Putopis detinjstva, 13. april, sreda

Postoji neki znak kojim se obeležava tuga. To je ona stvar koja se vidi ne samo na licima nego i na drveću, kućama, trotoaru i  životinjama pored puta. Tuga pojedinačna, utisak opšti.

Uzalud FB znaci. Položaj usta ne može sve da objasni. Smajli i Sedli! Znam neke ljude koji su se mnogo, i rado smejali, a bili neizmerno tužni. Kad govorim o tugi ne mislim na očajanje. Očajanje je kolerična pojava. Očajanje zahteva akciju. Agregatno stanje tuge je mirovanje. I jedno i drugo raspoloženje najčešće su individualni,  ali nekada prerastu u kolektvno. – Bože, kao da čujem glas turiste, kako je ovde sve puno života i energije! Ili: osećaš li kako je sve pusto i utonulo u melanholiju? Mesta gde je nekada penušao život odjednom se isprazne. Prašina pada intenzivnije tamo gde nema ljudskih tela da je dlanovima i licima pokupe.

Imao sam težak poslovni razgovor. I dalje sam posrednik između različitih strana. Pokušavam da pomirim zavađene, da usmerim posao i okupim ljude. Ubrzo posle sastanka napala me je užasna glavobolja. Sišao sam do reke. U KC Grad je u toku neka radionica. Puštaju zvuke od kojih mi podrhtava celo telo. Baš sam našao mesto da udahnem malo vazduha. Sunčano. Ruševina, most, reka, šareni lampioni za večernji provod.

Razmišljam o knjizi – projektu. Zvali bi se “Putopis detnjstva”. (Katarina mi je sinoć poslala link za konkurs za umetničke projekte!) U tom putopisu bila bi tri grada u kojima sam živeo kao dete. Split, Sarajevo, Beograd. Od 1953. do 1963. Od moje pete do petnaeste godine. Bilo bi potrebno putovati. Ne samo u glavi nego i stvarno. Da obiđem mesta gde sam nekada stanovao, igrao se, išao u školu, biblioteku, bioskop, tamo gde sam se igrao, sanjao, zaljubio… Mogao bih da pogledam u arhivi podatke o mojim roditeljima i komšpijama, da saznam šta je bilo sa mojim drugovima i drugaricama, gde se ko našao. Ili izgubio. Na svetu je sve manje ljudi koji me pamte kao dete. To je prirodna posledica starenja koja se najteže prihvata. Teže od bora ili fizičke slabosti. Da mogu da fotografišem tajna mesta, ili da pokušam da pronađem stare fotografije, to bi bilo jedno ogromno zadovoljstvo.

Verovatno neće biti ništa od toga. Nemam vremena, a ni novca, za putovanja i istraživanja. Lepo je, međutim, zamišljati.

Moj putopis bi bio ne samo lična istorija nego i jedno zajedničko putovanje kroz svet i vreme koji više nisu sa nama. Ako ga sad ne uhvatimo, kad ćemo? Kome je uopšte stalo do toga?

Split: Firule i Bačvice, škola Lučac, Hektorovičeva i Beogradska. Sarajevo: Kralja Tomislava, Bjelave, Čengić vila. Beograd: Džordža Vašingtona i Dušanova. Vidim kako se moja familija okuplja po ovim adresama. Vidim svoje prijatelje. Čujem buku glasova. I staru muziku. Miriše riba na gradelama, pohovane šnicle, prženice…

 

 

Nekoliko puta sam video beli, ofucani kombi na kojem piše: “Sve vrste otpušavanja”. Pa onda telefon, mail adresa, i ime “Rastošnica”. Verovatno je u pitanju neko mesto a ne karakterna osobina. Otpušavaju se klozeti, kanalizacione cevi, kanali, creva… Za sve postoje sredstva i ljudi.

Kako stojimo sa zapušavanjem? Da li neko i to radi? Nije valjda da se stvari zapušavaju samo same od sebe. Ponekad je potrebno zapušiti rupu i zaustaviti tečnost koja prodire sa svih strana. Postoji mudra vodoinstalaterska izjava da voda sama nađe put. Vodoinstalater je tu da spreči vodu da izađe napolje i da nekontrolisano curi ili teče.

