O spomenicima, 1. jun, sreda

Miris kiselog drveta prethodi mirisu lipe. Deca se polako raspuštaju. Odrasli su odavno raspušteni. Taksisti ispred kuće se takmiče ko će biti glasniji. Neprekidan forum o svemu i svačemu.

Probudih se sa čudnim osećanjem da se ovo u čemu sam se našao dešava ne drugi već treći, četvrti put. U novinama Mika komentariše kako je postao strani plaćenik. Juče sam mu poslao poruku da bi mogao da mi od tih stranih para pozajmi jedno 200 eura. Nije mi još odgovorio. Prebire po bisagama. Od najave da će da se podigne spomenik Zoranu Đinđiću na Studentskom trgu stomak mi se okrenuo. Mogli bi i ispred Srpske akademije nauka i umetnosti da postave njegovu figuru. Nasred one česme. Pa bi se gledali svakog dana: ubijeni premijer i besmrtnici. To muvanje sa mrtvima, razvlačenje uspomana i sećanja na njih, tumačenja i podvlačenja… to je, nekako, veoma srpski. Građanski? Nemam pojma šta ovaj pojam još podrazumeva.  Čak i kad ne bi bilo ni natruhe od politike i potrebe da se od ovog čina politički profitira ja sam veoma skeptičan. Poslednjih četvrt veka sve što je u Beogradu, i okolini, podignuto kao spomenik, uz određenu političku poruku i simboliku, napravljeno je na katastrofalan način. Od spomenika Nikoli Pašiću na istoimenom trgu, preko  Nikole Tesle na aerodromu, pa do spomenika Borislavu Pekiću, sve je to jedan te isti nemušti staljinsko-pilićarski rukopis. (Jedino se Branislav Nušić izdvaja. U pozitivnom smislu, mada ne znam zašto je morao da se podigne na glomazni podest. Mogao je da korača trotoarom pored Narodnog pozorišta.) Ovde ili više nema kapaciteta da se nešto normalno, lepo i dostojanstveno uradi, ili ne postoji smelost da se prepozna šta je šta i da se to javno kaže.

Možda je to i zbog mrzovoljnog  birkanja po istoriji i prošlosti. Ovde je i dalje nezamislivo da spomenik nije samo sećanje i podsećanje nego i deo svakodnevnog života.

Danasi su najbolji spomenici oni koji deluju da su napušteni. A u isto vreme “rade” i kao orijentiri.

 

 

Na delu je osiona glupost i neznanje koji se kombinuju sa kreativnim rešenjima. I rušenje u Savamali je nečije kreativno rešenje. Ta kreativna rešenja bila su prisutna u svim vlastima i u svim periodima našeg života. Ona su bila spontana reakcija na osećanje frustriranosti i inferiornosti, reakcija na odbijanje beogradske čaršije da preko noći prihvati nove igrače kao ravnopravne partnere u upravljanju grada. (Mora se  biti brz, nešto se mora preko noći rešiti…) Na kraju se sporazumeju, odnosno nešto se i nauči, povežu se neki konci. Svako dobije deo kolača. U međuvremenu: pokora.

Sada, međutim, nisam više uveren da će to tako jednostavno da se završi. Ova je zemlja izgubila kapacitet u mnogo čemu. Pogotovo u tome da prepozna šta je pristojno a šta nepristojno, šta je lepo, a šta izrazito ružno. Ovde je dostojanstvo samo reč, nekakav strani, ubačeni pojam koji nema više nikakvo stvarno značenje.

Upotrebljava se još jedino u izrazu: “dostojanstveno otići”!

Malo, malo, pa… 29. maj, nedelja

Malo, malo, pa neko ode u kurac

Kad se tamo nađe bude svet za sebe

Niko sa njim/njom nema ništa

Ništa Sveti Petar ništa anđeli ništa prizivanje duhova

Kad neko ode u kurac tamo je siguran kao čep gurnut u flašu

Tek kad se flaša razbije može da krene … ali to je već

jedna druga priča

Ponekad se pomene kao izgubljen slučaj koji liči na izgubljenu rukavicu

Kad se izgubi leva, baci se desna

I obratno

Ili se sačuva za prljave radove

Toliko o onome koji je u kurcu!

