Sećanja Poslednjeg čoveka, (1) 18. maj, četvrtak

Sedeo bih u plićaku i čekao  da sve prođe. Morao bih da budem u beloj majici, sa šeširom  i sunačanim naočarama. Sunce bi imalo razumevanja za moj položaj. Skupila bi se gomila dece iz susedstva. Ispraznile bi se kamp kućice rasute po ostrvu. Onda bismo zajedno čekali u vodi. Čuo se žamor dečijih glasova, šapat zabrinutih majki… Iščekivali smo da se nešto desi ono o čemu smo već čitali na internetu ili gledali na Glavnim vestima. Više niko nije strahovao od katastrofe, jer se činilo da smo ih već dovoljno doživeli. Nije bilo plakanja. Kao ni molitve. Onda bi neko prošaptao: “brod!” Energija bi prostrujala našim telima. Kao da je u toj reči bilo skupljena sva nada, i sva vera, ovoga sveta.

Tako smo jednom, pre mnogo desetljeća, sanjali na ulicama i trgovima da smo dosegli samu suštinu smisla, prozračnu, neopipljivu, a ipak tako stvarnu slobodu, koja će nas učiniti boljim, sretnijim i normalnijim. Svako se svakome izvinjavao što mu je presekao put, ili što smo mu se previše približili, što smo se  nehotice dodirnuli. (U isto vreme svakog časa smo mogli da dobijemo strašne batine, da budemo ustreljeni, mučeni uhapšeni.) Beše to čudo od pristojnosti i razumevanja koje samo najveće društvene napetosti donose. Kad bismo došli kući, onako mokri i promrzli, pravili smo uštipke i vodili ljubav. Cela ulica se tresla od muzike. A onda je, u trenu, neosetno, sve zgasnulo.

 

 

Čuo sam kasnije, jedne  noći, na pustoj i mračnoj ulici, kako neko pijano ponavlja: čuda se ne dešavaju, čuda se ne dešavaju… I još nešto, samo jednu reč koju nism odmah razumeo. Prošle su godine dok ona nije izronila i potresla me kao nekakav odjek. To je bio kraj istorije. Glasio je: “Nama!”

Setio sam se slika Alfreda Kubina pune nestvarnih životinja i uplašenih ljudi. Slike kao najava katastrofe. Koliko je samo pesnika najavljivalo propast! Kubinu je na jednoj psihoanalitičkoj seansi terapeut rekao da želi da ga oslobodi straha, a ovaj istog časa uzvratio: šta će mi onda ostati. Da nema straha od budućnosti, straha našeg sopstvenog, čiji je pejsaž ne samo naše telo već i životi naših najbližih, a onda i onih nepoznatih, dalekih, koji čine čovečanstvo takvim kakvo jeste, kako bismo se suočili da svakodnevicom. Ona bi nas samlela svojom rutinom kao presušeni ječam.

Tako i ja, izvlačim se iz ovog sna o plićaku i izgubljenom detinjstvu, otresam sa sebe pesak, morsku so, smolu sa borova, i zapućujem na konferenciju za štampu. Opet ću morati da pričam o budućnosti. Propast nikada nije potpuna. Govorimo o delimičnom. U svakom pogledu.

Izvili smo svoje vratove i uhvatili obrise Helejeve komete, potpuna pomračenja sunca i meseca, logore i polja smrti, istrebljenja slomova i kitova, epidemije, vulkanske erupcije i zemljotrese, cunamije, samoubice opasane eksplozivom, kamikaze u putničkim avionima, ubice pune radosti i zadovoljstva jer će uskoro biti u raju.. Mora su počela da se izdižu i plave ostrva i kontinente. Pa ipak, to nije bila propast.

Čitao sam dnevnike i pisma o različitim vremenima i iskustvima. Možda mi je to pomoglo da ne padnem u očajanje. Ernst Jinger u svome kratkom dnevniku “U znaku Helejeve komete” opisuje svoj drugi susret sa kometom, u njegovoj devedeset i prvoj godini (1986). Taj susret uokviruje ceo njegov život. Kad je imao petnaest godina, (1910.) prvi put je video kometu. Sama kometa ne deluje ni malo uzbudljivo i živopisno. (Ni rep joj se ne vidi!) Uzbuđenje je posledica svesti o protoku vremena koje ide neumitno, kosmički. Dubina bora, slabljenje organizma, gubitak energije, sve su to posledice starenja, ali to vidimo svakog dana. Kometa koja se pojavljuje posle sedamdeset i šest godina, to je nešto sasvim drugo. Time se obeležava ne samo protok godina nego i sudbina mnoštva generacija. Svet dobija značenje koje se ne može opisati.

Da li da zamaram publiku pričom o kosmičkim pojavama koje obeležavaju naše živote? Čemu? Zar nije bolje sve pozvati u plićak. Ajde da gledamo kako nestaje istorija! Samo pazite da ne izgorite!

Kad bih samo mogao da izgovor onu reč na pravi način.

Moralo bi sve da se utiša i da stane. Onda bih ja izgovorio reč koja bi oplovila svetom kao udar prosvetlenja. Reč jednostavna, materijalna: brod!

Ali neko bi, pre toga, morao da postavi pravo pitanje.