Pakao i podmazivanje, 27. jun, ponedeljak

Rekoh u sebi: pakao je to! Mada, naravno, nije. Ima jedna duhovita definicija Marka Tvena da je u raju bolja klima a u paklu bolje društvo. Ovde mi se, međutim, čini da je društvo to koje bih po svaku cenu želeo da izbegnem. Za klimu su ionako zaduženi veliki klima uređaji.

U subotu u ponoć, znači u nedelju, govorio sam na mini Pesničenju, u organizaciji neumornog Prote Škarta, jednu pesmu. Mesto: kraj Beton hale. Tu se Beton hala završava, dalje ide biciklistička i pešačka staza duž obale  Save koja se tu postepeno uliva u tok Dunava. Ispod zidina Kalemegdana. Kola u mi još bila u kvaru pa sam došao tramvajem kojem je iz nekog razloga bila promenjena trasa pa je sa Zvezdare išao na Novi Beograd donjom, dorćolskom stranom. Izašao sam tačno gde treba – na tramvajskoj stanici Pristanište i peške, preko parkinga, zaputio do mesta događaja. U tramvaju (7 L) većina putnika mlađi svet. Šest, sedam devojaka obučeno kao da je izašlo iz neke modne modle: crna ili smeđa kosa, lice puno belila, a šminka izrazita – tamna. Sve u malim crnim haljinicama sa obaveznim visokim potpeticama. Idem preko parkinga i vidim da su sve devojke obučene na isti način. – O ne, odjednom ispred mene izbija jedna obučena u pripijenu kratku haljinu od materijala svetlog, srebrenog, poput krljušti pastrmke. Ide, i muči se u visokim štiklama. Muškarci su manje uočljivi. U belim košuljama bez kravata. Preplanuli, malo nabildovani.  Tetovaže se ne vide.  A vozni park impresivan.

Sa stepenica, kojima se sa parkinga silazi na šetalište ispred Beton hale, dočeka te, i skoro oduva, zvuk nečega što bi trebalo da bude muzika. Sa druge obale valja se mešavina krikova. Razumeo sam to kao bitku između urbanog i ruralnog turbo-folka. Kada sam sišao na obalu buka je bila neopisiva. Svet koji je pored mene prolazio nije bio stariji od četrdeset godina, bar kad su muškarci bili u pitanju. Granica za žene bila je niža – negde do tridesete.

Nisam mogao da zamislim takvu koncentraciju kiča i odvratnosti. U svakom pogledu. To je, znači, taj “krem krema”? Tu se koncentriše ta nadaleko čuvena energija i kreativnost grada? Tu se okupljaju ti uspešni krimosi, političari,  biznismeni, diplomate, umetnici, advokati,  estrada, a sa njima i deca koja traže da budu viđena ili finansirana. Strašno!

Moja reakcija je mešavina moralnog i estetskog, političkog i socijalnog gađenja. To što tu ne pripadam najmanji je problem. Dovoljno sam mator da sam bio mnogo puta na mestima kojima ne pripadam. Doživljavao sam ih kao nešto što je jedna od apartnih dimenzija stvarnosti a ne stvarnost u kojoj se stvarno živi. Hiljadu stvari iz protokola doživljavamo kao nešto čemu ne pripadamo ali što je deo sistema koji funkciniše godinama. Navikneš se na počasne straže iako nikada nisi bio ni stražar, ni deo delegacije koja se dočekuje. Osim toga, tu postoji i rutina koja se odrađuje bez previše udubljivanja.

Ovde, u ovom noćnom paklu Beton hale i cele reke, imamo život koji se odvija masovno i dobrovoljno kao svojvrsni trijumf uspešnosti i radosti. Ne možeš a da, u susretu sa tim, ne osetiš i tračak nekakve klasne svesti koja je preživela sve ove meljave foliranja i izdaje.   To nema nikakve veze sa demokratijom. Primitivizam, arogancija i prostaštvo nemaju nikakve veze sa demokratijom.

