Skakutavi dani, 23. decembar, sreda

U jutro, posle sastanka, idem u banku da podignem honorar koji mi je najzad legao. A ono banka ne radi – “prso` sistem”. Kad će da proradi, ne zna se. Sednem preko puta, u Vonder, da popijem kafu. Kafe prazan. Drži banak stariji čovek, verovatno moje godište. Govor upućen za dvoje mlađih ljudi i nameštaju. O tome kako su komunisti pacovi i kako im je trebalo sve oduzeti i izbaciti na ulicu. Ne samo onim izvornim, Titovim komunjarama, nego i njihovoj deci i unucima. Oni su pacovi. Gori od lepre. I Đinđić je bio komunjara. Kako bi inače studirao u Nemačkoj ako nije bio komunjara. Od koga je dobio stipendiju? Tu se umešam i kažem: znam kako je Đinđić studirao, odnosno kako je bio na postdiplomskim studijama. Nije imao nikakvu jugoslovensku, komunističku stipendiju. Ali otac mu je bio komunista, vojno lice. Pa i moj je. A znate zašto, zato što je bio u partizanima, a znate zašto je bio u partizanima, zato jer je spašavao živu glavu, svoju i svoje familije, tamo na Kozari, jer druge alternative nije bilo. – Bilo je, kaže držač govora, u četnicima. – E četnika na Kozari nije bilo, osim grupice bednika u Prijedoru. Oni su mogli samo da kolju svoje a ne da se bore protiv Nemaca i ustaša.
Tako završimo razgovor. Sednem, pijem kafu, pišem ove redove. Napolju sunce. Lep dan. Jebem ti matorog napasnika!

U subotu sam bio na slavi kod rođake Rade koju ponekad zovem “tetka”. Rada svaki put nasprema ogromnu količinu fantastične klope. Godina dana, između slava, proleće sve brže. Ono što se u tom periodu odigra može se nazvati romanom. Boban se razboleo i sada je u trećem ciklusu hemoterapije. Omršao je ali ne previše. Dobro izgleda. On jedini pije limunadu bez šećera. Vino: belo i crno. Ja sam se poslednjih desetak godina potpuno okrenuo crnom vinu. Priča o bolesti. Upoređujemo iskustva. Tešimo se hrabrošću. Verujemo u savremenu medicinu. Život ide gore-dole. Skakućemo sa sopstvenim životima kao da će oni trajati večno. A i šta bismo drugo? Da se uštavimo u sopstvenoj koži, u nekoj pećini… da počnemo da ponavljamo mudre, “večne” izreke koje su toliko uopštene i prazne da više nikome ništa ne znače, osim onima koji su se i sami nekako uvoštili?
Kakvu je samo klopu pripremila moja “tetka”! Vidim da sve više ima Bliskog Istoka na trpezi. Humus, kao jevrejska ili kao arapska, hrana? Kao da je to važno? Šta bi o tome, da može, rekao Sveti Nikola? Možda se, upravno njemu, iskusnom morskom putniku smučila riba. Riba je, međutim, baš zgodna da se njome nahrane ne toliko oni koji su gladni koliko oni koji su siti svega. Uz losos bi i magarac postio. Bez sumnje. Tako je svojevremeno Matej Kežman (fudbaler) otkrio snagu pravoslavlja pa je svoje otkriće podelio sa drugovima iz fudbalske reprezentacije kako je super da se u sredu i petak posti tako što će se jesti losos i jastog. Baš je vernik. Svaka mu čast. Na Radinom stolu ima toliko stvari da ne stižeš sve ni da ozbiljno jedeš. Osećaš se kao Buridanov magarac. Sveti Nikola je najraširenija srpska slava. U našoj se kući nije slavilo, niti je u nju ikada ušao sveštenik. Biblija i Sveto Pismo su, međutim, ušli najnormalnije. Išao sam u razne bogomolje: crkve – pravoslavne i katoličke, a kasnije i protestanske, u džamije i sinagoge… ali nikada ni u jednu pagodu. OK neću u budiste, ali mi ni ostale vere nisu previše bliske. U stvari, budizam mi se čini kao jedina vera koja pokušava da veliča život a ne smrt. (Mada i budisti umeju da ubijaju, bar u poslednje vreme u Burmi.) Prvo mi je pala na pamet Burma a ne Mijanmar! Šta mi je važnije? Ovo sada ili ono pre?
Tetka ima potrebu za dugačkom elaboracijom o tome kako je po celom svetu tražila odogovor na jedno veoma lično, moralno pitanje. Nije se obratila profesoru etike ili filozofu već jednom pravoslavnom svešteniku. Jurila ga je s jedne na drugu stranu Evrope. Dobila je negativan odgovor. Odnosno: greh je greh! Onda je to isto pitala jednog budistu u Indiji. Na kraju je, na sasvim trećem mestu, pronašla jednu posvećenu vernicu koja joj je dala odgovor koji ju je umirio.
U stvari, zaključujem, zajedno sa Tijanom, njenom ćerko: sve vreme si tražila odgovor koji će te zadovoljiti.
Svi mi to stalno radimo. Ali bar ne putujemo na razne strane sveta. To mi se čini malo preteranim.
Juče sam saznao da je umro Bora iz Kinoteke. Neizmerno drag i čudesno obrazovan čovek. Retko smo se družili ali smo uvek bili u kontaktu. Poslednji put pre nekoliko meseci kada sam sa Acom Divcem pisao esej o izgubljenoj veštini prepričavanja filmova. Pitao sam Branka V. ko bi o tome mogao znati nešto više, a on me uputio na Boru. Bora mi je dao primer: karticu koju je sam napisao. Film: Sav taj džez. Potpuno ludi. I fantastično. Prolazi mi kroz glavu da mu nisam poslao esej kad smo ga završili. Samo smo se čuli kad sam mu se zahvaljivao na pomoći.
U starosti bi morali da pazimo kad ćemo se kome javiti, kako ćemo pričati, koga ćemo pomenuti, čega ćemo se zajedno sećati… Svakog trenutka bi mogao neko od nas otići. Ali, tako se, naravno, ne može normalno živeti.

