Doktor Mića i novo doba, utorak, 23. februar

U subotu sam, na poziv Oluje bio na Novom groblju. Okupilo se nas desetak da obeležimo jedanaest godina od smrti Doktora Miće. Neverovatno! Zar je toliko prošlo? A u sledećem momentu: kao da je to bilo mnogo pre. Doktor Mića, prema ličnoj karti Miodrag Milić, beše izavnredno zanimljiva i bogata ličnost. Znao sam ga još sa studija. Poznavao sam ga samo kao Doktor Mića. Dugo vremena nisam znao čime se on, u stvari, bavi. Dobro se sećam kad je krenula cela afera sa Otvorenim univerzitetom, bila je subota 20. april 1984. U nedelju sam slušao jutarnje vesti preko Radio Beograda o tome da je prethodno veče uhapšeno tridesetak lica. Glavnoptuženi, u čijem stanu je bilo predavanje, sa sve Milovanom Đilasom kao predavačem, bio je naš Doktor Mića. Ja sam tog dana išao sa Vincentom kod Srećka na mobu na kojoj su se pravile neke proklete cigle zbog kojih sam hteo malo da krepam. (Kuća od tih cigli odavno je podignuta i eno je gde i dalje čvrsto i ponosno stoji u Granicama kod Mladenovca.)
– Eto, prokomentarisao sam vest, tek je postao šef Gradskog komiteta, a već je krenuo u akciju. Prethodnog dana Slobodan Milošević je postao prvi čovek beogradskih komunista. Posle se pričalo da je, u stvari, sve izrežirao Stane Dolanc, taj večiti monstrum i krivac za sva zla koja su se dešavala posle Tita, a pre otkrića višepartijske demokratije.
Doktor Mića je, međutim, “odležao” najduže. Osamnaest meseci! Đilasa nisu dirali jer je on ima međunarodnu zaštitu. Uz Doktora Miću u zatvor je otišao i Milan Nikolić. Na “svega” osam meseci. Doktor Mića je bio najkrivlji jer je ne samo bio najstariji nego se i najveći broj sastanaka Otvorenog univerziteta održavao kod njega. Bila je procena da je oko hiljadu ljudi slušalo ta antidržavna predavanja. Mada, najveći broj učesnika bili su jedni te isti. Sudija u čuvenom procesu protiv šestorice bio je Zoran Stojković, kasnije ministar prave u Koštunicinoj vladi. (Kad antikomunisti prave vladu najviše vole da uzmu nekog iskusnog komunističkog apartčika za ministra!)
Još jedna ličnost je tada bila često pominjana – čovek od DB-a, izvesni Dušan Stupar koji je vodio operaciju. Kasnije se vinuo u biznismene, učestvovao u privatizacijama, onda mu je i suđeno zbog malverzacija oko Azotare… Navodno je Stupar bio organizator cele akcije upadanja i hapšenja ljudi oko Otvorenog univerziteta.
Sve su to, na kraju krajeva, sasvim nevažni likovi zbog kojih je, međutim, Doktor Mića odrobijao godinu i po. Kad je pre jedanaest godina umro o njemu su objavljena dva teksta: u Vremenu i Republici. U Republici, za koju je pisao, i velikodušno je pomagao, napisan je veoma lep tekst na čijem početku piše:
“U Beogradu je 24. februara preminuo Miodrag Milić, rođen u Pirotu, gde je završio gimnaziju, a u Beogradu je studirao medicinu i ekonomiju. Ugasila se zvezda iz plejade srpskih “bosonogih” prosvetitelja, koja je decenijama obasjavala generacije beogradskih intelektualaca. Pored pisanja filmskih scenarija i istorijske publicistike, bio je zapažena figura, kao “glas iz publike”, na mnogim tribinama u Domu omladine i Studentskom kulturnom centru. Borio se protiv ideoloških zabluda i propagandnih smicalica. Bio je izvor alternativnih informacija i širitelj alternativne literature; mnoge knjige je kopirao i delio prijateljima i poznanicima, lečeći ih od neznanja i zabluda. Drugovao je s mnogim poznatim i nepoznatim ličnostima tokom čitave polovine XX veka. Stekao je doktorat “oralne istorije”.

Mića Doktor je bio jedan od osnivača i predavača Slobodnog univerziteta koji su disidenti osnovali osamdesetih godina. Od nekih svojih predavanja sačinio je knjigu Rađanje Titove despotije (“Naša reč”, Horow 1985).”
A ja se sećam Miće Doktora kao uvek vedrog i predusretljivog čoveka koji je često bio ironičan u vezi sa našom zbiljom. Stanovao je u blizini naših roditelja. Često je navrčao u knjižaru u kojoj sam radio. Pričali smo o Živojinu Pavloviću u vreme kad je o njegovoj tragičnoj sudbini znalo vrlo malo ljudi. Čitali smo Kontinent koji se uvozio pod drugim imenom. Svet je bio još mlad i pun zanosa. Sloboda je izgledala na dohvat ruke.

Bio je sunčan, divan dan. Bar dok smo bili na groblju. Kad smo počeli da se razilazimo smračilo se. Kao da je vreme čekalo da se sastanemo i popričamo o našem Mići Doktoru.

Ovde se, izgleda, najlepša sećanja čuvaju za groblja. Sve je mračnije i teže podnositi svet koji je nesvestan sebe i onoga što se dešava. Svet glavinja.

