O domovini, 5. februar, petak

Kafa u bivšoj “Domovini”, preko puta spomenika Nikoli Tesli, sa Katarinom. Sada se lokal zove “Love coffee”. Uspomena na “Domovinu” sačuvana je kao lozinka za WF. Dok čekam Katarinu pokušavam da se nakačim na internet pa pitam jednog stranca, koji sedi blizu, i kucka nešto na tabletu, za šifru. A on kaže: “dom” i “vina”. Zna šta je “vino”. O da, kažem mu, to je “homeland”, ime bivše kafane. Taj “land” nema nikakve veze sa “vinom”, to je nastavak koji se pojavljuje i u drugim rečima. Na primer: “očevina” ili “građevina”.
Čudno, kako o tome nikada nisam razmišljao da su i domovina i očevina građevinski konstrukti, nešto što ima temelje, zapreminu i visinu. Drugo se ne bi moglo ni očekivati. Domovina mora biti muška, snažna i stamena, građevina. Nema mesta ni za kakvu ženskastost ili infantilnost. Pade mi na pamet kako je izraz “materina”, kao ženska suprotnost “očevine” ružan i najčešće deo psovke. Ko je to tako smislio? Arhetip ili crkva?
Katarina radi u Košicama na projektu pravljenje novog kulturnog centra. Uvek sam se divio njenoj energiji koja je ne napušta ni u najtežim vremenima. A nije joj ni malo lako. Zajedno fantaziramo o Muzeju melanholije. Onda otvorim blok i pokažem joj moju najsvežiju opsesiju: “Jevrejski stan, upravo napušten…” Zamislio sam da bi bilo tako moćno i uzbudljivi napraviti rekonstrukciju jednog jevrejskog stana, tamo gde je do 1941. godine živeo najveći broj beogradskih Jevreja. I korisno, naravno. To što će se obeležiti Staro Sajmište kao mesto zatvaranja i masovnog ubijanja beogradskih Jevreja predstavlja nešto što se mora uraditi zbog samog čina i obeležavanja, ali mi se čini da nije dovoljno da bi saznanje o onome šta se tokom nemačke okupacije dešavalo sa našim komšijama stiglo do mladih ljudi.
Ovako:
Reč je o jevrejskom stanu negde na Dorćolu. Idealno bi bilo da je to stvarno bio jevrejski stan, sa svim podacima o stanarima. Stan bi se namestio (rekonkstruisao) kao tipičan javrejski građanski stan iz tridesetih, četrdesetih godina prošlog veka. Bilo bi dovoljno da se na zgradi stavi jednostavana mesingana tabla na kojoj bi pisalo: “Jevrejski stan 1932- 1941.) A na vratima stana pored te table da stoji i neko jevrejsko prezime.
U stanu sve izgleda kao da su ukućani izašli pre dva minuta: ključa voda za čaj, mirišu prženice ili maces, hleb, štrudle, sa starinkog radija muzika iz tog doba. U kupatilu četkica sa pastom za zube, razbacane papuče, dečja soba razvašarena, sa piđamicama okrneutim naopačako. Na psihama fotografije stanara, slike, svečnjaci, vaze, cveće… dečje torbe za školu, sveske, razglednice, knjige, s vremena na vreme zazvoni starinski telefon, zidni sat

Stan je spomenik, instalacija, istorija koja se održava i komunicira sa svojim posetiocima. Neprekidno se smišljaju nove priče i događaji koji će što vernije da pokažu kako će se ukućani svaki čas vratiti. U stanu se održavaju razgovori, mali koncerti, mini književne večeri, obeležavaju se rođendani dece… U stanu se mogu proslavljati i rođendani stvarne, komšijske dece kao nešto čime se povezuje sadašnjost i prošlost.
Na bloku sam napravio podelu po sobama: kuhinja, trpezarija, kupatilo.., pa onda po mirisima, i na kraju po zvucima.