Ko uostalom danas normalno živi?

Na Slavi, da ne zaboravim, bila je jedna simpatična žena, prijateljica moje tetke, koja je ispričala slatku priču o tome kako je pre mnogo godina bila u Kaliforniji i kako je tamo kupila “jumping beans”. Kad se vratila u Beograd svuda je pokazivala ta “skakutava čuda”. Bila je glavna atrakcija.  Jednom prilikom je to videla jedna poznata (popularna) književnica koja je zakukala da joj se pokloni jedan “jumping bean” jer će ona od toga da napravi priču. I dobi ona poklon. Ali nikada ne napisa priču.
– Eh, rekoh prevarenoj vlasnici “jumping beans-a”, takvi su vam pisci. Ali, od ovoga ću ja sigurno napraviti neku priču.
Rekoh i ne porekoh.

Psi i mačke, 16. decembar, sreda

Čitam, između dva sastanka, poruke prijatelja. Tako saznajem da je moja prijateljica Đurđa zatekla haos kad se iz Nemačke vratila kući. Prijatelj kojem je izdala stan, u Zagrebu, ne samo da je ostavio gomilu neplaćenih računa nego je stan i prilično demolirao. A kod kuće, na ostrvu, umrla joj je Roza, plemenita drugarica keruša. Đurđa je u Hrvatskoj, a živi na ostrvu. Često joj zavidim na uživanju koje može da pruži sopstveni krov, bašta, blizina mora, Sunca, mnoštvo životinja… I ja bih mogao u tome da uživam, mada ne bez najbližih, pogotovo unuka. Usamljenost često nije samo sopstveni izbor već i proizvod kombinatorike osećanja i okolnosti.

Tešim Đurđu, sa daljine, opisujući joj muke našeg života, sa sve idiotskom i nepravednom presudom, besparicom, unukovim problemima sa disleksijom, pa do potresne povrede ulične mačke, koju hranimo duže od godinu dana, mlađa sestra po majci našeg debelog i razmaženog mačka Njucifera. Ne znamo da li su je povredili ljudi ili ulični psi. Neće nam to nikada ispričati. Možda je i bolje. Ostala je bez repa! No, polako se oporavlja. Omršala je, smanjila se, ali lako se kreće. Samo da ova zima ne bude previše stroga.