Istog tog dana, otprilike u isto vreme, održan je skup protiv NATO-a. Okupilio se nekoliko stotina ljudi ispred zgrade Predsedništva, na Andrićevom vencu, a onda se povorka ulicama omasovila na nekoliko hiljada. Najvidljivi su, naravno, bili Zavetnici, Obrazovci i slične spodobe. Nosili i Putinov portret. Otišli do ruske ambasade da iskažu svoje divljenje. Mučno. Najveći mediji su to prećutali. Ne razumem zašto. Da bi sve izgledalo normalno?!

Nisam nikakav ljubitelj NATO-a, ali kad vidim ove magarce, i magarice, dođe mi da na terasi napravim NATO bazu, baš kao što Kusta nudi svoje brdo za ruske rakete. Koje ludilo!

DOPUNA Olujina:

Dragomir Olujić Oluja Kazo druže, hvala ti mnogo za tekst o pomenu i o delovanju Miodraga Milića, našeg Miće Doktora!
Ipak, (radi istorije) nekoliko dopuna i poneka „ispravka“!
Miodrag Milić je naširoko bio poznat ne kao Doktor Mića, nego kao Mića Doktor!
Odakle mu ovaj nadimak? Miodrag Milić jeste počeo da studira medicinu (ako me sećanje ne vara) 1949. i dogurao do treće godine. Tada je, jedne večeri, za vreme sedeljke u „Zori“, pozlilo Mići Danojliću, pa je Mića Milić, kao student medicine, pokušao da pomogne, prosula se krv, a student pade u nesvest! Od tog doba – počelo je, naravno, kao zajebancija – Miodrag Milić je Mića Doktor. On prelazi na Ekonomski i završava ga, mada se nikada nije bavio tim poslom.
Ceo život se bavio radničkim pokretom, pre svega jugoslovenskim, i filmom i televizijom. Svoja ogromna znanja je neštedimice delio, otuda mu i „doktorat oralne istorije“!
Jedina disidentska organizacija u Jugoslaviji Otvoreni/Slobodni univeritet je „zatvoren“ hapšenjem 31 („službeno“ 28) disiden(a)ta (sve sa Milovanom Đilasom, ali i Vojislavom Šešeljom) na Veliki petak (dakle, ne u subotu), 20. aprila 1984. godine, u mom stanu, u Knez Miletinoj 40. I, organizovanjem Procesa šestorici, najvećem, i poslednjem političkom suđenju u SFRJ.
Ovu operaciju konačnog obračuna sa Otvorenim univerzitetom su zamislili i organizovali Stane Dolanc, Josip Vrhovec i Branko Mikulić (protiv su bili Stipe Šuvar, Mitja Ribičič, Draža Marković i Ivan Stambolić, naravno svako iz svojih razloga), a neposredno ju je izveo Ranko Savić, tadašnji šef Uprave SDB za Grad Beograd (Dušan Stupar ga je kasnije zamenio na tom mestu, kad je Savić smenjen). Slobodan Milošević je u komandnom lancu bio na poslednjem mestu (u tehničkom, ne vrednosnom smislu), njegovo je, između ostalog, delo spisak šestorice koje treba (o)suditi.
U februaru 1985. godine, na kraju Procesa šestorici, osuđeni su Miodrag Milić na dve godine, Milan Nikolić na godinu i po i Dragomir Olujić na godinu dana zatvora (da ne pričam o tome da smo po Dolančevom /i Miloševićevom/ „scenariju“ trebali dobiti mnogo više). Na Vrhovnom sudu Miliću je kazna smanjena na godinu i po, Nikoliću na osam meseci zatvora, a Olujić je oslobođen (ja se i danas zezam da sam osuđen na slobodu, pa se tako moram i ponašati).
Nikoliću kazna nikad nije izvršena, Mića doktor je kaznu odležao u Požarevcu – u zatvor ne bi otišao da Kosta Čavoški i Desimir Tošić u Londonu nisu izdali njegovu knjigu „Rađanje Titove despotije“! Naime, odmah posle suđenja pozvao nas je Ivan Stambolić, tada predsednik Predsedništva SR Srbije, i čvrsto obećao da nikoga od nas neće poslati u zatvor (izvršenje kazne je tada bilo u nadležnosti republičkih vlasti) ako ne budemo „pravili probleme“, pa smo mi svaka tri meseca pisali formalni zahtev za neizvršenje kazne, i to je klapalo! Kad se knjiga pojavila, Stambolićevo obećanje je „otkazano“!