 

Ovde bi toliko toga trebalo da se zapuši.

 Puštanje pupoljaka, 7. april, četvrtak

Napolju, sa Nikitom. Obala kod sportskog centra 25. maj, Dorćol, ispod pruge. Kratki rukavi. Nikita nosi kapu protiv sunca. Dosadno mu je jer nema dece na igralištu, Malo crta neka strašila. Raspravljamo o formama strašila. Ja bih da budu sastavljenih nogu, a Nikita objašnjava da njegovo sttrašilo trči. Onda poruči sok od pomorandže koji je  bezobrazno skup. Meni je dovoljna produžena sa mlekom. Pored mene starija žena odsutno kuca na mobilnom, puši, i neljubazno gleda oko sebe. Ne razumem namrgođene ljude, a posebno matorce, koji ne mogu da podele osmeh sa decom. Skup im je osmeh skoro kao preostalo vreme na zemlji. Možda zamišljaju da će ako uštede sa osmesim dobiti još koji dan. Mislim da ipak uopšte ne razmišljaju o komunikaciji svoga tela sa okolinom. Dok im ne zatreba upaljač koji su zaboravili u kolima.  Onda budu ljubazni.

 

Odnekud se pojaviše dva vojna broda. Prilično stari.  Idu malo da provozaju. Na onom bližem obali nalaze se dva laka topa. Pokazujem ih unuku kao čudo koje se odjednom pojavilo, a on ne deluje ni malo uzbuđeno. Uopšte, primećujem da moji unuci nisu previše fascinirani tehnikom, posebno automobilima, brodovima, avionima. Više ih zanimaju kompjuteri i mobilni. Onda objasnim Nikiti da bi ovi brodovi mogli da srede sve pirate na reci. Ukoliko se pojave. Nisam mislio na one iz Somalije, naravno. Šta da opterćujem dete.

 

Definitivno smo ostavljeni sa Šešeljem. Naša zemlja, naš život, naš izbor. Proleće, i još smo u Srbiji. Šešelj pustio pupoljke na sve strane. Sa njim propupila gomila čemernih čamovih dasaka. Kao da su izneli na svetlost dana hiljade polovnih sirotinjskih mrtvačkih kovčega. Ostavili ih na kiši nedelju dana i drvo počelo da pušta pupoljke. Čak i vrba ne može  da oživi iz suve grane kao ova mrtvačka botanička bašta. Sad ćemo da se jebavamo sa Hrvatima čije će male ustaše da se igraju sa malim srpskim četnicima i nedićima. Teško će se još godinama ovde moći normalno govoriti, pisati, komunicirati. Dugo će još, iznad naših glava, da se klati i klacka strah od svega i svačega. Pogotovo od svakoga. U stvari, više je reč o nepodnošljivom osećanju neprijatnosti i iščekivanja da će svakog časa da provali napad nečijeg besnila i zlobe. Vidim kako i među bliskim ljudima vlada neko stanje iščekivanja, kao da se čeka kada će neko da se “namesti”, da izgovori ili napravi nešto što će se dočekati sa onom vrstom samouverenog prezirakoji zaustavlja svaki razgovor. Onda nastupi neprijatna tišina dok neko altruistički ne uzme  reč da bi razgovor prebacio na sasvim drugu temu. Šešelj je simptom koji se uporno pretvara u dijagnozu stanja srpskog društva. Znam da to nije ni tačno, ni pošteno prema većini normalnih ljudi. Ali to je krug koji je uspostavljen ne zbog gluposti Haškog tribunala već zbog gluposti i indolentnosti onih koji donose odluke.

Novi hrvatski premijer je ispalio nečuvenu glupost povodom obeležavanja proboja iz Jasenovca. Rekao je: “Iz Vlade žale što ove godine neće biti Židova u Jasenovcu”. Dobro je da preko noći ne dovedu neke druge da zamene Židove.

