Danas je sve smešno, Sećanje Poslednjeg čoveka (5)

Jednom su Poslednjeg čoveka pitali kako je to postao.

– Mislim da je u pitanju statistika, a ne neka moja urođena sklonost.

– Pa ipak, insistirali su, ne bi svako mogao da ponese tu ulogu.

Poslednji čovek se zamisli. Razmišljao je sigurno deset minuta. Kao Vitgenštajn. Tajac.

– E pa, možda sam bio ćutljiviji od drugih. I da, nikada nisam rekao šta ću biti kad porastem.

Žamor i smeh u sali.

– A kakav je vaš odnos prema istoriji?

– Isti kao i ranije. … Istorija je nešto, nešto nestvarno. Bez nas ne može, a sa nama ne zna šta će.

Smeh i aplauz.

– A kako biste morali  sebe da opišete u pet slova, bio je uporan novinar  Politike.

– Ne bih bio “b e s a n”, ne mogu biti “t e s a n”, teško je danas biti “v e s e o”. Ostaje mi samo da budem “č e d a n”.

Salva smeha. Svi se opustiše. Konobari uneše posluženje. Zamirisa vruće pecivo i roštilj.

Sam za sebe, mada na uvo ženi, Poslednji čovek upita: šta bi bilo da sam rekao                “b e d a n”.  Je l bi se i onda smejali?

– Naravno. Danas je sve smešno.

 

 

*  *  *

 

U svakom slučaju, promene su primetne. Na primer: boje i materijali od kojih je napravljena naša odeća i obuća. Ne sećam se da sam kao dete bio ovako odeven. Sunce ima isti sjaj, ali su nam oči osetljivije. Većinom nosimo sunčane naočare. Više jedemo kašice nego pečenje. Maloko  zna tablicu množenja. Poruku, kao i naredbu, možeš poslati glasom a da ne mrdneš prstom. Mali prst je počeo da se koristi u muzici i pisanju. Živi se u ritimu hrono dijete.

 

Sećam se kako smo bili zagledani u neka kosmička prostranstva kad su otkrili da Tamo postoji bezbroj svetova sličnim našem. Mi smo se, međutim, zadovoljili da odemo na Mars. Tamo smo prvo iskopali jednu veliku rupu i razapeli šator iznad nje. Moja bratanica je tamo sahranjena. Osetim neki put njeno prisustvo. Ima pet godina i vrti se kao čigra. Nije baš udobno nadživeti tolike generacije.

Možeš se, uostalom, sećati i uz Google. Ukoliko znaš ša tražiš.

Živina, hijerarhija i trajanje, 12. jun, nedelja

Evo me kako pokušavam da se saberem. To traje već tri dana.

Život u Ovome Ovde, Nepokretnost, Suočavanje.

Sve znam, sve mi je poznato, na sve se navikneš, a ipak je neizdržljivo.

 

Miris mora, priroda i svetlost, nova lica, razgovori, raznovrsni ambijenti… Tri dana nisam skuvao kafu a kamoli neko jelo. Ne stižem da nešto napišem ili nacrtam, iako sam poneo opremu. Pročitao sam par pasusa iz knjige koju sam spakovao “za svaki slučaj”. Život prolazi nekim drugim trotoarima i ulicama. Voda koju pijem nema naročit ukus. Smeštaj je skroman ali dovoljan. U riječkom hotelu “Neboder” veoma slab internet koji se prekida. Hotel je i dalje u sastavu nečega što ne predstavlja pravu privatizacionu šemu. Izgleda da je većina onoga što je privatizovano načisto propalo.

Prvi put sam u Rijeci.

