Jubileji i godišnjice, 12. mart, subota

Pre par dana Politka je krenula u novu akciju. Bavila se desetogodišnjicom smrti Slobodana Miloševića. Jubilej ko` jubilej, kad je jubilaran zahteva posebno obeležavanje i podsećanje. Sećanje na Miloševića podrazumeva i posebno istraživanje o tome ko ga je, naprimer, izručio Haškom tribunalu. Tak neoprostivi greh lako se može pripisati Zoranu Đinđiću, ali njegova tragična smrt koja se odigrala tri godine pre Miloševićeve, donekle sprečava direktne prozivke i prokletstva. Zbog toga će se Politikini istražitelji koncentrisati na one koji su, mada nevoljno, morali da obavljaju zadatke isporučivanja. Potreba da se opere i rehabilituje Milošević ne dolazi, pretpostavljam, iz prevelike ljubavi i zaluđenosti prema istom, već zbog opsesivne mržnje prema Zapadu, Americi, Evropi… kao i ljudima koji slepo zatupaju vrednosti toga sveta. Kao što su ljudska prava i nevladine organizacije postali sinonim izdajničke ideologije preko kojih se ostvaruje “novi svetski poredak”. Gomila jeftinih klišea i stereotipa. Ide se na “prvu loptu”. Podgrejavaju se stare predrasude, povezuje sujeverje, nove tehnologije i apsolutno neznanje . Veličanje Slobodana Miloševića deluje mi poput raspirivanja straha od vakcina.
Onda se iz Rusije oglasila i časna udovica. Ona, nad kojom neprekidno stoji senka ubijenog Slavka Ćuruvije, može iz sigurnosti, i udobnosti, Putinovog režima da priča šta hoće. Bar kad je u pitanju Mirjana Marković sloboda govora je apsolutna. Ona je svesna situacije. Ne namerava uskoro da se vrati. Ističe da je njen muž održao teritorijalnu celovitost i nezavisnost zemlje. Koja je, kao, posle njega narušena. Kao da se odvajanje Kosova desilo kad on nije bio na čelu zemlje. Koja je to zemlja koju je Milošević učinio celovitom i nezavisnom? ( A tek sretnom!) Sve je to jedno beskrajno lupetanja koje se odvija po nekoj bolesnoj inerciji.
Sinoć sam bio na otvaranju izložbe o Zoranu Đinđiću koja je otvorena u Muzeju Kralja Petra Prvog na Senjaku. Skromno, u tri prostorije. Fotografije i knjige. Ništa snimak govora, muzika. Sećanje je ozbiljna stvar kad želite da ga učinite javnim. Raspitujem se da li su njegovi rukopisi, koje je preuzeo Arhiv Srbije, obrađeni. Kažu mi da nisu. Glavno je da su sačuvani. Sećanje nisu cepanice koje se slažu da bi se jednog dana založile. Sećanje se mora negovati i gajiti. Ono se najbolje održava tako što se istražuje i prave mape različitih puteva i pravaca. Tako da neko i posle stotine godina može da se orijentiše. Ideje o tome da je važno samo sačuvati, bez ikakvih alatki za snalaženje, srećem svaki dan u raznim prilikama. Neverovatno je kako u času kad je sve pod znakom digitalnog tako malo memorije je digitalizovano i organizovano na pravi način. Ponekad pomislim da ovo nije ni malo slučajno. Sećanje često ume da zaboli.

U Politici je sećanje na Slobodana Miloševića potpuno potisnulo sećanje na Zorana Đinđića. Da li je u pitanju duh mesta ili jednostavno uređivačka politika? Biće da je ovo drugo u pitanju. Način na koji je, pre neki dan, napadnuta Tamara Skroza ima vrlo ličan potpis. Nagledao sam se takvih napada tokom devedesetih. Pucalo se iz svih oružja. I sam sam nekada bio meta. Tada je, međutim, situacija bila jasnija. Bili smo “mi” i “oni”. Osećali smo se sigurno našim pozicijama bez obzira koliko ine izgedale marginalne. Postojala je i snaga solidarnosti, moć smeha i ismejavanja, svest da nismo usamljeni bez obzira koliko bili izolovani. Osim toga, bili smo mlađi dvadesetak godina.

Bio sam urednik prve knjige Zorana Đinđića. U vreme kad je objavljena knjiga (1982) svet je izgledao dosta drugačije. Družili smo se i diskutovali o raznim temama. O budućnosti tadašnje zemlje najmanje. Kao da smo čekali da se istorija pokrene. On je posle živeo u Frankfurtu gde sam ja išao svake godine na Sajam knjiga. Kad se vratio u Srbiju istorija se probudila i počela da nas otresa sa svoga zmijskog tela. Njegova smrt označila je prelazak sa vrhunca nade u njen sunovrat. Odavno sam video da se oko Zorana roje razne spodobe koje sam teško mogao da povežem sa njim. Računao sam da je politika takva delatnost da dozvoljava različite kombinacije u koje se ja baš nisam razumeo. Ne verujem da sam mogao išta da promenim da sam se direktno politički angažovao. Ne osećam krivicu zbog svoje uzdržanosti. Ali ni zadovoljstvo ili superiornost. Stvari idu svojim tokom. Ponekad ljudi prate stvari a ne obratno.
Kad bi sada postojala špijunka kroz koju bismo provirili u život od pre dvadeset godina! Pre dvadeset godina sam iz Politke prešao u Fond za otvoreno društvo. Pre toga skoro pola godine nisam mogao da napišem ni retka u novinama. Odnosno, ako bih i napisao neki “čvarak”, neku najavu, nisam mogao da se potpišem ni inicijalima. Eventualno: N.P. (Novinar Politike!) I tako sam otišao iz novina jer nisam želeo da dobijam platu za ćutanje. Bilo je snega te godine. Baš je bilo snega. Otprilike u ovo vreme, pre dvadeset godina, umrla je Biljana Jovanović.

