Branko, Branko…. 19. januar, utorak

U nedelju, posle podne, postavio sam dnevničku zabelešku “Smandrljati dan”. (To je bilo juče.) Pisao sam je između dva i četiri sata posle podne. Teško. Samo sam ujutro kupio novine i hleb. Nisam nigde više izlazio. Oko šest sati sati me je zvala Ruža da me pita: da li je istina. Još ništa nisam znao. Ruži je javila Manja iz Londona koja je vest pročitala na FB-u. Onda sam okrenuo Mariju da proverim. (Kako to glupo zvuči: “da proverim”.) Branko je umro oko tri sata posle podne. Branko Vučićević, sada mogu da napišem njegovo puno ime i prezime. Smrt ruši zaklone privatnosti. Napolju je sunčano i hladno. Nula stepeni. Sneg se zadržao. Poslednji put sam bio kod Branka i Marije, u njihovom preslatkom stanu punom mačaka i pasa pre dva, tri meseca. Iznenada sam banuo. Javio sam se kada sam već bio u njihovoj ulici. Tu, u blizini, živi porodica moje ćerke. Stalno smo planirali da upoznamo dečake sa njima. I nismo uspeli. Ko zna zbog čega. Razgovaram sa Brankom. Sa njim sam mogao da pričam o svemu. Teško da još imam takvog prijatelja. Kod Branka je svega bilo. Od igle do lokomotive. (Otkud takva formulacija?) Naši razgovori su bili raznovrsni i bogati. Baš kao i naše prijateljstvo. Pričali smo ne samo o nesretnom Valteru Benjaminu i njegovom priključeniju nego i o tome kako je Brankova majka u sedamdesetoj godini naučila da pravi palačinke. Baš kao što sam ja počeo vozim u šezdesetoj. Eto, nisam Branka nigde provozao. A želeo sam. U stvari, grešim, vozio sam ga do Ruže na Bežanijsku kosu. Oni su cevčili neku rakijicu, a ja, kao šofer, samo jednu. I mnogo su se smejali. I bili sretni. A i ja sa njima. Sećam se starog Brankovog stana u Cvijićevoj i njegove ćelije sa običnim stolom, bez fijoka, i drvene stolice koja kao da je došla iz neke stare kafane, a na podu jogi madrac. Ništa slike, ništa police sa knjigama. Na stolu, pored pisaće mašine i pakovanja A4 papira, veliki rečnik. To je ćelija za rad. Tu je Branko preveo one divne knjige poput “Staklenog zvona” i “Ispod vulkana”. Ima u romanu Malkolma Laurija, na samom početku, kad glavni junak izlazi iz kuće, jedna pesmica od koje su mi ostale samo dve reči: “ševrdice-teturice…”. Sigurno je reč o kretanju. Bilo nam je najlepše kad nam je, verovatno, bilo najteže. Govorim o devedesetim. Živeli smo bedno da bednije nije moglo. I bili puni vere i nade da ćemo, svi zajedno, uspeti da srušimo carstvo Miloševića i Šešelja. U početku smo bili usamljeni, ali smo, s vremenom, sve više postajali svesni da nismo toliko sami. I kad je u zimu 1996/97. ulicama Beograda krenuo protest redovno sam sretao Branka, često sa njegovom sestrom Gordanom, obično na Trgu republike. Bilo nam je zima pa smo neprekidno cupkali. Bili smo pušači, što je Branko ostao do samog kraja. Da li je on nekad davno pušio filter Moravu? Ili smo zajedno pušili 57? Sedam in pedeset! Kolikogod da smo živeli bedno uvek je bilo hrane za pse i mačke. Baš kao i prostora i vremena da se popriča sa svakim ko ti se obrati. Bilo je to vreme procvata Devedeset i dvojke, ne samo radija, nego i izdavaštva, i Kulturnog centra Reks. To je bila naša zajednička ljubav. O gadovima, iz bližeg i daljeg okruženja, umeli smo da pričamo, ali bez onog ogorčenja od kojeg staje dah. Pričali smo jednostavno, ironično, analitički i fantazmagorično. Sve će jednom proći. Baš kao i mi. I prijatelji su ponekad bili na “tapetu”. Bili smo se navikli na njih pa smo im opraštali mnogo toga. A i šta bismo imali ako im ne bismo oprostili? Prićali smo o onome što radimo, kao i o onome što nas muči, bez mistifikacija i prenemaganja. Branko je mrzio prenemaganje koje je u jednom krugu naših prijatelja i poznanika bilo veoma prisutno. Pre mnogo godina, mislim negde osamdesetih, Branku je perforirao čir na želuci. Ležao je u bolnici Dragiša Mišović. U to vreme sam bio dobrovoljni davalac krvi pa sam, na Gordanin poziv, odmah dao krv za druga. Ja sam to nekako zaboravio, ali me je Gordana, na to podsećala. Nije znala da krvi imam više nego dovoljno. Ostao je njegov scenario o Valteru Benjaminu. Da li će se taj film ikada napraviti? Bilo bi dobro da pronađemo sadržaj te tajanstvene Benjaminove putne torbe u kojoj su pored otrova stanovali i rukopisi. Možda je Brankov scenario najbolje rešenje ove tajne. Sa Brankom se družim skoro četrdeset godina. Nastavljam.  