Pričam sa ljudima posle predstavljanja “Muzeja melanholije”. Besposlica sveopšta, nezadovoljstvo takođe. Pri tome je Rijeka u posebnom položaju. Gradonačelnik Vojko mi, sa ponosom, kaže da je Rijeka već devetnaest godina socijalistički grad. Pored njega sedi Jasmin, gradonačelnik Tuzle, koji reče da su samo tri grada  u Evropi stalno socijalistička: Beč, Rijeka i Tuzla. Rijeka, u svakom slučaju, deluje kao sređen grad u kojem se čovek oseća sasvim normalno. Sačuvani su stari spomenici, obeležja koja podsećaju na događaje između dva svetska rata, na primer na sindikalnu delatnost, neki štrajk, osnivačku konferenciju. Na jednoj omanjoj zgradi, u ulici koja se penje pored teretne luke, ploča koja nas obaveštava da je 1927. godine Josip Broz bio uhapšen i da je bio u zatvoru. Da li je ta zgrada bio zatvor? Da li je te godine Broz radio u brodogradilištu u Kraljevici? Koje brodogradilište danas još uopšte radi? Jedini koji još mogu da štrajkuju to su zaposleni u javnim službama.   Vidim i spomenike ubijenim antifašistima. Nisu se menjala imena ulica: partizanskim divizijama i brigadama.  Fašistička i nacionalistička ikonografija nije prisutna u Rijeci i Puli.

Željko M. vlasnik lepog i sređenog antikvarijata knjiga insistirao je da vidimo Vilu Ružić. Jurimo, pred nastup u jednom kafeu, prema Vili. Ona je smeštena odmah iznad mora. Silazi se strmim putem sa glavne ceste. Dočeka nas bogata stara kapija od kovanog gvožđa i vrt oivičen starim borovima i čempresima. Nizbrdo kamenim neizlizanim stepenicama. Željko kaže da je njen položaj – vijugav, uzak i strm put i stepenice, sprečile Italijane da se za vreme okupacije usele u nju. Nije se brzo mogla napustiti.

Prava vila! Da se ne upuštam u opis soba, nameštaja, slika, fragmenata uspomena i pogleda sa terase na more, mirisa koji dopiru ssa svih strana, jer bi me to odvelo ko zna gde, reći ću samo da je kuća projektovana prema nameštaju koji je u nju ušao. Bilo je to kao kad biste svoje uspomene uspeli da ušuškate u neku ogromnu album-knjigu. Bogatstvo koje je stvarano generacijama, pošto su u pitanju dve porodice: Ružić i Mažuranić, nije samo ono predmetno već i u mnoštvu priča i anegdota. Svaka stvar ima svoju istoriju i priču. Od parketa do sitnica u staklenim vitrinama. Onda knjige i rukopisi. Pravo je čudo kako je toliko toga sačuvano. Teodor, naš domaćin u Vili, ima spremljeno predstavljanje za svakoga. Bez obzira koliko puta nešto ponovio imam utisak da nas procenjuje i prilagođava priču. Na kraju nas počasti medovačom i crnim vino. Vino domaće, malo oporo, dobro.

 

Na ogradi terase posejane kamene ptičice. Vreme je malo skinulo gleđ sa njihovih tela. Odasvud čujem cvrkut ptica. Senice, kosovi, štiglici, zebe… Ko je poslednji put razgovarao sa kamenim ptičicama na ogradi terase? Možda su se tu opraštali od svojih uspomena.

Kad odlazimo ponovo mi kroz glavu prolazi pitanje: kako je toliko toga sačuvano. Posle rata u vili je jedno vreme živelo jedanaest porodica. Mi smo bili samo u centralnom, prizemnog delu. Uz put čujem i da je oprema za grejanje vile bila odneta na Brione. Ne verujem da su je vratili.

Ipak je za poslednjih dvadesetak godina pokradeno više nego za prethodnih pedeset!

 

Uveče, posle predstavljanja knjige, šetamo se oko kazališta. Grad se ispraznio ali ulice nisu opustele. Sreo sam nekoliko zanimljivih ljudi. Nadam se da ćemo ostati u kontaktu. Oblačno je. Razmišljam o utočištu koje bi moglo biti u nekom ovakvom mestu. Pod uslovom da ovde preselim svoju porodicu i prijetelje kojih je sve manje. Naši su životi, međutim, tako uokvireni i omeđeni da to ne daje prostor pravoj mobilnosti.

Povorka ljudi koja je u subotu prošla Beogradom podsetila me je očajanje u kojem živimo. Tapkanjem u mestu iskopana je jama iz koje ne možemo da se izvučemo.

Tokom celog putovanja citirali smo klip sa You tuba “Zemunac o Lidu”, u kojem mladi Zemunac izgovara tri ključne, besmislene, reči: “živina, hijerarhija i trajanje”.

Time bi se sve moglo objasniti. Kako živimo i koliko će ovo da potraje.