U Jasenovcu su ubijeni moji baba i deda, kao i desetak članova očeve porodice. Između Jasenovca i Gradiške nestao je sin moje tetke Kose, koji je tada imao oko pet, šest godina. Bio je kao moj Nikita danas. A tetka ga čekala godinama. I kad je imala preko osamdeset, u stanu, u Novom Sadu, stalno je osluškivala kada će da se pojavi.

I taj crni hmor u koji se pretvorila izjava hrvatskog premijera takođe je svojevrsni simptom. Glupost ovde, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, predstavljaju deo dnevne obaveze. To se prihvata kao kosmička nužnost. da toga nema ne bismo znali kako da živimo. Glupost mora da provali. Zlo mora da se pokaže. Čir!

A da se mi malo napijemo? Pa da se okuražimo. Pa da izazovemo koga hoćemo. Svi na gomilu!

Pogledaj ovu vešalicu. Mogla bi da bude divan predvodnik.

 

 

 

Karabas na kapami, 4. april, ponedeljak

Pročitah juče izjavu šefa penzionerske partije, izvesnog Krkobabića, dok se obraćao svom staračkom članstvu, da penzioneri mogu da zaborave na penzije ukoliko Vučić izgubi na izborima. Ta izjava liči na blesav vic, naravno, jer će današnja vlast najverovatnije  biti i sutrašnja.  (Ne zna se samo ko će sa njima biti u koaliciji da bi stvar bila ubedljivija.) Spinovanje je ovde uvek bilo otkačeno i idiotsko, ali je sada dobilo konture nečega prilično morbidnog. Kolika je  potrebno da bude pobeda da bi bila dovoljna? Devedeset odsto, možda osamdeset i pet? Malo me zabrinjava to glumatanje o svemu i svačemu.

Slične poruke mogli bi da upute i specijalisti ortopedi i hirurzi da nijedna polomljena ruka, noga, kuk… neće zaceliti ako na izborima ne pobedi taj i taj. A astronom bi mogao da najavi kišu meteora pride. Mada, bi tada postradali svi bez obzira na uzrast.

Ova pretnja penzionerima da će  izgubiti penzije ukoliko neka partija ne pobedi deluje mučno. Ne zbog toga što će biti, ili neće biti, efikasna, na rezultate izbora koliko zbog same činjenice da se tako nešto može javno reći. I ostati živ.

 

Karabas! To je bio neki lik iz neke dečje knjige koji mi se bio uvukao u glavu. Naizgled strašan, a smešan! U stvari, simpatični nevaljalac. Saša je Ognjenu, dok je bio još mali, pred spavanje pričala priče o dobroj veštici Liliki i Karabasu koji joj se udvarao na veoma nespretan način. Krkobabić uopšte ne liči na Karabasa. Sušta suprotnost. U stvari setio sam se. To je iz “Zlatnog ključića” od Alekseja Tolstoja. Ruska verzija Pinokija. Naša Gorana se nije odvajala od te knjige. Čitala je, i čitala, neprekidno.

Nezamislivo je da se Karabas obrati deci sa pretnjom da će pobeći iz priča ako ga ne proglase božanstvom i oteraju sve druge likove. Uostalom, deca bi ga ismejala.

 

U subotu smo išli na ručak kod Ruže. Ona je pre dve nedelje pitala da li volimo kapamu. A mi volimo kapamu. I volimo kako Ruža kuva. Jedino se sekiram što je potrošila mnogo para da bi spremila ručak. Sve na jednoj ringli, bez rerne. Jagnjetina je još uvek prava. I zelje. Njeno veličanstvo: kapama! Dosetila se Ruža pa je napravila i  dezert. Prelila je polutke barenih kruški čokoladom, a na vrh pola kumkvata koji je obradila kao slatko. Providan, naranđast poput slatka od šljive. Šta sve pametna glava može da smisli!

 

 

Ruža je sredila baštu. Cveće je voli. Odmah je procvetalo.

Karabas, dođi na kapamu! Ali nemoj da nam sve izedeš. Onda ćemo zajedno da izaberemo put kojim ćemo kroz podivljalu šumu.