 

 

Sve priče o prošlim vremenima stale bi na vrh igle

Kada bi se ta igla susrela sa tvojim nosom

Osetio bi kratak bol i ništa više

Sva unutrašnja krvarenja mogu se opisati kao nešto prepotopsko

Što se dešavalo nekome drugom

Uopšte ne znam čemu priče o prošlosti služe

Ako ne da bi se zaboravilo ovo sada

To ti je kao jedan veliki zid ispod kojeg je jedna knjiga ili stopalo

Ne možeš ih izvući

Zid je na vrhu malo grbav

Ko će znati šta je u njegovom podnožju uzidano

 

 

Malo, malo, pa neko epohalno otkriće!

 

U svakom slučaju, mislim da je mnogo bolje otići  u pičku materinu nego biti u kurcu! Zavisi, naravno,  od očekivanja.

Ručke, kvake i ostali alati, 27. maj, petak

Tramp je dobio podršku da bude republikanski kandidat na izborima za predsednika Amerike! Da se to dešava u Finskoj ili Ugandi kome bi to nešto značilo osim građana tih država? I opet će morati da se bira manje zlo. I opet ćemo navijati za manje zlo. Da li je to za nekoga moralni problem? Ne razumem ljude koji neće da odu da žive u pećinama, negde u nedođiji, već su tu, pored nas, komšiluk ili kolege na poslu, a opet daju visokoparne izjave o tome da neće da biraju manje zlo. Nego će elegantno da izbegnu sva zla u životu! Nije nego. To je pseudomoralistička priča koja se ponavlja na svakim izborima. Nisam nikada čuo nekoga da bi takvu priču širio oko svoga zaposlenja. Osim ako ne bi bio izdržavano lice koje ne brine za materijalnu egzistencije. (Ima, naravno, i takvih dramosera koji ne bi da se zaposle, jer će izgubiti sopstvenu indvidualnost i slobodu, koji žive na rubu elementarne egzistencije, ali koji, ipak, itekako računaju da će oni drugi, koji ne mare za slobodu i individualnost, da im obezbede krov nad glavom, telefon,  hleb i jaja.)

Između Trampa, apsolutnog ignoranta i cirkuzanta, i Hilari Klinton, neograničene moralne praznine, moraće da biraju građani Amerike dok će ostali, normalni svet,  da strepi i da se nada. Neće, naravno, Amerika  propasti ako pobedi Tramp, ali će posledice biti dugotrajne i duboke. Amerika koja predvodi svet u glupostima nije isto što i Amerika koja predvodi svet napretka i tolerancije. Ako Tramp postane predsednik svako će ludilo biti ne samo moguće nego i očekivano.  Košmar savremenosti se nastavlja. Intenzivno.

Drugi pol moći, gospodin Putin, prima budućeg srpskog premijera da mu prijateljski saopšti kako bi želeo da izgleda srpska vlada. Svet je jednakostranično grozan. Sreća je da ipak imamo internet pa možemo sopstvena osećanja grozote, ili zadovoljstva, trenutno da razmenimo. Onda se osetimo malo osokoljenim time što nismo baš toliko usamljeni. Poput govneta na kiši. Kiša, pada li pada.  

Čitam uzbudljiv esej o Vitgenštajnu u NYR of Books. “Witgensten`s Handles” od Chriristopher Benfey-a. Vitgenštajnove ručke! Misli se konkretno na kvake koje je Vitgenštajn dizajnirao za kuću njegove sestre. A onda se pojam “ručke” širi. Postaje nezamenljiva alatka i pretvara se u jedinstveno sredstvo neophodno za naš opstanak. Jer, i reči su neka vrsta  “ručki”. Jezik, u kojem je Vitgenštajn video počelo svega, deli se na elementarne čestice, na reči. Odatle se može napraviti sve. Pogotovo ono kako se živi! Zar nas svakog dana ne ubeđuju da živimo sve bolje? Zar nismo najsretniji i najponosniji narod na svetu? Najslobodniji pogotovo! Spokojni onoliko!

 

 Vitgenštanove ručke

 

Ručke od kvaka  prenose se iz generaciju u generaciju. Dok ne dođe neka posebna, bogata i odlučna generacija koja će sve da izmeni. Uključujući i kvake.

