Kukuta, 15. februar, ponedeljak

Kupio sam juče ujutro kukurek na pijaci. Tačnije, pored pijace gde cveće prodaju babe koje same beru cveće i prave bukete. Tu nema cveća iz staklenika iili iz Holandije. Ostatak ostataka. Kukurek ima gorak, pomalo odbojan miris. Odmah možeš da zaključiš da nije baš za jelo. Nije poput nevena ili ruže. Kukurek je otrovan. Zbog toga je verovatno tako otporan na mraz. Otrov mu ne da se smrzne.
Stavio sam ga odmah u vazu sa vodom kad sam došao kući ali on je obrzo klonuo. Nije mu prijala toplota doma.
Eto kako završavaju prvi vesnici proleća!
Onda sam se setio druge otrovne biljke, čije ima pomalo podseća na kukurek. Kukuta! Eto osnovne razlike između Grka i Rimljana? Rimljanima su običaji nalagali da izvrše samoubistvo presecanjem vena, najčešće u vodi, dok su to Grci obavljali uz pomoć kukute (Conium maculatum ) .

 

Optužba za kvarenja omladine, baš kao i samoubistvo kukutom, podjednako su strani današnjem svetu. U moje vreme, krajem šezdesetih, greh kvarenja omladine beše popularan kao deo ideološke matrice. Danas je taj izraz ne samo nepoznat nego bi njegova upotreba sigurno izazvala opšti podsmeh. Druga civilizacija! Ko bi još, kao mator, mogao da pokvari današnju mladež? To, naravno, ne znači da nema matorih koji su dovoljno pokvareni, kao ni mladih koji su nedovoljno naivni. Najpre će biti da mladi ljudi danas spoznaju razmere pokvarenost i foliranja mnogo ranije.
Ovakava uopštavanja svakako neće pomoći nikome, niti zavesti, niti izvesti na pravi put bilokoga. Zanimljivo je samo kako su nestali neki stari klišei i kako su se napravili novi. Između ostalih i klišei o stranim plaćenicima i izdajnicima. Prokletnici  isključivo pripadaju zapadnom svetu. Rusi i Kinezi nemaju svoje plaćenike. Za njih se radi čista srca.
Mi smo i dalje centar sveta. Odavde se upravlja svim i svačim. Pogotovo svetskom politikom. Šešelj će da pomogne Donaldu Trampu da pobedi na izborima, a “Politika” će da spreči Hilari Klinton da bude demokratski kandidat. Stalno se pronalaze sve novi i novi razlozi zašto smo izabrani da budemo najveće žrtve. Nekada smo bili izvor najvećeg rudnog bogatsva i žitnica Evrope a danas smo kost u grlu. I to kakva! Oko nas se otimaju Rusi, Amerikanci i Kinezi. Imamo rešenja za sve probleme. Kosovo je sve manje srce Srbije, ali bez njega nismo “svoji”. Bez Kosova nema budućnosti.

 

Da neko zbog kvarenja mladeži mora da izvrši samoubistvo stvarno deluje neverovatno. Poznavao sam Sokrata dosta dobro u jednoj od njegovih reinkarnacija na Filozofskom fakultetu. Nije mogao da popije previše. Mislim na osvežavajuća pića u obliku žestine, vina (špricena) ili piva. Nikoga nije savetovao jer je bio centar sveta koji brine isključivo o sebi i svojoj orbiti. Ipak, povremeno se zaljubljivao i tada bi se posvetio izabranici kao najvećoj muzi. To je trajalo do sledećeg padanja u zaljubljenost. Taj Sokrat kojega sam poznavao mogao bi, možda, da ispije pehar sa kukutom ako bi mu to donelo posebne filozofske počasti. Ukoliko taj napitak ne bi bio smrtonosan i ne bi “pao” kao kamen na želudac. U to vreme mnogi su studenti patili o nesnosnih bolova u želuci, kao i diskus hernije, na osnovu čega su mogli da se oslobode od služenja vojske.
No ne pričam vam ovo da bih vas naveo da pomislite da je Sokrat i kvarenje mladeži, i neverica u bogove koji su tada vladali, nešto izmišljeno, nešto što zavisi od mode, kao i naše sposobnosti da prepričamo događaje u kojima smo učestvovali. Ako danas niko ne može da zamisli da može postojati takav čovek, ili grupa ljudi, koji bi samim svojim razmišljanjem i objašanjavanjem, mogli da pokvare ne samo mlade, nego i ljudi uopšte, to nipošto ne znači da je to nemoguće. Možda je greška u našem današnjem razmatranju te situacija u tome što tražimo određenog čoveka koji deluje tako što govori i poučava. Možda to nema veze sa pojedincem i poučavanjem. Možda se mladi ljudi, pa i oni stariji, mogu kvariti i na druge načine. Na primer: igricama. Ili lošom muzikom.
Nema ovde nikakvog proročišta odakle bi se moglo čuti ko je najmudriji živi čovek. Stiv Hoking imponuje svojom neverovatnom inteligencijom ali je teško zamisliti kako bi on mogao da uticati i kvariti mladež. Kogagod se filozofa, ili mislioca setim, ne mogu se oteti osećanju da to što oni besede, ili pišu, ne može dopreti do današnje mladeži tako da bi uticalo na njeno ponašanje ili uverenje. Jedini koji imaju neki utica to su estradne zvezde i političari.