Popara, 19. februar, petak

Ponovo pripremam poparu. Ne samo zbog toga što ne volim da bacam stari hleb, i hranu generalno. Od starog se hleba mogu praviti i prženice. Prženice svojim mirisom prođu kroz zidove, ispod vrata i prozora, izmame osmehe na licima, pokrenu priče. Ipak, ne možeš praviti prženice svaki dan. Neko bi inače mogao pomisliti da nikada svež hleb ne trošiš. (To bi bila jedna grozna karakterna osobina.) Mogu se od starog hleba praviti i krutoni (pazi da ne pogrešiš i da ih ne pretvoriš u kurtone). Iseckani parčići hleba na koje se narenda malo kačkavalja pa se ubaci u rernu na desetak minuta. Onda to dodaješ u čorbe koje mogu biti mirisne, bajne i sirotinjske. Samo tako. Sve je to lepo i krasno, ali popara!
Imao sam kratku raspravu sa mlađom generacijom da popara nije nešto gnjecavo i kašasto bez određenog ukusa i oblika. Dobro je izmešati razne stare hlebove, crni, graham, ražani i onaj beli, kao i hleb različite starosti. Kad se prelije kipućom vodom i pokrije da odstoji treba voditi računa da vode ne bude previše. Stari hleb omekša na različite načine. Kora onog najstarijeg bude svakako drukčija od sredine onog najsvežijeg. Takođe sir. Veoma važna stavka. Ne stavljati stari sir, koji je “ciknuo”, da bi se “izvadila stvar”. U poparu se stavlja svež, oštar sir, ne sremski ili onaj jeftini isitnjeni već sir stariji, u krišakama. Na primer: zlatarski. Ako nema njega dobra je i feta ali ne ona veštačka što se oseća na slane bombone.
Na kraju se sve prelije vrelom domaćom svinjskom mašću. Ako nađete onu domaću mast koja je ostala od topljenja čvaraka, sa ostacima čvaraka koji kao da su u prahu, onda ste dobili carsku poparu. I taj miris, miris domaće vrele masti koja nije ni zagorela, ni užegla, već miriše snagom mladosti i života.

Ove redove pišem u kafiću koji se zove “Popara” u bivšoj Zmaj Jovinoj. Uzeo sam, pre toga, jedno uverenje na starom poslu. Skupljam uverenja gde sam sve radio da bih dokazao da je moj CV tačan. Zašto to nisam radio na vreme? Zbog osećanja da vreme ne prolazi. Kafa u “Popari” jeftina. Nije loša. To je prostor bivše apoteke Crvenog krsta. Tu su devedesetih bili redovi penzionera i sirotinje koja je čekala lekove sa popustom. Tavanica niska, žuto svetlo, muzika kretenska, sve smrdi na duvan, u uglu se jedan par privatava. Praznina. A ime “Popara”. Mora da se neko od zavičajaca, koji su godinama vodili Crveni krst, dosetio ovog imena. Možda njegov sin ili ćerka vode kafić. Kakogod, lepo je otkriti da neka stara reč još uvek nešto znači. Makar i niko više ne jeo poparu.

Nisam odoleo da zapišem recept. Napolju sunčano. Kao da je košava malo stala. Juče sam na FB pročitao komentar na odluku ovdašnje penzionerske stranke da raskine koaliciju sa SPS-om i napravi novi dil sa SNS-om. Danas to čitam i kao Dražin komentar u Danasu. U pitanju je jedna dijagnoza: Stokholmski sindrom! Možda bi ova stranka mogla da stavi poparu na svoj grb. Samo da pazi da se oladi. Onda nije ni za šta. To sam zaboravio da napomenem.

Sinoć sam se upoznao sa novim američkim ambasadorom. Preziva se Skat a ne Skot. Nije stvar PR-a. Odlično govorio srpski. Bolje od mnogih Srba. Kažem mu da sam u vreme Miloševića sretao, i poznavao, mnogo više američkih ambasadora nego posle demokratskih promena 2000-te. Razumem diplomatske interese i prioritete zbog kojih su državne institucije i predstavnici političkih stranaka u centru pažnje. Ceo civilni sektor, mediji i kultura izgurani su na pomoćni kolosek. Ne razumem kako se ne shvata kratkoročnost ovakve politike. Stereotipi, pogotovo oni negativni, o državama, narodima i njihovim vrednostima, pokreću se i razvijaju uz pomoć medija i političara, uz podršku obrazovanja i drevnih institucija kao što je crkva. Amerika je danas u Srbiji odgovorna za sva zla ovog sveta. Neki put naivno zapitam: mislite li da bi svi današnji svetski problemi nestali da nema Amerike. Ali za mrzitelje svega i svačega Amerika je samo univerzalan odgovor za sve lične frustracije: od bede do usamljenosti.

A možda i popara spada u brzu hranu. Novak Đoković je nikada ne bi jeo. Poparu svakako nisu izmislili Amerikanci. Uz poparu lepo ide crni luk. On je valjda zdrav. Jedno potire drugo. Valjda. Koja zapetljancija!