U našem stanu, u zgradi koja je iz 1938, toliko toga je promenjeno. Olupao se ukrasni kamen na gelenderima. Neki idiot je zidove na stepeništu do pola ofarbao zelenom masnom bojom. I pri tome, čupkavo, mislim da se to naziva “španski zid”. (Liči na zid obložen slinama.) Zamenjeni su stari, drveni poštanski sandučići sivim metalnim. Promenjena je većina ulaznih vrata i prozora. Mi smo sačuvali vrata i kvake. Kvake su se izlizale, svaki čas ispadaju. Da budem iskren, sačuvali smo ih verovatno i zbog toga jer nemamo novca da ih menjamo.  OK, to je poslednje što bih uopšte menjao. Da li ove kvake izgledaju drukčije od svega oko nas? Da li se vidi da su iz nekog drugog vremena? Naravno da se vidi.

Otisci vremena! Da li se to tako kaže? Zovem u pomoć alate. (Gde ste sada reči?) Ko je ostavio svoje otiske? Prethodni stanari, zidari, bravari, oni koji su obijali i upadali, kućepazitelji, popisivači, policajci…? Kako vreme ostavlja svoje otiske? Onaj čuveni zub vremena skida sjaj i politiru, nagriza metal, kamen, drvo,  ubacuje buđ i crvotočinu. Starost svija gnezdo u ostacima onoga što liči na stabilnost i nepromenljivost.  Reči i materija zajedno održavaju iluziju.

 

 Naše kvake

 

Kako se samo živo sećam dosetke od pre pola veka koja me vraća na kvake. (To je znatno pre pojave romana, i filma, “Kvaka 22”.) Dosetka je bila neka vrsta usmene reklame vezane za robnu kuću Ferum koja se nalazila u samom centru Beograda, na tadašnjem Trgu Marksa i Englesa. “Ako vaše dete loše sere, kupite mu kvake i eksere u robnoj kući Ferum!” Zašto su kvake i ekseri bili dobro sredstvo protiv dečije opstipacije to može da odgovori samo vlaška magija.

Otključajte i otvorite sva vrata i prozore, povadite i pobacajte sve eksere, da bi se oslobodili onoga što vas iznutra muči! Dižite ruke od krovnih greda tesari! Sada ćemo da proglasimo slobodu koja neće voditi računa o obavezama prošlosti. Moćno, zar ne?

Sećanja Poslednjeg čoveka (2) 26. maj, četvrtak

Odakle sam?

 

Ne postoji pravo sećanje. To su uglavnom tuđi opisi. Ponekad nešto proleti, poput refleksa, poput navale pljuvačke kad zamirišu punjene paprike ili roštilj. Opet sam, pomislim, osetio dodir prošlih života. Da li su mi baš sve ispričali? Da li su nešto sakrili? Možda i ne znaju sve detalje. Možda im je zabranjeno da mi sve ispričaju. Možda žele da me poštede. Možda se plaše moje reakcije. Ja, međutim, ni na čemu ne insistiram. Prihvatam stvari onakve kakve jesu. Premda često nisu onakve kakvim se prikazuju.

Kažu da su me našli ispod planine snega i leda. Kažu da je u pitanju bilo čudo. Koje je čekalo pedeset godina da se pokaže. Tada sam se ponovo rodio. Koliko sam mogao da imam godina? Stodvadeset! Od tada je prošlo trideset godina. Koliko sada imam godina? Da li sve sabirate? Kako se osećate kad to čujete?

Što više prolazi vreme sve manje verujem u čuda. Taj hokus-pokus sa mojim telom, mooj dušom, mojim životom, najzad, zar to ne liči na sapunsku operu. I priče o tome, pretočene u televizijske serije, slike, muziku, asocijacije… zar to nije samo način da se izbegne suočavanje sa onim što je suština. Nema povratka iz mrtvih. Osim kao neko drugi.