Još uvek pamtim kada je to bio prazan magacinski prostor i  razgovore o tome u šta bi Beton hala trebalo da se pretvori. U centar kulture i okupljanja! Mesto gde će biti: pozorišta, bioskopi, galerije, knjižare, izdavači, prostor za rezidente… A ispalo je sve suprotno. Možda mi je zbog toga ovo mesto još odvratnije. Ko je tome kumovao? Gradska vlast? Demokrate? Ekonomisti? Nacionalisti? Svi zajedno? Ljudi koji su mislili da imaju kulturu u malom prstu? Uvek me iznenadi koliko kultura privlači, i okuplja, polusveta, najgorih malograđana, prišipetlji sa nacionalne, političke i akademske scene. Kad čujem da je neko kulturni radnik odmah pomislim na sve najgore. (Mada se ne mašim za revolver! A i nemam ga.)

 

Pronašao sam mesto koje će, kao, jednom, da bude neki kulturni centar.   (Budući Kulturno zanatski centar RUINKARNACIJA.)  Skroz na kraju. Nema ni vode, ni struje. Znači nema ni toaleta. Razvalina. Prota je sa svojim pomoćnicima ukrasio ceo prostor svećama. Postavili su razglas i neko svetlo iznad. Verovatno su struju “skinuli” sa bandere. Onda dvadesetak stolica i gajbice od piva. Retki prolaznici i pokoji biciklista idu stazom pored nas. Rekoh u sebi: koji me je kurac terao da dolazim. Protin entuzijazam razbije mučninu očas. Prota uvek deluje oduševljeno. Poneo sam i spravicu za podmazivanje koja će biti deo izvođenja pesme. Našao je Đuka. Baš mu hvala! Muzika sa splavova i Beton hale i dalje dopire do nas. Ali mi se ponašamo kao da nas se to ne tiče. Plivamo uzvodno dok nas ne potope temelji Beograda na vodi. (U subotu su demonstranti zaljuljali Brankov most. Sećam se tog osećanja iz devedesetih, mislim iz vremena studentskog protesta. Mučnina i gubitak ravnoteže. Šta mogu da urade ljudski koraci! Kad su zajedno!)

Nastupio sam među prvima. Pročitao i došao do šarke koju sam podmazao. Verovatno će ceo dovratak jednom ceo izbiti. Podmazivanje šarki deluje kao stara metafora. Ove je vreme kliznih vrata.

 

 

Podmazivanje

 

Kad je nešto dobro podmazano

To onda može da ide do kraja

Kao podmazan je prošao nečiji život

Preselio se bez problema u  drugu kuću

Nekom je, kao po loju, sve prošlo

I u završnici

Ništa ne zaškripa

 

Ovo ovde mi ne deluje da je baš podmazano

Dobro znate da nije u pitanju samo škripanje, cepanje, krpež, nered

Nešto je  ozbiljnije

Otpor koji stvara trenje

Tako se i najtvrđi meteor raspadne, užari, istopi

Kako ne bi i duša ljudska kad se nađe sred oštrog  alata

Među gadovima, skotovima i kukavicama

Kako  da se  ne  pocepa i osuši

Kako, neka mi neko objasni

 

Ne nema seoba duša

 

 

Kad svakog dana teraš svoju dušu da trpi … šta se čudiš?

Kad svakog dana  ulazna vrata zaškripe i zaplaču

Kad se đonovi i stepenice izližu

Kad vidiš komšiju kako je sve providniji

A na detetu prvu boru

I kad ponovo moraš da gledaš kako se gluposti i podlosti ponavljaju

Ne možeš ni da zamisliš da je sve kao podmazano

Trenje je sranje koje se ne može sakriti

Uglača ti se i istanji mozak dok izbegavaš da se sa tim suočiš

 

Definitno:

Ništa nije podmazano

Ajde da podmažemo šta možemo

Neka svako izabere svoju šarku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kad svakog dana teraš svoju dušu da trpi … šta se čudiš?

Kad svakog dana  ulazna vrata zaškripe i zaplaču

Kad se đonovi i stepenice izližu

Kad vidiš komšiju kako je sve providniji

A na detetu prvu boru

I kad ponovo moraš da gledaš kako se gluposti i podlosti ponavljaju

Ne možeš ni da zamisliš da je sve kao podmazano

Trenje je sranje koje se ne može sakriti

Uglača ti se i istanji mozak dok izbegavaš da se sa tim suočiš

 

Definitno:

Ništa nije podmazano

Ajde da podmažemo šta možemo

Neka svako izabere svoju šarku

The Pale Fire, Brexit u Beogradu, 25. jun, petak

Kakvo elitu imamo? Koja je to elita? Ona od uticaja i moći ili ona od znanja i veštine?