Sve više nam obećavaju putovanje u bolju budućnost. Svet se, međutim, nekako proširio a skratio. Gledaš ga sa svih strana. Nema te luke gde bi budućnost mogla da otpočne tako da nestane sve od prethodnih putovanja. Pre bismo da se vratimo u prošlost nego da nas odvlače u neizvesnu budućnost. Karabas bi mogao da sedi zajedno sa Bedanecom, onim iz Kekeca. Sedeli bi za velikim stolom u podnožju Avale i neumorno praznili tanjire dok bismo se mi radovali kako smo ih pripitomili i učinili delom ljudskog društva. Eh, pusti snovi!

 

Ovih dana sam u nekoj vrsti bunila zbog obaveza koje sam morao da preuzmem. Gledam prošlogodišnje informativne emisije, čitam novine. Medijska analiza! Strašno je kad moraš da se vratiš i vidiš nedavnu prošlost. (A to je samo jedna godina!) Koliko gluposti, koliko foliranja! Koje rasipanje. Svega i svačega. Najviše nas samih. Čak ni siromaštvo nije ono najstrašnije. Gore je to osećanje besmisla, usamljenosti i da te neko neprekidno pravi budalom.

 

Gde bi se danas osećao normalno? Samo negde daleko odavde. Ali tada bi me sigurno progonila slika onoga što sam ostavio. Nedostajali bi mi ostaci  sopstvenog života. I naravno, moji najbliži. Jedino što mi se čini da bi bilo podnošljivo to je da se okupimo svi zajedno na jedan veliki brod, i oni najbliži, i oni ne tako bliski, ali dragi, pa da krenemo put nove zemlje. Tako se završava i Gospodar prstenova. U stvari, pojedinačno već putujemo tamo negde.

 

Sada je proleće stvarno počelo. Može se sedeti napolju i gledati u zvezdani svod. Kad nije oblačno i kad si daleko od grada.

Ritualno fotografisanje ispred Muzeja melanholije

U utorak, 29. marta, u 19,45 časova, u Beogradu,  na vrhu Crnogorske ulice, pored Brankovog mosta, ispred zgrade koja je pre više od dvadeset godine odabrana za sedište Muzeja melanholije, održaće se mala svečanost primopredaje zgrade i otpočinjanja radova na njenom uređenju.

 

U sklopu svečanosti održaće se i ritualno fotografisanje, sa sve aurama, ektoplazmom i empatijama, kako prisutnih tako i odsutnih subjekata. Ironija, sarkazam i tromozeleni cinizam biće odloženi u Karađorđevoj. Svet će biti malo nakriveljn na levu stranu. Svetla će biti paljena sukcesivno. Prvo neparna, pa parna strana. Neće biti kiše ali su mogući oblaci. Ceo komšiluk će da se pita šta se to dešava jer je njegova uloga samozačuđenosti i samozapitanosti upisana u scenario koji je potpuno izvan biločije poliitičke ili državne kontrole. Moguće je da  na tramvajskoj okretnici kod pristaništa izbije kratkotrajna žestoka svađa oko prava prvenstva. U jednom času neko će da pomisli da odavno nije izgovorio: “ništa nije slučajno”. Čekaće nedelju dana da to kaže. Biče zaprepašten koliko će mu to pomoći.

 

Onda će krenuti povorka očajnika koji će se slaviti očaj kao pravi odgovor na svoju nemoć. Kad jednom postanu svesni svoga očaja ljudi se oslobode mnogočega. Muzej će uskoro postati stecište lepote i očajanja, sećanja, prijateljstva i ljubavi. Niko nikoga neće zamajavati nadom. Niko nikome neće obećavati bolju budućnost. Razmenjivaće se reči i osećanja, pogledi i dodiri, menjaće se postavke, izlagači i kustosi, Muzej će da raste kao što samo vreme raste. I vremenom će se pretvoriti u ogromni broj  Pi koji će imate niše u svakom blagorodnom domu.

 

“Možemo uvek da otvorimo više muzeja nego što ih oni zatvore!”