Jutros na Đermu, pre deset. U poslednji čas da stignem da kupim sremski sir. Ispred mene pet, šest ljudi. Kupio za tri kilograma, po kilogram za svaku porodicu. Iza mene je ostalo ne više od kilograma. Eto kako se pročuje dobar, a jeftin sir. Pre dva meseca nije bilo gužve. Kupio sam i čvarke. Veoma dobri čvarci. Dvesto grama za Šucu i dvostruko više za nas. Čvarci kao bomboni. Krckavi, sveži, malo krupniji pa možeš lepo da zagrizeš. Piletinu kupujem kod žene koje se sećam iz devedesetih. I tada je prodavala piletinu. Kod nje sam nekada znao i da promenim po deset maraka. Sećamo se jedno drugog mada se nikada nismo upoznali. Tako naši životi prolaze, prepliću se i mimoilaze. Prenemo se povremeno kad se prizor promeni, kad se neko na trenutak izgubi. Tako ćemo se, možda, u nekoj dimenziji, sresti sami sa sobom i nešto pomisliti. O propuštenim prilikama? O darežljivosti? Bogtozna!

Uskoro će ponoć. Žurim da ubacim dnevnik u 12. mart. Kao da time nešto menjam.

Kao i nas, kao i nas, 8. mart, utorak

Udario je u zid glavom. Jedanput, dvaput, bezbroj puta. Onda se zid sruši, a sa njim i veoma tvrdoglavi rušilac. Tada se pojavi On koji nonšalantno, kao kroz park, birkajući oprezno stazu preko gomile šuta, prođe kroz probijeni zid na drugu stranu. Bio je jednom davno, sećam se da sam išao u četvrti razred gimnazije, jedan (naš) crtani film, mada iz Zagreba, koji je ceo bio o ovom događaju. Nemam pojma kako smo došli do razgovor o ovom filmu. Možda na časovima srpskog. Ili filozofije. Jedan je moj školski drug iskreno rekao da ne razume o čemu je reč. A ja sam se popalio. Pa sam počeo da objašnjavam. On je uporno odbijao da prihvati moja objašnjenja. Prilično sam pobeseno. Došlo mi je da se zaletim i da ga zakucam za zid. Glavom!
Ovaj blesavi doživljaj često mi se vraćao najviše zbog osećanja sopstvene frustracije i nemoći da drugome objasnim i prenesem ono što sam ja razumeo kao poruku. Sada nešto razmišljam koliko je to normalno.

 
Napolju je sunčano. Kiša je stala. U Beogradu. Opet poplave širom Srbije.
U subotu smo bili na zemunskom keju i bili smo veoma iznađeni visinom reke. Bilo je samo tridesetak santimetara da bi se Dunav razlio preko šetališta ispod nasipa. Labudovi, koji su se u međuvremenu veoma razmnožili, nikada nisu bili bliže. Vode ovde dolaze i odlaze. U stvari, stalno prolaze. Heraklit bi ovde mogao da napravi lepu profesionalnu karijeru. Pogotovo ako bi se pročuo kao Mračni. Mračio bi po sadašnjosti a uzdizao udaljenu prošlost. Ubio se za predvodnika Dveri. (Kad bi se zezali.) Video sam njihove predizborne plakate na stablima platana na kojima pozivaju na obavezno služenje voske. Isključivo  muškarci, naravno. Rekoh u sebi: za njih će glasti samo oni koji ne znaju šta će od sebe i koji više ne mogu da služe bilokakvu vojsku. Takvih, na žalost, nije malo.

 
Danas je osmi mart Međunarodni dan žena. Cvećari će napraviti dobar posao. Dveri, i slični, čuvaju se da to pomenu. Za njih je to komunistički praznik. Nemaju oni pojma ni o čemu. Pogotovo ne o tome ko je bila Aleksandra Kolontaj. Ovde se sećanje na ovaj praznik sačuvalo kao neka vrsta tika. Nekada su se na taj dan muškarci toliko radovali po radnim organizacijama da su se vraćali kući dobro nakresani. Spasavao ih je buket ruža. Ili parfem.