Govorim, naravno, o političkoj eliti. Od veština tu je samo sposobnost manipulacije i retorike. I to je, međutim, prilično ograničeno. Onda šta? Šta je glavna karakteristika današnje političke elite? One na Zapadu, i one na Istoku. One u razvijenim, i one u siromašnim i nerazvijenim zemljama. Postoje, svakako, izvesne razlike koje zavise ne samo od tradicije nego i od postojećih uslova i mogućnosti. Privid pravnog sistema i vladavine prava negde postoji u većoj, a negde u manjoj meri. Nije isto živeti u Švedskoj i Kazahstanu, da prostite. Niti na Islandu i u Rusiji.

Poznati britanski novinar Tim Maršal  komentariše referendumsku odluku da Velika Britanija napusti Evropsku uniju time što najveću odgovornost snosi upravo britanska elita koja se ponašala snobovski prema zahtevima (i očekivanjima?) najvećeg broja običnih ljudi. Ta elita je, naime, prema Maršalovim rečima posmatrala (i tretirala?) one koji su bili opredeljeni za izlazak iz EU kao glupake. Ovo je, znači, odgovor ponosnih, starijih i slabije obrazovanih Britanaca na nipodaštavanje onih koji su mlađi, obrazovaniji, i verovatno bolje plaćeni.

Čudno je to kako se tumačenja prilagođavaju novim političkim okolnostima. Sećam se, naime, kako je upravo ta biračka baza (stariji, manje obrazovani, slabije plaćeni, posebno iz manjih mesta i gradova) birala i podržavala Slobodana Miloševića. Bilo je to vreme kada se “dogodio narod”, kada je trijumfovala antibirokratska revolucija, kada su iz rupa i rupica izmileli čudni ljudi koji su se preko noći od komunista preobrazili u religozne nacionaliste i tumače smisla demokratije. OK, ne možemo porediti Srbiju iz devedesetih i Britaniju iz ovih dana, ne samo u ekonomskom  već pre svega u demokratskom smislu. Velika Britanija ima snažan i nezavisan pravosudni sistem, moćne medije, a posebno javni servis. Ne verujem da je moguće da se preko noći pojavi neki britanski Sloba koji bi digao vojsku na Škote ili Irce. To je, stvarno, nezamislivo.

Ali isto tako mi je nezamislivo da se odluka o tome za šta će se glasati tumači kao otpor nekakvom snobizmu elite. Tu vrstu inata znam u fudbalu. Ali i u njemu to sve ređe pali.

 

Dok pišem ove redove moja ekipa je na putu za Francusku. U nedelju će da miniraju tunel ispod Lamanša. Prethodno ću da javim francuskim i britanskim vlastima da je u tunel upala grupa Malijaca obolelih od ebole, opasana eksplozivom, tako da bude zaustavljen svaki saobraćaj, kao i pokušaj da se moji ljudi spreče u njihovom hrabrom naumu. Ne bih želeo da nosim na duši bilokog eks ili aktuelnog Evropljanina, ma šta to značilo. Što se tiče materijalne štete puca mi kurac. Za jedan dan su Britanci sami sebi napravili štetu od nekih stotinak milijardi funti tako da se koja milijarda gore ili dole neće ni osetiti.

Mada, dizanje u vazduh tunela koji je jedno ostrvo učinio delom kontinenta, a kontinent proširio za jedno ostrvo, neće proći bez ogromne medijske pažnje, mnogo više od onih virtuelnih para koje su evaporirale preko pada funte u odnosu na dolar, euro, jen, juan i možda rupiju. Šta je sad važnije: tunel ili budućnost nacije? Odlučite se!

Sasvim mogu da zamislim napušteni tunel kroz dvadesetak i više godina. U njemu Marokanci i Meksikanci gaje pečurke. Delimično hranljive, delimično halucinogene. Ruska mafija spojila jedan krak tunela sa pariskim i moskovskim metroom. Cveta razmena. Kineski i ruski hakeri upravljaju svetom. CERN obezbeđuju Jazidi. Beograd na vodi presušio. Sava promenila tok kod Obrenovca. U tunelu, u stvari, ima mesta za još jedan London.