Smandrljati dan, 18. januar, ponedeljak

Jutros, oko devet, dok kupujem novine, slušam razdragani ženski glas kako cvrkuće preko radija, obraća se nekom cvrkutavom muškom sagovorniku: “ajde da smandrljamo dan!” Ubedljivo. Za početak dana. U suprotnosti sa geslom “Ne propusti dan”. Mada, ko zna kakva su značenja čega. Više mi nije ni smešno. Prosto je sve grozno. I tačka.
Sneg je pokrio moj grad. Nije zavejao kao prvi put posle Nove godine. Sneg je suv. Škripi pod nogama. Neki je dragi komšija podigao brisač mojih kola koja sam parkirao ispred kapije ispred koje je kobajagi garaža koja se, naravno, ne koristi jer u nju ne mogu da stanu kola. To mi je dodatno “popravilo” rasploženje.
Juče u jutro su mi javili da je jedan moj stari, veoma bliski prijatelj, doživeo težak moždani udar. Čeka se bez previše nade. Pomisao da ću ostati bez njega, iako je on prilično stariji od mene, potpuno me je paralisala. Čekam i u tom čekanju nema olakšanja. Da smandrljam dan? Kako se to uopšte radi? A i da umem ne znam koliko ih je još za smandrljati, a koliko za živeti.

 

U subotu saznajem od unuka Đorđa, koji ide u četvrti razred osnovne, da su u školi gubili čas građanskog i umesto toga imali veronauku. Nastavnica veronauke “otkrila” im je mnoge stvari. Najupečatljvije je bilo slovo protiv astronomije. Ljudi nemaju zašto da se bave astronomijom jer Bog upravlja kosmosom i onim što se u njemu dešava. To je na Đorđa delovalo zaprepašćujuće. Nije mu, naravno, poljuljalo veru u nauku i astronomiju već izazvalo podsmeh. Mi smo se, međutim, razbesneli. Hiljade ljudi danas predaje po školama veronauku a da nisu osposobljeni za elementarno razmišljanje. O znanju da i ne govorim. Ta gomila zatucanih, neobrazovanih i lenjih spodoba koja vedre i oblače u obrazovanju, zdravstvu i raznim javnim službama sasvim je nepodnošljiva. Veronauka, njeno uvođenje u školski sistem, baš kao i mediji prepuni gluposti i mistifikacija – od politike do medicine – ogledalo su kaljuge u kojoj živimo. Ovde je reč o primitivnim ignoratnima koji su uvek najglasniji i najjači. Naši pokušaji da očuvamo nekakve privatne enklave razuma i pristojnosti deluju naivno, utopijski. Morali bismo svakog dana da dežuramo po školama, bolnicama, sudovima, policijskim ispostavama, opštinama… i da ispravljamo “krive Drine”. Bio bi to prevelik zadatak za ovoliku zapuštenu teritoriju. Imajući u vidu i koliko nas je ostalo.

A onda smo počašćeni odlukom da se raspišu novi vanredni izbori. Mediji izveštavaju o aklamaciji na Glavnom odboru SNS-a. Ako je verovatni medijima, neprekidni aplauz je trahao trajao pet minuta. Pet minuta! Na Staljinovim kongresima aplauz je znao da traje šest puta duže. To je bilo pitanje opstanka. Ovde, na sreću, opstanak nije u pitanju. Već nešto sasvim drugo. Oduševljenje? Stvarno me ne zanima šta je “motor” ovakvog ponašanja. Ako je reč o primeru onda je tek mučno.

U nedelju ujutro zvala me je Marija da kaže da je B. doživeo težak moždani udar. Razboleo sam se od informacije. B. je jedan od mojih najdražih i najintimnijih prijatelja. Prijatelji smo oko četrdeset godina. Sedim u fotelji i mahinalno uzimam blok u ruke. I ne mogu da napravim ni jedan potez.

Ne smem da zovem Mariju. Čekam. Sneg je stao, ali je i dalje sve kao u opsadnom stanju. Nije me briga za izbore. Iako ću nesumnjivo osećati posledice. Poslednji put sam bio sa prijateljom posle jedne komemoracije. Pričali smo o Valteru Benjaminu, našem omiljenom junaku. B. je i dalje pušio. Sedeli smo u kafiću i blizini stare Kinoteke i Marija je zamolila da utišaju muziku kako bismo se čuli. Bili su ljubazni. Ne znam da li zbog naših godina ili zato što smo bili jedini gosti. Činjenica je da je sve manje javnih mesta gde možete normalno da razgovarate.

Juče su posolili pešačke prelaze na Bulevaru tako da je izgledalo kao da je sneg već pao. Gledao sam u kristale soli i pitao se iz kojeg je mora. Ulične mačke su se posakrivale. Došle su vrane koje čekaju da bacimo hranu mačkama. One su se prilagodile. Veoma. Možda bi vrane mogle da posluže u izbornoj kampanji. U vreme predizborne ćutnje mogle bi da se dresiraju da skandiraju: švargla, švargla, švargla…

Sneško Belić je privezan uz obalu Save. Tamo gde će uskoro da nikne Beograd na vodi. Ko će održavati Sneška kad nas više ne bude?