Intelektualci lašci, van! 18. februar, četvrtak

Juče na sajtu B92 veliki naslov: Došlo na naplatu: Srbija plaća Titove dugove!
Pažljivo sam pročitao to pisanije i, naravno, prilično se iznervirao. Klasično političko spinovanje, upleteno sa neznanjem i glupošću novinarskom. Reč je o naplati zajmova starih više od četrdeset godina. (Uzimao ih još Veselin Đuranović.) Od toga su, kao, naši roditelji, pa i mi sami, koji danas imamo preko šezdeset godina, živeli sjajno. Rasipalo se.
Mnoge stvari se namerno zaboravljaju. Ne znam kojim ću redom. Da smo bili zemlja od blizu dvadeset miliona stanovnika, da smo imali neprekidni rast nacionalnog dohotka, da je nezaposlenost bila ispod dvadeset odsto, da je zemlja industrijalizovana i modernizovana, da su izgrađeni putevi, železničke pruge, otvoreni aerodromi, da ne pominjem stotine hiljada stanova, hotela… da je napravljena hidroelektrana Đerdap, kao i najveće termoelektrane… Mogli bi danas, uostalom, da vrate deo srpskog duga prodajom Đerdapa. Taj isti Đerdap je več zaradio onolike pare.
Suština je toliko elementarna da me je pomalo sramota objašnjavati. Iza Titovog režima ostale su stvarne, materijalne vrednosti koje se lako mogu popisati čak i danas, posle toliko godina. To što su propale loše vođene fabrike i firme, zatvoreni domovi kulture, škole i ambulante, posledica je idiotske politike i pogrešnih procena onih koji su imali vlast poslednjih tridesetak godina. Sve je krenulo sa Miloševićem, a onda se, uz kratak prekid u vreme Đinđića, nastavilo svom silinom. Trijumf gluposti, neznanja i pokvarenosti. Ovo sveto trojstvo jaše li jaše.
Čitao sam malo komentare ove vesti na forumu B92 i video da je većina naroda reagovalo negativno. Poput mene. Očigledno je vest gurnuta bez podrške političkih botova. Iako se nigde ne pominje prilično je očigledno da ovakva vrsta vesti navode na to da se sadašnja vlast bori ne samo sa zaostavšitnom one prethodne nego i one od pre četrdeset godina. Tako je i moja penzija umanjena zbog Titovih lakomislenih kredita!
Možda je ovo trenutak, pošto je napolju košava, i ne izlazim iz kuće, da kažem koju reč o najvećem sinu naših naroda i narodnosti. Možda je pravi trenutak da se naoružam rakljicama i da iza nekog ugla počnem da napadam nevine građana i građanke!

Nikada nisam bio ništa nalik titoisti. Za mene, kao i većinu mojih prijatelja, Tito je bio predmet zezanja. Bili smo prilično svesni njegove sujete, autoritarnosti, ali i političke spretnosti. Videli smo da je oko sebe okupio dosta šarenu svitu, jedne koji su bili izuzetno sposobni i druge koji to nisu bili. I jedni i drugi bili su mu veoma odani. Taj manje sposobni politički kadar mahom je dolazio iz prošlosti, poput svetla iz rudarskog tunela, prilično omađijan komesarskim pričama. Sa njima se nije moglo komunicirati. Ono što smo mogli javno da govorimo, ili da objavljujemo, bilo je namenjeno onim drugim: inteligentijim i sposobnijima, koji su mogli da razumeju tok vremena. Naše su slobode bili i ograničene i neograničene. U javnosti se tačno znalo o čemu može da se piše kao i da se privatno može pričati o svemu. (Osim ako nisi blesav pa pričaš viceve o Titu u prisustvu agenta DB-a ili KOS-a.) Između javnog i privatnog postojala je dosta široka margina. Očas je ono što bi bilo ispričano privatno postajalo deo javnog života. I Titov privatni život, njegove navike i njegov karakter bili su deo tih priča. Vladimir Dedijer je, uostalom, neprekidno govorio da želi da demistifikuje Vođu. Jeste, prisluškivali su ga sve vreme, ali su njegove knjige o Titu i dalje izlazile.
Tita smo nekada zvali Steva (po Stevi Mediću koji je izvanredno imitirao istog) ili Čeda (što je nadimak od milja za nekoga ko je naivan kao čedo). Mnogo godina kasnije čuo sam uzbudljive anegdote o Titovom karakteru. Jedna od najjlepših je ona Želimira Žilnika koji je opisivao kako je izgledao prijem kod Tita. On je predstavljao mlade filmske stvaraoce, a u grupi su bili i i Mladi Gorane, mladi pisci i sl. Tito u jednom trenutku upita Mlade Gorane koliko je drveća prošle godine zasađeno, a oni kažu broj. Tito na to, svom sekretaru: proveri! Sekretar ode, a oni nastave sa razgovorom. Sekretar se veoma brzo vrati i šapne nešto Titu. A Tito drekne: Intelektualci lašci, van! I sve ih istera.
Danas mi se veoma sviđa ovakva reakcija. Da li samo Tito može da vikne: “Intelektualci lašci, van? Koliko bi samo danas trebalo da se viče. Kad pomislim na razne predsedničke savetnike, ili na one istoričare što se zalažu za rehabilitaciju Nedića, ekonomske eksperte koji su se preko noći obogatili brbljajući o pravednoj tranziciji… I kudagod da pogledaš vidiš razna vizuelno-intelektualna čuda od ljudi koji upravljaju pravosuđem, finansijama, zdravstvom, obrazovanjem, upravom… To izgleda stalno zaboravljamo. Nisu se Titovi krediti trošili samo na puteve, fabrike i hidrocentrale već i na obrazovanje. Bez obzira koliko njegova vlast bila ideološka i dogmatska ipak je napredak bio neosporan. Pripadao sam generaciji koja je mogla slobodno da čita (i čitala je) i Herodota i Bloha, i Henri Milera i Složenjicina. A tek filmovi! Koji je to svet bio. Civilizacija!

Kukuta, 15. februar, ponedeljak

Kupio sam juče ujutro kukurek na pijaci. Tačnije, pored pijace gde cveće prodaju babe koje same beru cveće i prave bukete. Tu nema cveća iz staklenika iili iz Holandije. Ostatak ostataka. Kukurek ima gorak, pomalo odbojan miris. Odmah možeš da zaključiš da nije baš za jelo. Nije poput nevena ili ruže. Kukurek je otrovan. Zbog toga je verovatno tako otporan na mraz. Otrov mu ne da se smrzne.
Stavio sam ga odmah u vazu sa vodom kad sam došao kući ali on je obrzo klonuo. Nije mu prijala toplota doma.
Eto kako završavaju prvi vesnici proleća!
Onda sam se setio druge otrovne biljke, čije ima pomalo podseća na kukurek. Kukuta! Eto osnovne razlike između Grka i Rimljana? Rimljanima su običaji nalagali da izvrše samoubistvo presecanjem vena, najčešće u vodi, dok su to Grci obavljali uz pomoć kukute (Conium maculatum ) .