 

Možda su Britanci na pragu nekog fantastičnog otkrića koje će da preokrene tok istorije i obnovi slavu britanske Imperije. Nešto mnogo veće od otkrića nafte i gasa u Severnom moru. Na primer: “Kamerna fuzija” (CMF). Eto konačnog rešenja za čistu i neograničenu energiju koja se može koristiti u svakoj prilici – od pogonskog sredstva za kosilice do izvora svekolike električne energije. Zašto bi Britanci delili to otkriće, i korist od njega, sa celom Evropom? Jeste malo sebično, ali jedan je Tesla koji je hteo da izgradi novo čovečanstvo i da svi energetski resursi budu besplatni. I kako je završio? U bedi. Sa golubovima. Jer neko očekuje da se Toni Bler, Kamerun ili onaj užasni Boris od Ludosti žrtvuju za budućnost čovečanstva? Nisu oni, svakako, usamljeni. Eno ih redom: Putin, Tramp, Hilari Klinton, Merkelka, Si Điping, Oland, Asad, Erdogan, Natanjahu, Orban, Omar Šarif, Kim Džong, Kastro, Domeniko Modunjo… nisu oni nikakvi dobrotovori, nikakva bogomdana elita, već banda skupljena s konca i konopca… Nema više elite. Ništa: Tito, Nehru, Naser, Brant, Kenedi, Deng Xiaoping, Če Gevara, Saharov, Rasel, Kisindžer, Palme, Njerere… Poslednji velikan beše Nelson Mandela. Govorim o političkoj eliti. Ali ta slika elite može se potpuno ravnopravno raširiti i na sve druge oblasti.

Sve je otišlo u tri pičke materine. Samo smo mi ostali u kurcu. Ako me razumete o čemu govorim. Ako ne, OK. Idite pa sami pronađite istinu.

 

Da su Englezi nešto pronašli, u šta duboko sumnjam, još bi mi i bili jasni njihovi motivi. Ovako, poneli su se krajnje iracionalno. Od matorih i neobrazovanih ljudi to se baš i ne očekuje. Osim kad su u pitanju nacionalni ponos i ta vrsta majmunske patetike. U psihijatriji je odavno poznato da  je veoma lako raspirivati nacionalni ponos, inat i slične patogene karakterne osobine koje se gaje zajedno sa lošom literaturom i prljavim čarapama.  Nema vakcine za tu vrstu zaraze.

Poslednjih tridesetak godina odgajana je posebna vrsta ljudskog soja koja svoju superiornost i agresivnost uzgaja na potpunoj ignoranciji. Ono što su u Beogradu, i okolini, vicevi o Zemuncima, to bi se vrlo lako moglo primeniti na dobar deo Britanaca ili bilokoji drugi nacionalno osvešćeni uzorak. Osim toga, to ide uporedo sa sve izrazitijim kastinskim sistemom koji posebno  dobro uspeva u carstvu političke korektnosti. Britansko društvo je izdeljeno i fragmentisano po socijalnom, profesionalnom, generacijskom, nacionalnom, rasnom, političkom, obrazovnom, geografskom, klupskom, i svakom drugom statusu i kriterijumu do te mere da ne vidim kako takvo društvo uopšte može da pronađe zajednički interes i da stvori neke vrednosti koje neće biti puko brbljanje opštih, populističkih mesta. Imperija foliranja i licemerstva. U međuvremenu možemo da vežbamo kopanje nosa. Od toga se mogu razviti različite discipline: sportska – bacanje u dalj i: umetnička: izrada malih figurica. Engleska ekcentričnost, baš kao i humor, uvek su bili veoma popularni u jednom delu Srbije – onom koji nije bio za Miloševića.

 

 

Mi smo taj put prošli mada se još uvek na njemu nalazimo.  Možda ćemo tu i ostati.

No, vratimo se na tunel. Odlučio sam: zatvoriću ga! Postoje brodovi i avioni. Postoji internet. Za komunikaciju više nego dovoljno.