 

 

Sa ove strane mosta, 15. januar, petak

Vjeruj, nema života od sjećanja, dao bih milijardu dinara za jedan sekund prvog poljupca!
idudadadiduda…

Film

 
I koje je to godine bilo? Negde osamdesetih. Kad smo zamišljali da muzika polako počinje na menja svet onako kako mi nismo uspeli da ga promenimo početkom sedamdesetih. Danas ta muzika odjekuje kroz prostor supermarketa Ideje. Pušta se i Štulić i Azra, ali i neke novokomponovane hrvatske i srpske pevaljke. Čisto sumnjam da će Džoni dobiti neki dinar za autorska prava. Kad se kaže: sve je na prodaju, to zvuči prilično sarkastično, u smislu: nema morala, pravila, stila – sve je na prodaju! Pre bih, međutim, rekao da je sve podložno otimačini, lopovluku i krivotvorenju. Da možeš za svoje pare da kupiš ono što se prodaje, da tačno znaš šta kupuješ, kao i kome prodaješ ono što sam nudiš, to bi bio civilizacijski napredak.
Kad pogledaš te bogataše i “uspešne” ljude, veoma često nemušte i primitivne spodobe, potpuno ti je jasno da se oni nisu obogatili zato što su posebno nadareni i sposobni već zato što su u određenom trenutku imali privilegiju da poseduju moć i informacije da se obogate. Onaj kome je Miloševiće režim dao tapiju da uvozi cigarete, gorivo ili drogu, kao i izvoznu dozvolu za kukuruz, drvenu građu i oružje, taj se i obogatio. Ukoliko ga nisu ubili u međusobnim obračunima danas je baš uspešan. Sa svakom promenom režima nalazili su način da obnove svoje privilegije. (Zakon o preklu imovine ne može se doneti jer ga proglašavaju komunističkim, iako vrlo dobro znaju da svakak normalna država mora da kontroliše način na koji ljudi stiču ili gube.)
Ne znam ni jednog od aktuelnih srpskih bogataša koji se obogatio od nekog patenta ili možda nasledstva od pokojne američke tetke. Pa i ti, koji su se, kao, obogatili napolju: u Rusiji ili Kazahstanu, uradili su to uz pomoć bankarskih garancija pokojne Beobanke, znači srpskih državnonarodnih para. Nijo ovo nikakav kapitalizam kako ga žele predstaviti pseudokomunisti i liberalni teoretičari. Ovo je mustra za varanje, ceđenje i podbrckivanje.

Juče je bio naporan i uzbudljv dan. Uveče sam bio na dva književna skupa. Prvo, na promociji knjige Aleksandra Vasovića “Slučaj frižidera iz Elenovke”, njegovog dnevnika iz Ukrajine. Promocija je bila na krajnje klasičnom mestu – u Udruženju književnika u Francuskoj 7. Došao sam koji minut posle šest, uz peripetije sa prevozom (ukupno tri presedanja) a unutra prepuno, mahom starijeg sveta. Jedva sam pronašao mesto, sasvim u uglu, do prozora, da se sakrijem. Ispred mene ćošak od nekog stola. Na sreću. Tako sam mogao da crtkam tokom promocije jer su govornici mahom lupetali govoreći o Vasketu i knjizi. Najbolja je bila Ana Radmilović koja je na početku pročitala priču o frižideru iz Elenovke. Miljurko, koji je kao domaćin vodio skup nalupetao se izrazito. Nije uspeo da zapamti da je Vasović Vasović a ne Vasić. Nije propustio da izrazi svoja antiamerička (antizapadna) osećanja. Pravi duh mesta. Bez obzira što je većina ljudi koji su došli na promociju bila normalna. Duh mesta definitivno postoji.
Vasketova knjiga je divna, mada vrlo skromno odštampana, sa sve malim crno-belim fotografijama na kraju knjige. Reč je o dnevniku iz Ukrajine koji je pisan između marta 2014. i februara 2015. godine. Na početku knjige stoji: “Ovo je moj dnevnik. Pisao sam ga drugarima sa Fejsbuka i sebi.” Sušta istina. Dok sam čitao Vasketov dnevnik na Fejsu stalno sam u sebi ponavljao: ajde Vaske, dosta si napisao, odmakni se malo od tog sranja. Vasketovo pisanje je pravo osveženje. Nema tu nikakvog foliranja ili mangupiranja. Iskrenost koja nije naivna i površna. Okolnosti, kao i ceo predeo, gde se odvijaju događaji, povremeno probude asocijacije na Venedikta Jerofejeva i Vladimira Vojnoviča. A ima dosta i direktnih podsećanja na našu “balvan revoluciju”, događaje u Krajini i okolini. Tu su i nezaobilazni “srpski četnici” koji brane ruski Krim. No, na žalost, nije sve tako operetski. Ginu ljudi. Sasvim obični, neuniformisani ljudi. Ginu iznenada. U kući, na ulici, u prodavnici… Čujem glasove idiota, onih istih koji i dalje govore o genocidnim narodima, o istorijskim pravdama i nepravdama, o milenijumskim zaverama… To su priče i vinjete o nečemu što deluje nestvarno mada znamo da je to stvarnost baš kao i reči iz pesme: “nema života od sjećanja”. (Ti ćeš mi kažeš!)

 

Iz Francuske 7 idem u Kulturni centar Grad na čitanje pesama u znak podrške Ašrafa Fajada palestinskog pesnika koji je osuđen na smrt u Saudijskoj Arabiji. Osuđen je na smrt zbog svojih pesama. Čitao sam neke njegove pesme i, naravno, nigde nisam našao nešto uvredljivo za bilokog boga, da ne pominjem Proroka. Akcija podrške Ašrafa Fajada je svetska. Istovremeno se čita poezija u tridesetak zemalja. Teško da će ga poezija odbraniti, ako ga ne uzmu u zaštitu State Department i Foreign Office. Saudijska Arabija odavno predstavlja crnu tačku za sve što se tiče narušavanja osnovnih ljudskih prava. To je zemlja u kojoj vladaju mračni i otuđeni zakoni koje teško može da zamisli neko zdrav i normala. Čak i kad bi sto odsto odraslih stranovnika Saudijske Arabije smatralo da su ovi zakoni deo njihove tradicije i prava na izbor sopstvenog puta, ne bih mogao da se složim sa njima. Pogotovo jer je Saudijska Arabija veoma okrenuta prema svetu u kojem se nalazi. Kakav bi, naime, izgledao život u Saudijskoj Arabiji kada bi sutra bila obustavljena svaka trgovina i razmena sa ostalim svetom? Da li bi život tamo uopšte bio moguć? Čime bi se hranili, lečili, transportovali? Kako bi komunicirali? Istovremeno, više je nego poznato da je Saudiska Arabija veliki “izvoznik” svoga “svetonazora” i vrednosti koje nisu samo religiske prirode. Svet je potpuno otvoren za njih, a oni vrlo selektivni prema tom istom svetu. Ako postoje neka pravila u međunarodnim odnosima onda bi ona morala da se budu recipročna i dosledna. No, ta su pravila, na žalost, često vrlo selektivna.

