O spomenicima, 1. jun, sreda

Miris kiselog drveta prethodi mirisu lipe. Deca se polako raspuštaju. Odrasli su odavno raspušteni. Taksisti ispred kuće se takmiče ko će biti glasniji. Neprekidan forum o svemu i svačemu.

Probudih se sa čudnim osećanjem da se ovo u čemu sam se našao dešava ne drugi već treći, četvrti put. U novinama Mika komentariše kako je postao strani plaćenik. Juče sam mu poslao poruku da bi mogao da mi od tih stranih para pozajmi jedno 200 eura. Nije mi još odgovorio. Prebire po bisagama. Od najave da će da se podigne spomenik Zoranu Đinđiću na Studentskom trgu stomak mi se okrenuo. Mogli bi i ispred Srpske akademije nauka i umetnosti da postave njegovu figuru. Nasred one česme. Pa bi se gledali svakog dana: ubijeni premijer i besmrtnici. To muvanje sa mrtvima, razvlačenje uspomana i sećanja na njih, tumačenja i podvlačenja… to je, nekako, veoma srpski. Građanski? Nemam pojma šta ovaj pojam još podrazumeva.  Čak i kad ne bi bilo ni natruhe od politike i potrebe da se od ovog čina politički profitira ja sam veoma skeptičan. Poslednjih četvrt veka sve što je u Beogradu, i okolini, podignuto kao spomenik, uz određenu političku poruku i simboliku, napravljeno je na katastrofalan način. Od spomenika Nikoli Pašiću na istoimenom trgu, preko  Nikole Tesle na aerodromu, pa do spomenika Borislavu Pekiću, sve je to jedan te isti nemušti staljinsko-pilićarski rukopis. (Jedino se Branislav Nušić izdvaja. U pozitivnom smislu, mada ne znam zašto je morao da se podigne na glomazni podest. Mogao je da korača trotoarom pored Narodnog pozorišta.) Ovde ili više nema kapaciteta da se nešto normalno, lepo i dostojanstveno uradi, ili ne postoji smelost da se prepozna šta je šta i da se to javno kaže.

Možda je to i zbog mrzovoljnog  birkanja po istoriji i prošlosti. Ovde je i dalje nezamislivo da spomenik nije samo sećanje i podsećanje nego i deo svakodnevnog života.

Danasi su najbolji spomenici oni koji deluju da su napušteni. A u isto vreme “rade” i kao orijentiri.

 

 

Na delu je osiona glupost i neznanje koji se kombinuju sa kreativnim rešenjima. I rušenje u Savamali je nečije kreativno rešenje. Ta kreativna rešenja bila su prisutna u svim vlastima i u svim periodima našeg života. Ona su bila spontana reakcija na osećanje frustriranosti i inferiornosti, reakcija na odbijanje beogradske čaršije da preko noći prihvati nove igrače kao ravnopravne partnere u upravljanju grada. (Mora se  biti brz, nešto se mora preko noći rešiti…) Na kraju se sporazumeju, odnosno nešto se i nauči, povežu se neki konci. Svako dobije deo kolača. U međuvremenu: pokora.

Sada, međutim, nisam više uveren da će to tako jednostavno da se završi. Ova je zemlja izgubila kapacitet u mnogo čemu. Pogotovo u tome da prepozna šta je pristojno a šta nepristojno, šta je lepo, a šta izrazito ružno. Ovde je dostojanstvo samo reč, nekakav strani, ubačeni pojam koji nema više nikakvo stvarno značenje.

Upotrebljava se još jedino u izrazu: “dostojanstveno otići”!