Takav stan bi imao neku vrstu sopstvenog života jer bi priče, satkane od detalja koji će buditi bezbrojne asocijacije, mogle stalno da se generišu. (Bar ja mislim da bih ih mogao stalno stvarati.)
Na sećanju se, naime, mora raditi. Sećanje se neguje kao bašta. I sećanje je podložno modama i trendovima. To znači da ne postoji jednom za svagda napravljena postavka. Značenja i asocijacije se menjaju baš kao što se menja ljudsko znanje i sećanje. Ljudi od senzibiliteta, recimo pisci, mogli bi više da porade na rekonstrukciji prošlih života. Reč je o nekoj vrsti kulturne antropologije koja govori o tome kako se živelo u različitim periodima naših života. U to sećanje podjednako ulazi miris kuvanja punjenih paprika i prženica, razgovori o negativnim utopijama, a posebno o Orvelovoj 1984, restrikcijama struje i goriva iz osamdesetih… Ponekad mi se čini da, uz pomoć knjiga Margaret Mid, više znamo o životu na Samoi, nego, uz sve romane i istorije, kako se u Beogradu živelo između tridesetih i pedesetih godina prošlog veka. Ta otuđenost od prošlosti deo je, nesumnjivo, neiskrenosti prema savremenosti.
Domovina je nešto drugo od pasoša, matičnog lista, adrese, geografske karte, članske karte, laboratorijske analize, kompleta novina, broja pogodaka na Guglu… Bojim se definicija. U nekim krajevima Beograda osećam se kao strano telo a drugde kao kod kuće. Isto je i sa društvenim životom. Ne osećaš se svuda dobrodošlo i prijatno. Bilo bi krajnje čudno da nije tako. Mada, svi mi volimo da smo voljeni i dobrodošli.
Domovina te često ostavi na cedilu. Ne možeš joj uzvratiti na isti način. Jednostavno, ne možeš je se odreći, odnosno izbrisati. Samo bi totalna amnezija mogla malo da poremeti stvari. Ali, ako ne bi zaboravio jezik kojim govoriš onda bi ti se kroz njega “domovina” ponovo vratila. I kada bi stvarno sve zaboravio da li bi učenjem jezika i onoga što je oko tebe ponovo dobio “domovinu”? Na šta bi se takva domovina svela? Domovina je, naravno, pre svega, prostor tvoje lobanje. Šta ćeš sve doživeti od svoje domovine ne možeš ni da sanjaš.
Bilo bi dobro imati što ravnopravniji odnos sa domovinom. Ti njoj sećanje, a ona samo da te ostavi na miru.