U KC Grad potpuno drukčija situacija od one u Francuskoj 7. Većina posetilaca su ljudi mlađi od trideset godina. Pesnikinje i pesnici takođe veoma mladi. Većina čitaju iz svojih već objavljenih knjiga. Pročitao sam jednu sasvim novu, najsvežiju pesmu, napisanu za ovaj povod, i jednu staru – s kraja 1999. Vrlo kratko, ima nas dosta. Dok se čitaju pesme vlada muk. Nema žamora, niti komentara. To je jedna potpuno nova atmosfera. Uopšte nije važno koliko su pesme, i pesnici i pesnikinje, uspešni. Mnogo je važniji ambijent u kojem se okupljaju i slušaju jedni druge.
Bio sam ubedljivo najstariji. Nisam primetio nikoga od poznatih pisaca ili članova Srpskog PEN-a iako je PEN jedan od suorganizatora manifestacije.

 

Napolju, dok sam čekao tramvaj dvojku, i pokušavao da se oslobodim bazda duvanskog dima, ponovo sam ugledao ploče na zidu Brankovog mosta. Ploče su postavljene na visini iznad dva metra. To su ploče postavljene za samoubice. Neka vrsta samoubilačkih krajputaša. Nisam mogao da ih slikam iz blizine jer mislim da i ove ploče moraju da imaju svoju privatnost. Fotografisao sam prizor na suprotnoj strani zida. Praznina sa stepeništem koje se račvaju. Jedan crni, pomalo zlokobni auto.
Sa ove bismo strane, možda, mogli malo da oćutimo. I da se u sebi pomolimo za nevine u Ukrajini, Arabiji, Srbiji ili bilogde oko nas… Sa nadom da neće uskoro nekoga sklepati u onaj crni auto.

 

 

Čovek koji je pao na zemlju, 12. januar, utorak

Bilo je to pre devet godina. Napisao sam priču koja je bila “namenska”, za časopis “Pravda u tranziciji” broj 9, premda mi se dugo vrzmala po glavi. Priča se zove “Bouvi”. Nije o Boviju već o Srebrenici. Dirljiva je i kranje lična, u pravom licu jednine. Neka vrsta ispovesti i sećanja na momka sa kojim sam, kao, služio vojsku, a on je bio iz kraja iz okoline Srebrenice. Pitam se: šta je sa njim, da li je ubijen, ili je prethodno otišao, da li je umro, iselio se, promenio ime… Priča je i o Bovijevoj muzici, o Zigiju Stardastu u kasarnskim uslovima.
Kad je priča izašla nije bilo previše reakcija. Mislim da je objavljena u nekom zborniku. Jedina lična reakcija došla je iz Engleske. Pisao mi je jedan poznanik sa kojim sam se, s vremena na vreme dopisivao. Taj poznanik je u prethodnom životu radio na jednom mediju i u Londonu se obreo prilično iznenada. Tamo ostao ali neprekidno se žalio kako mu je teško i kako pati za domovinom. S vremena na vreme sam mu slao neke tekstove i on se uvek veoma zahvaljivao. Priča “Bouvi” izazvala je, međutim, kod njega tako burnu reakciju koje se i danas, posle skoro deset godina, veoma živo sećam. Napisao mi je veoma ostrašćeno, pomalo divljačko pismo prepuno osuda i prekora. Bila su dva razloga: prvi, zbog toga jer sam se svrstao uz one koji smatraju da su naši sunarodnici počinili neki zločin u Srebrenici, i drugi, što sam upotrebio Bovija koji je poznat po svome antisrpskom stavu jer, na kraju krajeva, njegova žena je Iman, muslimanka. Trebalo mi je nekoliko dana da dođem sebi. Naravno, prekinuo sam bilokakvu komunikaciju sa probuđenim patriotom. Posle izvesnog vremena on se vratio u Beograd, čuo sam da je imao razne probleme, no nikada ga nisam sreo. Osećao sam se prilično zbunjeno i tužno posle svega.

 

Sve ovo mi prolazi kroz glavu dok čitam reakcije na vest o smrti Dejvida Bovija. On mi je uvek bio zanimljiv. Njegova muzika je bila tako raznovrsna. Neku sam voleo više, neku manje. Gledao sam ga u fillmu “Čovek koji je pao na zemlju” koji je snimljen 1976. Ne znam da li smo prvo čitali knjigu, koju je sjajno prevela Vukica Đilas 1979, ili gledali film. Bilo je to vreme kad se čitalo i slušalo. Tih godina je objavljena i knjiga Brajana Ina, u izdanju SIC-a, čija je urednica bila Žarana Papić. Svi smo se pomalo osećali kao da smo pali na ovu zemlju. Zemlja je trebalo da se promeni, svakako, ali ne da nestane. Ali mi koji smo tada slušali Bovija i čitali Brajana Ina i Lešeka Kolakovskog nismo bili ti koji su određivali sudbinu biločega. Čak ni sopstvenu.
Niko od nas nije mogao da zamisli kakvo ludilo dolazi. I kako će naši životi biti izloženi svim mogućim sranjima.