 

 

Trepni dva puta ako si kidnapovan, 26. mart, subota

Juče je prostrujao tvit koji nas je lepo nasmejao. I dalje mi je smešno. Reč o obraćanju Buletu Gonciću, glumcu ovdašnjem, koji se ovih dana istakao zastupajući partiju na vlasti, kako razgovarajući sa Milomirom Marićem na tzv. Srećnoj televiziji, i igrajući u jednom predizbornom spotu.

“Gonciću, trepni dva puta ako si kidnapovan!”

 

Odmah sam zamislio situaciju da se masovno prihvati ova vrsta gestualnog jezika. Tako bi ljudi koje, iz bilo kojeg razloga snimaju za televiziju, mogli javnosti da upućuju poruke a da, pri tome, govore nešto skroz deseto. Startuju te na ulici u nekoj od čuvenih, besmislenih anketa: “šta mislite o javnom saobraćaju”, a ti pričaš i neprestano naglašavajući, trepćeš. O razgovoru u studiju da i ne govorim. Tu bi se tik treptanja, poput epidemije, začas proširio. Postoje ti kolektivni tikovi, baš kao i uzrečice ili pojmovi, koji se uvuka u mozak i deluju mimo svake kontrole. Kao da počneš da se zezaš i govoriš “šangarepa” pa onda stvarno progovoriš šangarepa.

 

Dosetka o otmici Buletovoj odličan je primer individualnog odbrambenog mehanizma koji se skoro trenutno pretvori u kolektivni. Nekada su to odrađivale glasine, najčešće posredstvom telefona, a danas FB. Pamćenje i digitalni svet su čudo. Neko je pronašao snimak iz dvehiljade i neke “Utiska nedelje” na kojem se jedan aktuelni ministar javlja kao anonimni gledalac da podrži svoga lidera. Odmah se prepozna glas. Znači, to je taj put u visoko društvo. Tako se postaje elita. Par godina botovanja pa onda: fiiiju, u nebesa. Uostalom, šta je u Srbiji uopšte elita? To bi bilo ozbiljno i značajno pitanje kad bi postojao interes da se suočimo sa tim. Knjiga Latinke Perović otvorila je ovu temu koju, koliko vidim, nema ko da nastavi. Samosuočavanje je bolna stvar i za mnogo bogatija i razvijenija društva. Masoni, templari, akademici, tajkuni, političari, vrhunski sportisti, profesori univerziteta, advokati, lekari, arhitekti, pisci, novinari, glumci… ima li još koga ko bi se moga uvrstiti u srpsku elitu? Ništa jorgandžije? A pekari? Pa ima ih koji raspolažu sa desetak i više pekara. Ili kadioničari? Kudagod se osvrnem po gradu vidim da najviše ima pekara i kladionica. A banaka manje.  (Jedan opozicioni lider je na predizbornom skupu obečao da će, kad dođe na vlast, njegova stranka da oprosti dugove i kamate svima koji to ne mogu da vrate. – A pozajmice, šta je sa njima, zapištao sam.)

 

Prvo sam besan i ogorčen. Što više razumevam to sam tužniji.

 

 

Pre jedno nedelju dana ugledao sam neobičan prizor na Crvenom krstu, na uglu Žičke i Branka Krsmanovića. U razvaljenom, i napuštenom, kućerku, gde je nekada bio časovničar, privremeno se uselio krompirdžija. Umesto da se mrzne i kisne na ulici pored vreća sa krompirom, ušao je u tu jednu prostoriju, i otvorio radnju. Slika živopisna. Dok sam se nakanjivao da se prošetam do Krsta i uslikam to čudo počela je kiša i prodavac je zatvorio radnju. Otvor od prozora je zatvorio kartonom od kutija. Ništa krompir, ništa trgovina. Dok se vreme ne prolepša. Večeras sam na FB otkrio nekoliko fotografija upravo ove prodavnice krompira. Baš sam se obradovao da ju je neko ovekovečio. Pozajmljujem fotografiju Jaše Josimovića.