Vesele očajanke, 3. februar, sreda

Osećam i sam. Ali me i prijatelji podsećaju. Moj dnevnik sve više odiše očajanjem. Ništa optimizam ili bar slabašna nada u “bolje sutra”. Kažem u sebi, veoma često, pre prve jutarnje kafe, ovo mora da se prekine. Da malo promenim temu? Na primer, da pišem o unucima, o onome što pričaju, o njihovim karakterima, avanturama i otkrićima. Svakog dana se, nesumnjivo, odigra neko čudo. (Mislim na lepa čuda.)
Taman se primaknem nekom čudu a ono se sakrije iza nekog tamnog oblaka prepunog psina, kamenja i štroke. Sa svih strana iskaču gadosti. Prosto te više ne mogu iznenaditi. U vazduhu lebdi iščekivanje koje je u znaku stare ironične uzrečice: ništa nas ne može iznenaditi. Klima, morfologija i karakterologija zajedno. Pokrene se reka govana koja ne teče nekim rakovačkim rukavcem već glavnim koritom: preko Terazija. Još uvek nisam izgubio osećaj za smrad i gađenje. Malo sam zabrinut zbog takve tvrdokornosti. Sve sam staromodniji.
Na karoseriji velikog srebrenosivog mercedesa gomila otisaka mačjih šapica. Auto se upravo parkirao što znači da je ukrase dovezao iz drugog dela grada. Ovde, u centru, u blizini Hrama, ne verujem da mačke drže skupove na automobilima. Prevelika je gužva. Mogao bih lepo, i nežno, ali ne znam koliko optimistično, da pišem o beogradskim mačkama i mačkarima. Grubost i nepodnošljovost prema psima i mačkama nemaju nikakve veze sa prirodom. To je odraz onoga čudnog predmeta iz osnovne: “priroda i društvo”. Uobičajeno je da se ljubiteljima mačaka prebacuje da nisu odrasli na selu, da ne znaju šta su zakoni prirode, i tome slično. Kao da se na selu ne vole mačke! Nedavno sam naleteo na vest o tome kako su Varšavljani doneli gradski propis kojim su potpuno zaštitili mačke. Ne samo da je zabranjeno kamenovanje, ubijanje ili mučenje mačaka, što je, kao, i kod nas slučaj, nego se grad obavezao i da hrani mačke. Istovremeno, iznet je i podatak da mačke mnogo bolje, i jeftinije, suzbijaju širenje miševa i pacova od gradskih službi. Znajući Varšavu od pre dvadeset i više godina to mi deluje kao pokušaj da se grad civilizuje i vrati građanskim korenima koji su bili surovo uništavani, prvo pod Nemcima, a kasnije i pod onim drugima. Briga o uličnim psima i mačkama, dobre knjižare, pouzdan taksi i raznovrsni kolači, ima li bolje definicije uređenog i civilizovanog grada?
Verujem da bi Lešek Kolakovski veoma podržao ovu odluku Varšavljana. Njegovi razgovori sa Bogom i sa Đavolom deluju podsticajno. Pogotovo danas. U društvenim odnosnima nema ničega tako prirodnog da bismo od toga pravili dogmu. Moda i način komunikacije to nam najbolje pokazuju. Društvo samo stvara predstavu o prirodi i onome što je prirodno, odnosno normalno. Kad se danas suočavamo sa glupostima, nasiljem i arogancijom to nije zato što je to, samo po sebi, prirodno i normalno već zato jer je stvoren sistem društvenih vrednosti u kojem su zavladali strah i apatija. (Sumnjam da je to nužna cena bilokojeg napretka.)
No, da budem malo veseo.
Pristavio sam čaj za pet osoba. Nemam pojma ko će se pojaviti. Onda sam postavio pet šolja, sa sve tanjirićima i kašikicama. Pa sam sipao čaj u različitim omerima zamišljajući ko će ga piti. U neko doba čaj se ohladio, ja sam ga prosuo, isprao šolje i ponovo pristavio vodu. I tako u krug. Da li vam ovaj ritual deluje pesimistično? Zašto? Zato jer niko nije došao? Ali koliko puta pravimo planove i smišljamo događaje a da se ne pojavi niko od aktera? Svakog dana se to ponavlja. Od malena se učimo da ne može biti onako kako želimo. Učenje života počinje sa tom lekcijom. Sa jedne strane normalno je da maštamo, a sa druge: da budemo uskraćeni i da se razočaravamo. Što pre to naučimo to smo, kao, spremniji za život.

Tražio sam danas svoju radnu knjižicu jer su mi potrebni podaci zbog nekog posla. I nisam uspeo da je pronađem. Ostavio sam je na sigurno mesto! Zbog toga sam bio ucveljen i pomalo izbezumljen par sati. Onda sam otišao u Penzioni fond da pokušam tamo da izvučem podatke. Suočio sam se sa neizmernom gužvom i redovima. Na izvestan način osetio sam olakšanje. Već sam u penziji i ne moram više da čekam. Kako je malo potrebno da se osećanje očajanja potisne u drugi plan.
U međuvremenu, kod Brankovog mosta desetine pecaroša uživa u lepom vremenu. Riba grize ko luda. One male, srebrene, čije su leđne i trbušne peraje simetrične. Izbori još nisu zvanično raspisani. Na FB kampanja uveliko traje. Patke i galebovi zaposeli obale reka. Mačke se pripremaju za februar.