“Ground control to major Tom…”

Gde je ta zemaljska kontrola koja će nas pozvati? U šta se pretvorila? Ko je sa druge strane radija?
O smrti Dejvida Bovija mnogo tekstova. A tek komentara! Nezaobilazni su oni bolesnici koji izazivaju time što napišu: “umro je i komšija Pera, mnogo dobar čovek”. Potreba da se ismeje, pljune ili uništi podjednako je snažna kao i sigurnost anonimnosti. Iz tog se mraka može uraditi šta ti padne na pamet. Pošto je anonimnost masovna onda je i energija autodestruktivnosti ogromna. Ima ponekad utisak da je to osnovno pogonsko sredstvo današnjice.

Treba mi vremena da dođem do daha. Sve ove Nove godine, Božići, sarme, neradni dani, velike nabavke, mali raspust… sve se to mora lepo upakovati i odložiti.

Toplo je nestvarno.

Juče idem da produžim svoju penzionersku karticu za gradski saobraćaj. Sneg se potpuno istoprio osim sitnih prljavih ostataka po parkovima. Ispred jednog kioska nepoznate namene, postavljena dva čudna žičana psa. Oni nešto čuvaju. Gle čuda, šta se ovde još ima za sačuvati osim onoga što je u glavi? Koliko su samo ružni! Onda mi bude žao što sam to pomislio zbog onoga koji ih je napravio.

 

 

 

 

Kako se kengur seća svoga detinjstva? / Božićna priča, 7. januar, četvrtak

 