 

 

 

 

Krompir je, u svakom pogledu, veličanstvena pojava. Pitam se kako su ljudi uopšte živeli bez njega. Još kad tome dodamo nedostatak kukuruza. Čudo! U Srbiji su u Srednjem veku dosta koristili kesten. On je, pored pšenice, ječma i raži bio glavni oslonac u preživljavanju. Pasulj, kupus, pečurke, meso, riba, mlečni proizvodi… to bi bilo to. Malo li je? Stari kliše da se u Srbiji nikada nije umiralo u gladi očigledno služi za jačanje nacionalog ponosa i samouverenosti. Kad se uporede istorije Srbije sa onim što se u dvadesetom veku dešavalo u Ukrajini, Indiji, Kini i Etiopiji, kad je reč o klopi, onda smo mi veoma srećan narod. Oko tri miliona ljudi, to je preko četrdeset odsto stanvništva, živi u riziku od siromaštva. To znači da svakog časa mogu da izgube i to malo čime raspolažu. U takvom društvu uzrečica da niko u Srbiji nije umro od gladi zvuči kao zajebavanje. Kad ti je život puko preživljavanje onda krompir postaje kraljevska hrana. Sve jedno ti je ko je elita i ko upravlja zemljom.

 

Staneš svako jutro pred ogledalo i trepneš dva puta.

Da, taoc si, nesumnjivo. Samo što to nema ko da vidi. Bar da se zajedno nasmejete.

Pretpostavke, 20. mart, nedelja

Pretpostaviću da će Ovo da potraje izvesno vreme. Trajaće sigurno bar sledeće dve godine. Ušetaću u sedamdesetu. Mali brod sa zastavom zemlje koje više nema. Pretpostavljam da ću da dobacim.

Pretpostavljam da neće biti katastrofa u obliku zemljotresa ili pada džinovskog meteora. Pretpostavljam da se neće zaratiti jer ne vidim ko bi protiv koga ratovao. Hrvati sa Srbima, Srbi sa Albancima, Albanci sa Makedoncima, Makedonci sa Grcima, Grci sa Turcima. Pretpostavljam da Hrvati neće početi, a Turci završiti. Valjda im NATO, Rusi, Kinezi i ostale veličine neće dozvoliti da ulaze u ovakve avanture. Pretpostavljam da ni Putinu nije do ratovanja. Kao ni budućem amerikanskom prezidentu. Pretpostavljam da će zika virus da se dovuče i do naših krajeva. Gadna stvar ta globalizacija. Pretpostavljam da će pored virusa i internet biti sve opštija pojava. Sve će biti  brže, jeftinije i jezgrovitije. Ljudi će zaboraviti da tucaju orahe. Sve će biti spakovano i očišćeno. Kremiranje će biti u kombinaciji sa karamelizovanjem. (Čudi me da to već nije počelo da se primenjuje.)

 

Juče na pijaci obilazim tezge sa nejasnim osećanjem već viđenog. Eno gde starije žene, one koje nemaju tezge,  stoje oko pijace, prodaju listove koprive i maslačka. I ljubičice pride. To je sirotinja, sasvim na dnu društvenog lanca preživljavanja. Jedna veza maslačka 20 dinara. Nadam se da nije sav popišan. Samo delimično.   Ljubičice mirišu vrlo diskretno. Moraš dobro da udahneš da bi ih osetio. Što se slabije oseća to je miris plemenitiji. Ono što je dobro mora da se prikriva. Inače se oglasi i postane opšta stvar. Ispred centralnog ulaza prijavnica desničarske stranke Dveri. To su oni što propisuju šta je srpski a šta ne, oni što hoće da uvedu obavezno služenje vojske i razne druge gluposti. Prošle nedelje na tom su mestu bili naprednjaci. Ljudi nešto potpisuju. Valjda se zaklinju da će za njih glasati. Cveća je sve više. Došlo je doba da zasadimo naše bašte i terase. Ukoliko ih imamo.