Onako, Sećanja Poslednjeg čoveka (4)

U jednom periodu života često sam upotrebljavao neobično običnu reč: “onako”. Nije to bio samo najčešći, da ne kažem univerzalni, odgovor na pitanje: “kako je”, već i na pitanja tipa: kako mi se šta dopada, čini, šta mislim o nečemu, kakvo je vreme, budućnost ili prošloš.

I kad se pita: kako je bilo, ako se nisi vratio iz zatvora ili logora, opet kažeš: “onako”.

Čitave bi se pesme mogle ispevati sa onako. To je tkanje života i smrti koje se ne para.

Ali ako te neko pita o ljubavi onda ne smeš izgovoriti ovu reč. Ne samo zbog drugih nego i zbog samog sebe. Kakav bi bio čovek kada bi o svojoj ljubavi mogao da kažeš da je bila: “onako”. Bolje je, mnogo je bolje, reći: nikada se ne zaljubih, nikada ne upoznah to zaneseno stanje zaljubljenosti i ljubavi. Nikada ne otkrih kako je buditi se pored nekoga bez koga se naprosto ne može. Pretpostavljam da postoje ljudi koji nikad ne upoznaše šta je ljubav. Srce im zaključa neko ludilo obećanja.

To, naravno, ne beše slučaj sa mnom. Zaljubvljivao sam se u trenu. Upaadao sam u vrućicu u kojoj sam buncao, udarao glavom, verao se na terase i litice, skakao gde se skakati ne može. Nekih se stvari, odnosno osećanja, dobro sećam, neke su nestale ispod snega i leda. Ono čega se sećam dovoljno je snažno da o ljubavi nikada ne mogu da kažem: “onako”.

Problem nastupa kad pokušam da opišem svoj ljubavni život.

O čemu uopšte govoriš kad ništa ne govoriš?

Svet je proklet a život naporan i nezajažljiv. Život bi da vas proguta dok poslednjeg atoma i ćelije. Ne znam kako da se odbranim.

I kad me pitaju umem li  da se odbranim ja najčeće kažem: pa, onako! U međuvremenu se i živi: onako.

Menjao bih sva svoja “onako” za jedno pošteno “ovako”. Uostalom, ko zna šta tek predstoji. Gde je taj prokleti prorok koji će reći: spremite se da odložite sva svoja “onako”?  Nastupa doba kada ćete moći da se radujete i da tugujete bez stida. Nema više proroka takvog kova. Ako ih je nekada i bilo vremenom su se usitinili u zrnca peska koja se prevrću u peščanom satu.

Okreni sat – ovako – da ravnomerno curi. I budi spreman da ga preokreneš kad poslednje zrnce iscuri.

 

 

Naređao sam narove pored svoje fotelje. Oni se suše, i stare, neprimetno. A ipak ih svako ugleda kad uđe u biblioteku.

– Otkad su ovde?

– Ima tome…

 

 

Dnevnik o dnevniku, 9. jun, četvrtak

Upravo se vratio iz Rijeke i Pule! Od jurnjave nisam stigao ni slovo da napišem. Bilo je uzbudljivo, lepo i naporno. Pričanje o sopstvenim knjigama uvek mi je predstavljalo  napor. Važnije od opisa je preneti osećanja.  Rijeka i Pula su slobodni, antifašistički gradovi! Kako je neobično, i prilično strašno, da se to mora napisati. A mora se, da bi se kroz deset, petnaest godina shvatio društveni i politički kontekst vremena u kojem danas živimo. Možda tada svi postanu ljubitelji Stepinca i Nikolaja Velimirovića pa ovi redovi postanu deo skrivene i strašne prošlosti. Ako se Evropa ujedini onda će biti sve jedno da li se živi u Puli ili Knjaževcu! Čisto sumnjam. Pogled na more uvek će imati posebno značenje. Odjednom je navrlo mnogo novih ideja. I sećanja.  (U Puli su ljudi bili probuđeni redovima iz knjige “Muzej melanholije” koje im je čitala Ana Sofrenović. Počeli su da pričaju o ljudima iz svoga grada. O svemu ću naknadno. Dok malo svarim. I dok pošaljem par pisama. U međuvremenu me je dočekao objavljeni tekst u Vremenu. Izašao je u rubrici “Vreme uživanja”.