Pitam se kako izgleda svet kada se gleda iz maminog stomaka. To, u stvari, nije pravi stomak, više mu dođe kao torbica, ali noge i trup su u torbici, a ako zatreba i glava se začas zagnjuri u sigurnost maminog tela, pa mi je onda lakše da kad govorim o torbici mislim na stomak, a ne obratno. Nije, naravno, u gledanju sve. Život je više od pogleda. Život je i miris, i dodir, i zvuk, i skakutanje na jednoj nozi, i težina sopstvenog tela. Život su bezbrojne uspomene i sećanja na mamu i tatu, na braću i sestre, tetke, ujake i stričeve. Život su i oni dugački letnji sati puni učenja o opstanku i uspehu u životu. Život su druženja i avanture, strah i osećanje zadovoljstva i trijumfa zbog pobede ili iznenadnog otkrića.
Za odraslog kengura prava je misterija: gde je sve to nestalo? Da li se bar nešto od sećanja na detinjstvo sačuvalo? Mada, možda je matorom kenguru to bliže na neki drugi način nego što to mogu da zamislim. Uglavnom, ovde imamo jedno složeno pitanje: da li se detinjstvo bolje pamti kada ste bliže ili dalje od majke? Da li detinjstvo bolje pamte oni koji su odrasli u neposrednoj blizini roditelja, oni koji su bili „maženi i paženi“, kojima se tepalo, gugutalo, golicalo i zasmejavalo, pripremali obroci sa posebnom pažnjom, oni koji su bili pridržavani u prvim koracima, ili su svoje detinjstvo bolje zapamtili oni koji su vrlo brzo bili odvojeni od roditelja, koji su rasli u raznim kolektivima – od jasli do školskih internata, koji su morali veoma rano da se nauče na pravila i mehanizme koji vladaju ne samo među vršnjacima nego i u Velikom svetu? Kod kengura takve dileme nema. Oni su svi rasli i sazrevali na manje, više isti način, i njihovo je sećanje na detinjstvo verovatno prilično slično. To možda znači da ukoliko se veoma malo sećaju svoga detinjstva onda je to opšta pojava i samo bi neka iznenadna mutacija, nastala usled izvanrednih promena života, mogla da promeni tu činjenicu.
Pretpostavljam da svaka vrsta ima neki oblik kolektivnog – dramatično-incidentnog sećanja u obliku ledenog doba, potopa, vulkanske erupcije, katastrofalnog zemljotresa ili epidemije. Ali ko se seća majčinih poljubaca za treći ili četvrti rođendan? Ili prve pročitane knjige? Ukoliko nam neko stariji nije rekonstruisao neki događaj iz naše mladosti, teško je da posedujemo baš to: konkretno pamćenje na ne tako dramatične, skoro rutinske dodire osećanja i saznanja.
Kad ste mali i svet oko vas je mali. Bez obzira na proporcije, zbog toga što je sve oko vas mnogostruko uvećano. Svet se održava i nestaje sa vašim pogledom. Svet je velik koliko i daljina koju možete da vidite. Za malog kengura svet je još manji. Kengur nije stvoren pod znakom Apolona. On se mnogo više oslanja na svoj sluh i njuh. Kad opisuje ono što je preživeo, kengur se pre svega oslanja na ova dva čula. I na čulo ukusa, naravno.
Kad mama priča o tati ona obično kaže da tata miriše muški, da je njegov korak (skok) prepoznatljiv na veliku daljinu, a da su njegovi poljupci puni ukusa čičoke. (To sa čičokama svakako spada u jednu veoma razvijenu opsesiju kojoj bismo morali da posvetimo posebnu pažnju.)
U stvari, prvo čega se sećam to je ono što još uvek traje. To je neprekidno kretanje: gore, dole, najčešće krivudavo, ali uvek u određenom pravcu. Moja glava skače: gore, dole, i u maminom stomaku i samostalno. Naravno, sada je moja glava postavljena mnogo više. Sada vidim mnogo dalje. I odnekud znam da se svet ne završava sa mojim pogledom. Iza vidljivog horizonta prostire se onaj nevidljivi koji je toliko velik da ga ne možemo zamisliti. O tome razmišljaju mudre starine kad ih izdaju repovi i kada mogu da stoje samo naslonjeni na Veliki Crveni Kamen. Možda tada, pod zvezdanim nebom i punim mesecom pričaju o detinjstvu.
Ipak, sećam se da sam kao mali mnogo češće pogledavao svod iznad sebe nego što je to danas slučaj.
Možda zbog toga jer je iznad mene uvek bila majka.
Ako me pitaš čega se najbolje sećam iz svoga detinjstva, onda je to majka. Ne mogu da prizovem ni drugove, ni stričeve, ni tetke, ni opasne zmije, ni divlje pustinjske pse koji zavijaju tako besomučno da osećam kako mama drhti. Sećam se očeve senke koja štiti mamu i mene od surovog sjaja sunca. Iz majčinih priča o čičokama stvorio sam čitavu malu galeriju slika i pričica u kojima otac preduzima razna čudne poduhvate kako bi se domogao tog tajanstvenog ploda.
Da li žalim zbog toga što tako malo pamtim od svoga detinjstva? I da i ne. Kad se ostari zar priče o detinjstvu ne postanu najživlja veza sa stvarnim životom? Zar nas te priče ne održavaju na okupu, sprečavajući da se raspadnemo od zamora materijala? Eno nas kako raspareni kao zaboravljene dečije igračke ispuštamo iz naših tela strugotinu, vunu, sunđere i krpice. To je sudbina onih koji su odustali da se sećaju detinjstva. Makar se ničega ne sećali mi ćemo prepričavati priče koje smo čuli u prolazu, možda pre pet minuta, kao sopstveno iskustvo i sećanje na nešto što je bilo naše.
Majko, neki put izgovorim tvoje ime na jednom od jezika životinja koje su nekada imale ceo kontinent samo za sebe, ispričaj mi ponovo ono o mojim prvim skokovima. Kako sam pao pravo na lice i zabio nos u čičak. Svako je tako nekako počinjao da upoznaje ovaj svet. Svakoga je čekao neki čičak. Da bi se posle smejao svojoj nespretnosti i bolnoj bodljikavosti spoljnog sveta.
U međuvremenu, pokušavam da se setim kako se zvala prva travka koju sam počeo da žvaćem? Mav? Trave imaju bezbroj imena. I ukusa. I mirisa. Postoji trava koja je nikla posle prve kiše, i ona koja je polusasušena, trava koja raste u senci i ona koja se šćućurila u brazdi kamena, postoji trava koju samo jednom okusiš i ona koju žvaćeš celog života, ima trave čiji je ukus poput mentola, gorke kao pelin, slatke poput kamilice, trava osušena kao kora sekvoje, trava od sedam i devet kora, baršunasta trava što liči na zelenu grivu… Ili bi, možda, majka mogla da istrese svoju torbicu? Svako dete je drukčije. I svako skuplja druge stvari. Ako bi majka iza svakog deteta čuvala na posebnom mestu ono što je ono skupilo tokom njegovog boravka u torbici, onda bi sećanje dobilo jedan sasvim drugi kvalitet. I smisao, verovatno.
Ali ako majke bacaju sećanje iza svakog deteta. Ako moraju da raščiste situaciju, svet, istoriju… šta god, da bi se vrsta produžila, ako priroda tako diktira, da li će nešto moći da se spase? Kakav bi to bio svet kada bi svaka majka čuvala uspomene na svoje čedo u obliku predmeta kao što su raznobojni kamenčići, pužići, delovi školjki, drveta, bobica, lišajeva, paukovih nogica, ili jednostavno: prve zube? Zar se za nekoliko stotina generacija svet ne bi ceo skupio u jednu ogromnu maminu torbu? Ili bi materija tada mnogo brže propadala a sećanje postalo održivije od najtvrđe kosti?
Tu su, međutim, i braća i sestre. Svako od njih ostavlja ponešto u maminoj torbi. Još više toga ostavljaju u mojoj glavi. Sećam se kako držim mlađeg brata za ruku, između nas je razlika tri godine, u betonskom dvorištu moje sarajevske tetke, negde u Ulici kralja Tomislava, sa desne strane, na putu za Koševo. Tetka stanuje na petom spratu u zgradi bez lifta. Svaki čas ona izlazi na malu terasu sa ogradom od tankih crnih šipki da bi videla šta radimo. Ja ne ispuštam brata. I dalje osećam njegovu mekanu ručicu. Naše se šake znoje i trnu ali se ne prekidaju. Tada sam imao pet godina. Tetka posle priča kako nikada nije videla takvu brigu kod malog deteta. Moj brat se toga sigurno ne seća. Ne verujem da se seća ni tetkine priče premda je ona kasnije ponovljena bezbroj puta. Kakve uspomene nosimo jedni o drugima? Kako te uspomene blede? Kako se menjaju?
Ili sećanja na sopstvenu decu. Kako se ona prenose na babe i dede, a kako na unuke? Gde se sastajemo?