Kiša je padala i padala, mada neosetno. Tako isto biva i sa društvenim poplavama i promenama, revolucijama, kontrarevolucijama, propastima i preporodima. Otkud ovi ljudi? Kako se ovo desilo? Auuuu koliko ih je! Upoređuju se snimci iz devedesetih i ovoga danas. Predizborni skupovi! Kao da su se prenela ona lica od pre četvrt veka. Isti izraz, ista gestikulacija, reči, reči, reči – isto ili veoma slično, osim što su se imena stranaka i lidera promenili. Kako su se održali? Kao da nisu ni malo ostarili. I pre dvadeset i pet godina bili su stariji. Misterija održavanja budalaštine.
Setim se crtanog filma i umesto frustracije i besa obuzima me depresija.
Danas je, međutim, situacija mnogo gora. Najviše zbog propasti onoga što smo znali kao opšte obrazivanje. Siromaštvo i ekonomska kriza su se ovde ugnezdili od devedesetih. Baš kao i pljačka, korupcija, nasilje, primitivizam… Nekada je to bilo nepristojno. Krilo se kako se ko obogatio i koliko je neobrazovan i primitivan. Danas je to postao deo važne ljudske i političke legitimacije. Time se pokazuje ne samo uspešnost nego i pripadnost narodu.

Poplava! Koja po redu? Da smo u slivu Nila poplava bi bila korisna i obeležavala bi životne cikluse. Slavila bi se kao plodnost i sigurnost. Ovde poplave glođu i razvlače obale. Nestaje drevna srpska zemlja. Sve ode u Crno more. Tamo je dele Rusi i Turci. Dobrotvori i dušmani.
A na obali, ispod Zemunskog nasipa, pored prevrnutog čamca gomila plastičnih papuča. Da li ih je voda doterala sa kupališta ma Ratnom ostrvu? Ili su kupači zaboravljali papuče baš na ovom mestu? Neke su uparene a neke nisu. Čisto sumnjam da se neko trudio da ih spase i okupi na jednom mestu. Nova voda će da ih povuče sa sobom i odnese na drugo mesto.
Kao i nas. Kao i nas.

Rođendani, uspomene i ovo sada, 4. mart, petak

Mart je bogat mesec. Izgleda da martovske ide nisu slučajne. Svakog se meseca rađa i umire. Nesumnjivo. Ali koliko je istinski važnih istorijskih događaja pravilno raspoređeno u ciklusu od dvanaest meseci? Za dugih zima malo je toga dramatičnog. Ili u julu ili avgustu kad pripeče. (Mora da je neko već uradio ovu analizu učestalosti , bar na svetskom nivou.)
Sa globalnim otopljavanjem poema “Pusta zemlja” trebalo bi da počne:
March is the cruellest month! U aprilu je već sve izraslo i olistalo.
Kad neko samo prođe kroz našu lokalnu istoriju: ubistvo Zorana Đinđića, demonstracije 9. marta, početak bombardovanja 1999, onda 27. mart 1941, smrt Slobodana Miloševića… Neko se na FB-u pita: kako ćemo preživeti ovaj mart. Evo ga raspisani i novi izvanredni izbori. Izgleda na svim nivoima. Pa ćemo time da se zabavljamo sledećih mesec i po. I duže. Mnogo duže.

Ljubica Rosić na svome profilu podseća da je 4. marta 1932. rođen Rišar Kapušćinjski. Mene protrese sećanje na naše poznanstvo i njegove divne knjige. Za tri knjige (Imperija, Lapidarijum i Putovanje sa Herodotom) i sam sam pomalo zaslužan. Kako smo se sve dovijali da dobre, i važne, knjige izađu na srpskom jeziku. Ta veza sa Poljacima i Poljskom nije bila ni malo slučajna. Bilo je u tome čudnog prepoznavanja – skoro isključivo u kulturi: književnosti, pozorištu i filmu. Solidarnošć je imala privlačnost kao oblik otpora Rusima i komunističkoj dogmi, ali su postojale i određene rezerve prema njenoj bliskosti sa Katoličkom crkvom. Adam Mihnjik je od početka bio prijatelj i drug bez obzira što nije umeo da zucne ni reč engleskog. Tako smo razgovarali svako na svome jeziku, uz obilnu pomoć prevodilaca. Osim toga, tu je često bila i Nebojšina kajsijevača.

Svet o kojem smo maštali i pisali sasvim se izmenio. Za Haila Selasija pre će znati mladi rasterafijanci nego studenti političkih nauka.
Kada sam pisao roman “Prvih pet godina i Smrt Haila Selasija” povela se rasprava o strukturi romana. (Nikada nisam skrivao na čemu radim.) Kao uzor sam imao roman Vladimira Nabokova “Bleda vatra” u kojem veoma važno mesto zauzima istoimena poema. U mome romanu takođe postoji poema, koja ide na kraju. Poema “Smrt Haila Selasija”. Bilo je pitanje: da li prvo napisati poemu ili roman. Borislav Pekić, kojega nikada nisam lično upoznao, kad je čuo za ovu dilemu, preko zajedničkog prijatelja – Predraga Palavestre, poslao mi je, kao neku vrstu podrške, knjigu paraeseje Stanislava Lema: “Perfect Vacuum”. Na kraju sam prvo napisao poemu, mada sam je tokom pisanja romana malo ispravljao i proširivao.
Lemovu knjigu i dalje imam. Veoma sam uživao u Lemovim knjigama mada je on autor potpuno drukčije vrste od Kapušćinjskog. Lem je sav u mašti i kombinatorici. Neizmerna sloboda da se kombinuju stilovi, žanrovi, teme, motivi…

Bože, da je živ, Kapušćinjski bi imao 84 godine. A moja majka devedeset. Vreme, očigledno, ide dalje bez obzira što više nema onih do kojih nam je stalo. I kako vreme prolazi kao da nam je sve “stalije”.
Od moga teksta “Kapušćinjski u Beogradu”, objavljenog u Vremenu, prošlo je petnaest godina.
Evo ga, u celini i celosti:
                 Kapušćinjski u Beogradu

Rišard Kapušćinjski: Lapidarijum, prevela Biserka Rajičić, SamizdatFreeB92, Beograd, 2001.