Stvarno, odakle sam? Iz sveta mrtvih, iz podzemlja, iz zaleđenog i okamenjenog sveta, iz sveta senki? Ili iz cirkusa? Pošto ne znam ništa o svome prethodnom životu moje poreklo i nema previše smisla. Osim za one koji bi u svemu da otkriju neku zaveru. I sam sam povremeno razmišljao o sebi kao nekome čije postojanje ima dublji smisao. Ali nikada u tome nisam video grupu posvećenih i tajanstvenih zaverenika, nekakvih upravljača sveta, gospodara života i smrti. Tajne su obično stvar gluposti i mamurluka a ne nekog paklenog plana. Ko zna, uostalom.

Ko sam?

Ja sam ja. Potpuno jednostavno, malo ugojeno ljudsko biće muškog pola, pomalo klaustrofobično, pomalo agorofobično, starije, oko osamdesetak godina, mada to nije tako jednostvano, jer ako se   doda još onih pedeset onda se starost pretvara u nešto neverovatno i pomalo nedopustivo. Da li će izležavanje u ledu produžiti moj drugi život? Možda je simbolika moje pojave napravila prostor da se misli u drugim kategorijama. Ako više nema ratova i sukoba zašto sam ja Poslednji, a ne Prvi čovek?

Da li novo doba više obeležava poslednji ili prvi? Kroz ljudsku istoriju Prvi je dominirao nad Poslednjim. Ubedljivo. Zašto se to preokrenulo? Možda zbog toga jer niko ne može da pronađe Prvog.

 

O navikama

Nisam siguran šta je ono što je stečeno, a šta ono što je nasleđeno. Kad o nasleđu znaš samo ono što imaš a ne kako si ga stekao, teško je pričati o uzrocima i posledicama. Mogu da ne verujem nikome, ali ne znam šta bih od tolike sumnje napravio. Moje znanje je krajnje neobično. Poznajem antičku istoriju i filozofiju, geometriju i algebru, imam neka opšta znanja o botanici i biologiji, volim muziku, posebno Stravinskog, Satija i bluz, ali ne umem da sviram ni jedan instrument. Sećame se nekih velikih romana poput “Rata i mira”, “Idiota”, “Procesa”, “Majstora i Margarite”, “Njujorške trilogije”… ali ne i samog čitanja. Još stravičnija je situacija sa mojim profesorima i predavačima. Ne mogu da ih se setim. U stvari, ne sećam se nikoga. Ne znam kako izgledaju moja majka i otac, moja sestra i brat. Ne sećam se žene, a ne sećam se ni braka. Ipak, bez problema ću da operem sudove, spremim doručak, skuvam kafu ili čaj. Znam da je lepo poželeti ženi, kao i prijateljima, srećan rođendan ili novu godinu. Kad sam obreo u ovo vreme psiholozi su pripremili albume i razne snimke ljudi koji su mi pre pola veka bili bliski. Ne samo moje porodice nego i prijatelja i kolega, komšija, poznanika. Sa ovima sam išao na fudbal kao klinac, a sa ovim igrao šah (o da, i šaha se sećam), ovde sam na igranci sa tadašnjom devojkom, a ovde u rovu sa vojnicima tokom bombardovanja. Evo me na moru! Kako sam samo bio sretan! Tako to izgleda na fotografijama. Već tada nosim sunčane naočare. To je ta navika koja se nastavila: da skupljam sunčane naočare. Neko je posle naslikao sto pun naočara kao neku vrstu ilustracije moga života. Gde je čovek koji ih nosi? Gde se uopšte nalazi taj sto? Kome pripada ovo vreme?

 

 

Koliko je sve ovo stvarno?

Izrone, povremeno, neki događaji koji su više uzbuđenje nego stvarne slike onoga što se desilo u prethodnom životu. Ništa kamerno. Više horski. Pa i ja sam, izgleda, učestvovao u rušenju nekih tiranija! Oko mene su sigurno bili drugi ljudi, meni bliski i sasvim nepoznati, i od tog osećanja zajedničkog, dobijem neku vrstu drhtavice. Sav se naježim. Žena me upita: opet revolucije? Inače, ima mesta gde mislim da pripadam ali to nema nikakve veze sa sećanjem. Više bih rekao da je u pitanju moj karakter.

Zavladala je sloboda i mir. Ljudi su prestali da se rukuju. Infektivno je.