Da li se majka bolje seća moga detinjstva od mene samoga? Možda se ja bolje sećam majke nego sebe? Ali sećanje na detinjstvo nisu ni imena trava, ni imena zvezda, opisi prostora i događaja, već nešto dublje i tajnovitije. Nešto o čemu ne smemo da razmišljamo jer nas od toga obuzima neizmerni strah od prolaznosti i praznine u koju ćemo, možda, biti bačeni. Sećanje na detinjstvo nosi u sebi tu drhtavicu i tugu kao nešto što je zauvek prošlo i što se ne može vratiti. Jer, šta je ono što je ispred nas? Neki novi početak? Ili praznina, obična nestvarna praznina.
Niko nas nikada tamo neće tražiti. Osim, osim, ako se tamo sami ne zaputimo.

 

Tetka Stana, Lela i ja u maminom krilu, Sarajevo, 1950.

 

 

Sloboda od straha / dnevnik iz devedesetih, 30. decembar, sreda

 

Uspomene na knjige, filmove i muziku imaju poseban ritam. Ritam pojavljivanja. Nekada prođu godine a da se ne setim neke knjige, filma ili muzike, a onda oni iskoče ispred mene, tačnije počnu da zveče u meni. Desi se da knjigu istovremeno ugledam ili joj dodirnem korice, kao i da je neko pomene, a ona izleti sa svim raznobojnim konfetama i oblicima.
O Vinetuu kako ga se seća Mira Oklobdžija u rubrici Sećanja i ja sam često razmišljao. Kao dete sam volio sve knjige Karla Maja. Prvo je to bio Vinetu i Old Šeterhend, a posle njega Kara ben Nemzi koji je putovao po pustinji i kroz divlji Kurdistan. Kako bi samo on izašao na kraj sa Islamskom državom? U to smo vreme verovali da ćemo pobediti strah lakše od kozlića na fiskulturi.

 

O kako bi nam sada pomogla neka čarobna guska od čijih zlatnih pera možemo da učinimo naše živote smirenim, blažim i izvesnijim. Ali da je na počupamo, naravno. Sliku, nazvanu “Odlikovan”, napravio sam devedesetih. Imala je nekakav zaštitnički zadatak. Možda pomogne ponovo.

 

Dve stvari, aktuelne:
– Rasprava o veronauci u školama, SPC tvrdi: 95% ljudi je religiozno, podaci na osnovu poslednje popisa. Istovremeno, prema rezultatima tog istog popisa, koji se korist ikao crkveni argument, svega 5% popisanih redovno ide u crkvu. O čemu je ovde reč? O tome kako je laža, odnosno neznanje, postalo sistem na kojem sve počiva. Ili ljudi lažu da su religiozni, ili ne znaju šta to znači. Crkva vrlo dobro zna o čemu je reč: o pretvaranju i licemerju u skladu sa novoustanovljenim vrednostima. Ovo je laž koja pomaže i jednim i drugim. Jedni potvrđuju svoj društveni status, drugi uvećavaju svoju moć i bogatstvo. Bljak!
– Ukinuta zabrana prodaje alkohola posle 22 časa. Potpuni populizam. Beskrajno laganje i foliranje. Promocija Beograda kao turističkog centra ovog dela sveta. Jeftin provod uz piće, ždranje i kurve. A može i da se prangija. I to su, ne samo dozvolili već toplo preporučili. U Beogradu se puca nemilice. Crkva o tome mudro ćuti.

 

Bilo bi dobro, uoči Nove godine, poželeti nešto posebno.
Imao bih mnogo toga, pre svega za najbliže i prijatelje. Taj talas pozitivnog osećanja lako se proširi i dalje. Ukoliko si miran i siguran u onome što radiš.

 

Noćas sam sanjao nešto uznemirujuće. Saša i ja smo otišli u susedno dvorište, gde redovno hranimo ulične mačke. Poneo sam plastičnu kesu u kojoj su bili mačji keksi i još nešto. Onda sam otkrio da neka stara komšinica nema šta da obuje. Stavio sam u kesu bele ženske sandale u nameri da joj poklonim. Onda sam kesu, u magnovenju, spustio pored klupe i otrčao nešto da uradi. Kad sam se vratio, u dvorišitu je bilo dosta ljudi. Kesa je bila na mestu na kojem sam je ostavio. Nedostajale su sandale. Užasno sam se razbesneo i počeo da vičem: ko je ukrao sandale? Niko nije smeo da me pogleda u oči. Kao da su svi u tome učestvovali. Onda sam se probudio, besan kao ris. Sledećeg trenutka sam pokušavao da se setim koja je treća stvar bila u kesi. Da li su i to ukrali? E to me je već učinilo očajnim. Kakva stoka od ljudi! I kako sam postao zaboravan.

 

Ako bi nešto trebalo poželeti za zemlju, i ljude sa kojim živim, onda bi to, pored zdravlja i novca, svakako bila sloboda od straha. Ubeđen sam da bi to pomoglo i kod zdravlja i kod bogaćenja. Život ispunjen strepnjom i nesigurnošću nije normalan život. O tome sam pisao devedesetih, ali u jednom sasvim drugom kontekstu. Tada je postojalo snažno osećanje solidarnosti i vere da se sile nepravde, laži i nasilja mogu slomiti zajedničkim naporom. Ako uspostavimo društvo u kojem će sloboda od straha biti nešto sveprisutno, poput vazduha koji udišemo, onda će nestati i apatija i osećanje nemoći. I ponovo će se probuditi nada.

Evo mojih pesama iz devedesetih, odnosno kraja devedesetih.  Tada su pesme bile neka vrsta dnevnika.