Opet ću da postavljam šolje za čaj. Opet i opet. Očajanke mogu da počnu svakog časa. Ima i u tome neke lepote. I veselja.

Navići se na prkos, 30. januar, subota

U četvrtak, na dodeli novinarske nagrade Jug Grizelj. Punih dvadeset i pet godina je prošlo od prve nagrade. Prepuna sala u Medija centru. Okupili se “prvoborci”. Sedim iza Slave i Harija. Slava se iz Narodnog fronta (sada Kraljice Natalije) jedva popeo do Terazija. Kaže da ga glava, i pamet, i dalje dobro služe, ali noge… Hari se šali na svojim srcem i pejsmekerom. Pored Harija je Korax koji se ne žali. Sećam se kada je Slava počeo da piše knjige o Slobi i Miri i kako smo prepričavali razne ludosti. Posebno onu anegdotu o Miri koja je, kad je Sloba služio vojsku u Zadru, prilikom posete, u jednom izlogu videla Titovu sliku i prokomentarisala to prijateljici: “Tako će jednom i moj Sloba…”
Predugo smo bili u vlasti ludih ljudi.
Nagradu je ove godine dobila Tamara Skrozza. Mislim da je ona pravi izbor i to me veoma raduje. Kao se vraćaju ona junačka vremena. Kad pravi ljudi, u pravo vreme, budu prepoznati. Nekada je ova nagrada bila pravi povod za okupljanje, druženje, slavnjenje. Osećamo se sve usamljenijima. Kao profesija, i kao ljudi. Istovremeno, tu je i osećanje prkosa. Mnogo smo toga doživeli i preturili preko glava. Ono što je sada dominantno u srpskom novinarstvu deluje prilično ponižavajuće. Toga smo svi svesni. Ne moramo postavljati pitanje: dokle će ovo ići. Može do kraja a da kraj nikada ne stigne.

Pratim Gordanu do taksija. Ide uz pomoć štapa. I njoj glava radi kao sat. Obećavam da ću je uskoro posetiti. U sebi zadajem: kafa sa Slavom i Gordanom.

Napolju je proleće. U četvrtak je bilo petnaest stepeni. Sunčano. Prozračno. Onda se u petak malo smračilo, ali je i dalje veoma toplo za ovo doba godine. U petak sam jurio za pare. To je beskrajna i iscrpljujuća priča o životu u Ovome Ovde.  Uspeo sam da produžim pozjmicu u banci koja je, međutim, umanjena jer mi je umanjena i penzija.  Maštao sam da ću starost dočekati  ne kao bogat već kao normalno situiran čovek koji će živeti pristojno i moći da se posveti pisanju i druženju sa najbližim i prijateljima. Para je nedovoljno. A i prijatelja.

Danas, u subotu, ponovo proleće i ja ujutro, oko devet sati, na pijaci. Pijaca je sređena ali deluje praznjikavo. Odmah sam video da nešto nedostaje. Kupio sam sremski sir i dimljena rebarca kao prioritet. A onda sam video cukini tikvice, jeftinije jer su odstojale, praziluk, prokelj, peršun, zelen… Svratio sam i do starog znanca koji ima tezgu sa semenkama, suvim smokvama i šljivama, uvoznim čokoladama, ribljim konzervama. Proširio je posao na dve tezge. Rade porodično: on, žena i sin koji ima oko osamnaest godina. Sa Kosova su, i drago mi je što su se snašli. Videli su me par puta na televiziji i, mislim, da se slažu sa onim što sam govorio. Odjednom, dok kupujem kod njih, začuje se krik. Prvo jedan, a onda u seriji, sve više i više. I sve jače. Ne znam kako sam osetio da je u pitanju dete. Možda sam ranije već čuo tako nešto. Mi se ponašamo kao da se ništa ne događa dok pored nas ne prođe žena koja vodi dečaka od desetak godina koji kriči. Uzbudio se. A žene mu smireno nešto objašnjava. Onda on prestane da viče. Prođu par metara pa on ponovo počne. Ćutimo zatečeni. Prodavac prvi progovori o tome da ih zna jer često dolaze na pijacu, kao i da je žena veoma fina. Kažem mu da je bolje da deca, kao i odrasli, koji imaju nekih problema mogu da izađu napolje, među druge ljude, jer mi živimo zajedno, različiti smo, upućeni jedni na druge. Zamislite samo kako su nekada zatvarali ovakvu decu i godinama ih držali skrivene u podrumima. Osećanje podrške i saosećajnosti je veoma važno. I za te osobe kao i za nas same. To vam je kao dodir, kad dodirnete svoga dementnog oca ili dedu, a on samo oseti da ste tu i da ga volite, bez ikakvog objašnjavanja. – Da rekoše mi poznanici sa pijace, upravo je tako.