Osim toga, postoji i engleski jezik. On još uvek može da održi vatru nekakve elite. Čak i snobovi vole vatrice.

Well, it could be the pale fire. Dovoljno snažna u ovom mraku.

Razna mesta, Sećanje Poslednjeg čoveka (6)

Kažu da sve ide kao podmazano! Zvuči idiotski, a i nije tačno.

Prvo bismo se morali dogovoriti oko reda. Šta je u redu, odnosno šta je ispravno. Pa kad kažemo da se nešto odvija kao podmazano da znamo da je to u skladu sa onim što smo zamislili da je onako kako treba. Nijedan život ne ide samo napred. Ideja da je progres nešto što se odvija već samim čovekovim postojanjem i njegovom istorijom sasvim je pogrešna. Stotine i stotine godina je otišlo u pogrešnom pravcu, milioni su patili i stradali nizašta. Bio je Srednji vek, bili su progoni, bilo epidemija, gladi, bili su Hitler i Staljin, napravljena je atomska bomba… Je li i to deo priče o “podmazanosti”? I zlikovac, uostalom, koristi izraz “kao podmazano”, baš kao i mučenik i svetac. Koliko je samo puta Ajhman rekao da sve ide kao podmazano?

 

Prirodni red stvari zahtevao bi da poštujemo prirodu. Šta je starije: borba za preživljavanje ili prihvatanje zakona prirode? Toliko o starosti i modernoj medicini.

 

U mladosti sam, verovatno, proputovao dobrim delom svoga sveta. Želja da se putuje i da se otkrivaju novi predeli, ljudi, običaji, da se upoznajemo sa onim sa čime nismo rasli, to je nešto urođeno. Osim ako to nije izbrisala kakva ludačka religija ili ideologija. Iako se tih putovanja sećam samo fragmentarno, kao delova razbijenog mozaika, ne mogu se oteti osećanju da je moja želja da otkrijem novo bila tako snažna da sam uspevao da otkrijem samo nove pejsaže i jezike a ne samu suštinu tih krajeva. Kad danas putujem ja sam okružen takvom pažnjom i brigom da tek u razgovoru sa ljudima uspem da otkrijem gde se nalazim. Dobro znam da su ljudi sa kojima dolazim u dodir probrani i prosejani kroz različite filtere. Ipak, ja lako prodirem u ono što oni jesu i što mogu biti. To je kao neka vrsta putovanja kroz drvo predaka. Sve je to moja rodbina. Ne u smislu da su svi ljudi braća (i sestre) već da imaju neke čudne zajedničke veze koje su više od krvi. Sa nekima igram šah, sa nekim se začikavam i smejem, sa nekima odem na plažu, zajedno spremamo ručak … Neki put se i rasplačemo zbog prijatelja i rodbine koje smo izgubili u poslednjim zemljotresima i udarima meteora.

 

Ako me pitate gde bih najrađe bio neće mi biti teško da odgovorim. To je jedno seoce na ostrvu na Mediteranu. U kamenoj uvali more je još uvek blještavo providno. Mogu da sedim pod senkom čempresa zagledan u more ispod sebe, dok cvrčci i more daju ritam, satima. Ne daju mi, naravno, da sedim satima. Nigde!

 

Još uvek mi se ide na razna mesta! (Nekad su u Rusiji govorili: opet mi se ide u Pariz! I juče mi se išlo!)

Samo  da znam da ću moći da se vratim u svoju uvalu. Pričati sa jednim čovekom nije dovoljno. Makoliko on bio mudar i ispunjen dobrotom. Ne možeš upoznati jedno da bi znao sve! Dobro je da sve nije podmazano. Ko zna u koje bismo sranje  otklizali. Onako neosetno.

Via Pula – ulica kurvi, 21. jun, utorak

Najzad se dokopah malo suvog prostora. Sklonih se od neba, uticaja zvezda, posla i besparice. Da l sam uopšte još živ?

