Usamljenost i stid, 24. maj, utorak

Pročitao sam izvanredan tekst “Srednja klasa i stid” od Neala Gablera, koji je upravo objavljen u “Peščaniku”. Odavno nešto ovako jasno, precizno, a neposredno, nisam pročitao. Ako 47 odsto Amerikanaca kaže da nema na raspolaganju 400 dolara da bi pokrili iznenadne troškove kako stoje stvar sa Srbima. Koliko bi njih imalo 200 dolara za iznenadne troškove? Možda trećina? Pojma nemam. Šta su to, uostalom, iznenadni troškovi? Svadba, bolest, smrt?

Kako bismo, najzad, definisali šta je to srednja klasa u Ovome Ovde? Određeni prihod, profesija, način života? Nekada je to bilo mnogo lakše. Mogli su da se mešaju profesija i prihodi sa funkcijom. Normalno je bilo da imaš društveni stan, da školovanje i lečenju budu besplatni. Oni koji su bili siromašniji obično su zidali kuće dalje od centra. Imati kuću nekada nije predstavljalo bogzna kakav uspeh u životu. Oni čiji su preci bili predratni vlasnici fabrika, kuća i ulica većinom i dalje zapomažu da im se vrati dedovina i babovina, mada su neki i namireni. Ne verujem da će se povraćajem imovine nešto promeniti. Mislim na socijalnu strukturu društva. Naravno da mislim da bi trebalo da se vrati sve što je moguće. Pogotovo ono što nije bogatstvo stečeno tokom rata, na račun pobijenih Jevreja. Ali ovde postoji određena nastojanja da se zaboravi na nepravde. Pogotovo kad su one nacionalno “ispravne”.

Moje sećanje na detinjstvo i mladost obojeno je osećanjem jednakosti i pravičnosti, a ne razlikama u moćima i imanju. To nije bilo pitanje same politike (ideologije) koliko opštim doživljavanjem sveta i onoga što je ispravno, a šta ne. Razlike u moći i imanju bile su posledica onoga šta čovek jeste, a ne onoga šta je ko nasledio. Ne kažem da je sve bilo ispravno i idealno. Bili smo kritični prema onome što smo podrazumevali pod “crvena buržoazija” ne toliko zbog buržoazije koliko zbog crvenog licemerstva.

Svet se veoma promenio. Ne samo ovde gde se odigrala ne jedna nego niz katastrofa koje će obeležiti sledećih dvadeset generacija. Promenio se svet koji nam je oduvek izgledao čvrst i stabilan, sazidan od jasnih pravila i normi, svet racionalan i skladan jer samo takav može da bude efikasan.  Ovde nije rač samo o Skandinaviji već o najvećem delu Zapada. Propast komunizma bio je očigledno znak da je propala ne samo jedna nadnacionalna vizija nego i sposobnost da se izgradi jedna globalna budućnost za sve u kojoj nacije i razne ideologije neće imati bilokakav značaj. Od komunizma je gori samo antikomunizam, pisao je Adam Mihnjik. Tačno znam o čemu je reč: o besprimernom idiotizmu liberalnog kapitalizmu koji svoj nedostatak bilokakve istinske vizije i ideologije zamenjuje antikomunizmom.

To, naravno, ne znači da su u pravu oni koji kažu: tražili ste, gledajte! Ne znam da li je neko od tih mudraca odbio da koristi bankarske kartice i pozajmice. Opšta finansijska nepismenost i privlačnost “šibicarenja” zajednički vladaju ovim svetom.

I tako smo došli do toga da je srednja klasa ovde potpuno marginalizovana. Ovde se živi na ivici egzistencije. Više nema planova, a sve manje je i snova. Živeti od pet stotina dinara dnevno (oko pet dolara) to je stvarnost a ne fikcija. Pri tome je u pitanju samo golo preživljavanje. Potrebno je obezbediti bar još toliko za kiriju, struju, telefon… Kad se tako živi godinama izgubi se ne samo pristojna odeća nego i osećanje dostojanstva.

Kad Neal Gabler na tu temu piše o Americi kako je tek Ovde! Ovde je gubitak dostojanstva povezan ne samo sa golom egzistencijom nego i sa političkim mahinacijama, strahom od represalija, gubitkom slobode. Vladavina prava Ovde nikada nije bila nešto što je ulivalo poverenje. Čak naprotiv. Nikada niste mogli znati koji će velikaš šta da uradi. Da li su u svemu samo njegovi lični interesi ili se ovi interesi raspoređuju na članove porodice i članove stranke?

 

Dobro smo još i normalni.

Počeo je Rolan Garos. Kad pogledam publiku koja prati tenisi ponekad pomislim: da li su svi oni nezaposleni ili jednostavno bogati.

Skoo svaki dan pišem Sećanja Poslednjeg čoveka. Nemam pojma u kojem pravcu će to da ide. Svakako sam odlučan da svakog četvrtka postavim jedno novo sećanje u Dnevnik.

Danas se bore kiša i sunce. Šareno. Pre nekoliko danas sam se video sa Norom i Ljubicom. Nora je posle pet godina ponovo u Beogradu. Nora je iz Amsterdama. Verna prijateljica Mindina. Dogovorili smo se da zajedno nešto uradimo za naše sećanje. Nora će da napiše sećanje na svoje prijateljstvo sa Ljubicom, a Ljubica će takođe da se seća zajedničkih dana iz prethodnih četrdesetak  godina. Upoznale su se u Šibeniku na Festivalu deteta. Posvetile su živote deci i igri. Nora je u penziji već petnaest godina ali i dalje radi kao volonter sa decom koja imaju različite probleme. Kako je divno poznavati ljude koji su nesebični. U svakom pogledu.

Više nije važno što se možda nigde više ne možemo uklopiti. Važno je da znamo da nismo tako usamljeni. Svet će se tavrljati kroz zablude i ludosti još izvesno vreme. Onda će morati da se zaustavi i suoči sa stvarnošću. Nisu vredni i pošteni ljudi ti koji će da se stide. Neka se stide lopovi i lažovi. Prethodno ih, međutim, moramo razotkriti.