Izašao sam sa pijace da kupim hleb, a onda se vratio i otkrio šta nedostaje. Nema prodavačica cveća koje prodaju izvan tezgi. Ni jedne plastične kofe sa cvećem odmah pored izlaza iz pijace. Navikao sam kod njih da kupujem bukete koji su često bili zbrkani ili previše skraćeni. Prve visibabe se pojavljuju kod njih. Znači, u tome je stvar, sve mora da se kontroliše. Ili imaš tezgu ili si kupac. Ili naplaćuješ najam tezgi.

I tako nisam kupio cveće. Iz protesta. To će trajati do sledećeg odlaska na pijacu. A kroz koju godinu ću sasvim zaboraviti da se nekada cveće prodavalo mimo tezgi. Smešan je prkos kojim dajemo oduška sopstvenom nezadovoljstvu. Uostalom, prkos je veoma lepo cveće. Kad se jednom zasadi redovno se vraća. I to treba imati na umu.

Božja kazna, 27. januar, sreda

Koje je godine u Politici izašla čitulja za Pablom Eskobarom? Eskobar je ubijen početkom decembra 1993. Divno vreme. Usred najvećeg sranja. Znači, u decembru.
Gledamo seriju “Narcos” u kojoj je glavni junak upravo Pablo Eskobar. Otkrivamo detalje koji nisu vezani samo za razmere bogatstva i surovost ovog sveta. Autori serije povezuju Kolumbiju, narko kartele i književnost magičnog realizma. Neko je, verovatno, već napravio komparativnu analizu života u Markesovoj Makondi i Eskobarovom Medelinu. Pretpostavljam da se u Kolumbiji živelo sasvim drukčije u vreme “Sto godina samoće” od onoga kako je to izgledalo za Eskobara. (Ili su to bila dve različite dimenzije u istom vremenu.) Naša je generacija obožavala ovaj Markesov roman, a devedesetih je jedna nova generacija slavila Pabla Eskobara kao pravog junaka. Tako je objavljena i ona čuvena čitulja u Politici prema kojoj je i snimljen film “Čitulja za Eskobara”. Naravno, u pitanju je bio štos. Dosetka koja je učinila popularne sastavaljače oglasa, dvojicu momaka.
Ono što mi je zanimljivo to je objašnjenje sastavljača čitulje. Objašnjavaju to kao geg, ali i simapatijama prema ubijenom junaku. – “Eskobar je bio humanista, pomagao je siromašne, a bogatio se na račun odvratnih Amerikanaca….” Pravi ideološki diskurs. To je logika koja opravdava i Legiju i DB-a koji su čuvali nekoliko stotina kila heroina u trezoru državne banke. Ko zna koliko su uspeli da prošvercuju na truli zapad. Navodno, nisu prodavali drogu u zemlji. Nisu trovali našu nego “njihovu” decu. Ko im jebe mater, uostalom! Šta su sve oni nama uradili!
Taj način razmišljanja, odnosno objašnjenje svega i svačega, i dalje se održao. Imam utisak da se još i proširio među novim generacijama koje se kao kroz maglu sećaju devedesetih, uostalom, sve je bilo na roditeljima, oni su bili ti koji su morali da se snalaze, a ne klinci. Stvari idu sve širim koritom. I sve brže. Može li se ovo uopšte zaustaviti? Postoji li još prostor za magični realizam?