 

                                                                                 Dnevnik

 

“Zato čovek, kad mu je svet dojadio, poziva svoju decu da ga pojedu kad so i limun pojeftine.” Ovaj  citat je iz dnevnika Ernsta Jingera “U znaku Halejeve komete”. Jinger je ovo napisao tokom svog kratkog boravka na Sumatri opisujući davni lokalnih običaj porodičnog kanibalizma. Imao je tada devedeset godina. Ovu kratku knjižicu, objavljenu 2009. u Službenom glasniku, upravo čitam. I uživam.

Uživanje u dnevnicima gajim već skoro pedeset godina. Uvek me je zanimalo kako je izgledala prošlost iz ugla svakodnevnog života. Pogotovo što nije u pitanju svakodnevni život već život pisca. Da se piše u prvom licu jednine prilično je star izum. U svoje su se ime odvajkada opisivali dramatični događaji i preokreti, u svojstvu svedoka, ali i onoga ko prenosi tuđe kazivanje. Često su se opisivale i sasvim sitne, lične stvari, kao što je siromaštvo, glad, strah, progonostvo, usamljenost. Ako je autor bio deo velikih istorijskih događaja onda je taj “iver na vetru” govorio mnogo toga ne samo o sopstvenoj sudbini.

Sećam se prvog izdanja Gombrovičevih Dnevnika u Prosveti i kako sam putovao kroz knjižvnost i Argentinu. Pisali su dnevnike i Krleža, Tišma, Brandis, Bulgakov, čiji su dnevnici spaseni zahvaljući tome što ih je policija prepisala…  A da, tu je i prekrasni, ludački, “Moskovski denvnik” Valtera Benjamina. O njemu sam često pričao sa Brankom Vučićevićem kao primerom spisateljskog eskapizma.  Prvi dnevnik koji sam pročitao bio je svakako onaj Dedijerov. Partizani su bili svuda oko mene. I očeva i majčina familija bila je na toj strani istorije. U osnovnoj sam pročitao i “Dnevnik Ane Frank”. (Tada su se deca čeličila od malih nogu.) Onda se  pojavio Franc Kafka i njegovi dnevnici koji su me prilično potresli. Nasuprot njemu Henri MIler, nije pisao klasične dnevnike, a ipak je vodio neku vrstu dnevnika, pogotovo tokom svog pariskog života. Krajem osamdesetih, uoči kataklizme, pojavio se jedan veoma neobičan dnevnik: “Drvarski dnevnik” od Ervina Šinka.  U ovom dnevniku sretoh se sa popom Đujićem koji je pomogao Šinku i njegovog ženi da se sklone od ustaša i dokopaju spasa na italijanskoj okupacionoj teritoriji.

Dnevnik se, u stvarnosti, ne piše baš svakog dana. Dnevnik padne onako kako “drugi hoće”, odnosno kako se autoru čini da je potrebno. (Neki dnevnici i nisu predviđeni za objavljivanje.)  Između pisanja i objavljivanja dnevnika obično prođe prilično parče vremena. Potrebna je izvesna distanca, određeno osluškivanje onoga što se dešava napolju i unutra. Dnevnici se modeliraju prema vremenu koje dolazi. Oni su neka vrsta znamenja ne samo o tome kako je nekada bilo nego i kako bi trebalo da bude. Nepravde bi morale da se isprave. Krivci da budu kažnjeni. A mučenici da budu nagrađeni.

 

 

Dnevnici se mogu baviti i nekom sasvim uskom oblašću. Na primer: Benjaminova sveska pročitanih knjiga. Nema potrebe da opišete svako jutro, svaki doručak, svaki susret. Dnevnik je izbor a ne automatskom pisanje. Na Istoku su se više bavili glađu i hladnoćom, golim preživljavanjem, a na Zapadu emocijama, usamljenošću i nerazumevanjem.