 

 

 

                            Dnevnik devedesetih

 

DVA TIPA

 

Jedan pizdi unutra
drugoga svi čuju
Prvoga streljaju zbog pogleda
drugoga išamaraju zbog prgavog jezika
Posle obojica saradjuju
svaki u svojoj oblasti

x x x

Sačuvao bih živu glavu
ako bi takva bila čemu
Ne bih stavljao ime na listu
ako lista nije dovoljno dugačka
Sanjao bih o budućnosti
kada bih znao da je to neće pokvariti
Molio bih se svakog dana
kada bih znao da molitva neće stići gde treba
Nadam se spasenju
bez nade da je spasenje meni namenjeno

x x x
Gledao bih svoja posla kad bih ga imao
Ovako
trudim se da sve prespavam
Kad se jednom probudim sve će biti na svom mestu
Staviću tamne naočare i sklopiti oči
tako da niko ne sazna šta sam preživeo

 
HODANJE PO VODI

Cipele mogu da propuštaju
samo da je telo uspravno i čvrsto
Neka su čarape i mokre
samo da je pogled uperen ka horizontu
Nos iznad vode može biti sasvim dovoljan
za čudo preživljavanja
Ostalo će uraditi priča

 

DOBIO SAM PO PIČCI

Pretpostavljam da znam šta se dogodilo
Vrlo verovatno moguće izvesno
statistički izraženo nekih 98%
Nema razloga za femkanje
I Filomena može da završi u čorbici
ako meni pravi preki sud
niko nema pravo na izmotavanje
Dao bih vam jedan savet
na vreme se spremite za najgore
ne zbog toga što najgore sigurno dolazi
već zato što tako može da se odloži

 
A TI PO GLAVI

Nije da ništa ne osećam
mada
ništa me ne boli
Saučestvujem svakako
Nema razloga da se osećaš poniženo

Veruj mi
dići ću glas do neba kada to bude moguće
Za sada pokušavam da zapamtim
krvave sitne oči debeo vrat visina oko 1,85 govor južnjački
civil u trenerci
Ovo je poniženje za celi ljudski rod
Niski udarac u evoluciju morala
Zapamtiću
mada
teško da ću o tome moći tako da posvedočim
Trajaće ovo

 
NIKO MI NIJE NIŠTA UČINIO

Strepnja je odličan saradnik
Prebacuje se sa jedne na drugu stranu
poput fantomskog bola
Taman se na nešto navikneš
a ona te iznenadi
Tako prolaze dani privikavanja
kroz igru iščekivanja i naknadnih olakšanja
Strepnja te uvek dobro počasti
Nikada ono od čega strepiš ne može da se meri sa stvarnošću

 

DVE BABE

Susret na sredini Palmotićeve
dve babe građanke
Znaš li šta sam nabavila
cigarete ulje šećer
Nadmoćni osmeh pod razlistalim krošnjama kestena
Deo nevidljivog aviona, kaže krupnija baba
Draž novovekvnih moštiju

 

ALIKAKOTOMOŽE

neverovatno ali istinito
dobili ulja šećera i parafinskih sveća dovoljno za sve gradjane
nema razloga za paniku
ovo nipošto nije poslednje
strah se širim telom u obliku gladi hladnoće i mraka
ništa se ne može uporediti sa unutrašnjim zadatkom
da se preživi
sve ostalo su prazne priče
koje se pričaju punim ustima
Suština rata je u prevari
drevne istine se pokazuju praktične
Kad godinama živiš u prevari to znači da si se skoz dobro pripremio
Ništa te više ne može iznenaditi
Otkud onda toliko čudjenja i psovki: zašto baš mene
Valjda su pripreme bile temeljne

jadan je onaj ko svoj jad ne može da pokvari
Uvek nešto ostane
ogrizak, zgužvana autobuska karta, parče sapuna
u najboljem slučaju, izuzetnom po svojoj dokumentarnosti, ostane i fotografija
Ispod ruševina, šuta, probranog krša i smeća, izmigolji se neki podatak
kao preživeli dečak posle masovnog streljanja koji danima ne može da izusti reč
ni ovi ostaci ostataka dugo ne mogu da nadju pravi izraz
Svedoci nose svoja svedočanstva kao kužni guke ispod pazuha
Iza spaljenih ostane krematorijum
iza nestalih mnoštvo priča
iza trauma koje se ponavljaju
iza noćnih mora iza šapata i urlika
dokumenti zverstava i patnje nemaju samo snagu dokaza
jer iza svakog dokaza mora stajati sila da koja će da uveri da nevinost imala smisla
Ono što opominje to je nestajanje bez traga
Neopipljivi, nematerijalni prah svakodnevice
Ono što je doživljeno tiho kao iskrivljenost horizonta
Ali zar takav nije ceo naš život

Ko može da mu pronadje smisao osim vernika
Mržnja je kuga koja sve usisava

Shvati to kao igru u kojoj učestvuješ bez obzira gde si
Ne bih o tome govorio tako sigurno da ne znam kako
će se igra završti
U medjuvremenu su tumači pravila pobijeni
Sada je mnogo lakše ući u suštinu
Pobeda je na dohvat ruke

pobedili smo!
zašto se niko ne raduje
gde su lovorike
trijumfalne kapije
povorke zarobljenika
gde su odlikovani
nema čak ni suđenja poraženim generalima
monstruoznim ubicama i ratnim profiterima
red za ulje i šećer se odužio
niko više ne pokušava da objasni kako je sve privremeno i kako svega ima dovoljno
gde je taj ponos, razdraganost, frivolnost pobednika
gde su mape i zastave, mitinzi, cveće, dočeci
gde su nacionalni oci i dežurni pesnici da objasne šta se u stvari desilo
gde je molitva za nastradale
ovo je neka čudna pobeda
pobeda kakva se zaslužila