Kao da je bilo pre godinu dana. Ja, prvi put u Puli. Prošle su dve nedelje. Od grada malo video. Teško se orijentišem: dole je centar, a tamo dalje, levo i desno, more? Odseo u hotelu Pula. Pravi državni, socijalistički hotel, osećanje sigurnosti. U njemu gomila nemačkih tinejđera. Dolaze ovde verovatno na rekreativnu nastavu. Em lepo, em jeftino. (Moga unuka vodili na Goč – u divljinu i pustinu, ne znam sa kojom idejom, valjda zato što je daleko i pusto.) Odmah pored hotela sportski tereni i divna mirisna šuma. Mešaju se mirisi borovine i mora.

Sa Zoranom i Anom na ručku u restoranu blizu hotela. Mesto gde se dobro jede. Svuda turaju tartufe. Ravijole od domaćeg testa sa pršutom i pečurkama, među kojima su i tartufi u tragovima. Zoran i Ana uzeli raviole sa školjkama. Posle se malo mučili otvarajući ih. Sve stvarno domaće, sveže i ukusno. Zamolim da donesu još malo parmezana. Rende i dva mala parčeta.  Količina: dosta cicijaška. Valjda da ostane mesta i za dezert. Vino crno, točeno, takođe domaće. Dobro, kao neki malo jači kjanti. A za dezert prava perverzija: mus od crne čokolade, crnog vina i tartufa, plus jedna kašika tvrdo umućenog šlaga. Tartufi u mrvicama. Osete se pod zubima. I dugo ostanu u ustima.

Pula je, priča nam posle jedan ljubazni domaćin, grad koji je bio projektovan za dvesta hiljada stanovnika kao glavna carska vojna luka. Nikada to nije postala iako je i u vreme socijalizma bila veliki vojni centar. Desetine hiljada ljudi naselilo se i živelo u Puli. To doseljavanje i odseljavanje spolja se ne  vide. Scena je nameštena da je ispune ljudi i njihove sudbine. Baš kao i koloseum koji obilaze turisti. Grad je ceo u zelenilu i svetlost. Nema užurbanosti. U njemu danas živi oko 60.000 ljudi. Bili smo u srpskom kulturnom centru Prosvjeta. Publika sasvim drukčije nego u Rijeci. Manje smo govorili o esejistici a više o pričama. Ana je pročitala priču “Kit u Beogradu”. Čini mi se da smo pogodili žicu. Ljudi su počeli da se sećaju. I da pričaju. Prodali smo šest knjiga. Neko je rekao da bi ulica, u kojoj je Centar, mogla da postane Ulica melanholije. Jedna žena na to reče: ova je ulica poznata kao Ulica kurvi. Eto ti ga na, kako sećanje samo od sebe sklopi priču. Ulica kurvi bi skroz mogla da bude i Ulica melanholije.

Nismo pričali o nacionalnim osećanjima, o aktuelnoj srpsko-hrvatskoj politici, izašli smo posle razgovora u Ulicu kurvi i pijuckali neko vino. U ulici nekoliko mačaka, praznni kafanski stolovi, upozorenje da je jedna kuća sklona padu,  stepenice, muzika… Još je bio dan.

 

 

Sutradan u Rovinju Velikić mi je rekao da je odrastao u toj ulici.

Magda i njene drugarice vodile su nas posle na večeru u restoran. Jeli smo minimalno: predjelo od slanih inćuna, hobotnice i neka divna pašteta od bakalara. A kelneri nas častili lepim belim vinom iz elegantnih tankih flaša. Eto šta znači biti u finom društvu! Magda je pokretač, i voditelj, Pulskog sajma knjiga. Zna sve o izdavačima i knjigama. Kao i o kulturnoj politici. Onaj somnabuli hrvatski ministar kulture, koji voli da se slika kao ustaša, ukinuo je podršku Sajmu. Magda kaže da zbog toga neće odustati. Predložio sam joj da zajedno napravimo projekat “pisanja u živo”, za više pisaca na istu temu. Onako kako sam ja sam pisao “Kita u Beogradu” u Noći muzeja. Ideja joj se dopala. Možda od toga nešto i ispadne. U decembru!