Ja sam, otkad znam za sebe, uvek želeo da počnem da pišem dnevnik. Stalno sam tražio neki povod. Ali da to ne bude nešto lično. Pa ni previše istorijski dramatično. (Ne, nisam razmišljao da počnem da pišem dnevnik kad je umro Tito!) Na kraju sam krenuo bez ikakvog konkretnog povoda. Možda je taj Moj dnevnik “pogurala” platforma  koja mi je omogućila da potpuno samostalno mogu da uređujem i objavljujem ono što napišem, naslikam ili fotografišem. Reč je o on-line publikaciji “Građa za muzej melanholije i sećanja” koja postoji blizu dve godine na adresi <www.kazimir.rs> . Pisati dnevnik i odmah objavljivati predstavlja posebnu vrstu obaveze i rizika. Kao prvo, svi oko vas mogu neposredno da prate ne samo šta pišete nego i šta osećate, i šta radite. Bez obzira što ne želite da cenzurišete samog sebe vi to ipak morate jer ne želite da povredite nečija osećanja. A opet, ne želite ni da se pretvarate. Ponekad morate da pišete o nečemu drugom da bi rekli ono što mislite da morate.

Drugi deo problema vezan je za dnevnu politiku. Često osetite snažnu potrebu da nešto prokomentarišete. Ali ne želite da ispadnete brzopleti. Morali biste da stvari bolje istražite. Autocenzura kao deo poetike. Postoji ironija koja održava ravnotežu. Pisanje dnevnika nije, uostalom, pisanje izveštaja. Kao što uživam u čitanju tuđih dnevnika ja uživam i u pisanju sopstvenog. Moje radno vreme i forma su potpuno slobodni. Ponekad pogledam gde me ljudi čitaju i sa izvesnim čuđenjem otkrijem da imm četiri stalna čitaoca u Sudanu i dva u Japanu.

Nemam pojma koliko će ovo sve da traje. Do kraja? Gde je uopšte kraj u svemu ovome? Na nekom digitalnom oblaku gde sede oni koji veruju da je priča deo crne materije?  Nema potrebe da čekam da so i limun pojeftine.

Melanholija na putovanju, 5. jun, nedelja

Petak, 3. jun. Pravi prolećni dan. Zamirisale lipe. Godišnjica 1968.   Još dve godine pa će biti pola veka. Apsolutno neverovatno, nemoguće i nedopustivo.

Pre nekoliko dana  naleteo sam na intervju sa Ljubišom Ristićem, starim znancem, kojega nisam sreo oko dvadeset godina. Iako živimo u istom gradu. Očigledno, u različitim dimenzijama. Ne bih se bavio Ljušinim intervjuom jer je u njemu pored tačnih činjenica, pogotovo onih vezanih za događaje iz 68, posejano i mnoštvo ličnih tumačenja i objašnjenja. Pogotovo oko njegove uloge predsednika JUL-a. Bilo je potrebno očuvati levicu! Kako to samo lepo zvuči. I to baš sa tim društvom: tajkunsko-udbaškim, sa sve Mirom Marković na čelu. Ostavimo se toga. Ljubiša Ristić je svoj talenat i vredna dela stavio u službu gomili psihopata, karijerista i lažova. Ni on, ni njegova biografija, nisu mogli da odbrane ono što je bilo neodbranjivo. Taj bedni privid levice u zemlji gde su vladali najgori nacionalisti i klerikalci, lopovi i obmanjivači, lažni bankari, pseudobiznismeni šverceri, a povrh svega i dileri droge i oružja, iznajmljene državne ubice i novinarski glasogovornici, da li je ta obmana bilošta dobro donela? Osim onih izabranih koji su se na krilima takve levice obogatili?

 

U subotu je stigla vest da je umro Mohamed Ali. To nas je takođe vratilo u prošlost. Na meč sa Frejezerom 1971. Neki taj meč nazivaju borbom veka. Gledali smo ga (8. mart 1971) oko tri sata ujutro. Ivan se rodio 16. marta. On je “gledao” iz maminog stomaka. Stari, crno-beli televizor, EI Niš, trpezarija u Dušanovoj 70.  O kako smo samo bili uzbuđeni i sretni. Mi, koji nikada pre toga nismo gledali boks. Mohamed Ali je bio simbol kao nijedan sportista pre njega. (Jeste Džesi Ovens na Minhenskoj Olimpijadi zbog Hitlera, ali on nikada nije postao ličnost koja se borila na takav način protiv nepravde, mržnje i nejednakosti kao Mohamed Ali.) Kad gledam današnju Ameriku ne mogu a da ne zažalim za svim onim kretenima koji su došli posle Kenedija bez obzira što su neki stvarno bili kreteni. Čini mi se da su bili gorostasi  u poređenju sa  Trampom i Klintonkom. Postojali su: Deng, Tito, Kisindžer, Brant, Palme… A tek Bimon sa njegovim skokom u dalj!  Svetska je elita sve bednija, a sa njom i ono što joj se suprotstavlja.