Gledam fotografiju Roze, koju je Đurđa postavila 12. oktobra, i odjednom se setim da sam, kad sam išao u prvi ili drugi razred osnovne, u Splitu, postojao jedan veoma sličan pas kojega smo voleli i pazili naše četiri kuće, u nizu, dve prema dve. Roditelji su napravili malu kućicu u kojoj je naš, ulični pas, ponekad spavao ili se sunčao ispred nje. Bilo je to u Hektorovićevoj ulici koja, naravno, više ne izgleda onako kao pre šezdesetak godina. Taj, naš pas, pojavio se jednog dana sa gadnom ranom na pregibu zadnje leve noge. Nismo znali za veterinara, ali smo mu mazali ranu nekom mašću kojom su se mazala i naša razlupana kolena. I rana je zarasla, a pas ostao sa nama. Dobro se sećam kako neprimetno, za vreme ručka, iz tanjira odvajam kolutiće pržene kobasice i kako ih obmotavam sredinom od hleba. Majka je to, naravno, videla ali me nije zaustavljala. Pas se hranio po ritmu naših ručkova. Tačno je znao kad ko ručava.
U tom rasporedu ručkova, večera, rođendana i proslava, nije bilo neradnih dana. Čudno je to kako se lako zaboravi da je nekada, u mome detinjstvu, subota bio radni dan. I kako se to desilo da se ne sećam kad se subota spojila sa nedeljom u vikend.
Roza je ono što smo, još kao deca, nazivali lovačkim psom. Nismo tada imali pojma šta se sve pod ovim nazivom krije. Koliko samo francuskih i nemačkih lovaca!
Nikada nisam imao psa mada smo svi u porodici volili životinje. Pas iz Splita je jedini “moj” pas. Sećam se, naravno, pasa iz okolnih ulica koje smo hranili i mazili: umiljatog Buvka iz obližnjeg parka i uobraženog Pegaza kojeg su kasnije usvojili. A keruša Zelja, ona je sada veoma stara, ponekad je vidim kako je šetaju komšije kod kojih se udobno smestila.

U naš su život, odnosno porodicu, mačke ušle pre više od dvadeset i pet godina. Imao sam, svojevremeno, i jednog mačka na poslu. Bio je to jedan divni glavati žućko. Lep, uobražen, kukavica, i naravno, maza. Umeo je ponekad da mi se uglavi u krilo dok bih radio za kompjuterom. Iznenada se razboleo. Od bubrega. Uremija. Njegova patnja bila je nešto najstrašnije. Najzad sam ga odneo kod veterinarke da uspava. Sahranili smo ga u bašti poznanika, ispred jednog zida koji smo proglasili Zidom odbeglih mačaka. Žuća je bio prvi bliski mačiji prijatelj kojega sam izgubio. Posle njega su otišli: Mrle (prekrasna, plemenita ruska princeza – plava ruska mačka) i Čupa (neumorna čigra, tigrasta mačka čiji je stomak bio obrastao gustom žućkasto-roza dlakom). Sa ovim smo mačkama izdržali neke od najtežih godina u životu. One su sa nama delile ne samo osećanja i hranu nego i prošlost koja se polako okamenjivala u istoriju. One su u naše živote jedine ušle “igrom sudbine” – pravo sa ulice.
Pitam se: da li je Đurđina Roza u nekom srodstvu sa “mojim” psom iz detinjstva. Sve je moguće.

Brojao sam, brojao, pa se zabrojao. Koliko je ko živeo, kada je ko došao, otišao, sklonio se, sakrio, iskezio, isplazio, zalajao, mnjauknuo…
                                                             Brojevi

Pokušaću da odbrojim unazad ono što će tek biti
Ako svaki dan raspolaže određeni broj brojeva
Određeni broj udaha i otkucaja srca
Određeni broj treptaja okom
Gutljaja i zalogaja
Najzad izgovorenih i neizgovorenih reči
Koliko će toga ostati izvan ovog broja
Ili će broj pokriti sve: od šapata i mirisa prostora do trena ćežnje koji je izazvao udar groma
Ja bih tada mogao da prozovem neki broj, a sa njim i sećanje koje bi obuhvatilo sve
Kakav samo sklad i lepotu može da izazove dogovor brojeva i memorije

Mada nisam siguran da će duša hteti da prihvati ovu pogodbu.
Neki se događaji i stvari moraju prebrojati pre nego što se sve zaboravi.

