikacija oko izvođenja. Bilo je prvo potrebno pronaći i odabrati prave zvuke koji će pratiti pesmu. Pa onda da se oni ubace sinhronizovano, dok govorim, da traju koliko je potrebno… Ispalo je sasvim dobro iako bez probe.
Jučerašnji je dan bio prava “redaljka”. Prvo sam se našao sa Žolijem, starim poznanikom i prijateljom, dugogodišnjim direktorom Akademie Solitud kod Štutgarta. Pili smo produženi espreso sa mlekom i pričali o svemu i svačemu. Žoli kaže da će da ide u penziju 2018. Već trideset godina vodi Solitud. Ja sam 2000-te, mislim krajem oktobra, evo sad je petnaest godina, proveo u Solitudu (Šlosu, Zamku) mesec dana. Dobio sam nagradu za esej “Kuće” na konkursu berlinskog Lettre International i mogućnost da provedem čitava tri meseca u Zamku. Uspeo sam, pre svega zbog tadašnjeg posla, i obaveza prema porodici, da provedem samo mesec. To je jedina nagrada, stipendija, odlikovanje, koju sam u životu dobio i bar delimično iskoristio. Ne kukam zbog toga. Jednostavno je tako ispalo. Nisam bio grantgiving usmeren. Žoli je oduševljen Beogradom u kojem vidi energiju i bogatsvo kojega mi nismo svesni. Mada, to je jedna sasvim druga dimenzija posmatranja: umetnička i aktivistička, sasvim okrenuta prema društvenim vrednostima i interakciji umetnosti-društvo. Naravno, ne pokušavam da ga razuveravam. Ne znam koliko je svestan težine našeg života i tereta svakodnevice. Ne znam koliko može da shvati razmere našeg razočarenja i umora. On neprekidno putuje. Kaže da se od putovanja malo i umorio. Razmišljam o životu u Zamku, tamo, na tom predivnom brežuljku sa kojega puca pogled na Štutgart, dok se iza njega prostire stara feudalna šuma, tamna kao okamenjeno jezero. Svakih pola sata, uostalom, dođe autobus koji ide u centar grada. Da li Frida spava u Zamku ili u gradu?
Posle Žolija, sa kojim sam pio kafu u CZKD-u, spuštam se u Manjež da se vidim sa Acom Divcem sa kojim radim na eseju za Konferenciju Medijska arheologija koji će se održati u Beogradu krajem oktobra. Aca živi u Londonu. Godinama. Sociolog je po obrazovanju. Poznajemo se duže od trideset godina. Ne radi struci odavno. Kad dođe u Beograd spava kod brata.
U dva sata imam sastanak sa Elenom u kafani Čubura. Tu ćemo pojesti ćevape o kojima pričamo već godinu dana. Jedva smo našli slobodan sto. Ćevapi su stvarno prvoklasni. Svako pojede po pet. Sramota! Elena je između Beograda i Njujorka. Mnogo putuje. Ima sina od četiri godine, a razvedena je. Srećom tu su baba i deda, a i otac je vezan za sina. Njen pogled na Ovo Ovde racionalan. Ona je pravnica koja ume da razlikuje bitno od nebitnog. Srećna je što radi za američku firmu. Znamo se od devedesetih, iz herojskih vremana B92. Onoga čega nema, nema. Nije važno da li smo se sa tim pomirili ili ne.

 

Uveče govorim pesmu. Pre nego što će početi Pesničenje vidim za šankom devojku sa plavim ružom. Učini mi se veoma poznatom. Otvorim lap-top i među starim slikama pronađem jednu iz 1996. na kojoj je mlada žena koja veoma liči. Gle, to je Frida iz Kafkinog Zamka! Pokažem devojci za šankom sliku i ona se zaprepasti. Eto što je sudbina.

 

Odmah pošto sam izgovorio “Koje ti uvo zvoni” idem kod Gorane i unuka na kafu i kolač. Kratko se zadržim, ponesem u desnoj ruci kolač za Sašu, i onda se na putu do kola tako grozno “prostrem” na ulici da sam pomislio sad ću da krepam. Pomažu mi neki ljudi da ustanem. Skupljam: naočare, olovčicu, ključ od kola, kutiju sa krempitom, ruksak sa laptopom… Sav sam kao prebijen. Osetim da sam ne samo odrao kolena i ruke nego i vrh nosa. No, ništa nisam slomio. Inače ne bih mogao da se pokrećem. Valjda.

Kasnije, mnogo kasnije noću, razmišljam o tome da je to, možda, bila neka vrsta uspostavljanja kosmičke ravnoteže i harmonije. Možda je ovo početak nečega novog? Neke knjige?

Prota Škart mi je obećao audio snimak moje pesme. Čim ga dobijem postaviću ga u Dnevnik.