 

Zar to, samo po sebi, nije dovoljno za melanholiju?

 

U petak sam sa Filipom Davidom i Zoranom Hamovićem bio na otvaranju prvog sajma knjiga u Kragujevcu. Malo pričao i o svojoj knjizi. Okupilo se tridesetak ljudi. Većina stariji od pedeset godina. Video sam se sa Vidosavom kojeg takođe nisam video čitavu večnost. Stari kolega, karikaturista Mića Miloradović, koji je devedesetih radio u kragujevačkom Otvorenom klubu, priča mi o onome šta se dešava u gradu. Svuda je isto. Tužno i usamljeno. Kažu mi da je ovoliko ljudi na predstavljanju jedne knjige sasvim uspeo događaj. Dvadesetogdišnjaka skoro da i nema.

 

Tragično vreme u kojem su roditelji mnogo obrazovaniji od svoje dece i unuka. Ne vidim kako će taj trend moći da se preokrene.

 

Na povratku nas uhvati oluja. I pokvari se menjač. Ne radi: prva, treća i rikverc.  Jedva se dopeljasmo do Beograda. A da, dvoje ljudi je kupilo moju knjigu. Potpisao je. Ako ovako nastavim ubrzo ću da upoznam sve svoje čitaoce.

 

U međuvremenu mi je pala na pamet igra crtanja i prepoznavanja. Napravio sam u subotu model i poslao prijateljima koji se bave dizajnom. Bilo bi lepo ponovo otkriti lepotu igre. Kome se, međutim, obraćam?

Klincima?

Mohamedu Aliju?

 

Nacrtao sam usisivač i jednu torbu na kariranom stolnjaku.

Usisivač me nervira. Torbu nemam. Setio sam se, tek malopre, da torba liči na lekarsku, ali nekako pank – nije klot crna.

 

 

 

Danas je nedelja, Nole je osvojio Rolan Garos, Gorana se vratila iz Velike Hoće gde su imali koncert. Na prelazu iz Kosova u  Srbiju neki “naš” policajac ih je beskrajno zajebavao.

Sutra ujutro putujem u Rijeku i Pulu gde ću imati predstavljanje knjige. Baš da vidim koliko melanholija uspeva u komšiluku.

Sećanje Poslednjeg čoveka (3), 2. jun, četvrtka

TRAŽENJE GLASA

 

Pre svega, treba potražiti glas. On se stalno menja. Čas je ispovedni, čas proročko-upozoravajući, sentimentalno-lirski, dramatični, panični, potom ironočno-sarakastični… I tako, Glas se često ponaša kao da je sam sebi cilj, kao da ima sopstveni život i sudbinu koja se odvija bez posrednika, onako, ni iz čega.

 

Kako dopreti do uma (i srca, i srca, insistira Glas u nastajanju) miliona? Kako se uvuči u živote potncijalnih sabesednika rasutih širom sveta? Pretpostavljam da su ljudi, u osnovi, slični ali su im sudbine i okolnosti različite. Makoliko diktatura autentičnosti i originalnosti bila prisutna ipak ima glasova koji umeju da probude zajedničke strasti i volje, da se rastureni, izdvojeni i raznovrsni svetovi ljudi iznenada osete kao da su na zajedničkom zadatku.

Pretpostavljam da je prilično teško proizvesti katarzu na daljinu.

Pa ipak, i one se dešavaju.

Katarza za jedne, panika za druge. Za jedne nada, za druge propast. Dve sukobljene strane. Različita očekivanja. Strepnja i vizija. Šta ima više energije? Ko ima više poklonika?

Oktobarska revolucija je dobar, mada strašan, primer. Kad se katarza i strepnja konstituišu u sistem vrlo brzo se gase. Jedni postaju umorni emigranti (unutra i spolja), drugi umorni birokrate. Zanimljivo je koliko Država, u toj situaciji, poseduje moć i energiju.

Sve je manje prostora, i prilika, za izazove velikih katarzi.