Rišard Kapušćinjski je proputovao ceo svet: Afrika, Azija, Latinska Amerika, Severna Amerika, Australija, Sovjetski Savez, Evropa… a u Beogradu je bio prvi put 30. septembra 1997. godine. Došao je na poziv Radija B92, na promociju knjige “Imperija”.
Promocija je bila zakazana u Cinema Rex-u. Stari Dorćol, Jevrejska, mrak, blizu osam sati uveče. Okupilo se desetak ljudi. Svi se poznajemo. Kažem Kapušćinjskom da je bolje da promociju održimo na Trgu gde se okupilo nekoliko hiljada ljudi koji protestvuju protiv smene uredničke ekipe u NTV Studiju B. Naravno, oduševljeno prihvata. I za deset minuta bili smo kod Konja. Upadamo pravo medju prijatelje i poznanike. Mnogo pisaca i novinara. Neki su čuli za Kapušćinskog. Mislim da tu postoji jedan generacijski problem. Kad su se kod nas pojavile njegove knjige: Car, Fudbalski rat i Šah in šah, počinjali smo da pišemo za razne novine, a svet je izgledao kao ogroman izazov. Prethodne generacije, kao i one koje su dolazile posle nas, iz sasvim različitih razloga, svet nisu osećali kao takvu vrstu izazova. Za starije je svet bio nešto gde se odlazilo u diplomatiju ili dobro plaćene firme, za mladje mesto gde se počinjalo iz početka. Uopšte gledano, u posleratnom periodu, osim Zuke Džumhura, mi i nismo imali neke velike i originalne putopisce. Kao da ih je socijalizam ubedio da nema potrebe mnogo, i daleko, putovati.
Posle petnaestak minuta na Trgu republike krenuli smo prema Terazijama. Formirala se protestna povorka. Veselo raspoloženje. Zviždaljke, trube. Kapušćinjski je oduševljen što se iznenada našao u “dešavanju”. Vrlo je zadovoljan “promocijom”. A onda, negde kod hotela Balkan povorka počinje da se zgušnjava i usporava. Stotinak metara od čela kolone vide se odbljesci policijskih štitova i kaciga. Izgurao sam Kapušćinjskog iz povorke prema hotelu “Balkan” a onda do restorana hotela “Moskva”. Sedimo u prizemlju “Moskve”, odmah do prozora i gledamo na ulicu. Taman smo poručili kafu kad je krenula policija. Vidimo široke zamahe pendreka, padanje i trku gradjana. U tom času stari pijanista počinje da svira Šopena. Spolja ne dopire ni jedan zvuk. Gledamo nemi film u kojem policija batina i juri mirne demonstrante. Šopen kao muzička pratnja.
Tada mu rekoh: Niko mi neće verovati kad jednom budem pričao kako sam sa Kapušćinjsim sedeo u “Moskvi”, gledao kako policija prebija ljude dok pijanista svira Šopena.
I danas, posle svega što sam proživeo, ne mogu a da se ne osećam čudno zbog celog dogadjaja.
Rišard Kapušćinjski je čovek koji toliko toga zna, oseća i razume, da je doživljaj čitanja njegovih knjiga nešto sasvim specifično. Reč je o neprekidnom osećaju prepoznavanja. Pogotovo kada piše o iskustvu života u Istočnoj Evropi koji, naravno, nije samo iskustvo komunizma i ratova. Mnogo više je to iskustvo siromaštva, mržnje i beskrajnog i jalovog uzajamnog optuživanja.

“Kažem: Što je kod vas mračno i prljavo?
Odgovor glasi: Ovo nije naša zgrada!
Dakle, nije problem u tome da nešto nije čisto. Problem je – ko za to odgovara.Čija je to krivica. Pitanje nije nešto popravljati, pitanje je – utvrditi krivicu.” (str. 361)