Pred spavanje čitam prvo što mi padne pod ruku. Stižu mi vesti i priče iz celog sveta. Otvorim svoj profil i zateknem više od dvadeset hiljada poruka. Tu su i fotografije, audio i video zapisi, ispovesti, vicevi, lepe želje… Služba sigurno čisti ove poruke jer je nemoguće da mi se ne obraćaju razne psihopate sa svojim pretnjama i optužbama. Da, osetljiv sam na ružne stvari. Nisam oguglao i pored toga što sam proveo pedeset godina na ledu.

Led ne čeliči. Kao ni oganj.

 

Pre nego što utonem u san, kratka rekapitulacija dnevnih zagonetki.

Staviti tačku! Trebalo bi to uraditi. Da li je to slučaj sa mnom? To što sam izbrisao iz sećanja tolike ljude?

 

Stvarno, kako se stavlja tačka? Na bilošta.

Može li se tačka kotrljati? Kako se tačka pretvara u kuglu? Tako što se dugo, i koncentrisano, zamišlja?

Neobično uputstvo za oblačenje: obucite se toplo ali posno!

Znači, ništa koža, čak ni vuna. Samo lan, pamuk i konoplja.  Evenutalno riblja krljušt.

O kakvim sve ludostima razmišljamo dok putujemo svojim životom!

Usamljenost i stid, 24. maj, utorak

Pročitao sam izvanredan tekst “Srednja klasa i stid” od Neala Gablera, koji je upravo objavljen u “Peščaniku”. Odavno nešto ovako jasno, precizno, a neposredno, nisam pročitao. Ako 47 odsto Amerikanaca kaže da nema na raspolaganju 400 dolara da bi pokrili iznenadne troškove kako stoje stvar sa Srbima. Koliko bi njih imalo 200 dolara za iznenadne troškove? Možda trećina? Pojma nemam. Šta su to, uostalom, iznenadni troškovi? Svadba, bolest, smrt?

Kako bismo, najzad, definisali šta je to srednja klasa u Ovome Ovde? Određeni prihod, profesija, način života? Nekada je to bilo mnogo lakše. Mogli su da se mešaju profesija i prihodi sa funkcijom. Normalno je bilo da imaš društveni stan, da školovanje i lečenju budu besplatni. Oni koji su bili siromašniji obično su zidali kuće dalje od centra. Imati kuću nekada nije predstavljalo bogzna kakav uspeh u životu. Oni čiji su preci bili predratni vlasnici fabrika, kuća i ulica većinom i dalje zapomažu da im se vrati dedovina i babovina, mada su neki i namireni. Ne verujem da će se povraćajem imovine nešto promeniti. Mislim na socijalnu strukturu društva. Naravno da mislim da bi trebalo da se vrati sve što je moguće. Pogotovo ono što nije bogatstvo stečeno tokom rata, na račun pobijenih Jevreja. Ali ovde postoji određena nastojanja da se zaboravi na nepravde. Pogotovo kad su one nacionalno “ispravne”.

Moje sećanje na detinjstvo i mladost obojeno je osećanjem jednakosti i pravičnosti, a ne razlikama u moćima i imanju. To nije bilo pitanje same politike (ideologije) koliko opštim doživljavanjem sveta i onoga što je ispravno, a šta ne. Razlike u moći i imanju bile su posledica onoga šta čovek jeste, a ne onoga šta je ko nasledio. Ne kažem da je sve bilo ispravno i idealno. Bili smo kritični prema onome što smo podrazumevali pod “crvena buržoazija” ne toliko zbog buržoazije koliko zbog crvenog licemerstva.

Svet se veoma promenio. Ne samo ovde gde se odigrala ne jedna nego niz katastrofa koje će obeležiti sledećih dvadeset generacija. Promenio se svet koji nam je oduvek izgledao čvrst i stabilan, sazidan od jasnih pravila i normi, svet racionalan i skladan jer samo takav može da bude efikasan.  Ovde nije rač samo o Skandinaviji već o najvećem delu Zapada. Propast komunizma bio je očigledno znak da je propala ne samo jedna nadnacionalna vizija nego i sposobnost da se izgradi jedna globalna budućnost za sve u kojoj nacije i razne ideologije neće imati bilokakav značaj. Od komunizma je gori samo antikomunizam, pisao je Adam Mihnjik. Tačno znam o čemu je reč: o besprimernom idiotizmu liberalnog kapitalizmu koji svoj nedostatak bilokakve istinske vizije i ideologije zamenjuje antikomunizmom.