Može li jedna generacija da doživi više od jedne katarze? Kako se one, uopšte, mogu prepoznati? Masovnim izlaskom na ulice? Krvavim neredima? Vojnim pučem? Ubistvom tiranina? Ili, jednostavno, raspadom gradskog saobraćaja?

Postoji zamor. Pitanja poput: zar opet i dokle. Duboka neverica da se išta u sopstvenoj generaciji može promeniti. Kad se iskusi mnogo toga sumnjičavost prema mogućnostima suštinskih promena postaje sastavni deo Weltschauninga. Novi Jerusalim, novi Hrist, nova stranica u istoriji… sve to postaje tako udaljeno i neverovatno da se o tome jednostavno prestaje sanjati.

 

 

POZIV NA INTERVENCIJU

 

 

Svakako hladan čaj neka čeka svakog posebno,

tri siva kelnera žuto-crvenih očiju,

par trgovaca, zalutali putnik, pogrešna domaćica, imućni starac predratnih navika,

kobaltni tanjiri po zidovima,

na ivicama presavijenih salveta molekuli masne prašine, DNK lokalnog mesara, krik pijanca iz blatnjave jaruge pored puta,

zvuk zamora…

a na crvenom, izlizanom dvosedu: odsutni špijun sa novinama iz jula 63.

 

Umoljčen šešir (boja: grao) blene sa čiviluka,

poruka na odgriženom parčetu Petit Buera,

crna bista Brižit Bardo od poliestera,

pored svakog prozora po jedan divovski fikus (metfizička zamena za banzai stražara),

hladna ploča sa tragovima čaša,

tvid, somot, žuto drvo i kamfor na papiru,

sve, delo hiljada ruku i samo jednog pogleda.

– Znate, ovde je najbolje leti, pogrešna domaćica izgovara spasonosne reči.

Nikad se ne zna kad će ko otkriti smisao trenutka.

– Leti je sve prepuno, ima mnogo mladog sveta.

Špijun naglo odloži novine: A koji je ovo mesec?

– Oktobar.

Zbunjujuće-očekujući podatak.

Šarmantni imeprijalistički osmeh prejedenog hrčka ne silazi mu sa lica.

Njegovre oči – ledeni pepeo Titana. (Ispituju, mere, uporedjuju.)

• Oktobar?

Visoko, u planinama, grunuše mine. (Pravac: sever-severozapad. Dvedesetak kilometara do neprijateljske granice.)

Umorni, mukli zvuk dotetura se do prozora. Nasloni se na njih i tu ostade.

Jato mokrih, debelih hotelskih golubova uzlete u znak poštovanja.

Strah je stvar udaljenosti, sve ostalo je znak lepog vaspitanja.

• Sve sam vam dao, reče zalutali putnik maloj posrebrenoj posudi sa mlekom.

Skoro mu potekoše suze. Glas mu je bio razočarano-očinski.

Kelneri su zbunjeno samo prozviždali kroz kafe-bar.

Ivice njihovih pantalona bile su još uvek veoma oštre. Rukavi na sakoima, medjutim, iznošeni i zgužvani.

Nikome nisu prilazili. Poput andjela početnika čekali su da se stvar razvije sama od sebe.

• Vidite, nastavi pogrešna domaćica, kako su ljudi melanholični i razočarani. Čovek je osetljiv na promene vremena. Leti se ovakve stvari ne dešavaju…. Verujete li vi u astrologiju?
• Ovde sam prvi put.

Da li je govorio istinu? Više ništa nije bilo tako važno kao hvatanje za nešto čvrsto i stvarno. Ili se samo pretvarao. Bio je obučen za razne stvari. Ali, to je sve bilo u sferi ponašanja. Kad bi ga neko upitao da li je na zadatku on ne bi umeo da mu odgovori. Naravno, glasno bi negirao i čudio se o čemu je uopšte reč. Jednom na zadatku, uvek na zadatku. Kako to deluje otrcano. Mada, zbog prirode posla, on nikada stvarno nije mogao biti izdvojen i prepušten prirodnom toku stvari. Nije mogao da odgovori: ovde sam na zasluženom odmoru, hoću da pobegnem od posla. Ne postoji feragosti za špijune. Kao ni za lovce na špijune. U stvari, svi oni istovremeno rade i jedno i drugo. I love i bivaju lovljeni. Lisice!

Ako je i bio na zadataku nikako nije mogao da ga se seti.