Knjiga “Lapidarijum” je knjiga fragmenata: sećanja, refleksija, asocijacija, citata, slika… Period od 1972. do 1996. godine. Naizmenično: Meksiko, Kolumbija, Gdanjsk, Njujork, Varšava… Etiopija. Da li je ovo knjiga o celom svetu? Geografski gledano svakako jeste. Ipak, to je mnogo više knjiga o sopstvenom životu i doživljaju drugih. Kolikogod ovo bio svet različitosti u njemu postoje neke vrednosti i suštine oko kojih se sve koncentriše. Sećanje na “prošle” živote sastavni je deo koncentrične strukture knjige. Otkrivamo, između ostalog, iskustvo strašnog siromaštva i gladi kroz koje je prošao Kapušćinjski, iskustvo života u posleratnoj Poljskoj, u uslovima bede, korupcije, doušništva i opštih laži. Tu su i klasične priče o Latinskoj Americi i Africi gde je Kapušćinjski proveo najduže vremena. Čitajući “Lapidarijum” počinjemo da shvatamo njegovu strast za putovanjem koja nikada nije bila turistička, egzibicionistička. S jedne strane je bivao tamo gde je najteže i najpotresnije a, s druge strane, kao da je to bila unutrašnja, samodogovorena, cena, koju je sam sebi nametnuo, da ne bi sedeo kod kuće. Kod kuće je, kao što to lepo kaže Kišon, najgore. Ipak, daleko od toga da je biti dopisnik poljske novinske agencije u Africi bilo nešto izuzetno. Na jednom mestu Kapušćinjski spominje da je imao maksimalno 100 dolara za slanje izveštaja teleksom. Koliko je to bilo reči? Sto, dvesta?
U medjuvremenu je slava Rišarda Kapušćinjskog rasla mnogo brže od poljskog političkog i ekonomskog uticaja u svetu. Njegove knjige su počele da izlaze po celom svetu. Velike novine su počele da naručuju njegove reportaže.
A opet, to je ljudski, skroz ljudski. Kad opisuje smrad u kolima kad se vozi sa jednim teškim bolesnikom u Americi, ili smrad priljavštine i bede u Ukrajini i Belorusiji… razmere bede u Etiopiji, to nisu opisi pisani samo da bi bili potreseni, da bi se, možda, probudilo saosećanje prema ljudskim patnjama. Kapušćinski nije socijalni radnik, filantrop, političar… ali nije ni nežna književna duša koja se stalno zgražava i morališe nad nepravdama modernog sveta. Biti kivan prema svetu u kojem živiš nije samo krajnje neproduktivno stanje duha nego i direktno utiče na književni stil. Toga je Kapušćinski itekako svestan – njegov stil je izvanredan.
Ono što iznenadjuje u “Lapidarijumu” to je sam Rišard Kapušćinski. Njegovo poznavanje moderne umetnosti: muzike i slikarstva, kao i filozofije, deluje fascinantno. Uporedno sa meksičkim i afričkim selima “idu” izložbe i koncerti u Njujorku, Parizu, Berlinu, Londonu… Njegovi susreti i razgovori sa nekim od najvećih umetnika i filozofa kraja dvadesetog veka teku podjednako prirodno i spontano kao i susreti po prostranstvima Trećeg sveta. U tom smislu knjiga “Lapidarijum” predstavlja jednu veliku lekciju skromnosti i unutrašnjeg bogatstva koje nije samo stvar znanja i iskustva već prvenstveno svojevrsna povest o karakteru. Bilo bi dobro da ova knjiga postane “obavezna” literatura za naše intelektualne veličine, očeve i “besmrtnike” nacije, kako bi, možda, spoznali kakve su unutrašnje veze izmedju modernosti, znanja i angažovanosti.

Moj predsednik zločinac, 2. mart, sreda

Danas je podignut spomenik Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu. Cvetni trg je preuređen tako da je na njemu sedeća Pekićeva figura postala deo inventara. Spomenik je otvorio premijer. Na primedbu šta bi na ovo rekao sam Borislav Pekić, Ljiljana Pekić je navodno odgovorila: “Mislim da bi rekao da je šamar koji je ovim gestom dodeljen demokratima zaslužen”. Ne dopada mi se da neko nekome stavlja u usta svoje reči. Pogotovo kad je ta osoba mrtva. Čak i najbliži nemaju pravo na to. Sve se tako pretvorilo u bsmislenu raspravu o tome ko ima, a ko nema pravo da nekome podiže spomenik. Svi imaju pravo na sve! I da zidaju i da ruše. I da hvale i da proklinju. To je, valjda, cena slobode.

I na taj način niko ništa neće ni reći, ni podsetiti se na to kako je Borislav Pekić bio istinski veliki pisac. Po meni, jedan od najvećih srpskih pisaca u dvadesetom veku. Niko ne pomenu ni to da je sama skulptura prilično neuverljiva. Bez snage i autentičnosti. Ni to, međutim, nije najveći problem. Mnogo je strašnije to što ne znam ko će još, od mladih ljudi koji dolaze, čitati Pekića. Ko će čitati bilošta vredno? Posebno ono što je napisano pre trideset i više godina? Uvek sam zamišljao da će Pekić dobiti spomenik na Kosančićevom vencu. Tamo gde je krenulo hodočašće Arsenija Njegovana. Ali ja sam jedan izgubljeni čitalac-pisac koji samo fantazira!