Optužba za kvarenja omladine, baš kao i samoubistvo kukutom, podjednako su strani današnjem svetu. U moje vreme, krajem šezdesetih, greh kvarenja omladine beše popularan kao deo ideološke matrice. Danas je taj izraz ne samo nepoznat nego bi njegova upotreba sigurno izazvala opšti podsmeh. Druga civilizacija! Ko bi još, kao mator, mogao da pokvari današnju mladež? To, naravno, ne znači da nema matorih koji su dovoljno pokvareni, kao ni mladih koji su nedovoljno naivni. Najpre će biti da mladi ljudi danas spoznaju razmere pokvarenost i foliranja mnogo ranije.
Ovakava uopštavanja svakako neće pomoći nikome, niti zavesti, niti izvesti na pravi put bilokoga. Zanimljivo je samo kako su nestali neki stari klišei i kako su se napravili novi. Između ostalih i klišei o stranim plaćenicima i izdajnicima. Prokletnici  isključivo pripadaju zapadnom svetu. Rusi i Kinezi nemaju svoje plaćenike. Za njih se radi čista srca.
Mi smo i dalje centar sveta. Odavde se upravlja svim i svačim. Pogotovo svetskom politikom. Šešelj će da pomogne Donaldu Trampu da pobedi na izborima, a “Politika” će da spreči Hilari Klinton da bude demokratski kandidat. Stalno se pronalaze sve novi i novi razlozi zašto smo izabrani da budemo najveće žrtve. Nekada smo bili izvor najvećeg rudnog bogatsva i žitnica Evrope a danas smo kost u grlu. I to kakva! Oko nas se otimaju Rusi, Amerikanci i Kinezi. Imamo rešenja za sve probleme. Kosovo je sve manje srce Srbije, ali bez njega nismo “svoji”. Bez Kosova nema budućnosti.

Da neko zbog kvarenja mladeži mora da izvrši samoubistvo stvarno deluje neverovatno. Poznavao sam Sokrata dosta dobro u jednoj od njegovih reinkarnacija na Filozofskom fakultetu. Nije mogao da popije previše. Mislim na osvežavajuća pića u obliku žestine, vina (špricena) ili piva. Nikoga nije savetovao jer je bio centar sveta koji brine isključivo o sebi i svojoj orbiti. Ipak, povremeno se zaljubljivao i tada bi se posvetio izabranici kao najvećoj muzi. To je trajalo do sledećeg padanja u zaljubljenost. Taj Sokrat kojega sam poznavao mogao bi, možda, da ispije pehar sa kukutom ako bi mu to donelo posebne filozofske počasti. Ukoliko taj napitak ne bi bio smrtonosan i ne bi “pao” kao kamen na želudac. U to vreme mnogi su studenti patili o nesnosnih bolova u želuci, kao i diskus hernije, na osnovu čega su mogli da se oslobode od služenja vojske.
No ne pričam vam ovo da bih vas naveo da pomislite da je Sokrat i kvarenje mladeži, i neverica u bogove koji su tada vladali, nešto izmišljeno, nešto što zavisi od mode, kao i naše sposobnosti da prepričamo događaje u kojima smo učestvovali. Ako danas niko ne može da zamisli da može postojati takav čovek, ili grupa ljudi, koji bi samim svojim razmišljanjem i objašanjavanjem, mogli da pokvare ne samo mlade, nego i ljudi uopšte, to nipošto ne znači da je to nemoguće. Možda je greška u našem današnjem razmatranju te situacija u tome što tražimo određenog čoveka koji deluje tako što govori i poučava. Možda to nema veze sa pojedincem i poučavanjem. Možda se mladi ljudi, pa i oni stariji, mogu kvariti i na druge načine. Na primer: igricama. Ili lošom muzikom.
Nema ovde nikakvog proročišta odakle bi se moglo čuti ko je najmudriji živi čovek. Stiv Hoking imponuje svojom neverovatnom inteligencijom ali je teško zamisliti kako bi on mogao da uticati i kvariti mladež. Kogagod se filozofa, ili mislioca setim, ne mogu se oteti osećanju da to što oni besede, ili pišu, ne može dopreti do današnje mladeži tako da bi uticalo na njeno ponašanje ili uverenje. Jedini koji imaju neki utica to su estradne zvezde i političari.