Menjanje prošlosti/Uklanjanje prošlosti, 14. decembar, ponedeljak

Iz dana u dan , poput epidemije koja svakog dana otkriva nove manifestacije bolesti, pojavljuju se tekstovi, slike, filmovi koji menjaju naša ukorenjena znanja. Nije više u pitanju samo zavera velikih korporacija ili tajnih službi velikih zemalja, a posebno Amerike. Ovo je nešto što se nije pokrenulo od juče, ali je tek danas dobilo ovakvu snagu i masovnost. Prvo su “otkrili” da je Stejnli Kubrik režirao spuštanje na Mesec. Znači, nismo se spustili na Mesec. Sve vreme su nas folirali iz samo njima znanih razloga. Tih nekoliko hiljada ljudi iz NASE i okolnih firmi i organizacija nekako su takođe bili namagarčeni jer je teško zamisliti ko bi inače mogao da kontroliše toliki broj ljudi. Sve ono što su tvrdili zadrti konzervativci, “prirodni” reakcionari, poslanici raznih religija, sekti i patriotskih udruženja bilo je, znači, tačno. No, to je tek početak. Stiže i film koji traje beskrajno – skoro devedeset minuta – o tome da je Zemlja ravna ploča i da Sunce kruži oko nje. To svakako deluje montipajtonovski. Ali nije. Svakog trenutka očekujem da se neko pojavi na filmu i da zapita: šta mislite o ovome, ludo, zar ne? Znate li koliko ljudi naseda na ovu priču? Nema, međutim, ni traga od neke autoironije ili šale. Sve je smrtonostno ozbiljno.
To se sada valja preko svih medija. Širi se iz sata u sat. Deli se levo i desno. Jedni to dele kao ozbiljno, drugi kao zezanje. Ploča na kojoj živimo polako se pretvara u pravu mentalnu poparu. Neko će to sve pojesti. Svakako. I preneće se budućim generacijama. One prethodne će da se ubiju u pojam samim svojim pristajanjem da veruju u to da je Zemlja okrugla i da ona kruži oko Sunca.
Zaverenici su povezani čudnim vezama – od Đordana Bruna do Hitlera, pape i britanske kraljice. Međusobno se rukuju i grle. Tu je i obavezni trougao kao univerzalni simbol masonskog zla. Tajna društva nam rade o glavama pa i mi moramo da se povežemo u tajno društvo posednika prave istine i znanja. Jbt!
E da, i JBT je bio veoma istaknuti mason. Zbog toga na njegovoj grobnici nema ni zvezde ni krsta. Masoni su to! Gledaju samo svoja posla i svoje interese. Za razliku od svih ostalih. Tako se rešavaju svi problemi. Zavrte neku neizmernu glupost pa onda na pitanje: a šta misliš o tome kako mi danas živimo, gleda te prezrivo kao punoglavca. Kako možeš da pitaš nešto o svakodnevici kad su nas lagali o Mesecu. A tek što je Zemlja ravna ploča! Pa zbog toga ne bih jeo, ni pio nedelju dana. I ne bi mi palo na pamet da nešto zapitam o aktuelnoj korupciji, otimačini i prostaštvu.

fotografija Jean-Baptiste Joly: /\ Akademie Schloss Solitude

Setio sam se Brehtovih Kalendarskih priča. Ima jedna priča o Đordanu Brunu koji se pred smrt, u inkvizitorskoj tamnici, brine da krojaču bude isplaćen trud oko šivenja njegovog odela. Ove bi priče bilo dobro ponovo štampati. Istovremeno ih i deliti preko FB-a. Možda nešto i pomogne.