Ceo ovaj operetsko-politički događaj prilično me je oneraspoložio. To neprekidno osvajanje i zagađivanje javnog prostora ne može biti zaustavljeno kućinim pragom. U našu privatnost ulaze sve odvratnija dešavanja. Sledećih mesec i po, tokom izborne kampanje, provešćemo pod opsadom gluposti i bezobrazluka. Nećemo imati gde da se okrenemo. A i što bi se okretali?
Povremeno posegnem za onim što sam pisao pre dosta godina. Ovo je treći lap top na koje m pišem. Prebacujem sa jednog na drugi beleške, tekstove, cele knjige… Kao da ubacujem sve više fijoka u unutrašnjost ogromnog ormana. U mojim je fajlovima nered kao i u fijokama ili na pisaćem stolu. Onda naletim na naslov “Moj predsednik zločinac”. To je bilo napisano 27. maja 1999. Dok je još trajalo bombardovanje zvali su me iz varšavske Gazete Viborče da dam izjavu povodom odluke Haškog tribunala da podigne optužnicu protiv Miloševića.

27. maj 1999.
MOJ PREDSEDNIK ZLOČINAC

Bio je u toku vazdušni napad kad mi se javio prijatelj iz belog sveta sa vešću da su NATO zlikovci proglasili ove naše za ratne zločince. Jedino što sam mogao da kažem bilo je: E baš su našli pravi trenutak! Zamislio sam Černomirdina u času dok mu saopštavaju da će od sada morati da vodi pregovore sa jednim ratnim zločincem i pomislio kako su čudni putevi do mira.
Svima je poznato da Haški tribunal deluje potpuno samostalno i da nema nikakve veze ni sa NATO-m ni sa Amerikom. Sve ove godine tužioci Haškog tribunala imali su ogromnih problema u skupljanju dokaza. Sada se, u pravom času, sve razotrkilo. Amerika je odlučila da otvori svoje tajne fajlove. Dok su godinama pregovarali sa mojim predsednikom, i dok je on bio najpouzdaniji garant mira i stabilnosti, nije bilo moguće otkriti kakve je sve zločine protiv čovečnosti planirao i izvršio.
Osećam se pomalo zatečenim. Nikada nisam bio u nekim posebno bliskim odnosima sa Predsednikom. Čak se sa njima nikada nisam ni rukovao. Moj Predsednik je uživao u odabranom društvu. Sajrus Vens, Lord Oven, Karl Bilt, Lukašenko od Belorusije, najzad, nezamenljivi Ričard Holbruk, bili su, i ostali, mnogo bliži mome Predsedniku. Nije da sam ljubomoran, samo mi je malo čudno da ću ja, kome je jedini dodir sa njim bio taj da protiv njega demonstriram, od sada pa do kraja života morati da nosim beleg da mi je Predsednik bio zločinac.
Čisto sumnjam da će se neko od njegovih dugogodišnjih partnera pojaviti na sudjenju kao svedok. Još manje kao saoptuženi. Ja ću, medjutim, celog života morati svakome ljubazno da objašnjavam kako sam Predsedniku dozvolio da postane zločinac i kako sam mogao pod njegovom vlašću da opstanem.
Pretpostavljam da će stotinama hiljada albanskih izbeglica, kao i Srbima i Romima koji su se sklonili sa Kosova, sada biti mnogo lakše kada otkriju glavni uzrok svoje nesreće. Pretpostavljam da će to veoma ubrzati zbrinjavanje i pomoć izbeglicama u Makedoniji, Albaniji i Crnoj Gori. Možda zbog toga mir neće biti ni malo bliže ali će postojati snažno moralno ispunjenje po kojem će ceo svet dugo pamtiti Haški tribunal.
Na rat će, naravno, svi da zaborave. On će se odvijati i širiti sam od sebe.

 
Iza ovog teksta odnekud je upalo i ovo:

 
MOJA KOŽA JE DOBAR IZOLATOR

Pogledaj kako stoje stvari. Imam oblik koji je zadat. Isto je i sa mojom dušom. Ono što je istinski moje to je moja koža.

Indibadi! Indibadi!
Nemam pojma o čemu je reč!

Kašmir, 28. februar, nedelja

Odavno nisam čuo da neko nešto nosi od kašmirske vune. Džemper kašmirski! Kad je to bilo?
To je kozja vuna koja se skuplja sa drveća i šiblja o koje se češe koza. Znači, ništa šišanje. Skupiti tu vunu nije ni malo jednostavno. Mekoća odbačenog. Ko je to prvi smislio? I koliko je vremena bilo potrebno da se uprede prva nit i da se od nje nešto napravi.

Marjan je iz Pirota doneo kesu lepih očišćenih oraha. Pitam ga da li zna koliko je potrebno oraha da se razbije da bi se došlo do jezgra. Ni malo lak posao. – To se radi zimi kad nema šta drugo da se radi, objašnjava mi.
Na pijaci vidim da je jedino orah pojeftinio. Prošle godine je odlično rodio. Sada je oko 800 dinara kilogram. Polako dolazi proleće. Pojavio se prvi sremuš, narcis i mladi luk.
– Šta je ovo? Neki SNS blog? Naravno da je Filip David imao pravo da kaže ono što je rekao. Pisci ponekad kritikuju i politiku same nagrade. To je njihovo pravo i u potpunom je skladu sa ulogom pisca. Nije se, najzad, Filip David odrekao nagrade već je rekao ono što misli o prisutnom predsedniku koji nema nikakve veze sa nagradom za najčitaniju knjigu. Tomislav Nikolić je višak u ovoj priči a vi se ili šegačite sa svim, jer ili imate potrebu da bude originalni, ili ispunjavate svoju partijsku dužnost. I jedno i drugo je dosta neukusno.

