Ručke, kvake i ostali alati, 27. maj, petak
Tramp je dobio podršku da bude republikanski kandidat na izborima za predsednika Amerike! Da se to dešava u Finskoj ili Ugandi kome bi to nešto značilo osim građana tih država? I opet će morati da se bira manje zlo. I opet ćemo navijati za manje zlo. Da li je to za nekoga moralni problem? Ne razumem ljude koji neće da odu da žive u pećinama, negde u nedođiji, već su tu, pored nas, komšiluk ili kolege na poslu, a opet daju visokoparne izjave o tome da neće da biraju manje zlo. Nego će elegantno da izbegnu sva zla u životu! Nije nego. To je pseudomoralistička priča koja se ponavlja na svakim izborima. Nisam nikada čuo nekoga da bi takvu priču širio oko svoga zaposlenja. Osim ako ne bi bio izdržavano lice koje ne brine za materijalnu egzistencije. (Ima, naravno, i takvih dramosera koji ne bi da se zaposle, jer će izgubiti sopstvenu indvidualnost i slobodu, koji žive na rubu elementarne egzistencije, ali koji, ipak, itekako računaju da će oni drugi, koji ne mare za slobodu i individualnost, da im obezbede krov nad glavom, telefon, hleb i jaja.)
Između Trampa, apsolutnog ignoranta i cirkuzanta, i Hilari Klinton, neograničene moralne praznine, moraće da biraju građani Amerike dok će ostali, normalni svet, da strepi i da se nada. Neće, naravno, Amerika propasti ako pobedi Tramp, ali će posledice biti dugotrajne i duboke. Amerika koja predvodi svet u glupostima nije isto što i Amerika koja predvodi svet napretka i tolerancije. Ako Tramp postane predsednik svako će ludilo biti ne samo moguće nego i očekivano. Košmar savremenosti se nastavlja. Intenzivno.
Drugi pol moći, gospodin Putin, prima budućeg srpskog premijera da mu prijateljski saopšti kako bi želeo da izgleda srpska vlada. Svet je jednakostranično grozan. Sreća je da ipak imamo internet pa možemo sopstvena osećanja grozote, ili zadovoljstva, trenutno da razmenimo. Onda se osetimo malo osokoljenim time što nismo baš toliko usamljeni. Poput govneta na kiši. Kiša, pada li pada.
Čitam uzbudljiv esej o Vitgenštajnu u NYR of Books. “Witgensten`s Handles” od Chriristopher Benfey-a. Vitgenštajnove ručke! Misli se konkretno na kvake koje je Vitgenštajn dizajnirao za kuću njegove sestre. A onda se pojam “ručke” širi. Postaje nezamenljiva alatka i pretvara se u jedinstveno sredstvo neophodno za naš opstanak. Jer, i reči su neka vrsta “ručki”. Jezik, u kojem je Vitgenštajn video počelo svega, deli se na elementarne čestice, na reči. Odatle se može napraviti sve. Pogotovo ono kako se živi! Zar nas svakog dana ne ubeđuju da živimo sve bolje? Zar nismo najsretniji i najponosniji narod na svetu? Najslobodniji pogotovo! Spokojni onoliko!
Vitgenštanove ručke
Ručke od kvaka prenose se iz generaciju u generaciju. Dok ne dođe neka posebna, bogata i odlučna generacija koja će sve da izmeni. Uključujući i kvake.
U našem stanu, u zgradi koja je iz 1938, toliko toga je promenjeno. Olupao se ukrasni kamen na gelenderima. Neki idiot je zidove na stepeništu do pola ofarbao zelenom masnom bojom. I pri tome, čupkavo, mislim da se to naziva “španski zid”. (Liči na zid obložen slinama.) Zamenjeni su stari, drveni poštanski sandučići sivim metalnim. Promenjena je većina ulaznih vrata i prozora. Mi smo sačuvali vrata i kvake. Kvake su se izlizale, svaki čas ispadaju. Da budem iskren, sačuvali smo ih verovatno i zbog toga jer nemamo novca da ih menjamo. OK, to je poslednje što bih uopšte menjao. Da li ove kvake izgledaju drukčije od svega oko nas? Da li se vidi da su iz nekog drugog vremena? Naravno da se vidi.
Otisci vremena! Da li se to tako kaže? Zovem u pomoć alate. (Gde ste sada reči?) Ko je ostavio svoje otiske? Prethodni stanari, zidari, bravari, oni koji su obijali i upadali, kućepazitelji, popisivači, policajci…? Kako vreme ostavlja svoje otiske? Onaj čuveni zub vremena skida sjaj i politiru, nagriza metal, kamen, drvo, ubacuje buđ i crvotočinu. Starost svija gnezdo u ostacima onoga što liči na stabilnost i nepromenljivost. Reči i materija zajedno održavaju iluziju.
Naše kvake