Često se, u poslednje vreme, probudim sa strašnim osećanjem da više ne poznajem svet u kojem živim. Svet je preširok pojam – bolje je da se koncentrišem na ono oko mene. To oko mene, sve više deluje potpuno strano. Nikada nisam mogao da zamislim da će izmiliti takav soj ljudi koji će biti potpuna negacija onoga što sam celog života učio da je pristojno, razumno i normalno. Ta navala nacionalističkog i verskog taloga, ljudi bez znanja i pristojnosti, to je, to je nešto na šta se ne možete navići. Da li je to samo posledica devedesetih? Ratovi, siromaštvo, otimačina, propadanje… Nije dovoljno! Survavanje je počelo ranije. Samo se ubrzavalo.

Živim u magli, ali ne na vrhu golog brda. Moj je pogled skučen zidovima. Izašao bih iz ovog grada kada bi se oslobodilo neko brdo za mene. Ipak, ne bih menjao svoj čepenak za mesto na Mećaviku. O pristojnosti se mora govoriti pristojno.
Ovo je nešto globalno. Nešto što izvire iz podzemlja i sa tavana, nešto što se decenijama hranilo ostacima raznih gluposti, nepravdi i frustracija. Digitalni je svet probio opnu koja je razdvajala masovno od elitnog. Izbrisane su sve razlike osim, naravno, onih klasnih, ekonomskih. A i tu je igra pretvaranja vrlo živahna. Ne tvrdim da su prethodni svet, pa i prethodna prošlost, bili pravedni, pristojni i ispravni. I tada se lagalo i otimalo. Onoliko. Istovremeno, postojali su veliki delovi društva u kojima se održavao moral i etika vezani za profesiju, za znanje, za kulturu, i informacije. Bila je to suštinska protivteža sveta ideologije i manipulacije. I kad danas razmišljam o svojim mladalačkim levičarskim snovima oni su, pre svega, bili ispunjeni tim vrednostima, a ne otimačinama i represijom. Danas nam podjednako otimaju i privatnost i prošlost. Ne samo da bi ih posedovali već da bi ih menjali.
Oduvek sam verovao da je privatnost najveće blago na kojoj počiva svaka sloboda.
Amen!

Konkurs za Žrtvenik, 11. decembar, petak

U pogonu sam četrdeset i pet godina. Počeo sam da radim sa 22 godine. Danas sam se našao u stanju, nekako čudnom, bezvazdušnom. Naprosto sam iscureo. Kojim redom da počnem? Od najstrašnijeg ili od najgoreg? Ima li razlike? Raditi se mora. I živeti. Ko to kaže? Čisto baljezganje i kristalizacija besmisla. Niko ništa ne mora. Ali svaka odluka košta. Prvo sam imao gostovanje na televiziji, pa prezentaciju novog istraživanja, pa mi je Ivan javio da je umro Brana. Na njega sam mislio ovih dana. I pokušavao da promenim pravac misli. Kao da ću, ako ne mislim na njega, i kako mu je, učiniti da se desi čudo i da on ozdravi. Često pokušavamo da ne mislimo na najgore kao da time sprečavamo da se to i odigra. To je sujeverje koje je, u stvari, samoodbrana. I prethodna dva dana bila su grozna, ali bez smrti i bolesti. Uobičajena porcija govana. Nikako da se naviknem na grozotu ljudske bede i zla. Ponovo, i ponovo, očekujem razumevanje i pristojnost. To dobijam u mrvicama.

Možda bi bilo dobro da se raspiše konkurs za idejno rešenje žrtvenika u Beogradu. Kao što smo neumorno potkopavali sve ono čvrsto i normalno na čemu smo živeli, da bismo dobili karikature od država, nacija, privreda, obrazovanja, kultura, istorija, prošlosti i budućnosti, tako isto bi trebalo da kopamo u podnožju Žrtvenika koji bi sam, po sili statike, gravitacije ili slučaja, izabrao na koga će da se sruši i da ga tako sahrani.

Evo, otvaram konkurs. Baš na današnji dan koji je siv, hladan i vlažan, bez sunca i meseca, zvezda, nade i obećanja. Život je negde drugde što nije samo naslov romana već pesma koja će da se ponavlja i onda kad života uopšte ne bude bilo. Srbija je naizgled ostarila i osiromašila preko noći. Znamo dobro da nije tako. Ona je starila, praznila se i siromašila godinama, pred našim očima. Umesto odlučnosti bili smo ispunjeni nevericom. Stalno smo bili kolebljivi. Čak i onda kad smo radili prave stvari.