Danas je državni praznik – Sretenje. Dan državnosti republike Srbije. Praznuje se dva dana. 15. i 16. februara. Juče se pucalo iz topova, na Kalemegdanu, pored Vojnog muzeja. (Eto direktne sličnosti sa nekadašnjim Danom republike.)  Ne rade pošte, banke i državne ustanove. Sve ostalo je otvoreno. Kao nedeljom. Novine su napravile dvobroje. Politika se istakla, pa je kao dodatak, štampala Dušanov zakon. Da se ljudi podsete kakvoj su sili pripadali. Jedan istoričar se u Danasu istakao izjavom da se praznik Sretenje lepo primio i da ga ljudi slave više nego nekadašnji Dan republike – 29. novembar. Naravno da nije tako. Dovoljno je izaći na ulicu i videti kako sve radi. Nemam ništa protiv državnog praznika Dana državnosti. Svaka država ima takav dan. Ali Ovde to nije ni dovoljno objašnjeno, pa ni usvojeno. Malopre je bio pljusak. Pre toga sunce. Evo ga ponovo sunce. Napolju toplo. Preko deset stepeni. Ne razumem tu potrebu da se upoređuju praznici. Osim toga, za 29. novembar obično su  se pravile prve sarme.
Morao sam da bacim kukurek koji se skroz izbonapasio.

Juče je moj prijatelj Đuka postao doktor nauka. Ceo sat je govorio o svome radu koji se odnosi na ono što radi poslednjih petnaestak godina: Public Space &Public Art. I dalje će moći da kvari mladež. Ovaj put uz kompletnu opremu. Njegov odnos sa studentima vraća nadu u normalnost, radoznalost i kreativnost. Poput izolovanog ostrva. Kad bi samo takvih ostrva bilo više. Kad bismo napravili jedan arhipelag. Ili bar geto. Istina je da bi nas onda lakše likvidirali, ali bismo se, možda, bolje branili.
Naprosto poželiš da  se može kvariti mladež bez straha od kukute, a onda shvatiš da i to ima svoju visoku cenu. “Kvarenje” je proces koji se ukinuo. Sve je ispravno. Pogotovo glupost.

Na sajtu B92 opis šta su radili Luka Bojović i članovi njegove bande. Upravo ga je srpski sud oslobodio usled nedostatka dokaza. Luka je i dalje u Španiji gde izdržava kaznu. Kad se vrati u Srbiju biće slobodan čovek. U pitanju su apsolutno monstruouzni zločini. Sud nije hteo da uzme u razmatranje nove dokaze koji su bili poslati iz Španije. Slede komentari u kojima se ljudi pitaju: da li je ovo posledica saradnje sa DB-om. Da li kriminalci koji su obavljali krvave poslove, posebno tokom ratova devedesetih, imaju imunitet? Svi slutimo da takve veze postoje. Vidimo kako su bogatstva, moć i uticaj izrasli iz određenih veza i poslova blisko povezanih sa državom i njenim službama.

Kad se obeležava Sretenje, da li neko pomisli gde je sve rasturena mladež iz Srbije. Gde su sve te devojke i mladići koji su otišli iz zemlje u kojoj je vladao rat, mržnja i nemaština? Šta oni danas obeležavaju?

Kukuta nam, u stvari, nije ni potrebna. Moj prijatelj Sokrat već godinama živi u Nemačkoj. Tamo se i penzionisao. Koga je pokvario, pokvario je.

Knjiga i objašnjenja, 12. februar, petak

Sručila mi se na glavu knjiga koja je, kao, izašla na Sajmu knjiga, još u oktobru prošle godine. Za Sajam se, međutim, pojavilo samo desetak primeraka, digitalno odštampanih knjiga, da bi ceo tiraž stigao tek ove nedelje. Sada mogu da javim prijateljima i pozanicima gde mogu da kupe knjigu. Znači, potrebno je obznaniti javnosti ne samo da se knjiga pojavila nego i kako je nastala, šta znači, i … čemu služi. Muzej melanholije traži objašnjenja. Nije dovoljno napraviti ga, potrebno je biti i električar, čuvar, blagajnik i kustos.
Odjednom moram da pričam o onome što nije samo u knjizi. Ideja o muzeju melanholije deo je mnogo većeg mozaika u kojem su sećanje i uspomene glavni izvršioci. Kad govorite o svojoj knjizi ponekad otkrijete, i izneadite se, značenjima, i tumačenjima, koji vam nikada pre nisu pali na pamet. Knjiga je zbirka priča (13) i tri projekta. Ta kombinacija sa projektima može da deluje zbunjujuća. Već sam pojam “projekat” zvuči dosta neknjiževno. (U vizuelnoj umetnosti termin “projekat” veoma se odomaćio što može da govori o njegovoj građevinsko-praktičnoj prirodi. Performans i instalacije su “projekti” za razliku od slike!) Književnost je, međutim, izvan toga iako mnogi konkurišu sa svojim književnim projektima ne bi li dobili stipendiju za pisanje. Rekao bih da se, u mom slučaju, pojam “projekat” može koristiti kao “ideje koje su objašnjene tako da mogu da funkcionišu”. Ideje su, međutim, svuda oko nas. U svakom su delu. Svako ima neku ideju, mada najčešće zaboravi da je ispriča.

