Knjiga i objašnjenja, 12. februar, petak
Sručila mi se na glavu knjiga koja je, kao, izašla na Sajmu knjiga, još u oktobru prošle godine. Za Sajam se, međutim, pojavilo samo desetak primeraka, digitalno odštampanih knjiga, da bi ceo tiraž stigao tek ove nedelje. Sada mogu da javim prijateljima i pozanicima gde mogu da kupe knjigu. Znači, potrebno je obznaniti javnosti ne samo da se knjiga pojavila nego i kako je nastala, šta znači, i … čemu služi. Muzej melanholije traži objašnjenja. Nije dovoljno napraviti ga, potrebno je biti i električar, čuvar, blagajnik i kustos.
Odjednom moram da pričam o onome što nije samo u knjizi. Ideja o muzeju melanholije deo je mnogo većeg mozaika u kojem su sećanje i uspomene glavni izvršioci. Kad govorite o svojoj knjizi ponekad otkrijete, i izneadite se, značenjima, i tumačenjima, koji vam nikada pre nisu pali na pamet. Knjiga je zbirka priča (13) i tri projekta. Ta kombinacija sa projektima može da deluje zbunjujuća. Već sam pojam “projekat” zvuči dosta neknjiževno. (U vizuelnoj umetnosti termin “projekat” veoma se odomaćio što može da govori o njegovoj građevinsko-praktičnoj prirodi. Performans i instalacije su “projekti” za razliku od slike!) Književnost je, međutim, izvan toga iako mnogi konkurišu sa svojim književnim projektima ne bi li dobili stipendiju za pisanje. Rekao bih da se, u mom slučaju, pojam “projekat” može koristiti kao “ideje koje su objašnjene tako da mogu da funkcionišu”. Ideje su, međutim, svuda oko nas. U svakom su delu. Svako ima neku ideju, mada najčešće zaboravi da je ispriča.
Jedan od projekata sam i isprobao. Reč je o priči “Kit u Beogradu, kada sam u okviru Noći muzeja, pre dve, tri godine, u galeriji O3on, tada na Andrićevom vencu, pisao priču, odnosno sećanje, na događaj iz februara 1953. Tada sam ima nepunih pet godina i otac me je vodio da vidim kita ulovljenog na ostrvu Pag. Bilo je to u blizini današnje turske ambasade, u jednom dvorištu, gde je na kamionu bila izložena grdosija. Otvorili su bili kitova usta i zaglavili ih gredom da bismo videli šta je sve mogao da proguta. Kit je, naravno, bio potpuno bezopasan, dugačak oko 12 metara, kružio je tadašnjom zemljom (Rijeka-Ljubljana-Beograd-Novi Sad-Zagreb) da bi završio u zagrebačkom Prirodoslovnom muzeju kao kostur jer se nije mogao u celo preparirati. Od karata za gledanje kita preduzimljivi Pažani skupili su dovoljno para da naprave prvu kanalizaciju na jednom jadranskom ostrvu. Ja sam prethodno ovu temu istražio, uputio preko novina i sajta poziv ljudima koji se sećaju ovog događaja, da pošalju svoje fotografije ili lična sećanja. Tako smo delili uspomene. A ja sam onda, za Noć muzeja, sedeo u galeriji i “u živo” pisao priču o tom događaju. Na zidu, a isto se moglo naći i na sajtu, bila je projektovana hronologija 1953. godine jer je veoma važno razumeti kontekst kad se šta dešavalo. Napisao sam priču za oko dva sata okružen posetiocima, hronologijom, muzikom, fotografijama, člancima i zvucima kitova. Svi su mogli da prate moje pisanje preko projektora, kao i preko interneta.
http://www.arhiv.rs/strana/42/kit-u-beogradu
Tako je iz tog projekta nastala jedna priča koju sam uvrstio u knjigu. A na osnovu iskustva koje sam stekao pripremajući ovaj projekat, kao i zainteresovanosti mnogih ljudi da ukrstimo i podelimo uspomene, napravio sam kasnije jedan planetarni projekat “Generacije” sa kojima sam zamislio da bi se mogli povezati ljudi, a posebno generacije.
Kako ceo taj događaj drukčije nazvati nego projektom. Projekat može biti napisan, započet, završen ili nezavršen. Projekat može i da prodne. Za razliku od ideja koje se zaborave. Premda, povremeno, mada sve ređe, može se čuti pitanje: Jesi li odustao od one svoje ideje?
U sredu je bila konferencija za štampu kod izdavača (Clio). Juče sam imao snimanje za televiziju. Snimanje je bilo u Skerlićevoj, ispred Narodne biblioteke. Stali smo uz jedan zid ispisan zanimljivim grafitima. Pitao sam snimatelja da li da stanemo isped popularnog grafita “Grobarske pičke”. Pomerili smo se prema tajanstvenom grafitu (isti rukopis) “Indija, Pakisatan…” Šta to znači? Kome je upućeno? Da je pisalo “Pakistan, Avganistan…” pomislio bih na talibansku zajednicu. Možda je Kašmir veza.
Pijem kafu, posle snimanja, sa Vojkom, u kafeu “Ceger”. Kafe prilično velik. Prepun. Većinom mladi ljudi. Neki momci istetovirani, nabildovani, neke devojke sa napunjenim usnama. Povremeno kelner priđe nekom momku da mu kaže da pomeri Audi jer su automobili zakrčili celu ulicu. Matoriji, u elegantnim odelima, izlaze napolje da obavljaju važne poslovne razgovore. Unutra je prilična buka. Ne od muzike već od žamora. Kafa je dobra. Cena malo iznad proseka. U Skerlićevoj, koju znam kao skromnu i zaturenu ulicu, za razliku od Rankeove, niklo je četiri, pet novih višespratnica. Vračar! Pravo mesto za ulaganje. Sumnjam da ću uskoro dolaziti ovde. Život se odvija u sve većem broju razdvojenih dimenzija.
Juče je objavljeno da su otkriveni gravitacioni talasi. Šta je to u poređenju sa predizbornom kampanjom? Volim da pričam sa unucima o kosmosu i misterijama fizike. Oni upijaju tajne bolje od svega.
Najveća tajna je kako smo, posle svega, uspeli da ostanemo normalni. Ali ko to kaže? Ko je stručnjak za normalnost? Sami mi?
Neprekidno, neprekidno, neprekidno pokušavam da sredim svoje papiriće. Fajlovi u mome laptopu veoma lične na prepune fioke i kutije. Sa svih strana cure papirići, započeti blokovi, crteži na kutijicama i kuponima, obrisi nekakvih projekata i ideja koji se poput naplavina skupljaju po obalama unutrašnjih zidova. Nikada to neću uspeti da raščistima.
Žurim na sledeći intervju. Morao bih da objasnim još mnogo toga.