 

U tramvaju, na putu do pijace, sreo sam starog poznanika, fizičara. Mislim da je postao i akademik. Poznajemo se skoro četrdeset godina. Pitam ga kako je i zašto mi nije odgovorio na neke mailove. Kaže mi da mu je umrla žena. Jasmina! I nju sam poznavao. Odjednom mi se vratila slika  iz Herceg Novog gde smo bili zajedno na jednoj naučnoj konferenciji. Još nisu bili muž i žena. Valjda su tek počeli da se “zabavljaju”. Takva vest udari u lice i zaustavi normalno razmišljanje. Izazove sećanje koje prožima ceo svemir. Sinoć smo gledali lep argentinski film “Truman”. Glavni junak zna da umire. Želi da udomi svoga psa Trumana. Film nije depresivan. Nije, naravno, ni veseo. Nekako je uspešno normalan. Kako se o smrti može razmišljati bez osečanja užasa. Tragično je i tužno, ali nije propast sveta. Neko nastavlja da se seća. Osećanje utehe koje nije uvek dovoljno ali je neophodno.

 

 

Jebem ti Dveri i taj talog koji oko nas pliva i nikako da potone!

 

 

Setio sam se urbane legende kad je, kao, neki sportski radio komentator, prilikom prenosa utakmice uzviknuo: “Go, go, go… Kurac bato, Sirćo brani! Pitam prijatelje da li se sećaju toga. Svi se sećaju priče, ali niko to stvarno nije čuo. Onda postavim isto pitanje preko FB-a i ubrzo dobijem odgovore:

Коментари

Kamenko Pajic Mirko Kamenjaševič “Gol, gol … kurac gol, stativa!!!”

Kamenko Pajic Posle zaradio sest meseci suspenzije kad je na utakmici usledeo ovaj komentar “Slobodan udarac sa nekih 35 metara izvodi Bukal … Topovski udarac i gol!!! Kurac gol, prečka!!! … Sjedi mali, pička ti materina, ništa ne vidim

Srđan Kusovac Nije urb legenda mirkomkamenjasevic utakmica dinama iz vinkovaca sa nekim ne znam sa kim

 

Znači nije legenda. Stvarno se desilo. Bože, koliko je se mnogo nemogućih, divnih stvari odigralo u našoj mladosti. Uprkos svemu. Da, uprkos svemu. Znam o čemu govorim.

 

Ni Bitlsi nisu izmišljeni. Yesterday i And I Love Her. Prošlost nije nikakav mračni tunel. Takvim bi hteli da ga predstave novokomponovani izumitelji harmonija sfera.

 

Od Đuke sam dobio poklone sa Sardinije. Između ostalih i potato di mare i dugačka šišarka koja nije šišarka već list. To još uvek postoji. Nije nikakva mitologija. Izgleda da još uvek ima mesta na svetu gde se može živeti tiho, pristojno i normalno. Uživanje u malim stvarima dolazi samo od sebe. Ili ga ima ili nema. Nije u pitanju politički projekat. (Zamislio sam da pseudošišarku iskoristim za armadila kojeg hoću da napravim. Znate li da armadilo jedini od životivnja može da oboli od lepre? Koji podatak!)

 

 

Narodi koji umeju da uživaju u umetnosti i prirodi umeju i svoje živote da pretvore u nešto uzvišeno i vredno.

 

Nije Ovde problem samo u grubosti i neznanju već i u razumevanju, odnosno u  nespremnosti da se razume.

 

Naš unuk Đole danas se veoma istakao na takmičenju matematike. Osvojio je prvo mesto. Svi smo veoma sretni i ponosni. On je i dalje detinjast. Njegov celi ručak  bio je jedan ogromni zalogaj. Uplašili smo se da se ne udavi. Čuvali smo njegovu sestru dok je on bio na takmičenju sa roditeljima. Višnja je prava čigra. Zavrti mi se u glavi od njene brzine i odlučnosti. Drugi unuk Nikita, koji se kasnije pridružio, da bi pojačao pritisak, jer mu ne dam mobilni telefon da igra igricu, počinje da govori: pliz, pliz, pliz, pliz…. ja mogu ovo da govorim celu noć dok mi ne date. OK, dao sam mu! Možda Nikite bude pedagog. Mada, andragogija je potrebnija.

 

Počelo je proleće.

Pretspostavljam da ću da završim ovo što sam započeo.