Vesele očajanke, 3. februar, sreda

Osećam i sam. Ali me i prijatelji podsećaju. Moj dnevnik sve više odiše očajanjem. Ništa optimizam ili bar slabašna nada u “bolje sutra”. Kažem u sebi, veoma često, pre prve jutarnje kafe, ovo mora da se prekine. Da malo promenim temu? Na primer, da pišem o unucima, o onome što pričaju, o njihovim karakterima, avanturama i otkrićima. Svakog dana se, nesumnjivo, odigra neko čudo. (Mislim na lepa čuda.)
Taman se primaknem nekom čudu a ono se sakrije iza nekog tamnog oblaka prepunog psina, kamenja i štroke. Sa svih strana iskaču gadosti. Prosto te više ne mogu iznenaditi. U vazduhu lebdi iščekivanje koje je u znaku stare ironične uzrečice: ništa nas ne može iznenaditi. Klima, morfologija i karakterologija zajedno. Pokrene se reka govana koja ne teče nekim rakovačkim rukavcem već glavnim koritom: preko Terazija. Još uvek nisam izgubio osećaj za smrad i gađenje. Malo sam zabrinut zbog takve tvrdokornosti. Sve sam staromodniji.
Na karoseriji velikog srebrenosivog mercedesa gomila otisaka mačjih šapica. Auto se upravo parkirao što znači da je ukrase dovezao iz drugog dela grada. Ovde, u centru, u blizini Hrama, ne verujem da mačke drže skupove na automobilima. Prevelika je gužva. Mogao bih lepo, i nežno, ali ne znam koliko optimistično, da pišem o beogradskim mačkama i mačkarima. Grubost i nepodnošljovost prema psima i mačkama nemaju nikakve veze sa prirodom. To je odraz onoga čudnog predmeta iz osnovne: “priroda i društvo”. Uobičajeno je da se ljubiteljima mačaka prebacuje da nisu odrasli na selu, da ne znaju šta su zakoni prirode, i tome slično. Kao da se na selu ne vole mačke! Nedavno sam naleteo na vest o tome kako su Varšavljani doneli gradski propis kojim su potpuno zaštitili mačke. Ne samo da je zabranjeno kamenovanje, ubijanje ili mučenje mačaka, što je, kao, i kod nas slučaj, nego se grad obavezao i da hrani mačke. Istovremeno, iznet je i podatak da mačke mnogo bolje, i jeftinije, suzbijaju širenje miševa i pacova od gradskih službi. Znajući Varšavu od pre dvadeset i više godina to mi deluje kao pokušaj da se grad civilizuje i vrati građanskim korenima koji su bili surovo uništavani, prvo pod Nemcima, a kasnije i pod onim drugima. Briga o uličnim psima i mačkama, dobre knjižare, pouzdan taksi i raznovrsni kolači, ima li bolje definicije uređenog i civilizovanog grada?
Verujem da bi Lešek Kolakovski veoma podržao ovu odluku Varšavljana. Njegovi razgovori sa Bogom i sa Đavolom deluju podsticajno. Pogotovo danas. U društvenim odnosnima nema ničega tako prirodnog da bismo od toga pravili dogmu. Moda i način komunikacije to nam najbolje pokazuju. Društvo samo stvara predstavu o prirodi i onome što je prirodno, odnosno normalno. Kad se danas suočavamo sa glupostima, nasiljem i arogancijom to nije zato što je to, samo po sebi, prirodno i normalno već zato jer je stvoren sistem društvenih vrednosti u kojem su zavladali strah i apatija. (Sumnjam da je to nužna cena bilokojeg napretka.)
No, da budem malo veseo.
Pristavio sam čaj za pet osoba. Nemam pojma ko će se pojaviti. Onda sam postavio pet šolja, sa sve tanjirićima i kašikicama. Pa sam sipao čaj u različitim omerima zamišljajući ko će ga piti. U neko doba čaj se ohladio, ja sam ga prosuo, isprao šolje i ponovo pristavio vodu. I tako u krug. Da li vam ovaj ritual deluje pesimistično? Zašto? Zato jer niko nije došao? Ali koliko puta pravimo planove i smišljamo događaje a da se ne pojavi niko od aktera? Svakog dana se to ponavlja. Od malena se učimo da ne može biti onako kako želimo. Učenje života počinje sa tom lekcijom. Sa jedne strane normalno je da maštamo, a sa druge: da budemo uskraćeni i da se razočaravamo. Što pre to naučimo to smo, kao, spremniji za život.

 

Tražio sam danas svoju radnu knjižicu jer su mi potrebni podaci zbog nekog posla. I nisam uspeo da je pronađem. Ostavio sam je na sigurno mesto! Zbog toga sam bio ucveljen i pomalo izbezumljen par sati. Onda sam otišao u Penzioni fond da pokušam tamo da izvučem podatke. Suočio sam se sa neizmernom gužvom i redovima. Na izvestan način osetio sam olakšanje. Već sam u penziji i ne moram više da čekam. Kako je malo potrebno da se osećanje očajanja potisne u drugi plan.
U međuvremenu, kod Brankovog mosta desetine pecaroša uživa u lepom vremenu. Riba grize ko luda. One male, srebrene, čije su leđne i trbušne peraje simetrične. Izbori još nisu zvanično raspisani. Na FB kampanja uveliko traje. Patke i galebovi zaposeli obale reka. Mačke se pripremaju za februar.

 

Opet ću da postavljam šolje za čaj. Opet i opet. Očajanke mogu da počnu svakog časa. Ima i u tome neke lepote. I veselja.