To, naravno, ne znači da su u pravu oni koji kažu: tražili ste, gledajte! Ne znam da li je neko od tih mudraca odbio da koristi bankarske kartice i pozajmice. Opšta finansijska nepismenost i privlačnost “šibicarenja” zajednički vladaju ovim svetom.

I tako smo došli do toga da je srednja klasa ovde potpuno marginalizovana. Ovde se živi na ivici egzistencije. Više nema planova, a sve manje je i snova. Živeti od pet stotina dinara dnevno (oko pet dolara) to je stvarnost a ne fikcija. Pri tome je u pitanju samo golo preživljavanje. Potrebno je obezbediti bar još toliko za kiriju, struju, telefon… Kad se tako živi godinama izgubi se ne samo pristojna odeća nego i osećanje dostojanstva.

Kad Neal Gabler na tu temu piše o Americi kako je tek Ovde! Ovde je gubitak dostojanstva povezan ne samo sa golom egzistencijom nego i sa političkim mahinacijama, strahom od represalija, gubitkom slobode. Vladavina prava Ovde nikada nije bila nešto što je ulivalo poverenje. Čak naprotiv. Nikada niste mogli znati koji će velikaš šta da uradi. Da li su u svemu samo njegovi lični interesi ili se ovi interesi raspoređuju na članove porodice i članove stranke?

 

Dobro smo još i normalni.

Počeo je Rolan Garos. Kad pogledam publiku koja prati tenisi ponekad pomislim: da li su svi oni nezaposleni ili jednostavno bogati.

Skoo svaki dan pišem Sećanja Poslednjeg čoveka. Nemam pojma u kojem pravcu će to da ide. Svakako sam odlučan da svakog četvrtka postavim jedno novo sećanje u Dnevnik.

Danas se bore kiša i sunce. Šareno. Pre nekoliko danas sam se video sa Norom i Ljubicom. Nora je posle pet godina ponovo u Beogradu. Nora je iz Amsterdama. Verna prijateljica Mindina. Dogovorili smo se da zajedno nešto uradimo za naše sećanje. Nora će da napiše sećanje na svoje prijateljstvo sa Ljubicom, a Ljubica će takođe da se seća zajedničkih dana iz prethodnih četrdesetak  godina. Upoznale su se u Šibeniku na Festivalu deteta. Posvetile su živote deci i igri. Nora je u penziji već petnaest godina ali i dalje radi kao volonter sa decom koja imaju različite probleme. Kako je divno poznavati ljude koji su nesebični. U svakom pogledu.

Više nije važno što se možda nigde više ne možemo uklopiti. Važno je da znamo da nismo tako usamljeni. Svet će se tavrljati kroz zablude i ludosti još izvesno vreme. Onda će morati da se zaustavi i suoči sa stvarnošću. Nisu vredni i pošteni ljudi ti koji će da se stide. Neka se stide lopovi i lažovi. Prethodno ih, međutim, moramo razotkriti.

Sećanja Poslednjeg čoveka, (1) 18. maj, četvrtak

Sedeo bih u plićaku i čekao  da sve prođe. Morao bih da budem u beloj majici, sa šeširom  i sunačanim naočarama. Sunce bi imalo razumevanja za moj položaj. Skupila bi se gomila dece iz susedstva. Ispraznile bi se kamp kućice rasute po ostrvu. Onda bismo zajedno čekali u vodi. Čuo se žamor dečijih glasova, šapat zabrinutih majki… Iščekivali smo da se nešto desi ono o čemu smo već čitali na internetu ili gledali na Glavnim vestima. Više niko nije strahovao od katastrofe, jer se činilo da smo ih već dovoljno doživeli. Nije bilo plakanja. Kao ni molitve. Onda bi neko prošaptao: “brod!” Energija bi prostrujala našim telima. Kao da je u toj reči bilo skupljena sva nada, i sva vera, ovoga sveta.

