O domovini, 5. februar, petak

Kafa u bivšoj “Domovini”, preko puta spomenika Nikoli Tesli, sa Katarinom. Sada se lokal zove “Love coffee”. Uspomena na “Domovinu” sačuvana je kao lozinka za WF. Dok čekam Katarinu pokušavam da se nakačim na internet pa pitam jednog stranca, koji sedi blizu, i kucka nešto na tabletu, za šifru. A on kaže: “dom” i “vina”. Zna šta je “vino”. O da, kažem mu, to je “homeland”, ime bivše kafane. Taj “land” nema nikakve veze sa “vinom”, to je nastavak koji se pojavljuje i u drugim rečima. Na primer: “očevina” ili “građevina”.
Čudno, kako o tome nikada nisam razmišljao da su i domovina i očevina građevinski konstrukti, nešto što ima temelje, zapreminu i visinu. Drugo se ne bi moglo ni očekivati. Domovina mora biti muška, snažna i stamena, građevina. Nema mesta ni za kakvu ženskastost ili infantilnost. Pade mi na pamet kako je izraz “materina”, kao ženska suprotnost “očevine” ružan i najčešće deo psovke. Ko je to tako smislio? Arhetip ili crkva?
Katarina radi u Košicama na projektu pravljenje novog kulturnog centra. Uvek sam se divio njenoj energiji koja je ne napušta ni u najtežim vremenima. A nije joj ni malo lako. Zajedno fantaziramo o Muzeju melanholije. Onda otvorim blok i pokažem joj moju najsvežiju opsesiju: “Jevrejski stan, upravo napušten…” Zamislio sam da bi bilo tako moćno i uzbudljivi napraviti rekonstrukciju jednog jevrejskog stana, tamo gde je do 1941. godine živeo najveći broj beogradskih Jevreja. I korisno, naravno. To što će se obeležiti Staro Sajmište kao mesto zatvaranja i masovnog ubijanja beogradskih Jevreja predstavlja nešto što se mora uraditi zbog samog čina i obeležavanja, ali mi se čini da nije dovoljno da bi saznanje o onome šta se tokom nemačke okupacije dešavalo sa našim komšijama stiglo do mladih ljudi.
Ovako:
Reč je o jevrejskom stanu negde na Dorćolu. Idealno bi bilo da je to stvarno bio jevrejski stan, sa svim podacima o stanarima. Stan bi se namestio (rekonkstruisao) kao tipičan javrejski građanski stan iz tridesetih, četrdesetih godina prošlog veka. Bilo bi dovoljno da se na zgradi stavi jednostavana mesingana tabla na kojoj bi pisalo: “Jevrejski stan 1932- 1941.) A na vratima stana pored te table da stoji i neko jevrejsko prezime.
U stanu sve izgleda kao da su ukućani izašli pre dva minuta: ključa voda za čaj, mirišu prženice ili maces, hleb, štrudle, sa starinkog radija muzika iz tog doba. U kupatilu četkica sa pastom za zube, razbacane papuče, dečja soba razvašarena, sa piđamicama okrneutim naopačako. Na psihama fotografije stanara, slike, svečnjaci, vaze, cveće… dečje torbe za školu, sveske, razglednice, knjige, s vremena na vreme zazvoni starinski telefon, zidni sat

 

Stan je spomenik, instalacija, istorija koja se održava i komunicira sa svojim posetiocima. Neprekidno se smišljaju nove priče i događaji koji će što vernije da pokažu kako će se ukućani svaki čas vratiti. U stanu se održavaju razgovori, mali koncerti, mini književne večeri, obeležavaju se rođendani dece… U stanu se mogu proslavljati i rođendani stvarne, komšijske dece kao nešto čime se povezuje sadašnjost i prošlost.
Na bloku sam napravio podelu po sobama: kuhinja, trpezarija, kupatilo.., pa onda po mirisima, i na kraju po zvucima.

 

 

 

Takav stan bi imao neku vrstu sopstvenog života jer bi priče, satkane od detalja koji će buditi bezbrojne asocijacije, mogle stalno da se generišu. (Bar ja mislim da bih ih mogao stalno stvarati.)
Na sećanju se, naime, mora raditi. Sećanje se neguje kao bašta. I sećanje je podložno modama i trendovima. To znači da ne postoji jednom za svagda napravljena postavka. Značenja i asocijacije se menjaju baš kao što se menja ljudsko znanje i sećanje. Ljudi od senzibiliteta, recimo pisci, mogli bi više da porade na rekonstrukciji prošlih života. Reč je o nekoj vrsti kulturne antropologije koja govori o tome kako se živelo u različitim periodima naših života. U to sećanje podjednako ulazi miris kuvanja punjenih paprika i prženica, razgovori o negativnim utopijama, a posebno o Orvelovoj 1984, restrikcijama struje i goriva iz osamdesetih… Ponekad mi se čini da, uz pomoć knjiga Margaret Mid, više znamo o životu na Samoi, nego, uz sve romane i istorije, kako se u Beogradu živelo između tridesetih i pedesetih godina prošlog veka. Ta otuđenost od prošlosti deo je, nesumnjivo, neiskrenosti prema savremenosti.
Domovina je nešto drugo od pasoša, matičnog lista, adrese, geografske karte, članske karte, laboratorijske analize, kompleta novina, broja pogodaka na Guglu… Bojim se definicija. U nekim krajevima Beograda osećam se kao strano telo a drugde kao kod kuće. Isto je i sa društvenim životom. Ne osećaš se svuda dobrodošlo i prijatno. Bilo bi krajnje čudno da nije tako. Mada, svi mi volimo da smo voljeni i dobrodošli.
Domovina te često ostavi na cedilu. Ne možeš joj uzvratiti na isti način. Jednostavno, ne možeš je se odreći, odnosno izbrisati. Samo bi totalna amnezija mogla malo da poremeti stvari. Ali, ako ne bi zaboravio jezik kojim govoriš onda bi ti se kroz njega “domovina” ponovo vratila. I kada bi stvarno sve zaboravio da li bi učenjem jezika i onoga što je oko tebe ponovo dobio “domovinu”? Na šta bi se takva domovina svela? Domovina je, naravno, pre svega, prostor tvoje lobanje. Šta ćeš sve doživeti od svoje domovine ne možeš ni da sanjaš.
Bilo bi dobro imati što ravnopravniji odnos sa domovinom. Ti njoj sećanje, a ona samo da te ostavi na miru.