Dan je predivan. Sunčan, bistar. Preko deset stepeni. Izašao sam na savsko pristanište. Pecaroši su poranili, mada ne vidim da je iko išta upecao.
Razgovaram sa Dejanom u njegovom KC Gradu o jednom uzbudljivom projektu koji zajedno planiramo. Sa mnom je u prostor ušao simpatičan tigrasti mačak koji je uredno stajao pred ulaznim vratima. Pričamo o sećanju. O tome kako sećanje može da zaustavi poplavu besmisla.

Dani su prepuni ludosti i apsurda. Od predsednika Tome Nikolića i njegovih objašnjenja kako želi da pomogne održanje srpskog koda i gena do predizbornih lupetaranja svih i svačega.
A i u komšiluku nije ništa bolje. Nacionalistička, konzervativna i potpuno sumanuta vlast u Hrvatskoj budi ono najgore u Hrvatskoj i okolini.
Evo jednog objašnjenja novog minostra inostranih poslova Hrvatske:
“- Moramo prestati koristiti pojam “regija”, on je nejasan. Imamo susede i oni imaju svoje ime – Slovenija, Italija, Srbija i šire. To je termin koji želim da se koristi. Regija su zemlje u Uniji, ali i one na jugoistoku Evrope. Moramo koristiti precizne termine – moramo reći “u Hrvatskoj i šire”, što sam rekao i zvaničnicima u Ministarstvu. Promenićemo način razmišljanja, Hrvatska je emancipovana zemlja i tako ćemo se ponašati”, kazao je on u Dnevniku HRT. Pre toga je hrvatski ministar kulture lupetao nešto o oslobađanju od jugoslovestva i povratku korenima. Kakva bratija: s leva i s desna, gore i dole? Najebali smo.

Pojavio se virus zika. Iz Latinske Amerike stigao u Dansku. Bolest, za sada, neizlečiva. U San Salvadoru savetuju žene da ne rađaju sledeće dve godine. Šta bi na to rekao predsednik Nikolić? Posavetovao bi se sa nekim vladikom. Virusi su božja kazna koju moramo da ispaštamo. Baš kao i sve vas.

U pm i šire!

Don`t Cry for Louie, 24. januar, nedelja

Skoro svakog dana “javljaju” mi se vesti o stanju svetske privrede. Zaskoči me Dow-Jones indeks tamak kad spremam prvu kafu. Još nisam stigao ni da pogledam u naslovne strane Danasa i Politike koje i dalje svakog dana kupujem. Nafta se srozava, a sa njom i očekivanja. Ovdašnji drže cenu goriva istu bez obzira što je cena barela više nego prepolovljena. Od toga se puni budžet. Razumem mehanizam. Seci i krpi sa onim što imaš! Inače je sve super.
To moje “uključivanje” u savremene ekonomske tokove, baš kao i izveštaji o nepogodama u Americi, deo je opšteg trenda. Kako sa parama i olujama tako i sa trivijama preuzetim iz rialitija i popularnih magazina. Šta jesti, i kad jesti, kako i koliko spavati, kako voditi seks, koje aplikacije su najpopularnije, gde se najbolje živi, koja slava je najzgodnija za pravljenje novih poznanstava? Sve može lepo da se sazna. Kao da ti čitaju misli.
Zlato je na istom, nafta malo porasla, srebro neznatno palo.