– O čemu je ovde reč? O čemu se raspravlja? O tome da li neko, konkretno Filip David, smeo da kaže ono što misli? I to javno. I to pred predsednikom Republike. Pa da je prvi put progovorio ono što je progovorio kako mu oduzeti to pravo? Zato što nije strgao Titovu maramu kad je imao sedam godina? Ovo je stvarno neverovatno. Na FB se povodom istupa Filipa Davida izlilo toliko malicioznosti prema piscima, intelektualcima, kulturi… da sam bio zaprepašćen. Pa što se nije tako reagovalo povodom ministra zdravlja čiji slučaj apsolutno podseća na priču iz neke morbidne latinoameričke satrapije? (Odmah sam se setio Asturijasovog “Gospodina Predsednika”.)  Šta je ovo? Frustracija anonimnosti? Nemoć da se išta uradi? Grozno.

Ovo su dva moja komentara na FB-u povodom “slućaja” Filip David koji je u petak napravio “situaciju” jer se ogradio od lika i dela Tomislava Nikolića, aktuelnog predsednika Srbije prilikom uručenja nagrade za najčitaniju knjigu u javnim bibliotekama u Srbiji. Nešto što je trebalo da bude jednostavna protokolarna zabavica pretvorilo se u skandal. Svako je imao šta da kaže na to. I Predsednik i ministar kulture. A posebno uzburkana elita. Na to se nadovezao i prvi čovek “Večernjih novosti”, Ratko Dmitrović, koji je u svom komentaru otvorio jednu novu temu: temu nezahvalnosti Jevrejina Filipa Davida čiju su porodicu Srbi spasili od nacista u vreme Drugog svetskog rata. E to je već sasvim druga tema! Toliko je odvratno da je nepodnošljivo pričati o tome. Koji je narod spasavao koji narod, a koji je radio sve suprotno. Jebao vas narod! Svaki svakoga. Međusobno . Mešovito i istopolno. Kad ljudi poput Dmitrovića počnu da pričaju o narodu odmah dobijem lupanje srca i žgaravicu. Koliko priča o narodu donosi dodatnih poena, minulog rada, kvadrata prostora, para, uzajamnog tetošenja i ushićenja…?

Ne to nije pričao o kozama sa Kašmira. To je priča o trganju kože i živog mesa, o skidanju skalpa, čupanju obrva i noktiju. Od toga nećeš umreti. Preživećeš. Ostaćeš skupljen u nekoj mišjoj rupi. Tresćeš se od osećanja bede, stida, nemoći i usmaljenosti. Videćeš te orgije bestidne moći, neznanja i gluposti, videćeš tu podlost koja izvire sa svih strana, često sasvim naivno i nesvesno, kao da postoji mnoštvo paralelnih dimenzija u kojima se može živeti lagodno i slobodno bez obzira šta se okolo dešava.

Kako je samo Kašmir veličanstven i lep! Kad sam bio mali sanjao sam Kašimir kao mesto odakle potiče Šir Kan. Sasvim pogrešno, naravno. Šir Kan stanuje južnije.

Litvanija ili san o putovanju, 25. februar, četvrtak

Bejah, pre dosta godina, skoro dvadeset, u Litvaniji, preciznije u Viljnusu, glavnom gradu. Gledam rang listu samoubistva, objavljena u Politici, gde je Litvanija na ubedljivom prvom mestu. To me podseti na prijatelja Litvanca koji je bio domaćin našeg skupa i koji je izgledao duboko nesretan uoči njegovog otvaranja. – Nemoj da budeš depresivan, rekoh mu, sve će biti OK. – A šta da radim ako ne budem depresivan, kao iz topa mi odgovori.
To je bio prvi, i jedini put, da sam bio u Viljnusu i Litvaniji. Vreme je bilo između jeseni i zime, vetruština, kiša, sitni sneg koji se ne zadržava. Ulice su mi, nemam pojma zašto, delovale prilično blatnjavo. Boje: sivo, oker, tamno i povremeno bljesne belina zvanične zgrade sa sve okruglim gotskim stubovima oko ulaza. Tranzicija! Video sam da su neke reči veoma slične iako su nam jezici suštinski razdvojeni prostorom i genetikom. Na mesari piše: “Mesos!” A knjiga – “knygos”! Hranili su nas pošteno. Nacionalno. Probao sam biftek koji je ličio na mali panj. Spolja je bio crn i prilično izgoreo a unutra poluživ. Na jednom prijemu sam otkrio specijalne držače za vinske čaše koji se mogu zakačiti za tanjir tako da vam jedna ruka bude slobodna.
Vodili su nas u geto koji je, naravno, bio manji od onog varšavskog, i koji je ekspeditivnije bio ispražnjen od Jevreja. Zgrade zbijene, ruševne, pocrnele. Sve izgleda avetinjski pusto. A na drugom kraju Frenk Zapa. Morali smo da insistiramo da nas turistički vodič odvede do spomenika. Naravno, bili smo jedini koji su došli da vide spomenik. Čudno mesto. Kao da je neko podigao spomenik u dvorištu pa naknadno srušio zid prema ulici.