Jedan od projekata sam i isprobao. Reč je o priči “Kit u Beogradu, kada sam u okviru Noći muzeja, pre dve, tri godine, u galeriji O3on, tada na Andrićevom vencu, pisao priču, odnosno sećanje, na događaj iz februara 1953. Tada sam ima nepunih pet godina i otac me je vodio da vidim kita ulovljenog na ostrvu Pag. Bilo je to u blizini današnje turske ambasade, u jednom dvorištu, gde je na kamionu bila izložena grdosija. Otvorili su bili kitova usta i zaglavili ih gredom da bismo videli šta je sve mogao da proguta. Kit je, naravno, bio potpuno bezopasan, dugačak oko 12 metara, kružio je tadašnjom zemljom (Rijeka-Ljubljana-Beograd-Novi Sad-Zagreb) da bi završio u zagrebačkom Prirodoslovnom muzeju kao kostur jer se nije mogao u celo preparirati. Od karata za gledanje kita preduzimljivi Pažani skupili su dovoljno para da naprave prvu kanalizaciju na jednom jadranskom ostrvu. Ja sam prethodno ovu temu istražio, uputio preko novina i sajta poziv ljudima koji se sećaju ovog događaja, da pošalju svoje fotografije ili lična sećanja. Tako smo delili uspomene. A ja sam onda, za Noć muzeja, sedeo u galeriji i “u živo” pisao priču o tom događaju. Na zidu, a isto se moglo naći i na sajtu, bila je projektovana hronologija 1953. godine jer je veoma važno razumeti kontekst kad se šta dešavalo. Napisao sam priču za oko dva sata okružen posetiocima, hronologijom, muzikom, fotografijama, člancima i zvucima kitova. Svi su mogli da prate moje pisanje preko projektora, kao i preko interneta.

http://www.arhiv.rs/strana/42/kit-u-beogradu

Tako je iz tog projekta nastala jedna priča koju sam uvrstio u knjigu. A na osnovu iskustva koje sam stekao pripremajući ovaj projekat, kao i zainteresovanosti mnogih ljudi da ukrstimo i podelimo uspomene, napravio sam kasnije jedan planetarni projekat “Generacije” sa kojima sam zamislio da bi se mogli povezati ljudi, a posebno generacije.
Kako ceo taj događaj drukčije nazvati nego projektom. Projekat može biti napisan, započet, završen ili nezavršen. Projekat može i da prodne. Za razliku od ideja koje se zaborave. Premda, povremeno, mada sve ređe, može se čuti pitanje: Jesi li odustao od one svoje ideje?
U sredu je bila konferencija za štampu kod izdavača (Clio). Juče sam imao snimanje za televiziju. Snimanje je bilo u Skerlićevoj, ispred Narodne biblioteke. Stali smo uz jedan zid ispisan zanimljivim grafitima. Pitao sam snimatelja da li da stanemo isped popularnog grafita “Grobarske pičke”. Pomerili smo se prema tajanstvenom grafitu (isti rukopis) “Indija, Pakisatan…” Šta to znači? Kome je upućeno? Da je pisalo “Pakistan, Avganistan…” pomislio bih na talibansku zajednicu. Možda je Kašmir veza.
Pijem kafu, posle snimanja, sa Vojkom, u kafeu “Ceger”. Kafe prilično velik. Prepun. Većinom mladi ljudi. Neki momci istetovirani, nabildovani, neke devojke sa napunjenim usnama. Povremeno kelner priđe nekom momku da mu kaže da pomeri Audi jer su automobili zakrčili celu ulicu. Matoriji, u elegantnim odelima, izlaze napolje da obavljaju važne poslovne razgovore. Unutra je prilična buka. Ne od muzike već od žamora. Kafa je dobra. Cena malo iznad proseka. U Skerlićevoj, koju znam kao skromnu i zaturenu ulicu, za razliku od Rankeove, niklo je četiri, pet novih višespratnica. Vračar! Pravo mesto za ulaganje. Sumnjam da ću uskoro dolaziti ovde. Život se odvija u sve većem broju razdvojenih dimenzija.

Juče je objavljeno da su otkriveni gravitacioni talasi. Šta je to u poređenju sa predizbornom kampanjom? Volim da pričam sa unucima o kosmosu i misterijama fizike. Oni upijaju tajne bolje od svega.
Najveća tajna je kako smo, posle svega, uspeli da ostanemo normalni. Ali ko to kaže? Ko je stručnjak za normalnost? Sami mi?
Neprekidno, neprekidno, neprekidno pokušavam da sredim svoje papiriće. Fajlovi u mome laptopu veoma lične na prepune fioke i kutije. Sa svih strana cure papirići, započeti blokovi, crteži na kutijicama i kuponima, obrisi nekakvih projekata i ideja koji se poput naplavina skupljaju po obalama unutrašnjih zidova. Nikada to neću uspeti da raščistima.
Žurim na sledeći intervju. Morao bih da objasnim još mnogo toga.