 
Napolju tanak sneg. Kad sam se probudio zaslepila me je belina. Ne oblače mi se cipele za sneg. Gacam u plitkim. Juče, na ispraćaju Branka, sunčano i veoma hladno. Bio sam u kapeli duže od pola sata i skroz se okamenio od hladnoće. U ovim istim cipelama. Žilnik je lepo govorio. Jednostavno. Iz glave. Samo on. Dovoljno. Pre njega Satijeva “Melanholija” koja se ponavljala više puta. A posle Žilnika pesma Vaya con Dios “Don`t Cry for Louie”. Odjekuje u ledenoj kapeli prodorni topli glas Dani Klein. Uz ovu pesmu spustio se i sanduk. Ispraćaj je bio skroz u Brankovom ključu. Trebalo mi je vremena da se vratim na kraj osamdesetih, negde 1988, 89. kad je pesma, i grupa, bila na vrhuncu popularnosti. Mnogo poznatog svet na groblju. Neke nisam video godinama. Meni se stisao kamen u želucu. Nisam bio raspoložen za priču.

Pristavio sam pasulj. Miris je ispunio kuću. U stvari, najviše mirišu suva rebra koja sam pre dve nedelje kupio na pijaci. Pravi miris prirodno dimljenog mesa. Pored pasulja spremićemo i pohovane šnicle od piletine za naše male goste koji dolaze na ručak. Nikita je vrlo odlučan u tvrdnji da će jesti pasulj kad poraste. Pre toga samo šnicle, eventualno špagete i ćevape. Ima pet godina. Ne uspevam da saznam sa koliko godina će stići do pasulja. Svako dete ima svoj jedinstven kalendar.

Posle groblja svratili smo u simpatičan restoran Holesterol na Dorćolu. Velika gužva. Unutra toplo i udobno. Svi zapališe po cigaretu i atmosfera postade dosta neprozirna. Sreo sam staru poznanicu D, sa kojom se sigurno nisam video najmanje petnaest godina. Jedno vreme je živela u Sarajevu. Pitala me je za jedan tekst koji je devedesetih objavljen u Horizontu, časopisu u čijem sam pokretanju, učestvovao. Želela bi da ga ima. Obećao sam da ću ga pronaći i poslati joj. Setio sam se teksta. On je u to vreme izazvao izvesnu polemiku. Na relaciji: Beograd – ljudi koji su otišli napolje. Kažem joj da je percepcija iznutra i spolja često bila različita zbog određenog prebacivanja – posebno upućenog onima koji su ostali. – Ljudi ne napuštaju svoje domove tek tako. Ili ih isteraju i proteraju, ili imaju gde da odu. Ovde pre svega mislim na ljude sa porodicama.
Kako nam to sada izgleda daleko. I kao da je sve bilo onako kako je moralo biti. Naravno da nije. Ali naknadna pamet ne može da ispravi nijednu nepravdu, niti da ublaži tugu zbog gubitka. Svako ko je doživeo, i preživeo, zlo režima Miloševića i Šešelja u Srbiji, morao bi biti svestan ne samo blizine ovih godina nego i komšiluka. I u dobrom, i u lošem smislu.

Naplakaćemo se mi, bojim se, još. Bez obzira što nas hrabri muzika. Potrebno je sačuvati sećanje i razum da bismo mogli ponovo da verujemo.

Razbijeni izlog, 22. januar, petak

U podne sastanak u Helsinškom odboru oko zajedničkog projekta. Reč je o sećanju. Razmišljam o tome već duže vreme. Kako da se organizuje sećanje na institucionalan način. Kako da ostane živo. Kako da se održava i “podmlađuje”. Marija je pre nekoliko nedelja pokrenula ovu stvar sasvim nehotično. Pitala me je da li znam šta da uradi sa stvarima koje čuva od devedesetih. Fotografije, plakati, novine, pisma, leci, filmovi… Ne može da ih baci a ne zna kako da ih čuva. Mnogi su ljudi u sličnoj situaciji. Hteli bi da sačuvaju, ali neće da se sahrane u sećanju. Za takve stvari služe muzeji. Muzeji su organizovana sećanja. Otpor prema sećanju ovde je postao deo sistema. Pogotovo u institucijama koje se bave sećanjem.
Zatekao me je razbijeni izlog Kuće ljudskih prava u kojem se nalazi Helsinški odbor. Ozbiljan rad. Bez tragova, iako su okolo postavljene mnoge kamere. Pa to je svega stotinak metara od zgrade Predsednika Srbije i raskrsnice London. Centar centra!