U turističkom vodiču sada piše:
Sculptor Konstantinas Bogdanas. 1996.
This monument is dedicated to eminent American composer, guitarist and singer Frank Zappa. This performer, distinguished for the peculiar style of his creative work, is referred to as the father of modern music. Frank Zappa’s music is characterised by its psychedelic style and elements of parody, which combine rock, jazz, avant-garde and electronic music.
Nema podataka o muralu iza spomenika. Njega su, možda, uradili klinci iz ulice.
Ljubav prema Frenku Zapi izvorno beše muzički izbor Vaclava Havela. Verovatno se preko njega to proširilo i na ostali istočnoevropski svet. Kod nas je Zapa bio popularna u jednom dosta ograničenom krugu. Nikada nije mogao da se meri sa popularnošću Rolingstonsa, Dilana ili Dženis Džoplin. Čuo sam da su u znak sećanja Česi štampali i marku sa likom Frenka Zape. Mothers of Invntion i Frenk Zapa! Da li je to bilo tako važno za njih? Verovatno jeste. Mi smo naše Majke invencije zamišljali mnogo direktnije i moćnije. Mada smo voleli ludosti. Onoliko. Ali ne traži se uvek pomoć od onoga ko može efikasno da pomogne. Neki put je potrebno samo da se pokrene fermentacija.

I tako sam u centru depresije i prestonici samoubistva otkrio spomenik Frenku Zapi! Nešto mislim da bi možda repliku spomenika mogli da podignemo i u Beogradu, To bi bilo sasvim u skladu sa političkim pričama o tome kako smo najveće žrtve novog svetskog poretka. Da su Ovde ljudi sve očajniji, i da se sve više samoubijaju, nije nikakva tajna. Odavno se zna da je procenat samoubistava najveći u Vojvodini. Objašnjenja ovog fenomena su genetsko-geografske prirode. Ravnica i nadmorska visina su odlučujući faktovi za većinu Srba koji sebe doživljavaju kao rođene brđane koji su se upravo spustili sa najvećih planina u niziju. Ravnica je, u stvari, shodno stereotipu na kojem zajedno rade SANU i SPC, neprirodna i otuđena. Sada se, međutim, pošast samoubistava proširio po celoj zemlji. To je sve manje pokazatelj otuđenih i razorenih zapadnih društava a sve više onih koje su u tranziciji. Ili jednostavno imaju takvu tradiciju. Koju održavaju.

U međuvremenu se Litvanija, pomognuta od svojih skandinavskih suseda, kao i EU, vinula ka razvoju i prosperitetu. Neki mutni litvannski investitori učestvovali su i u privatizacijama velikih firmi u Srbiji. Verujem da ulice u Viljnusu više ne deluju blatnjavo. Rusija je sve dalje a Evropa sve bliže. Ipak ni to, očigledno, nije moglo da promeni karakter Litvanaca. Oni su depresivni i bez Rusa.
A mi? Kad vidimo da su na listi najvećih samoubica, odmah posle Litvanaca, Rusi, da li će to nešto da promeni u sistemu zaključivanja? U Srbiji je stopa samoubistava povećana za 25 odsto u periodu od 1998. do 2000. Zbog bede, zbog beznađa, zbog bombardovanja? Sve zajedno. Onda smo imali kratak period nade, koji je trajao dve, tri godine posle 5. oktobra 2000. Činilo nam se da nikada nismo videli više beba u gradu. Kako prolazi nada u depresivnom društvu? Tako što se izvrši ritualno ubistvo koje stvari vraća na početak.

Ponekad mi se od imena Litvanije učini da je u pitanju neki veliki luksuzni putnčki brod koji neprekidno plovi svetskim okeanima i morima. Nikako da izabere luku u koju će da pristane. Dobro zvuči ime za brod: “Litvanija”? Pretpostavljam da bi na tom brodu svi umirali prirodnom smrću. Dok ste daleko od svoje domovine sve vam izgleda nežnije i lepše.
Evo jedne tabele koja pokazuje kako stoje stvari sa samoubistvima po zemljama. Izvor je Svetska zdravstvena organozacija.

Broj samoubistava u svetu na 100.000 stanovnika, godišnje
Rang Zemlja Godina Muškarci Žene Ukupno
1. Litvanija 2009 61.3 10.4 38.6
2. Rusija 2006 53.9 9.5 30.1
3. Belorusija 2007 48.7 8.8 27.4
4. Kazahstan 2008 43.0 9.4 25.6
5. Mađarska 2009 40.0 10.6 24.6
6. Japan 2009 36.2 13.2 24.4
7. Letonija 2009 40.0 8.2 22.9
8. Slovenija 2009 34.6 9.4 21.9
9. Ukrajina 2009 37.8 7.0 21.2
10. Srbija 2009 28.1 10.0 18.8
11. SAD 2009 17.7 4.5 11.0
12. Brazil 2008 7.7 2.0 4.8
13. Grčka 2009 6.0 1.0 3.5
14. Egipat 2009 0.1 0.0 0.1