Zbog toga Žrtvenik mora biti ogroman jer on neće “poklopiti” samo jednog čoveka koji se odluči da ponese žrtvu za druge već za milione.

Đuka mi je poslao svoje rešenje. Čak ga je postavio s druge strane Save tako da može da se vidi i sa budućeg Beograda na vodi. I zamislite samo scenu koja se odvija pred našim očima: kako se ruši ogromna kupa, a  ne znaš ko je ispod nje. Pa stotinu puta do sada nismo znali ko je gde, kako, i zbog čega stradao. Je li to nešto drukčije? Da li smo zbog toga posebno patili?  Upravo zato i služi žrtvenik. On bi nas podsećao neprekidno, i neprekidno, da ljudi gube živote, dostojanstvo, slobodu, pravo na pristojnost i normalnost, da se briše granica između dobra i zla, između lepog i ružnog, pametnog i glupog, razumnog i ludog… u ime nečega što je ništa, smrdljiva ljuštura pokojnih ideologija… Bilo bi zaista korisno da Srbi imaju žrtvenik jer su se godinama tako uživeli u priče o tome kako su oni najveće žrtve, pa makar i niko nikada ne postao žrtva srušenog Žrtvenika. Sa Žrtvenikom bez žrtve možda će neko otkriti postojanje stvarnosti.

Dakle, dragi moji prijatelji i prijateljice, čitateljke i čitaoci, šaljite svoje predloge. Nešto možemo da napravimo  i u svome vrtu. Poput Panglosa.

Nešto bismo morali ostaviti za posle, 9. decembar, sreda

Nešto bismo morali ostaviti za posle
To posle možeš da razumeš na razne načine
Ne, svakako ne mislim na poslednju poruku
Izraz poslednja volja deluje uvrnuto osim ako nije reč o nekom posebnom fizičkom činu, nekoj neobičnoj grimasi, kriku ili potpisu
Nešto bismo morali ostaviti za posle
Kao zbirka pažljivo izabranih reči koje će se izgovoriti tačno u određenom trenutku
Kad duge senke letnjeg popodneva prodru kroz drvene roletne
Bićemo u blizini mora
Vodićemo ljubav pre toga onako kako to rade stariji ljudi neopterećeni dokazivanjem
Beli čaršavi će mirisati
Napolju će se čuti pesma šest cvrčaka i dve gugutke
Setićemo se naše dece kako su kretala u svet mnogo bolje nego sopstvenog izlaska
Neko će dugo pričati preko telefona ispred našeg prozora, onda će zaćutati i početi da se smeje
Zaustaviće se zvuk frižidera
Žuto, oker i narandžasto pojačaće plavetnilo neba
Neki avion će početi da kruži
Mrisaće na borovu smolu i izvetrelu kafu
Telo će biti privremeni dom baš kao i reči koje se nižu
Šta uopšte ostaviti za posle zbog čega se nećemo kajati?

Luksor na Dorćolu, 7. decembar, ponedeljak

Sećam se svetlosti.

Nađa B. šalje fotografiju iz Alghera, sa Sardinije, od 19. novembra. Preplavila me svetlost koja nije samo horizont. Ima nešto iza tih kuća, mora, Sunca, obale. Onda otvorim svoj “herbarijum” sa pesmama. I naletim na jednu pesmu koja je ispunjena istom svetlošću. Moj Dorćol. I on je neko ostrvo. Sa tog ostrva počinje i moje pravo putovanje. Dakle:

LUKSOR NA DORĆOLU

Evo gde pričam mada od priče nema koristi. Bar se tako priča.
Pa ipak, šta bih drugo? Da upregnem dvokolice i da krenem oko Kalemegdana u beli svet? Beli svet je daleko od belog grada. U njemu se gubi pamet i obraz.
Zamisli da možemo jedni drugima u glave, bez govora, znakova ili pisanja, da preselimo svoja sećanja.
Zar to ne bi bilo užasno? Zar od toga ne bismo poludeli?
Jer svako svoje sećanje pravi i štiti poput sopstvene iskre života.
Preživeće onaj ko uspe više, ne da sačuva, već da podeli.
Uopšte nije bitno lajkovanje.