Nije problem u onome ko je to uradio. Uradio je to za dva piva ili iz snažnog osećanja, plus ubeđenje da ga niko neće ozbiljno ganjati. Mnogo su važniji oni koji prave atmosferu u kojoj su ovakve stvari ne samo moguće nego i očekivane. Ovde mislim na medije, urednike, novinare i njihovo društvo: ekstremnističke političare. “Politika” se izdvaja u ovom zamešateljstvu. Plasirali su na prvoj strani temu: koje organizacije (i medije) pomažu Amerikanci. Objavili su podatke koji su potpuno javni (svaka od pomenutih organizacija ima na svome sajtu podatke o donatorima i projektima, budžetu…). Ništa od tih podataka nije tajno i ekskluzivno. Za razliku od stvarnog tiraža, plata, zarada od čitulja, troškova, dugova… lista “Politika”. Poslovna tajna je poslovna tajna i nemam ništa protiv toga da tako i ostane, ali tendenciozno i maliciozno prozivanje drugih medija i organizacija da koriste potpuno javno i zakonom dozvoljene donacije američkih ili ma kojih drugih donatora, to je takođe dozvoljeno, ali: odvratno. Time se održava večna vatra podela na patriote i domaće izdajnike/strane plaćenike. Vraćaju se devedesete. Tu su radikali, dveraši i bliska manja i veća boranija. Svi odrveneli. Nema tog kuvanja koje ih može učiniti jestivim. Ali iluzijama se uporno hrani narod koji je suštinski izgladneo. Mada se i dalje priča da se u Srbiji nikad nije gladovalo. Odnosno, umiralo od gladi. Kao u Indiji. Jebo takva poređenja.

U tramvaju, na putu na sastanak, stari poznanik, koji operiše na ovoj liniji, Rom od oko šezdesetak godina, veoma nizak, u svetlom ofucanom kaputu, zapeva: “Udelite nešto za lekove, udelite nešto za lekove…” Leti prosi u papučama na relaciji dve pijace: Džeram – Cvetko. Ovde se sve manje prosi za hleb. Toliko se, valjda, hleba baca da se na to ne računa. Samo ga pokupite iz kesa koje se ostavljaju oko kontejnera. Koji mrak!

Dan je počeo da se produžava. Sunčano i hladno. Narod je zaboravio da će biti izbori. Čeka se da ih podsete. Poznanik iz Amerike mi piše, na kraju kratke poruke preko FB-a: “dolje = bolje”. On se seli sa Istočne na Zapadnu obalu. Nije mi jasno da li se “dolje = bolje” odnosi: na Ovo Ovde, na Ameriku ili na podzemni svet.
Razjasnim ja sam sebi mnoge stvari, ali ne mogu i one iz tuđe glave. Sutra je oproštaj od Branka. Na Novom groblju. Onaj drugi, stvarni oproštaj, trajaće mnogo duže. Približava se nešto nepoznato što nema nikakve veze sa preživljavanjem. Ovde su razbijeni mnogi izlozi. A sa njima i glave. Ovde je toliko toga ispraženjo i opustošeno.

Danima nisam čuo neku pticu. Trebalo bi imati kanarinca ili papagaja. Ali to bi izludelo naše krznene prijatelje. Njucifer je neprekidno gladan. Voli da griicka gole noge. Svaka kuća ima svoj sopstveni eko sistem u koji bi nekako trebalo da se ugradi duša, ljubimci i samoodrživost.