Božja kazna, 27. januar, sreda

Koje je godine u Politici izašla čitulja za Pablom Eskobarom? Eskobar je ubijen početkom decembra 1993. Divno vreme. Usred najvećeg sranja. Znači, u decembru.
Gledamo seriju “Narcos” u kojoj je glavni junak upravo Pablo Eskobar. Otkrivamo detalje koji nisu vezani samo za razmere bogatstva i surovost ovog sveta. Autori serije povezuju Kolumbiju, narko kartele i književnost magičnog realizma. Neko je, verovatno, već napravio komparativnu analizu života u Markesovoj Makondi i Eskobarovom Medelinu. Pretpostavljam da se u Kolumbiji živelo sasvim drukčije u vreme “Sto godina samoće” od onoga kako je to izgledalo za Eskobara. (Ili su to bila dve različite dimenzije u istom vremenu.) Naša je generacija obožavala ovaj Markesov roman, a devedesetih je jedna nova generacija slavila Pabla Eskobara kao pravog junaka. Tako je objavljena i ona čuvena čitulja u Politici prema kojoj je i snimljen film “Čitulja za Eskobara”. Naravno, u pitanju je bio štos. Dosetka koja je učinila popularne sastavaljače oglasa, dvojicu momaka.
Ono što mi je zanimljivo to je objašnjenje sastavljača čitulje. Objašnjavaju to kao geg, ali i simapatijama prema ubijenom junaku. – “Eskobar je bio humanista, pomagao je siromašne, a bogatio se na račun odvratnih Amerikanaca….” Pravi ideološki diskurs. To je logika koja opravdava i Legiju i DB-a koji su čuvali nekoliko stotina kila heroina u trezoru državne banke. Ko zna koliko su uspeli da prošvercuju na truli zapad. Navodno, nisu prodavali drogu u zemlji. Nisu trovali našu nego “njihovu” decu. Ko im jebe mater, uostalom! Šta su sve oni nama uradili!
Taj način razmišljanja, odnosno objašnjenje svega i svačega, i dalje se održao. Imam utisak da se još i proširio među novim generacijama koje se kao kroz maglu sećaju devedesetih, uostalom, sve je bilo na roditeljima, oni su bili ti koji su morali da se snalaze, a ne klinci. Stvari idu sve širim koritom. I sve brže. Može li se ovo uopšte zaustaviti? Postoji li još prostor za magični realizam?

 

Dan je predivan. Sunčan, bistar. Preko deset stepeni. Izašao sam na savsko pristanište. Pecaroši su poranili, mada ne vidim da je iko išta upecao.
Razgovaram sa Dejanom u njegovom KC Gradu o jednom uzbudljivom projektu koji zajedno planiramo. Sa mnom je u prostor ušao simpatičan tigrasti mačak koji je uredno stajao pred ulaznim vratima. Pričamo o sećanju. O tome kako sećanje može da zaustavi poplavu besmisla.

 

 

Dani su prepuni ludosti i apsurda. Od predsednika Tome Nikolića i njegovih objašnjenja kako želi da pomogne održanje srpskog koda i gena do predizbornih lupetaranja svih i svačega.
A i u komšiluku nije ništa bolje. Nacionalistička, konzervativna i potpuno sumanuta vlast u Hrvatskoj budi ono najgore u Hrvatskoj i okolini.
Evo jednog objašnjenja novog minostra inostranih poslova Hrvatske:
“- Moramo prestati koristiti pojam “regija”, on je nejasan. Imamo susede i oni imaju svoje ime – Slovenija, Italija, Srbija i šire. To je termin koji želim da se koristi. Regija su zemlje u Uniji, ali i one na jugoistoku Evrope. Moramo koristiti precizne termine – moramo reći “u Hrvatskoj i šire”, što sam rekao i zvaničnicima u Ministarstvu. Promenićemo način razmišljanja, Hrvatska je emancipovana zemlja i tako ćemo se ponašati”, kazao je on u Dnevniku HRT. Pre toga je hrvatski ministar kulture lupetao nešto o oslobađanju od jugoslovestva i povratku korenima. Kakva bratija: s leva i s desna, gore i dole? Najebali smo.

 

Pojavio se virus zika. Iz Latinske Amerike stigao u Dansku. Bolest, za sada, neizlečiva. U San Salvadoru savetuju žene da ne rađaju sledeće dve godine. Šta bi na to rekao predsednik Nikolić? Posavetovao bi se sa nekim vladikom. Virusi su božja kazna koju moramo da ispaštamo. Baš kao i sve vas.

U pm i šire!