 

Sa razmakom od dve nedelje, uz prolome oblaka, završetak školske godine, pisanja raznih analiza i zaključaka, otvaranja izložbe, susreta sa starim prijateljima, Pula izgleda kao da je na drugom kraju sveta. Pala je hrvatska vlada i onaj morbidni ministar, sreli su se na mostu Kolinda i Vučić, otišao kineski predsednik, mi još nismo dobili vladu,  saznao sam koliko moram da platim za popravku kola… Zoran je, u međuvremenu, gadno pao i obe su mu noge u gipsu. Juče sam sreo jednog mladog prijatelja koji živi u Engleskoj i pravi ozbiljnu profesorsku karijeru. Mihajlo je prilično zgrožen onim što se dešava. A ja ga tešim! U toku je evropsko fudbalsko prvenstvo. Ne primećuje se.  Sonja mi je danas javila da su iz Sarajeva došla porudžbina za dve moje knjige. Možda i oni imaju neku zgodnu ulicu da u njoj počne da se neguje melanholija.

Sve su to izgovori i igrice da se stvarno ne suočimo sa stvarnošću.

Slike za poneti i slike za čuvati, 18. jun, subota

Sa Reljom i Borkom na ručku u Klubu. U bašti toplo ali rashlađeno. Primećujem da ovde idem na klopu samo kao nečiji gost. Nije da mi je sve jedno, ali i ne patim. Samo primećujem. Sabiramo utiske o raznim stvarima. Najviše o zajedničkim prijateljima, slikarima i umetnicima. Za susednim stolom sedi bivši predsednik Republike. Dobro je da nije sam. Ipak mu neko pravi društvo. Pričamo o dugačim stolovima koji mogu da prime i okupe mnogo ljudi. Prva priča u mojoj knjizi zove se “Astal”. Reljin život u Americi kao život na selu. Neko mnogo bogato selo. Otuđenje više nije prava reč. Većina ne zna šta je u pitanju.

Ja sam Reljine slike voleo oduvek. Ne samo zbog toga što se na njima nešto događalo nego i zato što sam mislio da znam na šta misli dok ih slika. Ja domaćin i on stranac, podjednako smo začuđeni onim što se oko nas dešava. Želeli bismo da još ponešto uradimo. U bašti nema muzike. Čudno. Tako to biva sa bivšim kultnim mestima. Opet će pasti kiša. Maline zrele, krupne.

Evo teksta koji sam izgovorio na otvaranju njegove izložbe u Galeriji Haos, 14. juna.

Slike za poneti i slike za čuvati

Ne znam šta je to zen! To je, priznaćete, tako zen! O slikarstvu znam toliko koliko sam video i uspeo da upijem. Mogao bih reći da sam ja, u stvari, neka vrsta Sunđer Boba koji ume da crta. Jednom rečju, potpuno sam opremljen da sudim o ovoj izložbi.

Moje poznanstvo sa Reljom prethodi katastrofi. Moja ćerka Gorana učila je harfu kod Viktorije, dok sam ja sa Reljom vodio duge diskusije o fudbalu i slikarstvu. Za katastrofu se nisamo posebno pripremali. Bili smo nekako ubeđeni da su se sve već odigrale  pre naših rođenja.

Pokušavam da pronađem vezu između naših sudbina, umetnosti i smisla života. Zen bi to rešio jednim pogledom na pepeo na cigareti koja je ostavljena u pepeljari da zgasne. Pušenje je, međutim, proterano iz javnog, zatvorenog prostora. Onda se u magnovenju setim knjige Filipa Dika: “Čovek u visokom dvorcu”. Roman se odigrava u Americi, na zapadnoj obali. Sile Osovine su pobedile u Drugom svetskom ratu jer su Nemci prvi naprvili atomsku bombu. Amerika je podeljena na dva dela: istočni nemački i zapadni japanski. Između njih je neka vrsta neutralne teritorije. Izgleda da su oni koji su pod japanskom vlašću bolje prošli od onih koji su pod nemačkom. No, okupacija je okupacija: okupator bije i otima. Zen i gatanje uz pomoć Knjige promena deo su nove američke kulture, govorim o Kaliforniji, naravno. U isto vreme postoji i nekakav romanopisac, čovek u visokom dvorcu, koji piše knjige u kojima je istorija imala potpuno suprotan smer: Amerikanci su prvi napravili atomsku bombu.