 

 

Danas je državni praznik – Sretenje. Dan državnosti republike Srbije. Praznuje se dva dana. 15. i 16. februara. Juče se pucalo iz topova, na Kalemegdanu, pored Vojnog muzeja. (Eto direktne sličnosti sa nekadašnjim Danom republike.)  Ne rade pošte, banke i državne ustanove. Sve ostalo je otvoreno. Kao nedeljom. Novine su napravile dvobroje. Politika se istakla, pa je kao dodatak, štampala Dušanov zakon. Da se ljudi podsete kakvoj su sili pripadali. Jedan istoričar se u Danasu istakao izjavom da se praznik Sretenje lepo primio i da ga ljudi slave više nego nekadašnji Dan republike – 29. novembar. Naravno da nije tako. Dovoljno je izaći na ulicu i videti kako sve radi. Nemam ništa protiv državnog praznika Dana državnosti. Svaka država ima takav dan. Ali Ovde to nije ni dovoljno objašnjeno, pa ni usvojeno. Malopre je bio pljusak. Pre toga sunce. Evo ga ponovo sunce. Napolju toplo. Preko deset stepeni. Ne razumem tu potrebu da se upoređuju praznici. Osim toga, za 29. novembar obično su  se pravile prve sarme.
Morao sam da bacim kukurek koji se skroz izbonapasio.

 

Juče je moj prijatelj Đuka postao doktor nauka. Ceo sat je govorio o svome radu koji se odnosi na ono što radi poslednjih petnaestak godina: Public Space &Public Art. I dalje će moći da kvari mladež. Ovaj put uz kompletnu opremu. Njegov odnos sa studentima vraća nadu u normalnost, radoznalost i kreativnost. Poput izolovanog ostrva. Kad bi samo takvih ostrva bilo više. Kad bismo napravili jedan arhipelag. Ili bar geto. Istina je da bi nas onda lakše likvidirali, ali bismo se, možda, bolje branili.
Naprosto poželiš da  se može kvariti mladež bez straha od kukute, a onda shvatiš da i to ima svoju visoku cenu. “Kvarenje” je proces koji se ukinuo. Sve je ispravno. Pogotovo glupost.

 

Na sajtu B92 opis šta su radili Luka Bojović i članovi njegove bande. Upravo ga je srpski sud oslobodio usled nedostatka dokaza. Luka je i dalje u Španiji gde izdržava kaznu. Kad se vrati u Srbiju biće slobodan čovek. U pitanju su apsolutno monstruouzni zločini. Sud nije hteo da uzme u razmatranje nove dokaze koji su bili poslati iz Španije. Slede komentari u kojima se ljudi pitaju: da li je ovo posledica saradnje sa DB-om. Da li kriminalci koji su obavljali krvave poslove, posebno tokom ratova devedesetih, imaju imunitet? Svi slutimo da takve veze postoje. Vidimo kako su bogatstva, moć i uticaj izrasli iz određenih veza i poslova blisko povezanih sa državom i njenim službama.

 

Kad se obeležava Sretenje, da li neko pomisli gde je sve rasturena mladež iz Srbije. Gde su sve te devojke i mladići koji su otišli iz zemlje u kojoj je vladao rat, mržnja i nemaština? Šta oni danas obeležavaju?

Kukuta nam, u stvari, nije ni potrebna. Moj prijatelj Sokrat već godinama živi u Nemačkoj. Tamo se i penzionisao. Koga je pokvario, pokvario je.