Forme epidemije, 9. februar, utorak

Juče su ljubitelji fašizma slavili. Okupili su se isped suda u kojem se odvija proces rehabilitacije “srpske majke”, kvislinga Milana Nedića. Kakva im je “majka” takva su im i osećanja. Mora da su se u detinjstvo prilično napatili. Pokušaj da se dokaže nevinost jednog dobrovoljnog saradnika i zagovornika nacističke teorije i prakse deo je ideološke magle raznih desničarskih stranaka, organizacija i pokreta. Iza toga je, naravno, i imovina. Milan Nedić je bio bogat čovek pa bi njegovi naslednici da im se bogatstvo vrati. Ko zna, kako idu stvari, možda se Nedićima vrati pre nego naslednicima Jevreja kojima je za vreme Nedića oduzeto sve. Uključujući život. Bez suđenja. I bez advokata.
Oni samo traže povod. A postupak rehabilitacije, i sam sud, sa svim onim snažnim simbolima snage i moći, centralno je mesto njihovog delovanja. Na suđenju, čitam u novimama, pojaviće se dva veštaka: Bojan Dimitrijević, istoričar ovdašnji, i Kosta Čavoški, pravnik, profesor, akademik, senator… Za Bojana Dimitrijevića znamo odavno da je veoma aktivan u revizionističkim naporima da dokaže da je nacizam i saradnja sa Nemcima za vreme Drugog svetskog rata bila kul, a borba protiv njih bila u suprotnosti sa srpskim nacionalnim interesima. Pitam se, međutim, šta će da veštači Kosta Čavoški? To, da suđenje Milanu Nediću nije bilo pošteno i fer? Ali do suđenja nije ni došlo. Onda, da su Milana Nedića Britanci možda protivpravno isporučili vlastima tadašnje Jugoslavije? Ne razumem. Sva su posleratna suđenja, počevši od Nirberga, blla opterećena onim što se prethodno odigralo. Kakva se suđenja očekuju posle Aušvica i Starog Sajmišta? Materijalni dokazi? Bilo ih je onoliko, najviše u sećanjima preživelih. (Tu je uostalom i pedantno nemačko knjigovodstvo smrti.) Najveći je broj dokaza nestao u obliku dima i rasutog pepela. Posle sedamdeset godina pojavljuju se klipani koji tvrde da je holokaust izmišljen, da ne može biti govora o tolikom broju ubijenih Jevreja, da se sve to holivudska izmišljotina… Holivud i Amerika počinju da se mrze, i optužuju, kao i komunizam. Pri tome, svi fašistički pozeri namešteni sa svojim transparentima kao glumci. Oni su deo filma koji se upravo snima. (Onaj Bojan Dimitrijević govori o tome da su se Jevreji sami prijavljivali i da Nedićeva specijalna policija nije zajedno sa Gestapom jurila Jevreje po Beogradu! Da li se on to zeza? Mučno do gađenja.) Možda će Kosta Čavoški da dokazuje da je Nedić nevin jer nije osuđen. I da se naslednicima sve vrati. Možda. Postavljena je rasveta, podeljene uloge, marketing isplaniran do tančina. Tačno se zna za koju se publiku pravi film. Film mora da se snimi što pre. Sad je trenutak. Ljudska su sećanje, kao i osećanja, tako prolazni. Ne možete predugo da računate na mržnju prema komunizmu kao pogonskom gorivu. Sve je više stvarnosti, a sve manje komunizma. A ta stvarnost je prilično strašna pa će, možda, uskoro neki ljudi početi da se pitaju: a je li ovo “ono” što je toliko bolje od “onoga” od pre četrdeset godina. Onda će i Nedić, i Mihajlović, i Ljotić, i slični, kojih ima na svim stranama, da odu tamo gde pripadaju. Marš nazad! U istoriju! I da ta istorija bude ono što jeste: bez ulepšavanja i lakiranja. Da se sazna za svaki zločin, grešku, glupost, ali i za hrabrost, solidarnost, žrtvovanje, mudrost… Tu nema mesta raspravamo o tome da li se holokaust desio ili ne. Baš kao što nema mesta da preispitujemo da li se desila Srebrenica. Da, desila se. Neka se nove istorije pišu tako da u njima bude mesta za sve žrtve. Isticanje sopstvenih žrtava i stalna sumnja u tuđe žrtve znak je neke vrste ozbiljnog mentalnog oboljenja koje lako može da dobije formu epidemije. Tako se bude narodi koji posle prave najveća sranja. I sebi i drugima.

Bilo bi dobro da bar jednu scenu svoga filma o nevinosti Nedića i drugova snime ispred fotografije zida u unutrašnjosti krematorijuma u Aušvicu. Fotografija da bude veoma velika tako da mogu da se postave sa svim svojim amblemima, fotografijama i parolama ispred nje. Neko bi se, možda, jednom upitao: a kakav je ovo zid iza vas? Kakve su ovo ogrebotine? Koji je umetnik napravio tako mračan zid?

Opet pokušavam da pronađem nešto što sam napisao pre više od dvadeseti godina. U pitanju je intervju sa Biljanom Jovanović. Intervju je objavljen u Politici, gde sam tada radio, verovatno 1993. Sećam se samo da smo razgovarali u nekoj beogradskoj kafani. Ne znam zašto mi se po glavi mota “Zora”, stara kafana na raskrsnici Makedonske i tadašnje Moše Pijade (danas Dečanska). Posle je kafana pretvorena u neku kockarnicu, ili tako nešto, a danas ponovo vidim da je kafana. Mada moderna. U staroj “Zori” sve je intenzivno bazdilo na duvan. Pod je bio prilično crne boje. O čemu smo mogli da pričamo? O knjigama i o politici. O knjigama sam mogao da pišem. Politika je bila deo druge rubrike. I tu Biljana svakako ne bi bila dobrodošla kao saogovornica na stranicama novina. Sećanje na Biljanu proleti kao san. Ponekad mi se učini da je otišla pre mnogo više godina. Toliko su osećanja gubitka bila česta. A godine se u nekim periodima života zgusnule kao neprobojna šikara. Jedva nešto nazireš. Tako će jednom i ovo što sada pišem biti spojeno sa drugim danima.

Danas je novi dan. Sunčan, poput prolećnog. Biće oko petnaest stepeni. Naši četvornožni prijatelji sunčaju se na krovu susedne garaže. Dobro je. Izgleda da ćemo pregurati i ovu zimu.