Tako smo jednom, pre mnogo desetljeća, sanjali na ulicama i trgovima da smo dosegli samu suštinu smisla, prozračnu, neopipljivu, a ipak tako stvarnu slobodu, koja će nas učiniti boljim, sretnijim i normalnijim. Svako se svakome izvinjavao što mu je presekao put, ili što smo mu se previše približili, što smo se  nehotice dodirnuli. (U isto vreme svakog časa smo mogli da dobijemo strašne batine, da budemo ustreljeni, mučeni uhapšeni.) Beše to čudo od pristojnosti i razumevanja koje samo najveće društvene napetosti donose. Kad bismo došli kući, onako mokri i promrzli, pravili smo uštipke i vodili ljubav. Cela ulica se tresla od muzike. A onda je, u trenu, neosetno, sve zgasnulo.

 

 

Čuo sam kasnije, jedne  noći, na pustoj i mračnoj ulici, kako neko pijano ponavlja: čuda se ne dešavaju, čuda se ne dešavaju… I još nešto, samo jednu reč koju nism odmah razumeo. Prošle su godine dok ona nije izronila i potresla me kao nekakav odjek. To je bio kraj istorije. Glasio je: “Nama!”

Setio sam se slika Alfreda Kubina pune nestvarnih životinja i uplašenih ljudi. Slike kao najava katastrofe. Koliko je samo pesnika najavljivalo propast! Kubinu je na jednoj psihoanalitičkoj seansi terapeut rekao da želi da ga oslobodi straha, a ovaj istog časa uzvratio: šta će mi onda ostati. Da nema straha od budućnosti, straha našeg sopstvenog, čiji je pejsaž ne samo naše telo već i životi naših najbližih, a onda i onih nepoznatih, dalekih, koji čine čovečanstvo takvim kakvo jeste, kako bismo se suočili da svakodnevicom. Ona bi nas samlela svojom rutinom kao presušeni ječam.

Tako i ja, izvlačim se iz ovog sna o plićaku i izgubljenom detinjstvu, otresam sa sebe pesak, morsku so, smolu sa borova, i zapućujem na konferenciju za štampu. Opet ću morati da pričam o budućnosti. Propast nikada nije potpuna. Govorimo o delimičnom. U svakom pogledu.

Izvili smo svoje vratove i uhvatili obrise Helejeve komete, potpuna pomračenja sunca i meseca, logore i polja smrti, istrebljenja slomova i kitova, epidemije, vulkanske erupcije i zemljotrese, cunamije, samoubice opasane eksplozivom, kamikaze u putničkim avionima, ubice pune radosti i zadovoljstva jer će uskoro biti u raju.. Mora su počela da se izdižu i plave ostrva i kontinente. Pa ipak, to nije bila propast.

Čitao sam dnevnike i pisma o različitim vremenima i iskustvima. Možda mi je to pomoglo da ne padnem u očajanje. Ernst Jinger u svome kratkom dnevniku “U znaku Helejeve komete” opisuje svoj drugi susret sa kometom, u njegovoj devedeset i prvoj godini (1986). Taj susret uokviruje ceo njegov život. Kad je imao petnaest godina, (1910.) prvi put je video kometu. Sama kometa ne deluje ni malo uzbudljivo i živopisno. (Ni rep joj se ne vidi!) Uzbuđenje je posledica svesti o protoku vremena koje ide neumitno, kosmički. Dubina bora, slabljenje organizma, gubitak energije, sve su to posledice starenja, ali to vidimo svakog dana. Kometa koja se pojavljuje posle sedamdeset i šest godina, to je nešto sasvim drugo. Time se obeležava ne samo protok godina nego i sudbina mnoštva generacija. Svet dobija značenje koje se ne može opisati.

Da li da zamaram publiku pričom o kosmičkim pojavama koje obeležavaju naše živote? Čemu? Zar nije bolje sve pozvati u plićak. Ajde da gledamo kako nestaje istorija! Samo pazite da ne izgorite!

Kad bih samo mogao da izgovor onu reč na pravi način.

Moralo bi sve da se utiša i da stane. Onda bih ja izgovorio reč koja bi oplovila svetom kao udar prosvetlenja. Reč jednostavna, materijalna: brod!

Ali neko bi, pre toga, morao da postavi pravo pitanje.