Tako i ja tumarah i tražih po ovom gradu.
Između Dušanove i Dunavske naseobine dibuka, dečaka, devojčica, učitelja, veštaka, trgovaca, oficira, šofera, prosjaka, studenata, mama i tata, familije i komšiluka
Svi sve i svakog znaju
A mravojedi iskopali svoje rupe, izmešali mravinjake i humke, nikoga više nije briga ni za mrtve, ni za zaboravljene
Ono što je između pamtim kao najsitniji pesak koji puni sve pore na odelu, to je pesak u obliku piramida pored Velike reke
Kotrljamo se dole bez straha a dubina je beskrajna
Pamtim prazninu Skenderbegove i gužvu Dušanove
Blizu Centrale, u Skenderbegovoj, bioskop kojeg više nema decenijama a u koji su nas vodili iz klupa da gledamo Majn Kampf pa su me mesecima progonile slike bagera koji kotrlja leševe
Bio je još jedan bioskop u Braće Baruh gde se zimi dvorana grejala uz pomoć velike metalne peći koja je cvilila i dimila. Mirisalo je na kuvani kukuruz i mokre kapute.
U Knićaninovoj su nekada tramvaji iznenada skretali iz Dušanove kao da su se zaputili pravo u Dunav
U ovoj je ulici moja buduća devojka i žena imala privatne časove francuskog
Išli smo u dve različite osnovne škole i živeli nekoliko stotina metara udaljeni jedno od drugoga
Nismo se poznavali ali smo delili toliko toga zajedničkog, od mirisa prženica u Jevrejskoj, sankanja u Kapetan Mišinoj, do pesme pijanaca u Dušanovoj, da kad smo se sreli, sve smo znali: gde smo i kojim putem ćemo ići
Tamo, na četvrtom spratu, tamo gde je dozidan još jedan ili dva sprata, u Jevrejskoj, stanovao je moj dobri prijatelj Kapetan sa kojim sam igrao šah satima i raspravljao o budućnosti ovoga ovde
Retko smo remizirali
Svet se delio na onaj ispod i iznad Dušanove
Ja sam živeo na uglu Dušanove i Zmaj Jovine. Igrali smo fudbal u Strahinjića bana, pogotovo noću, ispod svetla koje se ljuljalo nasred raskrsnice
Dolazile su ekipe iz Cara Uroša, Solunske i Visokog Stevana…
Kad bi krenula zima i košava probijala do kosti okupljali smo se po haustorima ili atomskim skloništima
Zavideli smo mravojedima koji su mogli da prespavaju sve ovo i da budu uvek u formi
Ali kad bi došao Dan republike onda su i rojalisti voleli sarmu, rusku salatu i pečenje
Uostalom, nikada kao dete nisam sreo nekoga ko bi se predstavio kao kraljoljubac
Mada, ni ljubitelja komunista nije bilo previše
Bilo je žbirova koji su više pazili ko se s kim švaleriše ili ko koga potkrada nego kakve knjige čita i čuva na tavanu
Kad zrelo razmislim svet je imao svežinu i strast koja ti nije dala mira
Stalno smo morali nešto da radimo i da planiramo
Ko bi rekao da to može tako brzo da proleti?
Evo ih, poređane kao u svetom gradu Luksoru:
Knićaninova, Dubrovačka, Cara Uroša, Braće Baruh i Jevrejska
Na kraju Tadeuša Košćuškog
Nije se u njima sabio ceo svet već samo mnoštvo života
Nema nijednog pravog belega, nema drevnog hrama, svetog bunara, proročištva, sfinge, otiska dlana, crteža svete zmije, leptira u ćilibaru, nema tajnog znaka, nema golema… niti najave nekog iznenadnog otkrića
Čega ćeš se dohvatiti između nekoliko ulica?
Neće nam valjda urbanisti pisati istoriju grada
Onaj ko podeli svoje sećanje biće spašen sa onima kojih se bude sećao
Neka tako jednom progovore bogovi koji upravljaju vremenom
Možda će ih poslušati još neko osim mene.