Istorija je, nema sumnje, u rukama umetnosti prilično savitljiva i rastegljiva. Možda će neko, jednom, i oko naše katastrofe da isplete priču sa sasvim drukčijim krajem. Pitam se: šta biste pred svaku od katastrofa poneli sa sobom u drugi život. Obavezno porodične fotografije i četkicu za zube. I šta još?

Neku knjigu, lutkicu iz detinjstva, sliku? Morali bismo napraviti plan šta je za poneti, a šta je za čuvati. Posebno kad je reč o slikama.

Imam utisak da je Relja Penezić ne samo uživao dok je stvarao svoje slike nego i zamišljao da će ih njihovi budući vlasnici nositi sa sobom kao amajlije koje će ih čuvati da u budućim katastrofama ne zaborave ne samo svoje prethodne živote nego i prethodne prijatelje.

Kolikogod uživali u materijalu – u dodiru i tragu boje na papiru – što je suština ne samo zena nego i samog slikarstva – toliko nam i suočavanje sa temom: okeana i čoveka ispred njega, doliva energiju u času kad nam se čini da je sa katastrofom potpuno izgubljena. Energija dobrote, baš kao i energija veštine, održavaju ovaj svet da se ne raspadne.

Mogu sada da zamislim da se ove slike izmešaju i razlete na razne strane sveta i da svaka od njih ponese deo uspomena i sećanja na okeane i predele koje nikada nećemo videti. Čuvajući te slike čuvamo i sve ono što smo naizgled preko noći izgubili. Kupamo se u novom životu. Možda je to neki novi oblik vaskrsenja.

 

 

Original je original, 17. jun, petak

Danas mi je palo na pamet nešto prilično neuobičajeno. Da je broj rupa na zumbanim cipelama uvek prost. Na primer: 17, 23 ili 31. Nisam mogao to da proverim jer nemam nijedan primerak zumbane obuće. Ne znam zašto sam siguran da sam u pravu.

Možda je to zbog velike vrućine. Napolju piči sunce, ima preko 35. Sparno je i odvratno. A ja se osećam otrovanim.

Doleteo je kineski predsednik. Naš predsednik je oduševljen. Pesnički se izrazio kad je negde izjavio da će posle ove psoete u Srbiji sve da procveta. Očekivanja su velika. Uprkos izvesnoj razlici u veličini i značaju Kine i Srbije. Negde pročitah da je razmena između Srbije i Crne Gore četrdeset puta veća nego između Srbije i Kine. OK. Srbija će, kao, da bude odskočna tačka za kineski prodor u Evropu. Više ne pominju onaj nesretni kanal Dunav – Morava – Vardar- Egejskom more. Plan je super ali nema dovoljno vode. Neki put pomislim: dobro smo i živi kakve se sve guposti oko nas valjaju.

Juče sam bio kod Đorđa B. sjajnog glumca i muzičara, predvodnika grupe Ah, Ahilej. Bio sam mu poslao tekst pesme Lokatva, preko FB-a, sa pitanjem: da li bi bio raspoložen da komponuje muziku za ovaj čudni sonet. Odmah je pristao. I nije tražio prevod. Rekao je: original je original. (Prevod sam ipak napravio za Monija, starog prijatelja, muzikologa i kompozitora, koji je rekao da mu je potran prevod, odnosno značenje da bi mogao da napiše muziku. Napomenuo sam da je to jedna od alternativa prevoda.) U ime dogovora Ahil otvori igumansko vino. Skroz crno. Prethodno sam ga pozvao i predstavio se kao Hektor. – Da li ti je sada žao, pitam ga. – Nije, odgovori Ahil. Samo rekoh: Svinjo! Antika. Vino dobro. Podstiče selektivno pamćenje.

Nego da se vratimo broju rupa na zumbanim cipelama. Ako se stvarno ispostavi da sam u pravu šta će se desiti? Nova veza između podsvesti i matematike.

Srpski predsednik vodi kineskog po Kalemegdanu. Pokazujem mu ušće i Ratno ostrvo. Juče objavljen autorski tekst kineskog predsednika u Politici. Srednjoškolski. Možda je stvar u prevodu. Bilo bi mnogo bolje da su ga objavili u originalu. Samo naslov i potpis na srpskom a sve ostalo na originalu. Što reće Ahil: original je original!